Radio emisija 25.04.2008, govore: Goran Svilanović iz UN-a, stručnjakinja za marketing Nadežda Milenković, istoričarke Olivera Milosavljević, Latinka Perović, Olga Manojlović-Pintar i filozof Pavle Rak.
Svetlana Lukić:Danas je veliki petak, grad je pust, kao da su roditelji juče sačekali decu ispred škole, stavili ih u kola i autobuse i pobegli negde. Ovako puste ulice slika su nepomičnosti i pustoši u koju smo, nekada davno, zapali. I sada, šta god da nas neko pita, mi ne odgovaramo, za svaki slučaj. Uskoro ćemo prestati da popunjavamo i najobičnije upitnike. Ko zna zašto neko traži da kažemo gde smo rođeni i kako se zovemo.
Sve vesti o vladi i predsedniku počinju sa NIJE. Nije vlada usvojila predlog da se energetski sporazum sa Rusijom ratifikuje u skupštini, skupština se NEĆE sastajati, vlada NIJE prihvatila predlog strategije za mlade ministarstva za omladinu, a predsednik Tadić NIJE hteo da se rukuje sa Hašimom Tačijem. Kako je samo brzo i energično Tadić demantovao da je pružio ruku lideru koovskih Albanaca. Da jeste i da ga je, ne daj bože, neko uslikao kako izvodi tu bludnu radnju, prednost radikala nad DS-om bi se od 100.000 glasova za čas udvostručila.
Tadić i njegove demokrate su stvorile novog srpskog patriotu, novoga čoveka, rekli bi nekada komunisti. Taj srpski patriota izgleda kao dečak u crkvenom horu – čist, začešljan i pažljivo ispeglan, izgovara radikalski tekst, ali sa pravilnim akcentom i bez psovki, potajno se raduje paljenju ambasada, ali to sam nikad ne bi uradio, hoće u EU ali ima samo ružnu reč za sve što unija predstavlja, i 11. maja će, posle nedeljnog ručka kod mame, otići da glasa za DS.
Tadić će biti predsednik Srbije do 2013. i velika je verovatnoća da će i Tači do tada biti politički živ i zdrav. Da li to znači da nam se predsednik zarekao da u sledećih 5 godina nikada, ni pod kakvim okolnostima, neće svoju desnicu pružiti lideru kosovskih Albanaca. O gimme five pozdravu i da ne govorim. Imamo, na žalost, predsednika koji misli bi pružanje ruke jednom albanskom političaru automatski značilo odricanje od Kosova, kosovskih junaka i majke Jugovića. On je jedan od onih koji misli da kiša neće pasti kada njegov telohranitelj ne ponese kišobran, da će oluja biti nemoguća ako Šaper ili Krstić razbiju barometar.
Najnovije CESID-ovo istraživanje potvrđuje ono što smo znali, da radikali u ovom trenutku imaju 100.000 glasova više nego demokrate. Hanibal je pred vratima, a tu su ga doveli mnogi. Košunica predvodi tu sramnu, veleizdajničku družinu. Broj glasova vladajuće stranke je mali, ali više im i ne treba, oni su svoju misiju – vraćanje Šešelja i Mloševića na vlast – ispunili. Od 2000. godine gledamo predstavu njegove tobožnje borbe za poštovanje zakona i demokratske procedure. Sve je to služilo samo jednoj svrsi, poništiti ono što su 5.oktobar i Đinđićeva vlada postigli. Jedno vreme su se on, njegovi analitičari, ministarstva sile i njegovi nacionalni radenici femkali i pokušavali da satiranju ove države pribave demokratski i legalistički oreol. To me je podsetilo na pesmicu Grigora Viteza u kojoj se kaže:
A što, vuče, viriš kroz to granje,
Gledam da pojedem ono janje,
Pa pojedi ga, šta ti smeta,
Smišljam razlog radi sveta.
Koštunica je razloge odavno prestao da traži i sada smo pred danom, u kojem će na vlast doći stočari, koji u svome stadu žele samo čistu srpsku rasu. Niko ne zna kako bi se na vlasti ponašali Vučić, Todorović i Nikolić podržani Koštunicom i Dačićem. Možda će se odlučiti da ne iskušavaju novi, sada već sasvim krvavi 5. oktobar, pa će nastaviti putem mrcvarenja kojim nas je poveo Koštunica. Možda će se odlučiti da nas dokrajče. U tom slučaju, 11. maja možemo u svet da pošaljemo poruku, koju su morzeovom azbukom poslali neki francuski mornari u nevolji: Javljamo svima – ovo je naš poslednji pozdrav pre večne tišine.
Na početku Peščanika čućete Gorana Svilanovića, koji nije ovako patetičan, ni apokaliptičan. Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova, a trenutno specijalni koordinator ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za jugoistočnu Evropu.
Goran Svilanović: Mnogo sam voleo da potpišemo taj sporazum zbog toga što neki, koji se bolje nego ja razumeju u izbornu matematiku, kažu da potpis vredi 3 do 5 odsto glasova više na izborima. Konkretno, to znači da bi Demokratska stranka, ako bi sporazum ipak bio potpisan, dobila 3 do 5 odsto više, što bi u situaciji u kojoj su gotovo izjednačeni oni i radikali značilo da mogu da ih preteknu. I zbog toga sam jako mnogo navijao za to. Doduše, to ima i jedan negativan efekat – možda LDP u toj situaciji ne bi prešao cenzus, a to ne bih voleo da se dogodi, jer mislim da je važno da se dogode obe stvari. Ja sam ih rekao na dan kad su raspisani izbori da mislim da su izbori raspisani zato što je premijer rešio da u demokratskoj proceduri organizuje tranziciju vlasti sa demokrata na radikale. Mislim da je to njegova odluka i želja. Da li će u tome da uspe ili ne, to stvarno ne znam, niko od nas ne zna. Ishod izbora zavisi od dve stvari. Prva je da li će demokrate konačno imati jedan glas više od radikala ili ne, a druga je da li će LDP imati jedan glas više od socijalista. Dakle, u idealnom raspletu da demokrate imaju glas više nego radikali i da LDP ima glas više nego socijalisti, izjava koju je premijer prilikom raspisivanja izbora dao – vraćam mandat narodu, narod će da odluči, u stvari bi mu se vratila u lice, jer narod bi odlučio drugačije. Čak i ako bi matematika bila takva da je moguća vlada DSS – SRS, plus socijalisti ili neko takav, postojao bi ogroman medijski i psihološki pritisak na premijera da to prosto neće ići.
Što se tiče Solane i Rena, u predsedničkoj kampanji Ren je bio vrlo otvoren i svojim izjavama je podržao Tadića. On je zaista tada bio zainteresovan da se potpiše sporazum i saopštio je ministrima EU da bi trebalo da Holandija ipak prihvati da pod nekakvim uslovima potpiše makar onaj izmišljeni, politički sporazum. Solana je bio malo tiši. Sada su se uloge promenile utoliko što je Solana došao sa ohrabrujućom izjavom podrške. Dakle, kada kažem Ren, mislim na Evropsku komisiju, a kada kažem Solana, mislim na Evropski savet. Ja bih rekao da su obojica sve vreme veoma zainteresovani da Srbija ne ispadne iz šina. Što se tiče država, zaista čvrst je samo stav Holandije i on je direktno vezan za zločin genocida počinjen u Srebrenici i njihovu principijelnu politiku da to mora da bude isterano na čistac, da ljudi koji su za to odgovorni moraju zaista i da odgovaraju. S obzirom da je njihov bataljon bio u Srebrenici, s obzirom da njihov bataljon snosi odgovornost i da je politička odgovornost svojevremeno utvrđena kod njih u parlamentu i da je zbog toga pala vlada, oni misle da je nedopustivo da oni koji su bili konkretni akteri na terenu ostanu izvan toga. To konkretno znači – izručenje Mladića.
Što se tiče stava Belgije, tu bi zaista moglo da se razgovara, jer nisam siguran da je njihov stav čvrst. Što se tiče Nemačke, mislim da ona ovde pokušava da bude najodgovornija u ukupnom procesu stabilizacije ovog regiona. To važi i za pregovore o Kosovu. Nemačka je poslednja koja je prelomila i dok Nemačka nije prelomila, Kosovo i njegov status su bili u vazduhu. Moje objašnjenje je da Nemačka podržava stav Holandije i Belgije pre svega da bi zadržala jedan nivo jedinstva unutar Evropske unije, da se ne dogodi da jedna zemlja bude izolovana u situaciji u kojoj postoji principijelni problem, a to je puna saradnja sa sudom u Hagu. Postoje neke dileme koje se odnose na događaje u Srbiji, konkretno – paljenje ambasada. To je izazvalo velike frustracije u nemačkoj javnosti i mi se u ovom trenutku nosimo i sa posledicama toga.
Šta Evropa može u ovom trenutku da uradi za Srbiju, ne pre izbora, posle izbora, nego u narednih nekoliko meseci. Jedno je potpisivanje Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji, posle kojeg bi došla kandidatura i početak pregovora, a drugo su vize. U oba ta procesa veoma je važna podrška Nemačke i u ovom trenutku nje nema i to bi trebalo da našoj javnosti bude jasno, a našim političarima još jasnije. Što se tiče viza, to je dobrim delom zakočeno zbog frustracije u vezi sa paljenjem ambasada. Imao sam prilike da razgovaram sa njihovim zvaničnicima i siguran sam da je to moguće prevazići. Proces koji je započeo će biti nastavljen i u ovom trenutku citiram u stvari predsednika SRJ, Koštunicu, koji je na taj način zaključio sastanak posle neuspelog hapšenja Miloševića. Cele noći smo bdeli, pa se ništa nije dogodilo, a narednog dana, posle jednog popodnevnog sastanka, kada su tu bili i Đinđić i drugi ljudi iz DOS-a, on je tako zaključio sastanak i rekao – ono što je započeto, mora da bude dovršeno. I mislim da to sada važi i za ovo gde smo mi – ono što smo započeli je proces pregovora sa EU i mi ćemo to završiti.
