Luk i strela

 
Radio emisija 28.04.2006, govore: Velimir Ćurgus-Kazimir, Mileta Prodanović, Branka Prpa i Don Branko Sbutega.

 
Svetlana Lukić: Uskrs je prošao, ali eto nama 27. aprila, juče i danas slavimo praznik nepostojeće države. Skupština Srbije i Crne Gore od prevelikog posla nije stigla da u ovih nekoliko godina ukine ovaj idiotski praznik. To je naravno dobrodošlo Zoranu Šamiju i Svetozaru Maroviću, da u svoju radnu listu upišu – čestitali građanima 27. april i shodno tome zaradili svoju aprilsku platu.

Predsednik Tadić je u aprilu zaslužio nadoknadu za prekovremeni rad. Ne zna se s kim se nije konsultovao o tome da li da potpiše ili ne Zakon o crkvama. Juče smo obavešteni da se konsultovao sa predstavnicima Srbije, Srbije i Crne Gore, Srbije i Fruške Gore, konsultovao se sa predstavnicima verskih zajednica, civilnog društva, vatrogasnih brigada, brigadama mučenika Al Akse. Sagledao je, kako kaže, stavove OEBS-a, Saveta Evrope, Saveta federacije, Saveta staraca i rešio – da Zakon ipak potpiše.

Doduše, predsednik je svestan da Zakon nije u skladu sa evropskom Konvencijom o ljudskim pravima, ali bože moj. Predsednik nas je obavestio da je to manje važno od činjenice da je ovo prvi zakon te vrste u novijoj srpskoj istoriji, a kao što veli čuvena srpska poslovica – prvi mačići se u vodu bacaju.

Navodno se Tadić konsultovao i sa Koštunicom, ko zna šta mu je čovek iz crne senke rekao, možda ništa, možda Koštunici vera zabranjuje da priča o evropskoj Konvenciji o ljudskim pravima.

Novoosnovana služba bezbednosti Peščanika nije još uvek dobro koordinirana, tako da nas špijuni sa terena i dalje zasipaju kopijom jedne strane bukvara za I razred osnovne škole, u kome pod slovom C stoji crtež crkve pored koje piše, citiram da ne bude da preterujem – Crkva je najvažnija čovekova kuća, ko ide u crkvu imaće Boga za pomoćnika u sebi. Ko ne ide u crkvu neka ide kod doktora, možda mu roditelji nisu zdravi.

Bože, bože, šta li bi rekao Pera Luković, šta bi uradio sa piscem ovih redova, sa izdavačem, štamparom, lektorom, korektorom, ali i sa roditeljima koji dozvoljavaju svojoj deci da čitaju ovakvo đubre.

Problem je, međutim, što takvih stvari ima svuda. Na primer, u uskršnjem, pardon, vaskršnjem Kulturnom dodatku Politike objavljena je i ova pesmica:

Pesma za opstanak Srbije

Ako me voliš mala rodi mi bebca, ljubav je put od srca do krevetca. Bog nam je dao ljubav da nas množi,

da Srbe već jednom složi i oboži. Rodićeš mi posle drugo, pa treće, Srbija bez tvoje dece izumreće.

Ali ne damo mi majku Srbiju, deca će od ljubavi da je saliju. Tvojoj prabaki je deset krasilo krilo, bez toga ni tebe sad ne bi bilo, stog rađaj decu mala, da znaju ko smo, kralj će nam biti kum kad bude osmo. Ali mi pre toga rodi drugo, pa treće, Srbija sa tvojom decom preživeće. Jer ne damo mi majku Srbiju, deca će od ljubavi da je saliju.

Pisac ovih stihova je izvesni Milan Mladenović, ne znam ko je taj čovek, liči ili je to baš onaj profesor Mladenović, koji je prošle godine predložio donošenje zakona kojim bi se žene, tj. porodice koje nemaju dete kažnjavale većim porezima – za početak.

Ovih dana vlada nam je u nevolji, jer se njen ogranak u vidu Saveta za radiodifuziju previše zaneo u igri sa dodelom frekvencija, pa je organizovao ponoćni upad MUP-a u BK. Stvar se toliko otela kontroli da je čak i Svetozar Stojanović, koji voli da ga zovu etičarem i savetnikom Dobrice Ćosića, morao da izađe iz senke i da nam preko RTS-a kaže kako je radiodifuzni savet, čiji je i on član, nezavisno telo koje nema veze sa vladom.

I evo, opet nam je ponuđeno da biramo između Karića i Vlade, između Miodraga Popova i Milomira Marića, s jedne, i Nenada Cekića i Svete Stojanovića s druge strane. Ma kako da ne, nasešćemo na tu igru smišljenu za budale.

Koliko je ovo bolesna država videlo se one noći kada je Jočić poslao policiju da odšrafljuje predajnike BK, a onda nam se pred očima ukazao niko drugi do Miodrag Popov, da nas pozove na otpor nenarodnom režimu. Popov koji je morao biti u zatvoru zbog toga što je onako besramno i onako odvratno huškao ljude na rat dok je radio na RTS-u, danas ne bi mogao da radi na RTS-u, jer je to sada javni servis evropske Srbije, bez obzira što je na čelu tog javnog servisa čovek koji je u vreme dok nas je Popov pozivao na oružje, bio ministar za informisanje.

Slušate Velimira Ćurgusa-Kazimira, rukovodioca Medijske dokumentacije Ebart.

Velimir Ćurgus-Kazimir: Ako braniš pravo na opstanak jedne televizije, pogotovo BK, odmah će ti prišiti da si ti Karićev čovek, što je jedna neizmerna budalaština i pokvarenost. Stvar je skandalozna ne samo po načinu na koji je izvedena, nego i po svemu onome što joj je prethodilo, a to su oni razgovori, a pre njih i samo formiranje tog radiodifuznog saveta, još u vreme stare vlade, celo to licitiranje koliko će kojih predstavnika biti i vođenje računa da vlada ima kontrolu nad većinom tih predstavnika. Takav je slučaj i danas i neka mi niko ne priča o tome da je skupština zadužena za radiodifuzni savet i da je to nezavisno telo. Vlada kontroliše najveći broj njenih članova. E, sad je drugo pitanje šta ta vlada predstavlja, jer kao što vidimo to se podelilo, ali hajde da vratimo film na one sada već čuvene javne razgovore sa predstavnicima televizija.

Znate, taj način nam je opet veoma poznat. Ko god prati šta se dešava u javnosti, pogotovo u novinarstvu vrlo dobro zna i seća se Nenada Cekića pre desetak godina i seća se Radio Indexa i kako je to tonulo i kako je to vođeno i u šta se to pretvorilo. I sećamo se mi svi vrlo dobro pijanog Nenada Cekića. Hvala bogu, sada deluje trezno, ali ni za zeru više trezveno nego što je to bio u pijanom stanju. Znači, to je jedno onako kameradsko društvo vezano interesom, ne znam da li su i  zemljaci, to me i ne zanima. I svako je negde nekog vodio, od Svete Stojanovića, koji je bio mentor Nenadu Cekiću za doktorat na Filozofskom fakultetu. Imate lepo ljude koji imaju svoj interes i to je dobro plaćeno mesto, koje vam osigurava pet godina mirnog života. A svi ostali dilovi politički, finansijski i tako dalje, oni se takođe mogu voditi bez ikakvih problema. Klima je takva da se to na neki način i očekuje.

Ja o tome ništa ne znam, ali mogu da vidim iz ovoga što je objavljeno da tu jesu rađeni određeni kompromisi i da jesu delovali određeni interesi. Ako ništa drugo, to nam postaje jasno kada vidimo Radio S i Radio Fokus. Da ne govorim o Radio Indexu, za koji ne znam da li uopšte još postoji. Znači, imamo nešto potpuno suludo, primitivno, agresivno, opasno. Sva sreća da nemaju u rukama i vojsku, jer bi je verovatno upotrebili. To funkcioniše tako da predstavnici vlade kažu da oni nemaju veze sa tim, niko nema veze ni sa čim, i to je na neki način simbol i signal onoga što će nam se u budućnosti dešavati. Takve primitivne, nezakonite, a isfolirane odluke, sve više će kreirati naše živote. I sada više uopšte nije u pitanju da li je to BK televizija, to sutra može biti Klinički centar ili VMA. Mogu ljudi jednostavno da se dogovore – haj’mo mi to da rasturimo, haj’mo mi to da zatvorimo, haj’mo mi to da privatizujemo.

Tu više nema nikakve ni pravne ni bilo kakve sigurnosti, a što se tiče sudbine samog Bogoljuba Karića i njegove stranke, to me iskreno ne zanima. Zanima me samo otkuda ta smelost i ideja da se zatvori nešto što funkcioniše. Hajde da sprovodimo pravila i da se dogovorimo oko tih pravila, a ne da ukidamo i zatvaramo medije koji rade godinama i koji u tom jednom širokom segmentu profesionalizma, ipak predstavljaju gornji nivo našeg novinarstva. Za razliku od nečega što se još nije pojavilo, kao što je ta Avala, da ne govorimo o Fokusu i Radio S. Da, i Košava, to je isto zaprepašćujuće, mada sada više ne govorim o Košavi Marije Milošević, nego o Košavi ko zna čijoj i o jednoj neverovatnoj kombinaciji da to danju bude dečija televizija, a noću porno program. Tu vrstu hibrida ne znam ko je još koristio. Ovde se toliko to smutilo i zamutilo da ja mislim da će na kraju, čisto politički gledano, najveće koristi od toga imati radikali. Par dana uoči ovakve odluke radiodifuznog saveta, Vučić je prozivao javno u skupštini Srbije i njih i vladu, kako će morati debelo da obrazlože na koji način će BK izgubiti frekvenciju, a dobiti je Avala. Znači, u trenutku dok niko od nas nije znao kakva je odluka, Vučić postavlja to pitanje i naravno da će određene političke rezultate posle svega dobiti, jer nije mala stvar upozoriti na prevaru i muvanje pred skupštinom, a da se onda to zaista i desi posle par dana.

U ovom trenutku, čisto gledano spolja, Koštunica deluje kao prorok i mudrac najveći. On se retko pojavljuje i novinari i nemaju prilike da se suoče sa njim. Ali oko njega, ne mislim samo na vlast nego i na opoziciju, na celu tu našu političku elitu, postoji gomila ljudi koji su apsolutno nekontrolisani, koji su potpuno izgubili odnos prema stvarnosti, i po stilu svog života i po načinu izražavanja. Kao da su oni neki svet koji zaslužuje da živi u jednom sasvim drukčijem okruženju i koji nema vremena da se bavi sitnim i malim stvarima. To je neka kombinacija ironično-ciničnog miropomazanija. On ima neku vrstu samilosti prema vama, a sve je to izraženo onako dosta ironično i cinično, otprilike – svi vi mali možete da se nosite negde, ali ja vas i dalje volim i cenim što ste mali, ali nemojte mi se mnogo mešati u moj posao.

Bilo da je u pitanju podizanje termocentrale, gradnja puta, škole, uvođenja vakcine ili obrazovanje, to kao da je toliko specijalno, toliko genijalno da vi u stvari nemate ideju kako bi to moglo da funkcioniše, niti imate pravo da nešto pitate o tome. To je toliko specijalno da  šta vaš mali mozak uopšte ima da razmišlja o tome. Na svim nivoima političke elite i vlasti vi ćete se sresti sa takvim odnosom. Zbog toga izgleda čudno i bizarno kada Boris Tadić poseti neku porodicu, zbog dece koja su bila stavljena u karantin zbog ptičijeg gripa. To deluje onako pretereno politički, marketinški, a u suštini bi trebalo da bude sasvim normalno. Mi više ne verujemo da je iko od tih političara ijednu normalnu stvar spreman da uradi, da u ikome od njih postoji iole neke spontanosti. Za strašno kratko vreme ovde se ljudi odlepe od normalnog, zajedničkog, razumnog života i presele se u taj svet političara, gde se vodi neki sasvim drugi život.

Danas je laž javna potreba i svi smo mi to na neki način prihvatili. Mala ili velika, bilo kakva laž je potrebna i neophodna da bismo preživeli. Ako ništa drugo, da ne bismo poludeli. I onda u takvom sistemu vi možete da zastrašujete ljude svim i svačim, vi možete da lupetate šta god hoćete. Ne postoji mogućnost ispravke laži koja se pušta svakodnevno, tu već imate šum laži koji pokriva sve. DSS društvo je plasiralo tu priču o demokratskom dijalogu, kako svi mogu da se skupe, komunisti i fašisti – ne, ne mogu komunisti – i da vode neke beskrajne rasprave. Svi sa svima mogu da vode dijalog. Ama, tu dijaloga nema, nikada dijalog nije postojao između žrtava i dželata i niko ne očekuje da do njega dođe. Ali ovde se to prodaje kao – to je super.

Ja bih voleo da ta sabornost nastupi u jednoj formi u kojoj će se čistiti klozeti i parkovi. Pre neki dan sam, posle ne znam koliko godina, bio na Avali i mogu vam reći da je to apsolutno strašno. Luna park je kod Mitrovića doma i to sa najgorim turbo hitovima i glasom konferansijea, koji valjda poziva decu i odrasle da koriste užitke tog luna parka. Automobili, pošto nema parkirališta, parkirani su na sve zelene površine, po šumi između ostalog. O đubretu da vam ne govorim, o klozetima kojima ne možete prići od smrada. I onda se stvarno pitate – čekajte, to je izletište nadomak prestonice i o čemu priča taj Bojan Dimitrijević, o Srbiji, o turizmu. Pa mi ne možemo za sebe, za svoje potrebe da očistimo i uredimo nešto što nam je pred nosom. Pa, takav je odnos i prema televiziji kao javnom servisu, novinama i novinarstvu kao javnom servisu, bibliotekama kao javnom servisu. To nije ničije i to jednostavno mora da propadne ili da se privatizuje, ali ne znam kako će se to Narodna biblioteka ili arhivi privatizovati.

I to je s one strane demokratskog dijaloga, o tome ne treba da sedaju i pričaju levi i desni, to je nešto što jeste pravilo igre u civilizovanom svetu. Hajde da još malo prokomentarišem dodelu frekvencija Foksu. Zašto je Foks bolji od RTL-a ili neke druge televizije? Zato što je najkonzervativniji, najdesničarskiji u Americi, to je program koji je spreman da protera Darvina. Prema tome, mi smo izabrali, Sveta Stojanović je izabrao taj progam, to njemu odgovara. Oni su svi u dilu sa centralnim komitetom i Koštunicom. I sad ja ispadam ovde jako radikalan, jako fundamentalan kada smatram da ako Srbija može da bira, ona treba da izabere jedan put koji je bliži nemačkoj ili švedskoj socijaldemokratiji nego američkoj desnici. Ali čini se suprotan izbor ovim zakonom o crkvama, to se postavlja kao program onim što objavljuje NIN.