Ako budemo imali radikalsku vladu, to će biti samo zastoj na tom putu. Pridruživanje EU je put kojim Srbija ide i ona može da ga jako ubrza vladom u kojoj bi bile demokrate, LDP, a može da ga uspori vladom radikala, ali ne može da ga izbegne. Taj plan B za Srbiju, da ćemo spoljnopolitički da se oslonimo samo na Rusiju, a ekonomski da produbljujemo odnose sa Kinom, Indijom i Rusijom, je u stvari ekonomski neodrživ. Pogledajte brojke, pogledate sa kime Srbija trguje, odakle ta razmena i videćete da mi nemamo šta da izvezemo u Kinu, a bićemo zatrpani njihovom robom. Dakle, nema tog drugog puta, samo proces može da bude sporiji. E sad, pošto su naši životi ograničeni, pitanje da li će se izgubiti pet godina, posle izgubljenih deset ili petnaest prethodnih uopšte nije nevažno. Svi imamo svoje snove, porodične, lične i u tom smislu dva mandata radikalske vlade znače ruiniranje života.
Očekujem od EU da donese sledeću odluku – ukinuli smo vize za Srbiju, zarez, ukoliko Srbija u naredna tri dana ili naredne tri godine donese ovih šest zakona. I neka nabroje koji su tih šest zakona, šta je to konkretno, ali neka potpuno jasno kažu – mi smo odluku doneli i vize su ukinute. Samo nas obavestite – došli smo do tačke 6 na vašoj listi i to obavili. To bi onda ohrabrilo bilo koju vladu da tehnički dovrši taj posao, dakle zamenu ličnih dokumenata, zakon o azilantima, o izbeglicama. U Srbiji pasoš ima manje od 10 odsto ljudi, pa bi neko mogao da kaže – čekaj, zašto se bavite temom koja zadovoljava interese 8 odsto stanovnika, a ni većina njih nema para da putuje. Tu se radi o osećanju slobode. Imali smo bombardovanje i ratne zločine i traume raspada zemlje i raspada porodica, svašta se tu događalo. Ljudima u Srbiji je potrebno da ih neko u nekom trenutku uvaži, da bi oni mogli da zavole tu zastavu sa tim grbom i krunom, kakva god da je, da zavole tu himnu, kakve god dileme da su imali u vezi sa njom. Vize su tu na nivou simbola strašno jaka poruka građanima Srbije da su uvaženi, da su poštovani.
Sa šengenskim viznim režimom zaoštrava se situacija u odnosu na putovanja u susedne zemlje, u Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, jer je sada za svaku od tih zemalja potrebna viza. To pogađa veliki broj stanovnika. Dakle, ne idu baš svi u Berlin ili Pariz, London, ali eto, neko je do juče, koliko za vreme Miloševića, švercovao benzin iz Rumunije i tako preživeo ili kupovao mleko u Mađarskoj, a sada ima traumu da ni to ne može. Onda on kaže – čekajte, meni je sada gore nego što mi je bilo do juče, a živim pored granice i ne mogu da odem tamo gde je sir jeftiniji. Postoji širi krug ljudi kojima bismo skinuli sa leđa tu traumu.
Što se tiče toga da li Evropa krši neka pravila ponašanja time što podržava demokrate i LDP, moram da kažem da smo mnogo neiskreni. Za vreme predsedničkih izbora naša javnost se bunila zbog toga što Evropa pomaže Tadiću, a u stvari je gasni aranžman sa Rusijom potpisan u sred kampanje. Dve nedelje pred izbore Putin čestita Tadiću rođendan. Pa mislim, bio mu je rođendan i godinu dana ranije, a nešto se ne sećam da mu je i prethodne godine čestitao na taj način. Dakle, imali smo vrlo jasnu rusku podršku Tadiću. Nemam ja problem sa ruskom podrškom Tadiću. Normalno je da sve svetski važne igrače, Evropsku uniju, Rusiju, SAD zanima ko će Srbiju voditi i kuda će je voditi. Ne zanima ih baš ime i prezime, ali zanima ih ideja o tome kuda ova zemlja ide. Dakle, ako Solana kaže – da, mi želimo da podržimo demokratske snage, niko ovde ne treba da kaže – jao, pa nemojte, nije to u redu. Ne, treba da se kaže – hvala. I u tom smislu ja želim da čestitam Čedi Jovanoviću i LDP-u kao jedinoj političkoj stranci koja je rekla – da, hvala, mi hoćemo vašu podršku, mi želimo da naša zemlja ode tamo.
Pa ključna politička podrška Sanaderu na parlamentarnim izborima došla je od Merkelove i niko u Hrvatskoj nije imao problem sa time, naprotiv. Otuda mislim da ne treba da se femkamo, nego prosto treba da prihvatimo da su drugi zainteresovani za nas i da u tom smislu postoji nepodeljena podrška Demokratskoj stranci i LDP-u da nastave proces pridruživanja Srbije. To jeste u redu. Evropa je spremna na svaku vladu Srbije, ali radikali u vladi znače usporavanje procesa, mada ne i njegovo gašenje. Ko god da dođe na vlast, neke od tih programa ne može i ne treba da zaustavlja. Ja stvarno ne razumem zašto bi stao program koji je namenjen Čačku zato što neko ne voli Velju Ilića. Nadam se da će svi ti programi nastaviti da teku. Sa druge strane, kada je u pitanju nivo političkih odnosa, on će biti značajno snižen, toga svi moraju da budu svesni. Kada su raspisani izbori, kada je brod počeo da se ljulja, dosta investitora je zastalo. To je ono čime Srbija može da bude pogođena ako dođe radikalska vlada. To neće biti zauvek, ali jedno vreme će svi sačekati da vide kakva je to vlada, kako se ponaša, ko su ti ljudi, da li imaju znanje koje je potrebno da se savladaju svi ti programi da bi sredstva iz EU došla u zemlju. Drugo, da li žele to da rade ili imaju neki drugi san.
Na nivou šale mogu da vam kažem da je evropskim političarima veći problem DSS u toj vladi. Oni nemaju problem sa radikalskom vladom i kažu – videćemo ko su i šta su. Ali postoji jedna snažna frustracija u odnosu na DSS, jer njih vide kao aktera koji je prethodnih nekoliko godina zaustavio mnoge stvari u Srbiji.
Svetlana Lukić: Dolazimo do tebi bliske teme, a to stanje elementarnih ljudskih prava u Srbiji. Malo-malo, pa čujemo da ljudska prava više nisu seksi u međunarodnoj politici. Uvek se setim kako je Čerčil svojim ministrima odgovorio – što se sekirate, pa nećete vi živeti sa partizanima i komunistima u Jugoslaviji.
Goran Svilanović: Zakone protiv diskriminacije će morati da donese i reformu pravosuđa će u Srbiji morati da obavi ko god da ovom zemljom vlada. Druga je tema to šta se događa na globalnom planu. Meni se često zamera taj helikopterski pogled na stvari, ali bez njega mi ne možemo da razumemo neke stvari. Recimo, kako to da jedan Mladić nije više tako veliki uslov i zašto se vrši pritisak na Holandiju, ako zaista svi znamo da postoji presuda Međunarodnog suda pravde, koja je utvrdila genocid. To su refleksije jedne globalne promene. Stvari su se promenile u svetu u poslednjih nekoliko godina. Rusija je ponovo ozbiljan akter na međunarodnoj diplomatskoj sceni i tome je Kosovo veoma poslužilo, vratilo ih je na scenu i oni su to zaista perfektno odradili. Ne što se tiče nas, nego što se tiče njih, zaista su se vratili na scenu. SAD se bore sa posledicama poraza u Iraku i ogromnim padom kredibiliteta. I Evropska unija se suočava sa podeljenošću, pitanje svoje budućnosti. Da li je to samo zona slobodne trgovine ili je to politička zajednica.
Drugo, poslednje decenije 20. veka bile su obeležene idejom ljudskih prava. Sistem Ujedinjenih nacija je sav stvoren oko jednakosti ljudi, Povelja je na tome utemeljena. Savet Evrope, kao prva ključna evropska organizacija je sav okupljen oko evropske Konvencije o ljudskim pravima. Poslednje decenije 20. veka bile su obeležene ljudskim pravima kao osnovom legitimiteta ključnih političkih akcija, a to je posebno važilo za spoljnu politiku. U prevodu to znači da je 1999. bilo zamislivo da se donese odluka o bombardovanju Jugoslavije u odbrani ideje ljudskih prava od nasilja. Danas ta akcija ne bi bila moguća. Znači, za manje od deset godina. Šta se u stvari dogodilo? Pa prosto, ljudska prava više nisu osnov legitimiteta spoljnopolitičkih akcija ključnih aktera, nego je to broj 1 – energija, broj 2 – terorizam, pogotovo posle 11. septembra, i broj 3 – životna sredina, Kjoto sporazum. Tek eventualno na visokom četvrtom mestu su ljudska prava. To je velika vrednosna promena i ona se odražava na naše male živote.
Šta to znači? To znači da Haški tribunal više nije tako značajna tema kao što je bio. Ključni akteri unutar Evropske unije kažu – a sada vi Holanđani malo popustite. Do pre par godina oni to ne bi rekli. Odjednom su ljudska prava prestala da budu prioritet. Sada je to, na primer, energetika. Sada su nam Rusi potrebni kao partner, pa dajte da im malo popustimo.
Evropska unija je previše postmoderna tvorevina u odnosu na SAD i Rusiju. To dvoje se razumeju. Evropska unija je međutim otišla daleko u budućnost. To je sofisticiraniji, mnogo složeniji sistem. To je potpuno drugi način razmišljanja, stalnog usaglašavanja, stalnog dogovaranja, a opet, oni se brže kreću od Rusije i SAD. To dvoje su klasični akteri koji se razumeju i ponašaju unutar pravila definisanih u 19. i 20. veku. Jedina stvarna tvorevina 21. veka je Evropska unija. Ja sam nesrećan, voleo bih da je EU mnogo jači globalni akter. Ali jedna od tema novog identiteta EU je zajednička spoljna i bezbednosna politika. Na prvom testu ona je pala, a to je bilo Kosovo. Ispostavilo se da ona nije u stanju da odgovori izazovu u sopstvenom dvorištu i to izazovu za kojim je sama posegla i zamolila ostale aktere da ostanu iza nje. Misija Eulex je u ovom trenutku u vazduhu, jer Evropska unija nije uspela da izdejstvuje saglasnost SB UN-a o prenosu ovlašćenja sa Unmnika na Eulex.