NIN je objavljujući taj tekst, veliku parastudiju o Latinki Perović, u stvari učinio nešto što je dosta strašno, stavio se u službu, ne više političku, nego jednu službu ličnu, koja na krajnje ličan način osvetljava privatna osećanja i pobude osobe koja je živa i koja živi sa nama. To se u pristojnom svetu ne radi. Pa čekajte ljudi, jel’ to služi ozbiljnom nedeljniku kao način da povrati tiraž, da uđe u privatizaciju i tako dalje. Kome to služi? Na kraju krajeva, onda je bolje da otvorimo psihijatrijske dosijee, pa da se to lepo prepiše, pa da se vidi ko je kakav, od čega se lečio, kako se lečio, da li se izlečio. Sve to možemo da dobijemo, NIN sutra može to da objavi o bilo kome od nas, jer očigledno imaju dobru saradnju sa raznim službama. To bi bio super feljton, da se vidi ko je od čega ovde bolovao.

To je ta naša finoća, da kad se suočimo s nečim pa je toliko frapantno da kažeš – slušaj, ovo nije tačno, ovo ne može biti, ali opet te nešto kopka, pa da to nije ipak, ko zna… Retko posegnemo za telefonom i okrenemo toga o kome smo čuli priču i kažemo – e, ovo je izašlo, šta je od toga tačno. Zašto – jer na neki način i interesovanje za tako nešto da bi se saznala istina, izgleda krajnje neprijatno i nepristojno. Ali pritom, zaboravljamo da mi živimo u vremenu koje je užasno nepristojno i neprijatno i da bismo morali zbog sebe samih da neki put okrenemo telefon, pa da podelimo neku istinu i neku činjenicu sa svojim prijateljima i poznanicima. Pa da okrenemo i druge ljude, da napišemo pismo, da kažemo – ja znam da to nije istina, zašto lažete.

Postoje oklevetani i ljudi u toj vlasti, mnogo oklevetanih ljudi, ali kod njih prevladava osećanje da ne treba reagovati, jer reka ide našom maticom kuda smo je mi usmerili toliko snažno i jako, da u stvari niko ne demantuje ništa. Znači, najočiglednija laž se ne demantujei meni onda to zasmeta – a zašto nije Čeda Jovanović rekao direktno – to je montirana fotografija gde su on i taj Pjevčević, pa tu ima još trideset ljudi. Jednostavno mu je toliko neprijatno da to objašnjava ponovo i onda kaže – ma neću o tome da pričam, to nema veze, kakva fotografija, to je bila neka porodična fotografija, nemam nikakve veze sa tim čovekom, jel’ da? I stalno se pitate, pa da li treba reći – e neću da demantujem ništa i da vam je to stav, pa ćete baš samo kada je u pitanju nešto strašno ipak da demantujete.

Setite se da su o Đinđiću pisane još pre 2000. godine grozne laži, ali je njegov propagandni štab reagovao samo na onu laž da su njegovi iz Bosne bili Zenge, Hrvati, pa je onda objavljen oglas sa fotografijom groba njegovog najbližeg rođaka, koji je poginuo u vojsci Republike Srpske. A i to kad se pojavilo, čovek je  mogao da reaguje – pa zar je to potrebno tako dokazivati, onako uhvati vas u stomaku prosto neki stid. Mislim, ovde je sve to strašno.

Svetlana Lukić: Ja se sećam i prozivanja Tomislava Nikolića u predizbornoj kampanji, kada je rekao da Labus nije Srbin. I ono što je mene u stvari uvredilo jeste što je Labus odgovarao. On je direktno dao legitimitet tom pitanju. Tako da ni Đinđić nije smeo to tako da uradi, a ni Miroljub Labus da dokazuje da je Srbin i da govori o svom porodičnom stablu.

Velimir Ćurgus-Kazimir: Da, odgovor – jesam, pa šta – bio bi delotvoran.

Svetlana Lukić: Kada sam dolazila do vas, videla sam one crno-bele plakate sa fotografijom Ratka Mladića. Juče se pojavila ona kratka vest o ljudima iz policije, DB-a i žandarmerije optuženih za ubistvo 48 članova porodice Beriša. Ali mi imamo javni servis na kome je vest o početku suđenja Hrvatima u Hagu, optuženima za zločine nad muslimanima, duplo duža i detaljnija nego vest o prvom procesu pokrenutom za Batajnicu.

Velimir Ćurgus-Kazimir: Kao što je kratko i objašnjenje da trojica vojnika na graničnom prelazu u Sloveniji ipak nisu ubijeni. Setimo se koliko je ta vest da su sva trojica ubijeni bila prva vest na svim televizijama, a koliko je prostora zauzelo jučerašnje saopštenje Zorana Stankovića da oni ipak nisu mrtvi. Tu se navija, a navija se jer se procenjuje da treba navijati. I nema velike razlike, na kraju krajeva, da li vi iskreno ili namešteno navijate. Mislim, rezultat je isti, mi bismo morali da imamo svake nedelje posebne televizijske emisije pod nazivom: Nije – nego.

Svetlana Lukić: Na početku emisije slušali ste Velimira Ćurgusa-Kazimira, a sada govori pisac i slikar Mileta Prodanović. Jedna od tema biće i sadržaj užasnih reklama koje smo i maločas slušali, koje možete da vidite na bilbordima po Beogradu. I majke mi, mi nismo odgovorni za sadržaj reklama koje se emituju, te nemojte više da pitate zašto to ne promenimo, dakle, to je potpuno van naše moći.

Mileta Prodanović: Saberi i oduzmi, socijalisti su bili van vlasti samo u jednom kratkom periodu vlada Zorana Đinđića i Zorana Živkovića. Oni su se vrlo uspešno, kao što vidimo, vratili na vlast, u jednu perfektnu poziciju da mogu da ucenjuju svakoga. Taj kontinuitet će se nastaviti, za to naravno ne treba kriviti njih, treba kriviti ovu sadašnju vlast, plus jedan ozbiljan deo opozicije koja se, mislim, uljuljkuje i očekuje neke visoke izborne rezultate. Uopšte, generalno se osećam kao u nekom avangardnom filmu koji traje jedno četiri sata, u kojem se u stvari ništa ne dešava. Znači, postoji neki prazan šum. Afere postaju sve besmislenije, a ja zaista imam toliko privatnih stvari u životu. Moji prijatelji su velikim delom umetnici i neki od njih sada imaju ozbiljne izložbe i od mene očekuju ozbiljne tekstove, tako da sam uronio u to. Predao sam i rukopis romana koji treba da izađe. Znači, tekuće obaveze sustižu i ja marginalno pratim ovo što se događa u društvu.

Vidim da je velika povika i oko BK, vidim da su dosta uzbuđenja u javnost unela i ta dva teksta u NIN-u o Latinki Perović. Moram iskreno da kažem da nisam potrošač tih novina, ali sve je to poznato. Situacija danas u društvu podseća na jedan stari vic o robijašima koji sede u ćeliji i izgovaraju brojeve i smeju se na te brojeve, i onda neko pita – dobro, pa šta je to, a oni kažu – ispričali smo sve viceve, nema potrebe da ih ponovo pričamo, pa sad samo kažemo broj i to je to.