Piter Fejt, šef Eulexa, ovde bi trebalo da bude dobrodošao gost. On nam je mnogo pomogao kao izaslanik NATO-a da savladamo probleme koje smo imali na jugu Srbije 2001-2002. Ali stav Srbije kao države je da ne prihvata misiju koju nije pozvala, a to je misija EU na Kosovu. Uzgred budi rečeno, jedan od izlaza iz situacije u kojoj smo se našli pre godinu dana je bio da Srbija bude ta koja će da pozove EU i time sačuva deo svog suvereniteta. Umesto toga, mi nemamo komunikaciju sa vladom u Prištini i nemamo je sa Eulexom. To je ozbiljan problem.
U ovom trenutku se na inicijativu Beograda i nekih drugih aktera razgovara o nastavku dijaloga. Priština će to zvati poststatusnim, a naša vlada statusnim pregovorima. Neka svako to zove kako hoće. Od ogromnog je značaja da do nekih pregovora dođe i da ti pregovori dovedu do legalizacije prisustva Eulexa na terenu, što znači konačno uspostavljanje komunikacije između Srbije i evropske misije. Bez te komunikacije ništa dobro tamo neće moći da se dogodi. Ogroman uspeh koji je do sada postignut je to što su Srbi ostali da žive tamo gde su živeli. Ima tome svega godinu i po dana, kada je na večeri u Beogradu, pred ruskim i američkim ambasadorom šef misije OEBS-a rekao – naša procena je da će 30 odsto Srba otići sa Kosova na dan priznanja, a drugih 30 odsto u roku od šest meseci. To je dramatično. Ceco, ti si lično imala priliku da intervjuišeš Srbe iz Krajine za vreme Oluje. Ja sam slušao tvoje izveštaje, kako izgleda kada ti dolaze kolone ljudi. Sada se to nije dogodili i to je super. Ako je ova naša psiho drama sa mitinzima i patetikom, odlascima ministara na Kosovo posle proglašenja doprinela tome da se Srbi nisu iselili, ja kažem – svaka čast. Nije došlo do masovnog iseljavanja ljudi i to je ogroman rezultat. Da li će ti ljudi u nekom trenutku odlučiti da se odsele, to je stvarno njihova odluka. Ali u prva 24 sata to nije njihova odluka, to je strah i to je strašno, jer taj čovek ništa ne nosi, on sve gubi.
Ako bi ovi razgovori o kojima govorim pomogli Srbima koji tamo žive da ostanu, onda treba da imamo te razgovore. Tu bi se razgovaralo o nekoliko oblasti: kako će ljudi da putuju, dakle, dokumenta, saobraćaj, energetika i privatizacija. postoji čitav niz tema koje treba otvoriti i u tom smislu dobar deo javnosti nije razumeo zašto sam za Samardžićev papir rekao da je zanimljiv. Mislim da je dobro što taj dokument ne sledi logiku dejtonskog papira, dakle opsednutosti teritorijom. Ako vlada Srbije kaže – hoćemo da otvorimo kancelarije na severu, a možda i u nekoj od enklava, zašto da ne? Beograd to može da nazove kancelarijom MUP-a Srbije, a neko će to nazvati konzulatom Srbije. Možete da se igrate kako god hoćete, ali ako se nešto loše desi na terenu, Srbi dole će imati sa kime da razgovaraju, imaće neki oslonac i ideju da su na neki način vezani za Srbiju i ostaće tamo.
Nadam se da će oni vremenom biti otvoreniji za komunikaciju sa misijom Evropske unije, Eulexom, i sa svojim okruženjem, što je u stvari rešenje svih problema. Ali nije realno da preko noći svi odjednom počnu da putuju u Prištinu, da tamo večeraju i da se druže, da idu u parlament. Nadam se samo da ovim što sada pričam ne potkrepljujem san koji je utemeljen u srpskoj javnosti,
19-ovekovni san o daljim podelama. San o novim podelama je veoma živ i ljudi kao da čekaju novi Berlinski kongres, verovatno ovog puta u Beču, i to u 21. veku. Prepoznajem na našoj političkoj sceni i nosioce te politike i tih snova. Kao da je cela ideja da se proces drži dovoljno dugo otvorenim, pa kada dosadi i nama i Albancima i Evropljanima, Amerikancima i Rusima i kada svi puknu, e, onda ćemo da sednemo za sto i da crtamo nove mape. Evropa kao entitet 21. veka nikako ne može da prihvati taj koncept.
Politika uslovljavanja od strane EU je dala jedan rezultat – Srbija se promenila kao društvo. Sada je potrebno da se to obogati politikom koja Srbiju uključuje i angažuje. Mislim da Evropska unija poslednje dve godine vodi tu politiku i ona je sadržanau ponudi Sporazuma o pridruživanju, razgovoru o vizama, ozbiljnim investicijama, nauci. Ne smemo da propustimo priliku da profitiramo od te politike. Politička klasa mora da bude zaposlena, je ako nije zaposlena u najkonstruktivnijem procesu koji ja mogu da zamislim, a to je proces pregovora, biće zaposlena u nekonstruktivnom snu o novim podelama i crtanju mapa. Mi smo već toliko mnogo vremena izgubili, da ne mogu da poverujem da mi stvarno otvaramo teme koje je trebalo da ostavimo iza iza sebe. Zbog toga se nadam da će ovi izbori opet pomeriti stvari makar za pola koplja napred i da to neće biti zastoj.
Posmatramo stvari suviše iz beogradske perspektive, iz kruga dvojke. Postoji i Srbija koja nije Beograd i toj Srbiji je potreban dokaz da je i za njih neki prostor obezbeđen u toj priči o Evropskoj uniji, a ne samo za džet set beogradski. Tim ljudima treba tačno saopštiti zašto žive tako kao što žive, zašto se tranzicija nije dogodila u Knjaževcu i Boru. Ja živim u Bulevaru Zorana Đinđića, za mene se sve promenilo, jer ta ulica jeste najlepše lice promena od 2000. do danas. Ali to nije dovoljno.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Goran Svilanović. Juče sam pred vladom Srbije videla zanimljivu scenu. Kako se broj nezadovoljnih radnika, penzionera, rezervista, akcionara i ostalih novih srpskih struka koje dolaze pred vladu da traže pare, iz dana u dan uvećava, policija je morala nekako da uvede red. Dok su pred vratima vlade molili za pomoć radnici iz Rakovice, sto metara naviše čekala je na red kolona ratnih veterana, a sto metara više od njih kolona ljudi koji sebe zovu vojnim beskućnicima. Svi su uredno čekali svoj red sa jednim barjaktarom na čelu kolone. Sa svih strana su bili okruženi bilbordima, sa kojih im se obraćaju stranke i pozivaju sve te radnike, rezerviste i vojne beskućnike da podrže Srbiju, da je poguraju malo napred. Kako stručnjak za marketing kao što je Nadežda Milenković čita poruke sa ovih bilborda.
Nadežda Milenković: Problem je u tome što je nama proizvod truo, pa je onda prirodno da su sve te poruke, što kaže moja Biki, prazne pljoskule: ustani Srbijo, napred Srbijo. Šta znači – napred Srbijo? Kakva Srbija napred i šta je napred? Napred u Rusiju, napred u Evropsku uniju, napred u prošlost, mislim šta? Neko sa strane ne bi mogao da razlikuje jedne poruke od drugih. Ja se kao nešto trudim profesionalno da vidim ko ima koju poruku, ali u principu to je sve – živela Srbija. Dobro je da im se malo razlikuju spotovi i tu sam zadovoljna što smo na početku LDP kampanje pre svih postavili neki novi standard o tome kako treba da izgledaju spotovi.
Nažalost, najbolji učenici su radikali, oni najbolje koriste iznajmljene termine. Oni ne puštaju snimke sa konvencija, nego prave prave emisije sa novinarima. I za predsedničke izbore smo gledali Tomu Nikolića u šetnji sa novinarom, pa nam je predstavio svoju porodicu. Oni su napravili najveći pomak. DS se u principu ne razlikuje od DSS-a, koji se ne razlikuje od SPS-a, koji se ne razlikuje od radikala. Vidim da je sada i LDP izašao sa – Srbija bez granica, tako da je to sve jedan isti korpus, koji govori vrlo sličnu stvar.
Radikali tvrde da nam fale obdaništa. Ono što je ironija i bizarno u toj stvari je da ako fale obdaništa, odnosno ako imamo višak dece, to su deca koja su pravljena za vreme vlade Zorana Đinđića. Oni su sada višak. I kada Vučić primećuje da nam fale obdaništa, treba mu reći – ma nemoj, zar nije lepo što nam fale. Ali kada su ta deca pravljena, taj podatak svi preskaču. I to je priča o tome šta je politički marketing. Tvoji proizvodi su optimizam i nada, tvoj proizvod nije kanalizacija. To dosta dobro radi u svojoj kampanji Biljana Srbljanović, koja se vraća na priču o velikim idejama, bez obzira što je u pitanju grad. Ja kao glasač ne mogu da ti verujem da ćeš ti da napraviš obdaništa, ako ti nemaš velike ideje u sebi, ako ti ne pokažeš da si sposoban za solidarnost.
Ljudi koji su pred bombardovanje drpili stanove od 200 kvadrata sada kažu građanima – ja sam na tvojoj strani i brine me to što građani nemaju kanalizaciju.
Svetlana Lukić: Zašto se jasno ne kaže – to nije dolazak, to je povratak radikala na vlast.
Nadežda Milenković: To nije posledica osam godina vladavine dosmanlija, kako to govore radikali, nego posledica pet godina vladavine DSS-a. A ne dovode radikali sebe na vlast, ne dovodi radikale ni DSS na vlast. Tadić i DS dovode radikale na vlast. Jedino se od njih očekivalo da nas ovih godina podsete na to da su radikali bili na vlasti i kakvi su bili i da se suprotstave DSS-u, jer sad imaš da DSS govori isto što i radikali, a DS tu nešto tercira – mi se u svemu slažemo, razlika je u stilu. Pazi koliko je to nenormalno. Kao kada bi psihijatar rekao – ja se od svojih pacijenata razlikujem po stilu, imam beli mantil, a oni nemaju. Oni su morali da kažu – ne, razlika je u sadržini. Nažalost, ispada da razlika i nije u sadržini, nego zaista samo u stilu. DSS uz gusle peva “ko da mi uzme iz moje duše Kosovo”, a DS peva to isto uz električne gitare, ali svejedno, pesma je ista. Posledica toga su radikali, koji se vrlo komotno vraćaju na vlast, jer ovih godina niko ništa ružno nije rekao za njih. Čak je stalno bila priča prvo DSS-a, a onda i demokrata – ako su oni demokratski izabrani, oni su sigurno demokratska vlast. Sada se Đilas i Vučić bore u Beogradu i imaju isti procenat podrške i logično je da imaju, zašto ne bi. Zašto ljudi na kraju ne bi glasali za radikale.