To pisanje NIN-a je negde sasvim na liniji tog udbaškog novinarstva, koje postoji kod nas od kako postoji UDBA, a to će reći oduvek. Oduvek sam imao problem sa tim novinama, kad god sam se tamo pojavio, posle toga je bila lavina pljuvanja, odjekivalo se i reagovalo preko svake mere. Kada sam pitao zašto baš tolika vulgarnost, oni su rekli – pa dobro, taj čovek što to piše, svi znaju da se on leči. Pa dobro, kakve su to novine, a oni kažu – to i onako niko ne čita, pa dobro, kakve su to novine u kojima radi čovek koji se leči, da li je to negde normalno. Ali dobro, to je moj privatni odnos sa tim glasilom beogradske čaršije, koji u novije vreme sve češće postaje službeni list tajnih službi. Setimo se samo one priče o ledenom metku, trećem metku, već kom metku. E sad, bojim se da na tragu tog tipa novinarstva nastaje i ovo, znači ideja je da se pokaže da u Srbiji u stvari postoje dve vrste ekstremista, jedno su ekstremni nacoši, a drugi su takozvani mondijalisti. Imam lični nesporazum sa tom reči, koja je, čini mi se, jedna od bisernih tvorevina dugogodišnjeg oca nacije. Moja teza je u stvari obrnuta, da su najveći velikani srpske prošlosti bili najveći mondijalisti. Znači, sveti Sava i Dositej Obradović, jedan u starijoj, jedan u novijoj našoj povesti, su za mene dvojica najvećih ljudi u našoj nacionalnoj prošlosti, a oni su po merilima tog vremena bili i te kakvi mondijalisti.

Obratite pažnju, oni koji sebe doživljavaju kao velike nacionaliste obično vrlo loše stoje sa pismenošću i sa padežima. Najnoviji primer: kada je umro haški optuženik, Slobodan Milošević, jedan deo nacije je odušak svojoj tugi ili tuzi dao tako što je lepio poruke na zgradu SPS-a na Studentskom trgu. Prošao sam tuda nekoliko dana nakon njegove sahrane i prosto nisam odoleo, fotografisao sam sve te poruke ljubavi. Nije postojala ni jedna u kojoj nije bilo gramatičke ili pravopisne greške. Možda treba napraviti jednu veću antropološku studiju, koja bi počela sa atentatom na Aleksandra Karađorđevića u Marseju, nastavila se Titom, Đinđićem i Miloševićem. To bi bila jedna komparativna analiza nekih matrica koje ova sredina ispoljava u susretu sa tragičnim ili prirodnim nestankom svojih vladara. Došlo bi se do toga da tu zaista, kao i po pitanju poklona vladarima, dolazi do mešavine poltronstva i autentične, iskrene ljubavi, jer ne može čovek da ode u muzej 25. maj i da kaže – ovo su sve doneli ljudi koji su se šlihtali nekome. To fetišiziranje vladara je naša konstanta. I zaista mora čovek da bude potpuno lišen bilo kakve harizme, kao što je naš sadašnji premijer, pa da ostane imun na to.

Taj fantazam o jedinstvu, na čijem talasu je i Milošević došao na vlast, duboko je ukorenjen. Jedinstvo u praksi, kada vam ga pominje neko ko je na vlasti, u principu znači – vi svi ćete raditi onako kako ja mislim da treba da radite i u to ćete gledati kao u božiji zakon i to je to. Ja smatram da mi ne treba da budemo jedinstveni, naprotiv, da je naše bogatstvo u tome da budemo raznoliki. Ja sam voleo što živim u zemlji u kojoj je bilo kulturnih ekstrema i različitih vera, tako da imam duboku skepsu prema tim pozivima na jedinstvo, međutim, oni su mi jasni, oni omogućavaju lako vladanje. Kroz cele devedesete godine smo imali linč izdajnika, a ova sadašnja vlast se nije mnogo udaljila od Miloševićeve i zato nije ni čudo što se ponovo pronalaze izdajnici po svaku cenu. U krajnjoj liniji, u odnosu na tog Šešelja koji je bio Miloševićev električni zec, čini mi se da ova sadašnja vlast nema mnogo imaginacije da smisli nešto novo, nego prosto reciklira neke od toposa Miloševićeve vlasti, tako da su ti radikali opet električni zec. Ali taj zec, kao u čuvenoj epizodi Monti Pajtonu, ima 40 metara. Taj zec je metastazirao i sada više nije onaj zeka sa kojim se igraju deca, nego je to sad već jedna ozbiljna priča.

Ja mislim da se oni negde podsvesno spremaju da odu, odnosno shvataju da je taj ukupni rejting sadašnje vlasti vrlo nizak. Ne znam, tokom Miloševićevih godina vrlo često mi je pred oči izlazila scena iz jednog Hercovog filma, rimejka Nosferatua, kada glavni junaci prolaze trgom nekog grada i tamo je velika gozba, svi igraju, pevaju, hrana je na stolovima, međutim, tu ima na hiljade pacova. On pita – šta je to, kažu – kuga je, svi smo zaraženi, uskoro ćemo umreti, pa hajde da se proveselimo još jednom. Tako da ponekad imam utisak da je to ovaj trenutak – hajde da kupimo još malo vremena, još malo vlasti. I evo, ne verujem da će Ratko Mladić biti isporučen zato što to oni baš jako mnogo vole, čak ne ni zbog toga da ova država raščisti sa nekim stvarima i krene dalje. Ne, daleko od toga, oni prosto shvataju da će ih taj potez ostaviti na sigurnoj vlasti još neko vreme. I to je to, pa ako još može nešto malo i da se privatizuje u međuvremenu, onda još bolje. A posle nas potop.

To je onaj trenutak gde mene zaista boli nespremnost ovih drugih da se konsoliduju, da malo paze kako se ponašaju, da malo razmisle o tome koliko je bilo pametno obračunati se sa svim Đinđićevim kadrovima u jednom tako kratkom periodu. Koliko je pametno sposobne ljude baciti na marginu u okvirima same stranke. Kada je trebalo podržati i pomoći predsedničke izbore, jedan vrlo širok spektar ljudi je tu zalegao, međutim, zbog onoga što se dogodilo u samoj stranci nekoliko meseci kasnije, lično znam da jedan veliki broj tih ljudi više neće stati iza njih. E sad, možda bi veća unutrašnja demokratija, malo osluškivanja različitosti moglo tu da pomogne, a nikako ne isterivanje partijske discipline. Ali to su sve unutrašnje stvari, mislim, tužan je taj trenutak kada neko poput mene zaključi da su sve to njihove unutrašnje stvari. Ljudi koji su u strankama morali bi barem jednim okom da gledaju i na ljude koji nisu u strankama.

U krajnjoj liniji svako od nas ima glas, svako od nas ima širok krug prijatelja koji se kolebaju, koji su sada već skoro sasvim sigurni da neće izaći na izbore i mislim, jedan razgovor sa njima može preokrenuti njihovu odluku i učiniti da možda ponovo glasaju za tu opciju. Ali da bi svako od nas mogao da obavi taj razgovor, ja bih morao ipak da imam neke argumente, a ono što stiže s te strane već mesecima nikako nisu ti argumenti, nego naprotiv, sve su to impulsi koji daju za pravo ljudima koji žele da ostanu kod kuće tog dana, pa po cenu da dođe to što dođe. Ja sve češće čujem rečenicu – neću više dozvoliti da me prevare i da me plaše radikalima. Ja se bojim da ljudi koji su sada vezani za demokratski deo opozicije suviše poverenja polažu u marketinške strategije. Naravno, mi znamo da svaka kap vode sanja da postane nemačko pivo ili znamo da svakog prvog stiže plata ili već kakve ponižavajuće gluposti gledamo sa ekrana i znamo da to možda deluje. Onog trenutka kada imate stupidnu reklamu koja doživljava eho u vozilima gradskog prevoza, onda znate da je ta reklama uspela, ali, kako da kažem, bojim se da među onima koji se spremaju da daju svoj glas demokratskoj opciji ipak nema toliko ljudi koji su lobotomizirani, eto. Marketinška strategija tu može da propadne.