Svetlana Lukić: Svi govore da je ovo povratak u 90-te i svako ima neku svoju godinu iz devedesetih na koju mu 2008. liči. Na koju godinu tebe podseća 2008?
Nadežda Milenković: Meni je intimno 1992. značajna godina, jer sam tada pobegla iz zemlje, jer sam se bila uplašila tih spiskova koje su radikali pravili i toga da će zaista da dođu neki kamioni i da će u njih da potrpaju moje prijatelje, a ja ću da stojim sa strane i da to gledam. Svi ljudi sa kojima sam radila i družila se i živela, niko nije bio na –vić, osim mene. Jedino sam ja bila zaštićeni beli medved i to me je prestravilo. Posle drugog 9. marta sam zaključila – okej, sada je sve otišlo dođavola. Ni iz drugog pokušaja nije uspelo. Ja sam, naravno, naivno verovala da će prvi 9. mart sve to da oduva, jer kada neka vlast izvede tenkove na Terazije, ona sigurno ne može da opstane – ha-ha-ha.
Ta atmosfera prozivanja i pravljenja spiskova, ne znam je l’ se sećaš da je profesor doktor Ivan Štajnberger, tada dekan Filozofskog fakulteta, morao da ide na Studio B da pokaže krštenicu, jer su ga bili napali – kako jedan Jevrejin može da predvodi studente. On je predvodio kolonu studenata u protestima 1992. do kuće Miloševića, to je bilo ono čuveno – Miro, stavi kafu. On je morao da ide sa krštenicom i da objašnjava da je on pravoslavac i da je kršten kao beba. I ta atmosfera je uminula kratkih godina posle 5. oktobra, pa se još malo držala neko vreme, ali sada se opet raspojasala, jer joj se niko ne suprotstavlja. Kada kažem niko, opet se vraćam na Demokratsku stranku, koja je velika partija koja ima predsednika države, čija je dužnost da se suprotstavi toj vrsti ludila. Tada je neko ko se preziva Šešelj pravio spiskove onih koji nisu na -vić, a sada Koštunica pravi spiskove onih koji nisu na -vić. To više nije autokratska vladavina, nego je njegova glava autokratska. To je čovek koji apsolutno ne dozvoljava da bilo ko bude drugačiji. To je njegovo čuveno – ko ne voli Guču, ne voli Srbiju. Posle je bilo – je l’ ima neko ko nije s Kosova. Ima, evo ja.
Sada ti ne vredi ni da si na –vić, ne moraš da budeš košer. Primer koji mi se stalno vraća je ona nesrećna gej parada. Nisi smeo posle toga da izađeš i da kažeš – nije bio trenutak, nije trebalo da provociraju. Kako možeš da pravdaš to što neki raspomamljeni pop vodi neke još raspomamljenije i naoružane navijače da prebiju neke ljude zato što su izašli na ulicu. Ti stvarno nisi normalan. Uvek je to neka briga za srpstvo i nikada nije trenutak, u noći u kojoj gori Hilandar, u noći u kojoj gori Kosovo. Stalno mi imamo neku noć u kojoj nešto gori i mi ne možemo da živimo normalno. A da li je neko rekao – ne smeju da se pale ambasade? Ko je to eksplicitno rekao? Znači, sistematski se pravi atmosferu da je potpuno u redu da tebi sutra neko bane ovde i kaže – a, ti si ta Ceca, e sad ćeš da vidiš. I ti nemaš koga ni da zoveš u pomoć, niti ikoga da mu se obratiš posle, jer kao – pa nemoj, čačkala si mečku. Stalno je ta priča – žena se našminkala, pa je kriva za silovanje. Mi živimo varijacije toga – ako nisi na mojoj strani, bajo, drži se, žao mi je.
Moj nespokoj nije samo pred ove izbore, on traje već duže vreme, a izbori su samo trenutak kada će on da se pokaže kao ispravno osećanje. Nespokoj je u javnosti, medijima, vidiš ga kod drugih ljudi i neguješ ga kod sebe, a to je osećaj da ćemo zaista svi otići dođavola onako finalno, na kraju, sa tom pričom: radikali – DSS i SPS. Znam da bi to bilo samo ogoljeno ono što živimo godinama. Ali strah me je da ćemo, kada se to ogoli, nadrljati potpuno. Ovako kao možda ima šanse, pa možda nije tako, ali vrlo se brinem da jeste tako i da nema šanse.
Svetlana Lukić: Svi imamo taj apokaliptični ton – sada je kraj. Možda smo suviše u tome.
Nadežda Milenković: To ti je dato, nekoj grupi ljudi je dato da ima pojačani senzibilitet. U Peščaniku ste vi neka savest naroda, kao što su to neki pesnici. Vi ste neka Gernika Srbije. Vama je to zadatak i ljudima koji imaju tu čast, ja bih rekla, da pričaju za Peščanik je to isto nekako zadatak. I mislim da ne treba od toga da odustanu zato što se veliki broj ljudi upetljao u kredite, kupio neka kola na lizing, počeo malo bolje da živi, što je divna vest, ali svejedno – pitanje je šta ti postavljaš kao standard, da li hoćeš da dotaljigaš do 300 evra mesečno ili misliš da treba da menjaš ovo društvo, da ovo bude normalno uređena zemlja, makar toliko da te sutra, sa sve kreditom i novim kolima, neka budala ne upuca nasred ulice jer se, jebi ga, nasekirao – oteli nam Kosovo. Tačno mogu da zamislim to suđenje na kojem se kaže – izvinite, morate da uzmete u obzir to da su čoveku oteli Kosovo, on je bio frustriran, izašao je sa pištoljem i sad, ko je tuda prošao, prošao je, šta sad. A proći će neki od tih ljudi koji su relativno zadovoljni.
Ne znam koliko puta je neko izgovorio u Peščaniku da je sam sebi više dosadan ili da primećuje da je dosadio društvu. To ne znači da sada treba da se ukine Peščanik, naprotiv. Kako babe kažu – da sam ja neka vlast. Da sam ja neka vlast, ja bih vas plaćala da postojite, znači Peščanik kao instituciju, kao neko merilo, kao nešto što će mene kao vlast da tera da se zapitam i da se ne opustim i da se ne razbahatam, kako se obično desi ljudima na vlasti.
Svetlana Lukić: Ti si bila najveći optimista kada smo posle 5. oktobra svi smatrali da nam je obaveza da budemo skeptični, kao tako se to radi u demokratiji. Ti si bila skoro egzaltirana posle 5. oktobra, je l’da?
Nadežda Milenković: Da, a da ne pomisliš da sam luda, moja egzaltacija ima stručno ime u marketingu, a to je priča o ljubavnom znaku – love mark. U svetu je odavno prevaziđena priča o brendu, to je bezveze, sad se pravi love mark, brend koji pleni neku emociju kod potrošača, koja uopšte nije opravdana kvalitetom, nego je neka preterana emocija, nešto što užasno voliš. Možda je kroz primer najlakše da ti objasnim. Među motorima, na primer, imaš Kavasaki, Jamahu, ali love mark je Harley Davidson. To je izjava, to je stil života. Kada voziš to, to nije motor, to je način mišljenja, način življenja. Među kompjuterima ti je to Macintosh, među medijima je to Peščanik. Peščanik izaziva tu ogromnu količinu emocija, koja nadilazi samu emisiju. U političkim partijama bi to bio LDP i moj savet im je bio da stalno drže tu poziciju, da treba da grade love mark, a ne da se guraju sa ovima ostalima i raspravljaju dokle je Srbija i gde je srce Srbije i koju kanalizaciju imamo ili nemamo.
5. oktobar je bio love mark. Svi ti političari su dobili ogromnu količinu naših emocija, posle se pokazalo i ne baš tako zasluženo. Ali love mark se i ne vezuje za kvalitet. Svi su mi bili lepi i zgodni. Ono što mi nije jasno je kako nastaju ovakve kampanje koje sada imamo i zašto su ovako bezidejne i bez emocija. Trenutno su ovde najpopularnije fokus grupe. To je grupa ljudi za koju ti procenjuješ da su ti mogući birači i onda daš predlog slogana i onda oni kažu – o ovom sloganu mislim to, o tom sloganu mislim ovo i onda ti uzmeš taj slogan. To je svođenje reklamne kampanje za političku partiju na neki automatizam. Fokus grupa nije automat u koji ti ubaciš pitanje, on ti izbaci odgovor i ti si sada siguran – odgovor je to.
Gledala sam predivan eksperiment, napravili su fokus grupu po principu skrivene kamere. Samo jedna osoba ne zna da je sve namešteno. Postavljali su neka obična pitanja i sad, prvo pitanje je koja od ove tri duži je najduža. I svi ostali koji učestvuju u eksperimentu daju namerno pogrešan odgovor, a ovaj jedan, mica, koji ne zna šta se dešava, prvo je onako blago začuđen. Kao svi kažu da je najduža ova koja je srednja. Kada je došao red na njega, on da ispravan odgovor. A ovaj koji vodi to ispitivanje ne kaže šta je tačan odgovor nego samo – aha, dobro, hajde sledeće pitanje. Sad treba za neke oblike da kažu koji je oblik i ovi svi opet daju pogrešan odgovor. Ovaj se još malo čudi, ali izdrži i kada je došao njegov red on kaže tačan odgovor. Međutim, kod četvrtog pitanja je i on dao pogrešan odgovor, jer nije više mogao da izdrži da kontrira grupi. Počeo je da sumnja u sebe i tu anksioznost jednostavno nije mogao da iznese. To mi je ilustrativno za fokus grupe kao takve, ali i za sve nas koji polako odustajemo od Peščanika.
Malopre si me pitala da li mi u stvari pričamo nešto što više niko ne želi da čuje. Ti stalno na prosta pitanja čuješ pogrešan odgovor i čuješ 700.000 ljudi koji viču – eeeeee, prave talas, cunami odobravanja, kao tako je. I sad, ja vidim da nije tako, ali posle 20 godina ti polako počneš da posustaješ. Na kraju sebe dovedeš u pitanje, jer si tako dugo u takvoj manjini.
Svetlana Lukić: Neko me je podsetio na tvoju priču o stotom majmunu. Hajde malo da se apdejtujemo, kako beše glasi ta priča i kako je sada vidiš.
Nadežda Milenković: Da, nismo dostigli stotog majmuna. Dobro, to jeste stvar koja se ne dešava tako lako i ne dešava se često i to je ono što su zabeležili naučnici kao evolutivni skok. A priča je da su na nekom ostrvu živeli majmuni, koji su se hranili slatkim krompirom i naučnici su dolazili brodovima i bacali taj slatki krompir u more i onda su ga majmuni vadili iz mora i taj iz mora je bio lep, čist, opran, nije bio onako pun peska kao onaj koji su oni imali na ostrvu. I posle nekog vremena su jedan, dva, tri majmuna ukapirali da isto tako oni sami mogu da peru ovaj svoj krompir koji stoji u pesku i da mogu da ga operu lepo u vodi i da jedu čistog. I onda je prvo nekoliko majmuna pralo svoj krompir, pa 10, 20 i u trenutku kada je, to je ta neka magična brojka, sto majmuna sa tog ostrva počelo da nosi svoj krompir do vode i da ga pere, desio se taj neobjašnjivi evolutivni skok – da su majmuni na susednom ostrvu počeli da peru krompir. Niko im to nije pokazao, niko im ga nije bacao u vodu. To se tumači tako da kada se skupi kritična masa ljudi koji su nešto naučili i počeli drugačije da rade, da je to onda eksplozivno i da će drugi, koje nisi morao da vežbaš, to da prihvate.
To je moja tadašnja opčinjenost i tim primerom i 5. oktobrom i nama i Peščanikom i kao samo da mi dostignemo da stoti majmun opere krompir, biće super. Zaista jeste izgledalo da je to moguće, samo što niko nije vodio računa da taj sistem vrednosti prenese do stotog majmuna, nego smo zastali na 99-om i nikako taj stoti da se priključi. A bojim se da i ovih 99 gube živce, kao šta ima da pereš krompir, bolji je ovako prljav, narodski. Ako si pravi Srbin, ti jedeš prljav krompir. Kao i ova priča sa pogačom i solju.
Pa dobro, da li se neko seća da su se u ovoj zemlji nekada gosti dočekivali sa slatkim i vodom? Što kaže Biki, mi smo antropološki rikverc, ne da stojimo u mestu, nego smo u antropološkom rikvercu. Svi ovi kandidati za gradonačelnika Beograda, gde god da dođu, neke dve devojčice im priđu sa pogačom i solju. Prvo, to je teško da progutaš, mislim, suvi hleb. Slatko i voda su valjda evropeizam, jer nikada u životu me niko nigde nije ponudio pogačom za dobordošlicu, nikada, ni kada sam bila dete, ni kada me je baba vodila po gostima, u selo. Niko mi nikada pogaču nije ponudio. Nisam čula ni da to postoji, Vuk Drašković je prvi ovde doneo taj manir i sad ga svi slede. Ja mislim da će da mi svane kada budem videla na TV-u kako je neko negde otišao i tamo su ga dočekali sa nekim lepim slatkim. Evo, ja preporučujem slatko od belih malina. Da li se iko seća toga, da li je to u Srbiji nekada postojalo?
I onda, ne znam, iz onog testičeta ti sipa vodu da pereš ruke, a onda onim vezenim peškirom, koji je čaršav, brišeš ruke. Ne znam šta je sledeće, da sedneš, pa ti dve devojke priđu i operu noge. Mislim, gde je kraj tim srpskim običajima i koje običaje ćemo još da vratimo, jer to je srpstvo, nas koji smo svi sa Kosova.
Jedan moj drugar je došao iz Amerike i priča mi o svome bratu koji je bio potpuno normalan, živeo je ovde, radio za neku nevladinu organizaciju, kao bio je glasač DS-a i sada je glasač DS-a, ali, kaže mi moj drugar, sada govori isto ono što govore DSS i Koštunica. I čovek je zgranut, treba sada da razgovara sa rođenim bratom koji se odjednom premetnuo i priča – oni su nama oteli Kosovo, ta Amerika, ta Evropa, fuj. On je postao neprijatelj Evrope i Amerike za dve godine, koliko ga ovaj nije video. To jeste proces koji je sada u toku, pa kako koga zahvati. Nedavno sam dobila ponudu da zajedno sa ženama profesionalkama iz raznih nerazvijenih zemalja, kao što je Srbija, odem u Ameriku i da tamo budemo gošće nekih američkih biznismenki, da nešto učimo, razmenjujemo. U početku mi je to laskalo, kao jao, baš fino, eto, ako me se sete, sete, baš ste zlatni. Međutim, kada je to trebalo da se realizuje, ja sam se povukla, iz puno razloga. Jedan je bio da je to u stvari gnjavaža, pa žene, pa profesionalizam. I rekla sam da ne bih, zahvalila sam se, eto, da sam i dalje jako polaskana, ali ja stvarno to ne bih.
Ova žena u našoj ambasadi je bila zgranuta, kao kako neko da odbije da ide za džabe tri meseca u Vašington i Njujork. I kako je Beograd mali, ona je na nekoj večeri upoznala nekoga ko mene poznaje, nešto se raspitivala o meni i u jednom trenutku je izgovorila – ta Nadežda, ona je malo sociopata, je l’da? Kada je to stiglo do mene, lecnula sam se – otkud njoj to da sam ja sociopata. Čule smo se par puta telefonom, ja sam bila užasno ljubazna i šarmantna. Posle par dana sam shvatila – moj problem je u tome što je to istina. Ta žena je jako lucidno shvatila da ja jesam sociopata. Kada sebi laskam, kada razmišljam o sebi nasamo, u intimnim trenucima, onda kažem – pa dobro, ja sam malo socijalni moron. Međutim, kada sam dobila malo tačniju dijagnozu, počela sam malo više da mislim o tome i koliko ljudi se isto tako oseća. Znaš, od tog nekog početnog nesnalaženja, pa do povlačenja, pa do pravljenja nekog mikrokosmosa, na kraju smo stigli do one rekacije iz vica o biciklu – neću tvoje biciklo, jebalo te biciklo. I bojim se da nam to vreme nekako ističe. Ako ubrzo ne dobijemo neku malu pomoć i podršku, mi koji nešto mislimo ovako kako mislimo, sve teže ćemo se posle uklopiti u bilo šta.
Svetlana Lukić: Da, i oni dobrovoljno, a mi nedobrovoljno, ali na kraju ćemo svi završiti potpuno izolovani.
Nadežda Milenković: Jer ti samo u kontaktu sa drugim ljudima proveravaš sebe. Sportisti na koje smo toliko ponosni, svi oni s nekim odmeravaju svoju snagu, pobedio ovog, pobedio ovog, mnogo je dobar. Ako on sedi i lupa lopticom o zid, pa kako da znam da je dobar? Tako i mi, više nemamo s kim da igramo nijednu utakmicu i počeli smo jako loše da igramo taj fudbal, koji igramo na male goliće. Ta naša igra postaje sve autističnija i kada jednom taj neki svet hrupi ovde, prirodno je da ćemo da se osetimo isfrustrirano. Onda ljudi misle, bolje i da ne hrupi taj svet. Ja se ovde pravim važna kao ja sam nešto marketing, carica. Nekada sam na međunarodnim festivalima podobijala silne nagrade i tada sam bila carica, ali od tada je prošlo deset godina. Kada bih se sada pojavila na nekom međunarodnom festivalu, ne znam da li bih bila carica ili bi rekli – ko je ova žena, uklonite je.
Svetlana Lukić: Prekjuče je Helsinški odbor za ljudska prava organizovao razgovor na temu političkog protivnika kao neprijatelja. To je ono kada vas neko od političkih neistomišljenika iznervira, a vi ga ubijete, na vratima vlade ili na Fruškoj Gori ili u Košutnjaku ili u dvoru, pa ga posle isečete na komade i bacite kroz prozor. U ovoj raspravi su učestvovale istoričarke Latinka Perović, Olga Pintar i Olivera Milosavljević. Čućete njihov razgovor posle uvodnih izlaganja, a od izlaganja danas ćete čuti ono što je imala da nam kaže Olivera Milosavljević.
Olivera Milosavljević: Tema ovog panela je alternativa kao unutrašnji neprijatelj. Ako govorimo o aktuelnom trenutku, drugi deo ovog naslova je sasvim jasan i golim okom vidljiv. Problem sa alternativom je to da se ona teško razaznaje, a teško se razaznaje zato što na političkoj sceni ne postoje jasno profilisani: konzervativci, nacionalisti, liberali, socijaldemokrate ili neko peti, od kojih bismo znali šta možemo da očekujemo, već se polazi sa unapred zadatih, za sve važećih, nepromenljivih ideoloških pozicija i po ko zna koji put nam se nudi izbor između, citiram – neprincipijelnih koalicija – kojima su fiktivni neprijatelji druge neprincipijelne koalicije, od kojih je svaka u svom programu istakla po jednu reč i nudi je kao svespasavajuću alternativu.
Zašto se već dve decenije alternativa nacionalističkom projektu nikako ne uspostavlja kao artikulisana politička opcija, već se sve zadržava na suprotstavljanju aktuelne vlasti, bilo Miloševiću ili Koštunici lično, bez dubinskih zahvata u koncepte nacionalne države samoshvaćene kao etničke, nacionalnog interesa shvaćenog kao etnički, makar i sa građanskom mantrom, i iskrivljenog tumačenja bliske nacionalne prošlosti kao odbrane poželjne sadašnjosti. Već 20 godina nacionalizam je sudbina ovog društva naturena kao jedina legitimna ideologija, sa ciljem da se prikaže kao prirodno stanje. Nacija kao večita žrtva drugih ili bar, citiram – zlehude sudbine – sa posebnim višim, ekskluzivnim pravima koja drugi nemaju, sa svojstvima koja drugi ne poseduju, okružena samo neprijateljima i sa vizijom dalekih, imaginarnih prijatelja od kojih će doći spas, odlike su ove nacionalističke ideologije, koja kao prirodno stanje određuje život ovog društva.