Činjenica jeste da se mnogo štošta raspalo i ono iza čega ja stojim je da stvarno moramo uložiti napor da se mi ne raspadnemo, odnosno ono što radimo. Ja sam desetak, petnaest godina svog života proveo jednim okom gledajući to oko sebe i, koliko su već moje moći dopuštale, u nekoj borbi protiv toga i zaista sam nakon petooktobarskih promena poverovao da je došao taj trenutak da se više nikada ne osvrnem na sve to i da počnem više vremena da koristim za svoj lični rad. Ja ne znam koliki je procenat stanovništva izabralo da se bavi poslom koji voli, ali ja beskrajno volim ono što radim i srećan sam zbog toga što je to tako podešeno da meni zaista za ono što radim nije potrebna saradnja sa širim brojem ljudi. To mi je vrlo rani uvid, kada sam nakon gimnazije počeo da studiram arhitekturu, koja je jedna prekrasna oblast, ali vrlo rano sam video koliko je dug put do nekog ostvarenja u toj oblasti. Rano sam shvatio koliko čovek mora da kleči okolo da bi se uopšte došlo do neke realizacije. Onda sam rekao – bežim ja tamo gde ću moći i u najelementarnijim uslovima da nekako dođem do sebe.

Pa ne, Zoran Đinđić se razlikovao od svih ljudi pre njega i posle njega po tome što je vrlo otvoreno govorio o tim traumatičnim stvarima koje nas čekaju i koje nažalost nije moguće izbeći. Za veliki deo svega toga krivi smo sami, ali nemam utešne reči ni za takozvanu međunarodnu zajednicu, koja se vrlo često na Balkanu ponašala kao slon u staklarskoj radnji. Sad je to vrlo nepopularno reći, ali setite se samo u koliko trenutaka je ta međunarodna zajednica koja je na papiru isterivala ove ili one principe, koliko puta je ona sela kod Slobe na kanabe, koliko puta ga je podigla, koliko puta je o njemu izgovarala reči koje su onda ponavljali njegovi medijski poslušnici, u rasponu od ovoga malopre pominjanog anketara zarobljenika do ovih koji su sad u zatvoru.

Koliko puta su njihove propagandne floskule u stvari bile prepev nečega što je stizalo iz ozbiljnih centara takozvane međunarodne zajednice. Tako da  nemam baš nikakav razlog da budem suviše blagonaklon prema njima, setite se samo sankcija koje su omogućile i to Karićevo carstvo i carstvo raznih ljudi. Mislim, sve to što je kao stizalo odande u najboljoj nameri, na kraju je za rezultat imalo, recimo, moralne mutante tipa tadašnjeg direktora televizije, prvog, drugog, trećeg, da im ne pominjem sva imena, neki od njih su i dalje vlasnici Rolex časovnika. Stvar ide nekim svojim tokom i uvek je i za medije i za javnost i za političare na vlasti bilo zgodno da postoji neka fiksacija na neki datum, uvek smo čekali sledeće proleće, uvek smo čekali sledeće izbore. Evo, sad čekamo da dođe to što je neminovno, a ne vidim da ovde bilo ko sprema narod na to što je neminovno.

Već smo govorili o Crnoj Gori i ja zaista nemam nikakvu misao, ni pozitivnu ni negativnu o tome, ali je prosto zapanjujuća lakoća s kojom ti indipendentisti u Crnoj Gori vide razvoj svoje buduće države. S druge strane, tu je nemogućnost ovih drugih da formulišu šta će biti ako ne dođe do odvajanja Crne Gore. Ovde se niko nije potrudio da malo izanalizira stanje kapitala, invesiticija u Crnoj Gori i činjenicu da je to možda neka gangrena, koja preti ovoj državi koja pokušava da se konsoliduje i da možda čujemo te tonove da je nama možda ipak najbolje kada ostanemo sami. Ne mislim da je sad neophodno da ja glasam na nekom referendumu. Ne vidim uopšte ni zbog čega bi se tu pojavljivao neki višak strasti.

Nesnosno je to gotovo orijenatalno skrivanje, fetišiziranje zakulisnih vesti, ono postaje trajno obeležje ove sredine. I to se opet nadovezuje na jednu od mojih stalnih tema. Postoji nešto što zaista može barem jednim delom da razbistri tu maglu oko nas, na tome neki ljudi na ovom političkom polju uporno insistiraju ali izgleda bezuspešno, a to je totalno otvaranje svih fajlova, ali apsolutno. To je urađeno jedino u Istočnoj Nemačkoj i ja ne vidim zašto to ne bi bilo urađeno danas kod nas. Rehabilitacija ovoga ili onoga, to su sve parcijalna rešenja. Ja ne znam da li je moguće naći pet poštenih ljudi u ovoj državi koji bi bili spremni da na sebe preuzmu taj posao. Ja sam iz sadašnjih krugova vlasti čuo da bi to otvaranje dokumenata moglo dovesti do raznih lomova, do duševne patnje nekih ljudi. Znate, ljudi koji su to radili 50-ih, 60-ih, 70-ih, 80-ih, pa i 90-ih godina, uvek sam mislio da zaslužuju da bar malo pate, eto. I zaista ne vidim zašto bi neko njih branio ili čuvao, žive ili mrtve, svejedno. Ja bih voleo da vidim te papire.

Svetlana Lukić: Nedeljnik NIN će ponovo na tender, ne znam koliko mu je skočila cena posle ovog feljtona o gospođi Latinki Perović, pod nazivom Majka druge Srbije ili Latinka Perović, najuticajnija Srpkinja. Verovatno su akcije skočile jako mnogo. Autor feljtona je zahvaljujući anonimnim dojavama svojih izvora koji se toliko plaše Latinke Perović da nisu smeli da otkriju svoj identitet, zaključio da je ona veoma, veoma opasna žena, da je na neki način centar okupljanja svih mondijalista, modernista ili, kako je to lepo sročio teoretičar Slobodan Antonić, misionarske inteligencije. Ne samo što je ovaj feljton glup i podao napad na Latinku Perović, nego se Latinka Perović pogrešno predstavlja čitaocima NIN-a kao neka vrsta šefa organizovane grupe ljudi, pre svega žena, koje daju ideološku municuju ljudima, partijama, LDP-u naročito, koji naravno imaju nameru da ruše trenutni svenarodni režim. Ovo glupo zvuči, ali zvučalo je glupo i kada su Mirjana Marković i njen muž Slobodan Milošević pomislili da im je najveći politički protivnik Ivan Stambolić, a ne recimo Đinđić i tako. Hoću da kažem, da je sada 99. godina, bojim se da bi Latinka Perović posle ovakvih feljtona prošla upravo kao Ivan Stambolić ili Slavko Ćuruvija.

Dvanaest istoričarki uputilo je NIN-u i javnosti pismo u kome protestuju zbog ovog, kako je navedeno u tom pismu, inkvizitorskog napada na ličnost i privatnost jedne ugledne osobe. Pismo su potpisale između ostalih i stalne sagovornice Peščanika, Branka Prpa, Dubravka Stojanović, Radmila Radić, tu su još i Ljubinka Trgovčević, Ana Stolić i tako dalje. Danas u Peščaniku slušate Branku Prpu.

Branka Prpa: Moram svaki put iznova da se začudim načinom i količinom strasti sa kojom se ulazi u obračun s drugim ljudima. Moram takođe da priznam da se još uvek začudim da su ljudi targeti, dakle, da živimo u jednoj target kulturi koja je u Miloševićevo vreme podrazumevala ne samo difamaciju ljudi, nego i ubistva. Vi vrlo dobro znate da su ubistvima ljudi prethodili novinski natpisi. Dakle, to je cela jedna target kultura u kojoj se upotrebljava jedan određeni jezik, iza koga stoji jedan motiv koji je u suštini – nejasan.

Potpuno je legitimno u novinarstvu, kao i u svakoj drugoj javnoj delatnosti, bila ona politička ili naučna, da se spori sa nečijim stavovima. Cela Evropa naučnog uma je proizašla iz kritike, dakle, kritika je jedan konstruktivni princip kojim se u dijaloškoj formi razrešavaju mnoge nedoumice. Ali ovo što se kod nas dešava, to nije kritika, to nije dijaloška forma, to je prosto jedan ostrašćeni,  stomačni poriv da se ljudi ponize, da se izblate, da se od celog javnog mnjenja napravi jedan veliki kokošinjac.

Ovaj feljton meni na to liči i čudi me da u to ulazi NIN, da u to ulazi glavni i odgovorni urednik. Ja zaista ne verujem da se na taj način mogu otvoriti bilo koja pitanja.

Druga stvar, NIN nije mesto gde se otvaraju pitanja srpske istoriografije, pitanja srpske istoriografije se otvaraju među istoričarima, novinari nisu kompetentni da otvaraju ta pitanja. Dakle, jedino što je dotični tekstopisac mogao da otvori kao pitanje jesu politički stavovi Latinke Perović. Moram da kažem kao istoričar i kao neko ko zna Latinku Perović 20 godina, da su mnogi od njenih političkih stavova apsolutno pogrešni. Ali korištenje privatnog bekgraunda da bi se jedna osoba javno profilisala, da bi se pokazalo valjda koliko je ona loša i negativna pojava u srpskom društvu, to je mislim nešto što je zaista za apsolutnu osudu.

Videli ste da su novinari stali u odbranu BK televizije. Bez obzira šta mi mislili o BK televiziji, kakav je njen sadržaj, ko je njen osnivač, svi ljudi koji podržavaju principe slobodnog novinarstva i princip slobode štampe su osudili taj čin policijskog zauzimanja BK televizije. Dakle, vi novinari ste takođe solidarno stali iza svojih kolega smatrajući da su njihova prava ugrožena. Kao naučna zajednica, gospodin Ćirjaković mora da zna, da ćemo mi, takođe, da stanemo iza svojih kolega. Prema tome, princip solidarnosti jeste ono što karakteriše svaki ceh, princip solidarnosti je uostalom ključni princip građanskog društva. Kod nas je on nažalost izumro.

Da li mislite da Albera Kamija moramo da optužimo za ekstremizam, jer je čovek artikulisao nešto što se zove filozofija apsurda kad je u pitanju ljudska egzistencija? Da li možda moramo i da zapljunemo na isti način i Beketa, je li tako? Zna se šta je ekstremističko ponašanje, to je Al Kaida, to su bombe, to su teroristički napadi, to je oblik ekstremizma, ali mišljenje i sloboda ljudskog uma nisu limitirani i svaki čovek ima pravo da stvari vidi na ovaj ili onaj način. I opet naglašavam, vi možete da polemišete s tim stavom, ali nemate prava da upotrebljavate tu vrstu političkih kvalifikativa. Dakle, mi smo stalno, u kontinuitetu, u nečem što se zove totalitarno mišljenje i totalitarni sistem. Mi smo samo formalno izašli iz totalitarnog sistema, formalno u smislu da smo stvorili višepartijski sistem, parlament, međutim, način na koji mislimo i dalje je totalitaran.

Dakle, mi jednostavno ne dozvoljavamo drugima da misle različito, i ne samo to, nego mislimo da imamo božanske atribute da propisujemo koji je to način mišljenja poželjan. Niko nema to pravo, to je pitanje božanskih kompetencija, a ne naših. Dakle, ta vrsta arogancije s kojom se ulazi u javne polemike, ta vrsta uverenja da baš znaš sve, ta vrsta netrpeljivosti prema različitosti, ta vrsta ružnih reči koje se pritom koriste, ta prostota koja je iz nas buknula kao nafta iz zemlje. Pitam se koji je to okvir u kojem mi funkcionišemo. To je okvir civilizovanog varvarstva. Mi samo spolja imamo elemente civilizacije, iznutra smo varvari. Mi nismo indijanski rezervat samo zato što nas je u to gurnula Evropska unija, pa imamo takav sistem viza da smo zatvoreni ogradama, žicama, zidovima. Mi smo i na mentalnom nivou od sebe napravili upravo ljude iz rezervata.

Međutim, ako smo već prešli na nešto što se zove luk i strela, daj da se međusobno obavestimo da smo na nivou luka i strele i onda je u redu. Znate, ja Latinku Perović ne poznajem od juče, znam je 20 godina. U mom Institutu ona nije bila član Saveza komunista, ni ja nisam bila član Saveza komunista. Nas dve smo redovno ustajale kad bi članovi Saveza komunista držali svoje partijske sastanke i odlazile u drugu kancelariju da razgovaramo. Ona je u mom institutu bila izopštena žena, i praćena naravno. Naša kancelarija je prisluškivana. I sećam se jednog trenutka kada smo je mi mlađi koji smo došli u Institut, lišeni takvog nasleđa, pozvali na kafu, a ona nam je rekla – nemojte, deco, sa mnom da sedite, kompromitovaću vas. Dakle, ja se sad zaista pitam šta se tu dešava, kad je ta Latinka Perović bila kompromitovana jednako u totalitarnom sistemu kakav je bio i kako to da je i danas jednako kompromitovana. Nešto je tu pogrešno, ili je zapravo isto.

Vidite, ja ovde imam jednu knjigu koja se zove Leksikon bezbednosti, kupila sam je davno. Ona je objavljena 1986. godine, objavio je Obren Đorđević i ona je definisala pojam neprijatelja službama bezbednosti, policiji i svim ostalima. Ako mi dozvoljavate ja ću da pročitam jednu kategoriju koja se zove anarholiberalistička grupacija. Dakle, šta je anarholiberalistička grupacija – intelektualci iz redova nastavnog osoblja na univerzitetima SFRJ koji sebe nazivaju humanističkom inteligencijom i levim marksistima, koji su povezani s određenim krugovima u inostranstvu. Jezgro su im pojedinci, grupice koji su na pozicijama anarhizma, trockizma i drugih antisamoupravnih shvatanja. Osporavaju vodeću ulogu partije SKJ, koja je isključivo birokratska i staljinistička organizacija – dakle, takva je po njihovom mišljenju. Dalje – zalažu se da se celokupna društvena kretanja zasnivaju na stihijnom formiranju svih oblika društvenog života, zastupaju mišljenja da je razvoj samoupravljanja nespojiv s postojanjem jedne avangardne organizacije s vodećom i usmeravajućom ulogom u društvu. Oblici neprijateljske delatnosti su: održavanje sastanaka takozvanog otvorenog univerziteta, takozvanih tribina, u pisanju predloga i zahteva nadležnim organima za ukidanje odredaba u zakonu koji imaju klasno-političku sadržinu, uznemiravanju domaće i inostrane javnosti davanjem izjava predstavnicima inostranih sredstava informisanja u kojima se napada naš društveno-politički sistem.

Ja mislim da su ovi ljudi koji se pominju u ovom tekstu ljudi koji su stvorili put naše slobode. Bez njihove pobune mi ne bi bili danas slobodni ljudi i to je nešto što treba da se zna. To su ljudi koji su žrtve tadašnjeg totalitarnog sistema, to su ljudi koji su osporavali tadašnji totalitarni sistem, to su ljudi koji su se zalagali za tržište. Otuda ova fenomenalna, neopisiva kombinacija koja se zove anarholiberalizam. Dakle, to su slobodoumni ljudi. Evo, tako ih tada nazivaju oni, koje danas ovi drugi nazivaju onima, jel’, koje su ovi kritikovali. Znate, kad  pričam Nebojši Popovu do koje mere je on na mene uticao kao mladog studenta ranih 70-ih godina, kada sam išla na tribine u Studentskom kulturnom centru, on ne može da mi veruje, ali je to upravo tako. Da nije postojao taj kontinuitet borbe za slobodu, ne bi se organizovalo ni početkom 90-ih onoliko ljudi u nešto što je otpor Slobodanu Miloševiću. To je jedna tradicija političkog organizovanja.