Ako je nacionalistička retorika i spuštena na umereniji nivo, slabost većine političkih opcija prema ekstremnoj desnici pokazuje njeno ideološko neodstupanje. Sasvim je, dakle, bilo predvidljvo da će onog dana kada u zemlji ostane bez neprijatelja kojima je određena, ideologiji zapretiti opasnost da ostane bez smisla postojanja i da će morati da potraži nove, unutrašnje neprijatelje. Taj dan je došao. Svi neprijatelji su otišli, Srbija je ostala sama, a nacionalizam je postao besmislen, čak i sa njegove tačke gledišta. Ali pošto je već proglašen za sam nacionalni interes i za prirodno stanje, on u nužnosti samoodbrane i opstanka proizvodi sopstvene nove neprijatelje. Kada svako svakom postane fiktivni unutrašnji neprijatelj, tada počinje urušavanje ideologije koja može da traje beskrajno dugo ili bar dok se ne pojavi alternativa balkanski shvaćenoj, tj. etnički određenoj demokratiji.
Šta je bila alternativa 2000? Protiv Miloševića su, pod navodnicima, bili svi, ali iz dijametralno suprotnih motiva. Demokrate zbog komunizma, levičari zbog desničarenja, desničari zbog levičarenja, nacionalisti zbog građanizma, monarhisti zbog republikanizma. I sam Milošević je predstavljao onu Srbiju koja je želela komunizam u kapitalizmu, kapitalizam u komunizmu, nacionalizam u građanskom društvu, građane u nacionalizmu, antizapadnjaštvo na zapadu, povratak crkvi kao revolucionarnu tekovinu. Da su tada vladajuće ideologija i njeni konzumenti i oponenti bili jasno profilisani, verovatno bi danas situacija bila drugačija. A šta imamo danas? Protiv vlasti je vlast, ministri su protiv vlade, vlada nema poverenja u vladu, deo opozicije podržava deo vlade, oni bi sa njima da budu vlada, drugi deo opozicije podržava drugi deo vlade i oni bi sa njima da budu vlada.
Na jednoj strani su udruženi legalisti, narodnjaci, sa perspektivom da se udruže sa velikim Srbima i onima koji se bore za nacionalno omeđenu socijalnu pravdu, pošto su sami već postali kapitalisti. Na drugoj strani udruženi su republikanci, demokrate i autonomaši sa četnicima, monarhistima. Na trećoj strani udruženi su liberali, socijaldemokrate sa nacionalistima. Do pre mesec dana prvi su imali poverenje u druge, drugi su podržavali svaku ludost prvih, treći su pozivali druge da im se stave na čelo, a 5. oktobra su svi bili zajedno, i prvi i drugi i treći. Drugi i treći su promovisali prve tvrdeći da ih obožava 90 odsto biračkog tela. Prvi su puštali druge i treće da ih promovišu u jedinu nadu, a onda su i sami poverovali u njihovu konstrukciju. Danas se niko od njih toga ne seća. Utoliko pre nema razloga da se sećaju onoga što je prethodilo i sa čime bi oni trebalo da predstavljaju diskontinuitet.
Stvarna alternativa nacionalističkom projektu, koja je postojala 90-ih, utopila se u neprincipijelnim koalicijama. Prostom zamenom smisla reči izvršena je kompromitacija sintagmi koje su je obeležavale, a kompromitovane su upravo da bi izgubile smisao i da bi njihova sadržina nestala iz javnog života. Reč je primarno o sintagmama – druga Srbija i govor mržnje. I jedna i druga su nastale u brojnim, marginalnim, antinacionalističkim krugovima u vreme plebiscitarne podrške Miloševićevom nacionalnom projektu, koji je podržavala i većinska opozicija, upravo ona koja ga je 2000. srušila. U zaboravu, danas se govori o protivnicima Miloševića, ali gotovo uopšte se ne govori o protivnicima Miloševićeve nacionalne politike koja je dovela do ratova, zločina i bede.
Izbegavanjem samo te jedne reči, prekraja se bliska prošlost i opozicija prema Miloševiću komunisti prikazuje kao otpor njegovoj nacionalističkoj politici. Zato je razumljivo da ovih dana Miloševićevi sledbenici izgovaraju po prvi put jednu istinu, i zato što je istina, ona nailazi na ćutanje, da je Miloševićeva nacionalna politiika danas doživela punu satisfakciju u politici aktuelne vlasti. A nekada je brojno apsolutno marginalna druga Srbija, pre svega i jedino značila otpor nacionalizmu. Nazivajući danas drugom Srbijom svaku opoziciju aktuelne vlasti, svesno se briše iz memorije suština antinacionalističkog otpora.
I govor mržnje značio je tada nacionalistički, ratnohuškački govor. Danas se govorom mržnje naziva, na primer, obeležavanje političkog protivnika kao neznalice. Takvom vulgarizacijom briše se svest o postojanju govora koji se u civilizovanom društvu sankcioniše zbog ugrožavanja slobode drugih, a sama sloboda drugih potpuno obesmišljava svođenjem na pravo lopova da ga se ne naziva tim imenom.
A zašto je istinita tvrdnja da je Miloševićeva nacionalna politika danas doživela punu satisfakciju od aktuelne političke elite? Oni gore pomenuti, prvi, ratove iz 90-ih vide kao pravednu borbu sa malo nepotrebnih zastranjivanja. Oni drugi ne mogu da pomenu ratove, a da to ne bude u ključu simetrija. Treći ih osuđuju, ali prećutkujući nacionalizam, uspostavljajući nemogući kontinuitet, citiram – od AVNOJ-a do Mladića – kako bi ideologiju koje se inače verbalno odriču očistili od svake sumnje. Ali i u ovoj jedinoj, verbalno nenacionalističkoj opciji, postoji ideja da treba napraviti kontinuitet od Latinke Perović do Ratka Mladića, uspostaviti između njih vezu, lustrirati ih zajedno i zaključiti istoriju komunizma sa Srebrenicom, pri čemu nikakvog, naravno, suočavanja sa prošlošću u takvom slučaju ne može biti. Zato će se počinjeni zločini još jednom gurnuti pod tepih, odakle će se kad-tad ponovo vratiti.
Ostaće samo nova zavaravanja, uljuljkivanja u pseudoistoriju i prazne priče o Evropi i demokratiji. Zbog vladajuće paradigme, ni danas za prve nije tema kako sprečiti fašizam, već kako zaustaviti antifašizam. Ekstremizam vide kao vododelnicu između fašizma i demokratije tražeći zabranu antifašista kao fašistoidne pojave i tepajući nacizmu nazivajući ga nacionalpatriotizmom. Drugi se verbalno busaju u antifašističke grudi prelazeći ćutke preko antifašističkih praznika, smireno posmatrajući divljanje ekstremne desnice i relativizujući kolaboraciju sa fašizmom do besmisla. Treći kažu da su eksplicitni antifašisti, ali tek pošto Mladića smeste u tekovine AVNOJ-a i proglase da su se zločini 90-ih odvijali u krugu komunističke avnojevske, podsećam, to znači antifašističke, porodice. Da je 90-ih bilo drugačije i da je danas drugačije, znali bismo šta nude prvi, drugi, treći ili peti. Ovako znamo samo šta, uglavnom histerično, viču.
Svi viču integritet, identitet i Evropa, samo prvi s akcentom na integritetu, drugi sa akcentom na identitetu, treći sa akcentom na Evropi. Znaju svi oni da i integriteta i identiteta i Evrope ima onoliko koliko u društvu ima ljudi sa ličnim integritetom, izgrađenim individualnim identitetom i vaspitanih u opšte ljudskim vrednostima, koje isključuju nacionalističko-rasističko slepilo. Ali takođe znaju i da strah od izdajničke kletve, koja će stići one koji papagajski ne ponavljaju fraze – integritet, identitet i Evropa, čini da je takvih pojedinaca sve manje. Tamo gde ih je malo, biti vlast je ispunjenje i najluđih snova.
Zato sukob fiktivnih neprijatelja, dojučerašnjih prijatelja i verovatnih sutrašnjih saradnika, kletve, naricanja i pretnje koje se nazivaju predizbornom kampanjom i pokušavaju da se predstave kao najviši izum modernog društva, samo čine da se suštinska alternativa postojećem ne vidi pod naslagama nemogućih spojeva, neprincipijelnih saveza i višeslojnog prefarbavanja lične i zajedničke prošlosti.
Imam samo jedan kratki post skriptum. Mnogo puta smo čuli već ofucano objašnjenje da samo budale ne menjaju mišljenje. Mnogo zanimljivije bi bilo objašnjenje – šta je suprotnost principijelnim budalama.
Latinka Perović: Nije toliko problem te mase i njene zaostalosti, njene okovanosti nacionalizmom, problem je u stvari onih koji na tome parazitiraju politički i koji se od te mase malo razlikuju. Ovde se govori o alternativi kao političkom neprijatelju, ali znate šta, taj prostor za slobodu, a to je prostor za kritičko mišljenje, je veoma sužen u našem društvu danas. Ako biste vi istraživali recimo periodiku, listove, štampu, od Drugog svetskog rata do negde sredine 80-ih godina, vi ćete videti da to oscilira, da ima zabrana, da ima ideoloških diskvalifikacija, ali tu postoji nekakva rasprava o ozbiljnim stvarima. Ta mogućnost je ukinuta, a tamo gde vi nemate mogućnost slobode da raspravljate o važnim stvarima, tu nema uslova za alternativu.
Uzmite recimo problem Kosova, to je nešto što drži zemlju kao čelična ruka ljudski vrat, znači, to je jedno ozbiljno pitanje, ali nema rasprave o tome, jer je unapred zadata ta istina i svako ko iz te istine izađe, on je neka vrsta izdajnika. Mi smo jedna politička kultura koja ima podlogu socijalnu, podlogu političku, sa jednim totalitarnim načinom mišljenja i to je taj ključni naš problem iz koga mi nismo, ne samo počeli da izlazimo, nego ga nismo na neki način ni formulisali kao stanje. Mi se vrlo malo upoređujemo. Znate šta, cela ta istočna Evropa, bivše jugoslovenske republike, pa znate šta, oni žive isto istorijsko vreme kao mi, ali nisu rezultati isti. Mi smo negde ostali potpuno jedan zatvoreni prostor. Sve više će važiti ta naša unutrašnja istina za nas. E sad, ja uvek kažem, za ruske revolucionare u 19. veku, pošto su oni bili gonjeni, oni su osnovali šahovski klub, pa su raspravljali o stvarima. Mi moramo da shvatimo da je to jedan rad na duge staze.
Sonja Biserko: Jedno pitanje za sve tri, ovih dana sve češće vidimo pitanja stranih posmatrača, ambasada – da li je moguće menjati radikalnu stranku. Oni imaju iskustvo sa HDZ-om i onim što se desilo u Hrvatskoj. Da li postoji mogućnost da se radikalna stranka politički pripitomi?