Lepo su rekli u ovoj brošuri – tribine, otvoreni univerzitet, i mi smo stvorili Alternativnu akademsku mrežu pod Slobodanom Miloševićem, kao što su oni stvarali otvoreni univerzitet, pa tribine – setite se Beogradskog kruga i tako dalje. Dakle, imali smo jednu političku tradiciju na koju smo mogli da se oslonimo.

Ja ne kažem da ovi svi ljudi u koje spada i Latinka Perović treba da dobiju orden, ali mislim da zaslužuju malo više poštovanja zbog toga što su u onim teškim vremenima imali ljudske, političke i intelektualne hrabrosti da se suprostave jednom totalitarnom sistemu. Oni su delovali, naravno, u okviru nečeg što je bila tadašnja levica, jer mi fakat i nemamo klasične disidente, mi imamo disidente unutar same partije. Mi imamo disidente od Đilasa pa nadalje, koji pripadaju klasičnoj levici. Dakle, mi moramo, ako ništa drugo, kao generacije koje su došle posle njih, da imamo  elementarno poštovanje, da uspostavljamo vezu sa nečim što jeste politička istorija Srbije. Ne možemo baš svaki put kad dođe neka nova generacija prethodnu izbrisati gumicom i onda se čuditi kako je moguće da mi nemamo istoriju, da nemamo kontinuitet.

Šta je to gde se neprestano preskaču vekovi, kakav je to oblik mišljenja, kakav je to mentalitet. Zašto se zaista ne sedne i ne prouči jedno razdoblje i ne shvati u procesu dugog trajanja zašto je ono bilo važno? Iz tih pozicija se može govoriti o pojedincima imajući u vidu njihov celokupan opus, imajući u vidu njihov realni i objektivni značaj u istoriji Srbije i Jugoslavije. Pa onda, ako se već ne slažeš sa nekim stavom, polemisati na način civilizovanog čoveka, a ne luka i strele. Dakle, to je ono što ja kao istoričar, kao misleća osoba, kao građanin i kao pristojan čovek mislim da treba ubuduće raditi. I druga stvar o kojoj želim nešto da kažem je kultura javnog govora. Iza reči se stoji, reč se meri, znate, jezik je način na koji mislimo, kako bi rekao Herder. Ako je ovo što smo pročitali i način na koji se misli, onda on kompromituje tu osobu koja tako misli. Jedan od principa građanskog društva jeste poštovanje konvencije. Konvencija nije malograđanština, konvencija je način na koji živimo s drugim ljudima. Prema tome, ta vrsta konvencije, konvencionalnog govora jeste deo evropske kulture i nije slučajno da u engleskom parlamentu politički protivnici moraju jedan drugom da se obrate sa –  uvaženi gospodine ili uvaženi prijatelju. To je konvencija i to je ono čega moraju da se drže, ne mogu da mu kažu – budalo, idiote, kretenu i sve one atribute koje mi čujemo, one užasne uvrede koje mi čujemo u našem parlamentu, koje se onda prenose, kao nekakvom nuklearnom lančanom reakcijom, na sve oblasti društva.

Da li su intelektualci korektiv društva? Jesu. Da li novinari moraju da budu korektiv društva? Moraju. Javnost je uvek poslednja odbrana demokratije i ta javnost mora biti iznad onog što mi čujemo u srpskom parlamentu, ta javnost mora da koriguje taj tip političkog govora, koji se ustoličio na našoj sceni. Ako želite ozbiljno da se bavite istorijom jednog prostora ili drugom polovinom XX veka, onda ćete naći ovo što sam vam sada pročitala, onda ćete videti da se mi sada uopšte ne razlikujemo od tog vremena. I mislim da je to saznanje zastrašujuće.

Sećate li se onog sramnog trenutka Miloševićeve sahrane kada se jedan muzej, isto tako s policijom, pretvorio u mrtvačku kapelu. Mesec dana kasnije vidimo istu policiju koja upada na neku televiziju da bi sprovodila šta – zakon. Čega? Celo vreme se u suštini vređa naša inteligencija pozivanjem na zakone. Ako političke elite nas smatraju takvim budalama, onda jako greše, onda zaista greše. Znate ono u sindromu Ričarda III, sve dotle je dobro dok se ne popneš na tron, onog trenutka kad se popneš na tron više ništa ne vidiš, oblaci su ispod tebe, misliš da imaš posebna svojstva, da imaš božanske atribute, ne razumeš šta se dešava ispod tebe, jer prosto, tron je toliko visoko, oblaci su dole i ovi mravi se ne vide.

Celo vreme se pokušava izvršiti jedna zamena teza za koju ne morate biti jako obrazovan čovek, ne morate čak ni biti pismen, jer ljudsko biće je inteligentno samo po sebi, da biste shvatili šta vam oni rade. I pritom izlaze i bezočno lažu. Dakle, borim se za princip, ne ulazim u sadržaj nečeg što se zove BK televizija, kakve programe ima. Meni lično sadržaj tog programa smeta, ali valjda u tome i jeste veličina demokratskog društva, da principijelno braniš princip opšteg dobra. Ne ulaziš u to da li se to odnosi na one osobe koje ti se sviđaju ili one osobe koje ti se ne sviđaju, da li su to osobe koje su poštene ili su to osobe koje su nečasne. Znate, kad bismo se mi kao ljudi sada izmakli iz ove situacije i rekli – izvinite, ovo nas ne interesuje, jer mi imamo drugačije političko mišljenje, mi mislimo o toj televiziji to, to, to, onda bi mi zapravo zaista funkcionisali na način luka i strele. Imamo neprijateljsko pleme i sad ćemo to neprijateljsko pleme da istrebljujemo do poslednjeg, a nećemo da shvatimo da su i jedno i drugo pleme u indijanskom rezervatu i da smo pred izumiranjem, nestajanjem, i da nam svima preti ozbiljna opasnost. Zbog toga svi zajedno moramo da učestvujemo u izgradnji zaista jedne pravne države i društva u kojem su i pojedinci i institucije zaštićeni zakonom. I ne samo zakonom, nego i solidarnošću drugih i profesionalnih, dakle, cehovskih, esnafskih grupacija i solidarnošću građana.

To se pokazalo vrlo jasno za vreme Miloševićevog režima i oni koji misle da sada s tim mogu konačno da se obračunaju, jako su se prevarili. Eto, toliko o njihovoj inteligenciji. Ja bih ih zamolila da napuste sindrom Ričarda III, da ponovo pročitaju Šekspira ili da pročitaju svu klasiku na temu vlasti i vladaoca, pa onda da se ponašaju kao javni servis građana, jer oni su samo javni servis građana.Oni se moraju ponašati i upravljati na način koji nas neće vređati i koji neće vređati, na kraju krajeva, i njih same.