Olivera Milosavljević: Mene zanima otkuda nekome ideja da je to poželjna mogućnost.
Sonja Biserko: Ali oni su realni.
Olivera Milosavljević: Ne, otkuda to da bi to bilo poželjno. Njih ne treba menjati, oni su takvi kakvi jesu i takvi treba da ostanu. Ako društvo nije u stanju da ih prepozna, to je problem društva.
Sonja Biserko: Ali Zapad se priprema za radikale.
Olivera Milosavljević: Imali smo deset godina da posmatramo kako se menjaju, ta konvertitstva naših stranaka i ništa nisu promenili. Promenili su verbalno, promenili su retoriku, a ništa u društvu se nije promenilo.
Olga Manojlović-Pintar: Mislim da je kompracija Srpske radikalne stranke sa HDZ-om pogrešna, zato što je pandan radikalima u Srbiji Hrvatska stranka prava, koja u hrvatskoj javnosti ima daleko manju podršku.
Sonja Biserko: Šta se može uraditi sa društvom, u kojem je 50 odsto tog društva radikalizovano na taj način.
Olivera Milosavljević: Ništa, neka okusi vlast radikala pa će promeniti mišljenje.
Sonja Biserko: Da li postoji opasnost od takve vlasti da dodatno devastira društvo?
Olivera Milosavljević: Ja ne vidim šta to može više da se devastira od ovoga što su ovi do sada uradili. Prosto, mislim da je to veštačko sejanje straha od radikala, da to služi samo za dobijanje podrške drugim političkim strankama, da u suštini ne mogu da urade ništa mnogo gore od ovoga što sada imamo.
Latinka Perović: Mene je opasno pitati o tim radikalima, toliko sam života potrošila proučavajući ih, ali znate šta, ja se nekad pitam da li uopšte na društvenu svest našeg naroda utiču rezultati nauke. To sam se pitala sada povodom Kosova. Mi imamo vrhunskog srednjevekovca, akademika Simu Ćirkovića, koji je ispisao silne knjige o tome. Koliko je to uticalo? Znači, vi gradite politiku na jednoj legendi, na jednom mitu, baška što trošite i mit, ali znači idete u pogrešnom pravcu. Ne uzimate u obzir realnost. Sad, šta sa radikalnom strankom? Ovo što Sonju pitaju stranci, ja sa stanovišta stranaca mislim da su to logična pitanja. Zašto? Zato što eventualna, a neki kažu gotovo izvesna, pobeda radikala na izborima je nova realnost u Srbiji i oni se ljudi pitaju kako će sa takvom Srbijom moći da se komunicira. Šta ja o tome mislim? Ja ovih dana čitam jednog svog kolegu koji piše o radikalnoj stranci kao o evropskoj stranci, kao o stranci koja je bila pod uticajem francuskog radikalizma, Klemanso, parlamentarizam. Znate šta, to su isto legende i opet se pitam – pa čekaj, toliki ljudi po svetu su objavili radove, ovde je nešto napisano, ali to ne utiče.
Ja mislim da je i za ovu alternativu u toku rata, koju je Olja opisivala, vrlo bitno bilo to da su oni radikale i u ratu, a i posle ratova, smatrali nekim incidentom u srpskoj istoriji. Veliki je problem bio dokazati ljudima da takva kakva jeste, Srpska narodna radikalna stranka je autentična stranka u Srbiji. Znači, to je stranka socijalnog egalitarizma, u redu, sada se to promenilo, ali ona to propoveda onim ljudima koji su sada gubitnici te vrlo netransparentne tranzicije. Oni su stranka velikodržavnog projekta, to je stranka koja je išla za stvaranjem velike Srbije. Taj program je tri puta u jednom veku poražen, znači, vi niste mogli da napravite veliku Srbiju na kraju Prvog svetskog rata, ipak ste se našli zajedno sa drugima, vi niste mogli da napravite nikakvu veliku Srbiju u Drugom svetskom ratu, taj projekt je doživeo poraz. Vi ste probali to na kraju 20. veka, znači, vodili ste četiri rata, to se završilo nekim nemuštim porazom i ta nemuštost je poseban problem.
Ključno pitanje je, znači, ako se takva stranka nađe na vlasti, ona će morati da sve ove probleme sa kojima se suočava danas srpsko društvo, ta socijalna devastacija, taj moralni pad, ta će stranka imati takođe pred sobom. Možda će ona početi oštro, obračunom sa tajkunima, protivnicima i tako dalje, ali u nekim unutrašnjim pitanjima moraće da se ili služi pragmatizmom ili da se osloni na neki pojačani teror da bi se održala. Ali ključno pitanje je za radikalnu stranku, odnosno za tu mogućnost njene transformacije, da li ona može da se odrekne od tog državnog projekta, jer za sada ona ne pokazuje tu intenciju.
Koliko to Srbiju može da košta. Srbija je jedina zemlja koja je u nesporazumu sa svim svojim susedima. Jedna zemlja može da bude u nesporazumu sa jednim susedom, oko manjina, oko graničnog pitanja, oko nekih kulturnih dobara i tako dalje, ali vi ste u sukobu sa svim svojim susedima, jer vi zapravo ne priznajete taj poraz, vi mislite da je to odloženo, da ćete se vi na to vratiti. Da li Srpska radikalna stranka iz toga može da iziđe, ja na to pitanje nemam odgovor, zato što se pokazalo da je većina političkih stranaka u Srbiji varirala taj isti program i to ih je pojelo. I ishod tih izbora će u stvari skinuti sa mnogih nacionalističkih stranaka tu evropsku masku. Znači, mi ćemo biti načisto gde smo politički, šta u Srbiji preovlađuje. Hoću da vam kažem, tu se pokazala jedna snažna istorijska inercija, pokazalo se zaista da tu drugih tradicija, što je govorio Slobodan Jovanović, osim nacionalizma nema, da je društvo vrlo slabo, tako da su sve to razlozi koji ne govore u prilog mogućnosti da će se ta stranka transformisati.
Ljudi gledaju na društvo kao na laboratorijski materijal, pa onda kažu – dobro, biće tri godine radikali, pa će se birači nečemu naučiti, pa onda neće glasati ponovo za radikale. Nije izvesno za koga će glasati. Ja na to pitanje uvek kažem – ja ne znam šta posle toga ostaje, u to nisam sigurna, jer mislim da je srpsko društvo jako istrošeno. Shvatam da postoji višepartijski sistem, da su izbori slobodni, da je biračko telo takvo da daje glasove još uvek tom programu u suštini nacionalističkom, ali ako takva stranka dođe, ako ona po svaku cenu želi da se održi, ako ona želi da se vrati u Krajinu, da podeli Kosovo, to je, znači, ponovo jedan veliki rat na Balkanu.
Istraživanja govore da oni imaju dosta mladih ljudi, da se povećava procenat obrazovanih ljudi u radikalnoj stranci, da oni do sada nisu pokazali nikakvu spremnost za raskid sa tom prošlošću, da je njihov šef čovek koji je optuženik u Hagu, i ovde se potpuno legitimno govori da se s njim razgovara, pregovara, da on upravlja, da će on biti faktički premijer vlade. Dakle, to je jedna atmosfera koju treba uzeti u obzir kada se ozbiljno o tim prognozama razgovara.
Sonja Biserko: Šta u ovom narednom periodu, bez obzira ko pobedi, treba da radi Evropska unija, jer ona će nešto da radi?
Latinka Perović: Ništa ja ne zameram Evropi, ja sam poslednja koja bi uopšte krivicu tražila u bilo kome drugom osim ovde, to je neko moje profesionalno, etičko načelo u ličnom i u javnom životu. Ali, ja lično mislim da je Evropska unija propustila puno stvari da uradi i nije nam na taj način pomogla. Ona je možda mislila, zatvoriti oči, priznati da je nešto evropska orijentacija, iako ti je potpuno jasno da je to daleko od evropskih vrednosti, podržati da se to društvo prosto regeneriše materijalno, jer ono je doživelo slom na kraju 20. veka. Ali lično mislim da je svako to popuštanje nama usporilo naše političko sazrevanje, pravo da vam kažem.
Naravno, Evropa ima u vidu bezbesnosne razloge, možda će u jednom trenutku reći – znate šta, ako ti Srbi hoće tiraniju, neka je imaju, samo neka su mirni i neka ne ratuju. Mislim da im neće biti lako, kako da priđu. I ja nikom nikakve savete ne dajem, ali mislim da bi najveće napore trebalo uložiti u to da srpsko društvo, ako ono uopšte postoji, oživi. Meni se čini da ono postoji, da postoje neke oaze, da je to nepovezano i taj opresivni način mišljenja vrlo dobro oseća te oaze. Onda polako uništava listove, pomera urednike, preuzima medije, uzima naučne ustanove. Znači, koliko god je moguće, to se mora braniti.
Što se nas i Rusije tiče, iako se sada kaže da je važna ekologija i tako dalje, da nisu više važna ljudska prava, mi jednostavno nismo savladali to razdoblje ljudske istorije, za nas će ostati važna ljudska prava. I u narednom periodu mislim da će ona biti vrlo važna.
Sonja Biserko: To je vrlo apsurdna situacija, kada Evropa moli Srbiju da postane deo tog evropskog konteksta, a Srbija se nećka, s obzirom da ima ponudu i sa druge strane. Ovde se postavlja pitanje da li i kako se može pomoći Srbiji u ovom periodu koji je pred nama, ja mislim da se sada ipak vraća lopta ovde, oni su prilično nemoćni zato što ova pitanja koja sam vam postavila dnevno dolaze.
Ja sam juče razgovarala sa jednim strancem, koji je prosto zapanjen, on je bio ovde i 90-ih i sada, i prosto ne može da veruje da se Srbija najverovatnije 11. maja opredeljuje za radikalnu stranku, jer on zna šta je ona radila 90-ih i šta je simbolisala. Prosto se i oni sami vrte u krug.
Olivera Milosavljević: Mogu li samo nešto privatno da kažem, što nije ovako visoko politički rečeno. Ja sam juče išla u turističku agenciju da otputujem u Budimpeštu na tri dana i kada sam videla koja količina dokumenata mi je potrebna da uzmem vizu za tri dana, odustala sam od putovanja i sedeću kod svoje kuće. Strašno sam zapanjena, za vreme Miloševića mi je bilo lakše da izvadim vizu, ali sada nisam alternativa, pa je to verovatno zbog toga. Ne znam kako su oni tako zapanjeni, ne razumem.