Kako objasniti to što tražite državnu sahranu za čoveka koji je prethodnog predsednika države ubio, sahranio ga  stojećki i zasuo krečom. I onda od svih nas građana pravite imbecile, da upotrebim taj plastični izraz, jer ne znam koji drugi više da upotrebim, i tražite državne počasti za ubicu. Time kompromitujete ideju same države. Ja mogu potpuno da razumem zahteve SPS-a i radikala. Participirali su onoliko u njegovoj vlasti i mi se vrlo dobro sećamo, u svakom pogledu ih se dobro sećamo, svih ovih godina ih se sećamo, ne lepo nego strašno. E, sada oni najedanput dođu i ucene celu državu sa zahtevima, znate, koji su neverovatni. I onda vidite s druge strane državu koja je slaba, koja ne može da se odupre nečem takvom. Država ne sme da bude slaba, jer država je dokaz da su njeni građani sigurni. Dakle, ne govorim o simbolima moći koji služe zastrašivanju građana, simbolima koji se neprestano ovde upotrebljavaju, nego simbolima moći države koja jasno garantuje principe i čuva zakone i svakog pojedinca i garantuje slobodu i život i imovinu svakog pojedinca. Prosto, ta slabost koja se pokazala u martu mesecu sada se jednostavno širi kao zemljotres, od centra pa ide dalje i dalje u koncentričnim krugovima.

Kad nipodaštavaš Latinku Perović, nipodaštavaš svoju istoriju. Ja ne kažem da je Latinka Perović bog i batina, naravno da nije, i ona ne postoji kao nekakav centar političke moći, to su najobičnije tlapnje. Ja se sećam tih neprestanih priča : Latinka i njen krug. Šta to uopšte znači, Latinka i kakav krug? I na kraju krajeva, da biste  nekog ubedili da ste vi u pravu, a ne on, to radite umom, a ne stomakom.

Postoji još jedna stvar koju želim da istaknem. Vi ćete videti da su ono pismo potpisale isključivo žene istoričarke i to smo uradile namerno. Naravno da bi u našoj naučnoj zajednici to potpisali i muškarci, ali htele smo ovog puta da to uradimo kao žene istoričarke. Ja ne znam da li je ikad iko napisao napisao tekst sličan ovome o nekom muškarcu. I ovde, da izvinete, ne iskazujemo samo nešto što je odbrana naučne zajednice, nego i princip rodnosti. Ne možete na ovaj način da se obračunavate sa ženom misleći da vam je tako lakše, samo zato što je ona žena. E pa to više neće moći, jednostavno zato što mi žene to nećemo da dozvolimo. Stil tog teksta je zapravo nešto što je suštinska politička nekorektnost.

Sve političke predikcije Latinku Perović su se obistinile. Ja sam se tada susrela kao mlada osoba s jednom vrsnom političkom pameti, sa jednim znanjem, sa jednom hladnom analitičnošću. Sećam se kad je jedino ona čitala Politiku, a mi nismo mogli. Pitali smo je – dobro, Latinka, kako možete da čitate taj užas. A ona kaže – morate da čitate, deco, vaše stomačne probleme morate da eliminišete, polje politike je ozbiljno polje. Prema tome, mnogo stvari smo od nje naučili i mogu da kažem da je svi mi koji smo sa njom radili izuzetno poštujemo.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Branka Prpa, a od Branke Prpe smo saznali da je umro Don Branko Sbutega, koga smo upoznali kao sveštenika katedrale svetog Tripuna u Kotoru, u kojem je svakog leta organizovao koncerte ozbiljne i džez muzike. Upravo u taj katedrali danas je izloženo telo Don Branka Sbutege. Don Branko nije bio omiljen u katoličkoj crkvi, napadali su ga, jer je kritikovao sveštenike koji su branili hrvatske ratne zločince, mislim pre svega na Norca i na Gotovinu. Crnogorskim vlastima Don Branko se zamerio jer je Kotorane predvodio u otporu da se u okolini ovog grada sagradi ogromna deponija đubreta. Slušate snimak iz 2002. godine, kada je Don Branko Sbutega govorio u paviljonu kod Borke Pavićević. Od tada, njegov glas je uvek u svakoj špici Peščanika.

Don Branko Sbutega: Evo, juče sam pročitao u izveštaju da je gospodin predsednik Koštunica, koji je i moj predsednik, dakle, gospodin Koštunica je rekao da Srbiji nije potrebna lustracija, jer da bi to otvorilo Pandorinu kutiju. Ma nije nego. Bože, koliko smo se naljubili, naistinisali, nabogoblažili, nablagoslovili – na čemu? Svaki blagoslov je pošao selektivno i uključivao je neko prokletstvo, svaki poziv na ljubav je uključivao, skoro svaki, neku mržnju. Naravno, nije to tek samo sada, daleko od toga, istorija hrišćanstva je prepuna tog duplexa. Ovo su provincijalni prostori, ovde se ni jedna velika civilizacijska tema nije uspostavila, nije definirala, mislim, pođite sve tamo do Trsta. Možda najznačajnije što nam se desilo na ovim prostorima, to je što je Džojs napisao ono par redaka Ulisa u Puli. Mnogo bi se bolje popamtio i Beograd i Zagreb i tako dalje, da je slučajno Mocart ovamo nekada prošao, pa da je samo ovo ovde napisao – ta-ra-ra-ta-ra-ra, svi bi rekli – Beograd, to je grad, Zagreb, onamo gde je Mocart, znate ono ta-ra-ra-ta-ra-ra. Vidite kako četiri tona mogu u jednom prostoru da daju više nego što mi svi umišljamo.

Dakle, istina je u uznemirenju, a ne u jednom ovakvom prividu mira u kojem se danas nalazi ono što se zove Jugoslavija, Srbija, Beograd. U tom prividu mira kao da ne postoje ljudi. Čak dok se podržavalo zlo i to je bilo nešto, prema tome, uznemiriti se i biti uznemiren unutar sredine je jedino što se može desiti, to je lustracija. Lustracija ne znači izbaciti, lustracija znači propitati, propitati sa željom da se izađe. Kako izaći iz ovoga. Kako su Njemci izašli? Kako su Japanci izašli? Izašli su totalnim porazom i prihvaćanjem poraza kao svoje nove šanse. Izašli su padnuvši na kolena, da ne kažem prostrvši se skoro polumrtvi, bez korpcanja.

U Hrvatskoj je uhapšen pre malo više od godinu dana general Norac. Reakcija: biskupska konferencija Dalmacije donosi proglas, prvo obezvređuje Haški sud, obezvređuje princip pravde, ratnog zločina kao zločina, prejudicira kvalifikacije bez ijednog procesa i poziva ljude i kaže – Norac je u našim srcima. To se desilo. Možemo mi sad vrlo lako da iščitamo zašto se to tako desilo, zašto je 100000 ljudi došlo u sred grada Splita da protestira što se neko pod takvom optužbom procesuira. Mi znamo vrlo dobro, nisu tih 100000 ljudi bili 100000 brava i 100000 pokvarenjaka i tako dalje, dakle, to nije 100000 identičnih odgovornosti, ali ipak, u svakom od tih 100000 ljudi postoji bar jedan mali dio suučesništva.

Bio sam u Dubrovniku za vreme bombardiranja, samo jedna jedina bol je tada bila – nije stigao ni jedan faks gdje bi rekao prijatelj prijatelju – I’am so sorry. Nije ni udruženje čistačica se sakupilo, njih četiri, pa reklo – nama je žao. Ne što se bombardira, nego zbog čega i ko. Naravno da nikad svima nije žao, ali i u onima kojima nije bilo milo, nije bilo dovoljno snage da se kaže – I’m so sorry, meni je žao, neću se izvinjavati, nisam poslao, nisam ja htio, nisam napravio, ali meni je žao.

Svetlana Lukić: Ovako je govorio Don Branko Sbutega juna 2002. godine u centru Beograda. Hvala vam što ste slušali Peščanik, u današnjoj emisiji govorili su Velimir Ćurgus – Kazimir, Mileta Prodanović, Branka Prpa, Don Branko Sbutega. Petar Savić je radio montažu, Marko Perunović realizaciju, a vama se zahvaljuju na pažnji Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.

 
Emisija Peščanik, 28.04.2006. 

Peščanik.net, 28.04.2006.