Olga Manojlović-Pintar: Letos nam je ovde bio gost socijalni psiholog iz Nemačke, Valcer, koji se bavi pitanjem porodičnih sećanja na Drugi svetski rat u Nemačkoj. Održao je tri predavanja u Beogradu, čuo je veliki broj pitanja i naknadno u jednom razgovoru, kada mu je postavljeno pitanje da li bi on sada mogao kao ipak psiholog da postavi neku dijagnozu našem društvu ovde. On je rekao da on zaista ne bi mogao tako nešto da uradi, jer sva pitanja koja su mu postavljena on jednostavno nije razumeo. Ja sam ta pitanja razumela i ja shvatam da je ceo problem u tome što smo mi jako dugo zatvoreni i razgovaramo međusobno. Mi razumemo taj nemušti jezik kojim pričamo, ali mi ne shvatamo da nas više niko ne razume i da mi više nikog ne razumemo. Dakle, ja stvarno mislim da kroz neku organizaciju javnih konkursa koji bi uključili intelektualce iz nekih drugih sredina, iz našeg najbližeg okruženja i dalje, da je moguće nešto profilisati, jer ja mislim da mi više nemamo kapaciteta da se nosimo sami sa sobom.
Latinka Perović: Podržala bih ovo što je rekla Olga, ja isto imam utisak, ja sam se bojala toga oduvek, da mi nismo kompatibilni sa svetom, sa svojim najbližim okruženjem. Vi iz te zatvorenosti imate neke rezone i vama se može desiti da je neki kosovski lider danas kompatibilniji sa tim svetom nego neki naš političar. To je jedna zatvorenost i ja bih podržala tu potrebu za dijalogom. Mi nismo dijaloška kultura. Čitala sam Marka Oršolića, pa on čovek za Bosnu kaže – dijalog ili smrt. Ja to isto mislim i za nas. Mislim da srpska desnica računa na tu benevolentnost Evrope i oni samo strahuju od toga da njihova pobeda ne dovede do uskraćivanja tih ekonomskih veza. Jer to što govori taj narodnjački blok, to je ono što je on uvek govorio u Srbiji – hoćemo mi u Evropu, mi hoćemo investicije, hoćemo ekonomske veze, ali mi hoćemo da sačuvamo naše vrednosti, a te naše vrednosti su naša puka zaostalost, naša, ako hoćete, nepodložnost zakonu, nepodložnost merilima, odsustvo napora. E, oni se samo toga boje, a ovaj svoj duhovni svet oni misle da će sačuvati dolaskom na vlast, ali ako može ponovo da uspe ta prevara, da i dalje ide ta ekonomska pomoć i saradnja.
Svetlana Lukić: U ovogodišnjoj poslanici patrijarha srpskog gospodina Pavla kaže se između ostalog – neka naučnici svojim naučnim radovima brane Kosovo i Metohiju, neka sportisti svoje sportske uspehe zavetuju Kosovu i Metohiji, neka svakom roditelju Kosovo i Metohija bude jedna od prvih reči koje će šapnuti svom novorođenom detetu, neka svaki ratar prvu brazdu zaore i posveti Kosovu i Metohiji i neka svaki radnik prvi sat svog radnog vremena posveti i pokloni Kosovu i Metohiji. Kao što je nekada psalmopojac pevao otetom i razrušenom Jerusalimu i mi pevajmo u duhu kosovskog zaveta – ako te zaboravim, Kosovo, ako zaboravim tebe, Metohijo, neka me zaboravi desnica Gospodnja, neka se prilepi jezik moj uz nepca moja ako se tebe ne setim, ako ne istaknem Kosovo i Metohiju za početak veselja moga.
A na kraju Peščanika, pre svega za vas koji slavite uskršnje praznike, Pavle Rak.
Pavle Rak: Evo, došli smo i do Velikog Petka ove 2008. godine po Hristu. Već oko dva meseca pravoslavni hrišćani se pripremaju za ovaj veliki dan (drugi su to činili ranije, po gregorijanskoj pashaliji ovogodišnji Vaskrs je bio 23. marta). Najpre pripremne nedelje, u kojima je bila uvedena tematika zabludelog sina, pa pravilnog i nepravilnog načina pokajanja, pa pitanje odgovornosti za naša dela koja se tiču daljnjih i bližnjih, i na kraju dug period samog Velikog Posta u kome smo bili pozvani da temeljito preispitamo svoje mesto u svetu, svoju ontološku i psihološku zavisnost od zabludelog čovečanstva i svoje pojedinačne zablude, promašenost, nevernost pozivu, svrsi i cilju koji su nam upućeni i postavljeni prilikom dolaska ovamo. Radi se, naravno, o celoj jednoj antropologiji koju svako može da prihvati i odbaci, slobodni smo.
A ta antropologija kaže da smo stvoreni po slici Božijoj, i to ne bilo kakvog Boga, nego Boga ljubavi, ali da smo tu sliku u sebi pokvarili do neprepoznatljivosti, čime smo umesto ljubavi u ovaj naš ljudski svet uveli zlo, sebičnost, gramzivost, netrpeljivost. I kroz sve to smrt – jer je prvobitna bogolikost podrazumevala i sličnost u povezanosti sa izvorom svakog života, dok je odbacivanje ljubavi jednako izboru smrti. Gde smo svi mi danas, kada govorimo o ovoj opštoj perspektivi – na to pitanje je svako pozvan da odgovori tokom dugog Velikog Posta.
Ko je istrajno i savesno prošao ceo taj period preispitivanja, ko je pratio i kao sebi namenjen doživljavao Veliki pokajni kanon Andreja Kritskog i druge bogoslužbene tekstove, taj je prošlog ponedeljka ušao u drugačiji, završni period pripreme za najveći hrišćanski praznik, za Vaskrsenje. Velika Nedelja nam predočava sled događanja ključnih u Božanskoj Ekonomiji Spasenja: dobrovoljni dolazak Hristov u osinje gnezdo, Jerusalim, pred Pashu; ljudsko izdajstvo i nezahvalnost; opraštanje od apostola; čak i njihovu kolebljivost i oportunizam, i najzad, strašnu, za ono vreme najsramniju smrt na krstu. Ta smrt na krstu, taj Veliki Petak, vrhunac je zla koje je čovečanstvo priredilo svome Tvorcu. Ali je taj tužni vrhunac, paradoksalno, i odskočna daska za spasenje, za novi početak, za novi svet i novi život. Zar treba podsećati na to da bi bez Vaskrsenja – Veliki Petak bio ne samo uzaludan, nego i besmislen. Bio bi samo još jedna prljava epizoda u istoriji ljudskog zla. Sa Vaskrsenjem, Veliki Petak postaje prekretnica našeg spasenja.
Teško je, međutim, gotovo nemoguće, o Velikom Petku govoriti ljudima koji su nepripremljeni, a pretpostavljam da je među našim slušaocima (znam to i po sebi) mnogo takvih. Od samog početka se znalo da je smrt na krstu, da je stradanje Velikog Petka, sablazan i besmisao za svakoga ko je van te priče. Kako o svemu tome govoriti ljudima koji se za to nisu pripremili – na pomenuti način ili nekako drukčije, manje je važno, važna je priprema, važan je unutrašnji doživljaj sopstvene i opšte promašenosti, zabludelosti, ali i sinovstva i očinske ljubavi prema sinovima, ljubavi koja nam dozvoljava da se nadamo da naše stanje nije večito.
Sva sreća te nisam sveštenik ni teolog, pa se od mene manje i očekuje. Bar se nadam da se od mene ne očekuje da naučno i kompetentno predstavim šta se to desilo pre skoro dve hiljade godina i kakve to posledice ima za sve nas ili bi bar trebalo da ima. Ja mogu skromno da kažem koju reč o tome kako ja sam doživljavam ovaj, ili kako sam doživljavao neki drugi Veliki Petak.
Skrušeno i sa žaljenjem moram da priznam da se nisam ni izdaleka podjednako dobro pripremao za ovaj veliki dan preispitivanja. Bilo je godina kada sam od samog početka što pomnije pratio smisao toga što sam čitao ili slušao u crkvi. Tih godina jasnije sam sagledavao kako sam deo upravo tog čovečanstva zbog kojeg je Bog morao sam da siđe i svojim nenasilnim načinom pobedi zlo i smrt.
Kako je i u meni, zbog slobode kojom sam obdaren, zbog mogućnosti pogrešnog izbora između ljubavi prema drugom i Velikom Drugom sa jedne, i ljubavi prema samom sebi s druge strane, prisutna mogućnost ontološkog pada u nebiće, i kako se ta crna mogućnost neprestano u manjoj ili većoj meri realizuje. Svestan da i sam u tom padu čovečanstva i te kako učestvujem, Veliki Petak sam doživljavao bolno, ali se uvek ispostavljalo da je taj bol bio očišćujući – jer je u nedelju nastupala neopisiva radost Vaskrsenja.
Da, koliko je bol bivao oštriji i dublji, euforičniji je bio izlazak u slobodu, darovanu svima koji je žele. Ko poznaje veličanstvenu Vaskršnju besedu Jovana Zlatoustog razumeće ove reči: radost, euforična radost. Ali radost koje nema dok se ne dotakne dno svesti o sebi nedobrom i nepodobnom.
Drugih godina, kao i ove sadašnje, priprema je bila kilava, identifikacija sa ljudskom promašenošću mala ili skoro nikakva, i to se jasno odražavalo na doživljaju Vaskrsenja: ono kao da je bilo darovano drugima, a ja sam samo sa strane posmatrao tuđu radost, tuđi praznik. Zlatousti govornik kao da se obraćao samo ljudima pored mene, a ja nisam bio dostojan ni mrvica s trpeze.
Eto, tolika je veza između dva praznika, od kojih su oba vrhunci, ali suprotnih, u nerazdvojno klupko povezanih doživljaja. Ostaje mi da svima, kao i sebi, poželim što intenzivniji Veliki Petak, jer se njime otvara i blagodatan Vaskrs.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, srećni vam uskršnji i prvomajski praznici. Za one koje to zanima, evo vesti da je izašla 11. knjiga Peščanika FM, za sada je možete naći u B92 Shopu i u Beoizlogu, a za naš sajt, www.pescanik.net, Biro je napravio novi video: Ti si moj zid, Koštunice.
Emisija Peščanik, 25.04.2008.
Peščanik.net, 25.04.2008.
