Mala zelena knjiga – Zašto je Tadić ispoštovao Gadafija?
Uz orden kojim je Moamer el Gadafi počastvovao jedinog evropskog predsednika koji je prisustvovao obeležavanju četrdesetogodišnjice državnog udara u Libiji, Tadiću je prema protokolu pripala i jedna mala knjiga. Manifest svoje vladavine pukovnik nesebično poklanja verujući da može biti višestruko koristan, da na primer našem predsedniku pomogne da razume – kako se na vlasti ostaje 40 godina.
“Zelena knjiga” je kratko štivo, napisano po ugledu na Maovu “Malu crvenu knjigu”, čita se lako i iako nije jednostavna za razumevanje, jer ni logike ni konzistente misli u njoj nema, ipak je važno za razumevanje suštine vladavine čoveka kome je Tadiću bila čast da ode na jubilej.
Mrzi vas da čitate? Mene ne. I evo šta sam tu našla.
Zakon o informisanju
Posebno je zanimljiv Gadafijev odnos prema slobodi medija i libijski zakon o javnom informisanju. Naime, Gadafi kao mislilac, kaže da se svi građani dele na dve grupe – fizička i moralna lica. Fizička lica predstavljaju samo same sebe, a moralna – one skupine onih ljudi koji dele ista moralna načela. Svako lice – i fizičko i moralno, ima pravo da misli i govori šta hoće, pa makar to bila i najveća glupost. Ima pravo i da to svoje mišljenje ponudi javnosti. Ali ono na šta ni jedan ni drugi nemaju pravo je – da poseduju sredstvo javnog informisanja. Fizičko lice, smatra Gadafi, na to pravo nema, jer je kao pojedinac neko ko predstavlja samo i isključivo sebe, pa samim tim ne može preuzeti odgovornost za nešto što ima konsekvence na bilo koga drugog, osim na njega samog. Moralno lice, s druge strane, to pravo nema, baš zato što ne predstavlja samo i isključivo sebe, već jednu skupinu ljudi, u čije ime govori, ali isto tako pošto ne može da zna kakvo je stanovište svih tih ljudi iz njegove moralne skupine po pitanju svake teme koju neki medij treba da obrađuje, on ne može biti odgovoran za uređivačku politiku oko koje ne postoji konsenzus cele njegove skupine koju predstavlja.
Ukratko: anavolimilovana politička filozofija.
Šta to u praktičnom smislu znači? Pa, četrdeset godina vladavine, ukidanje svih instrumenata moderne demokratske vlasti: izbora, parlamenta, odgovornih predstavnika građana, zatim organizovanje, finansiranje i logistika terorističkih akcija, kidnapovanje, mučenje, smrt političkih oponenata ili nasumice odabranih stranaca, turista, čak i medicinskog osoblja na privremenom radu, ukidanje prava na privatno posedovanje bilo kog medija, a samim tim i na slobodu javnog govora, neizdavanje viza stranim novinarima, pogranična zaplena sve inostrane štampe.
Konkurs srpskog Ministarstva
Kakve sve to veze ima sa nama? Pa ima. I da krenemo od ovog poslednjeg: pre nepuna dva meseca je Ministarstvo za rad i zapošljavanje Republike Srbije raspisalo konkurs za organizovano zapošljavanje našeg medicinskog osoblja – pre svega medicinskih sestara u bolnicama u Libiji! Nikakvo radno iskustvo nije traženo, a zarade su primamljive i na dohvat ruke, osim toga, naše tržište rada se, barem u jednom domenu, tako bitno rasterećuje. Ono što Ministarstvo nije smatralo neophodnim je da obavesti buduće kandidate kako Libijsko pravosuđe postupa sa medicinskim radnicama koje dolaze iz inostranstva, te da im se može lako dogoditi da se privremeni rad produži u višegodišnji prisilni boravak u nekom od zatvora u Tripoliju.
Zatim, o Lokerbiju i međunarodnim odnosima, ne znam šta bih još dodala, a da ne bude suvo ponavljanje poznatih fakata i banalna zgađenost nad terorizmom. Puštanje na slobodu jedinog osuđenog za ubistvo 270 ljudi (ponovo sa “neoborivim” humanitarnim razlozima – Al Megrahi umire od generalizovanog raka i ostalo mu je još samo neka nedelja života) me učvršćuje u ubeđenju da više nikad ne glasam ni u jednoj zemlji. Ali doček teroriste na Libijskom aerodromu, uz sve počasti, malo veće od onih koje je, na tom istom aerodromu, doživeo predsednik Boris Tadić, sumrak su morala, etičnosti i uopšte ljudskosti vlasti u ovoj afričkoj zemlji.
Moral u saksiji
Ovo sa ženama je, čini vam se, nebitno. Toliko karikaturalno da zaista nema veze sa nama? Ipak, ja vidim stvari drugačije, osim što u potpunosti odgovara pravoslavno-patrijarhalnom pogledu na građansko društvo, i sama srpska politička elita i to u svim svojim domenima – dakle sva vlast i sva opozicija, upravo se tako odnosi prema ženama.
Ona da je lepa i da rađa, a on će da se pobrine za ulov – nije ženstveno da se političkim ucenama otimaju pare, love ugovori, plac na dva sprata, vikendica od četristo ari, Audi i letovanje na Lezbosu. Za to se brinu muškarci – političari, to je razlog njihovog političkog angažmana, žena je u politici ili pretorijanska garda (najvatrenije se biraju kao podpredsednice, šefice poslaničkih grupa i slično, koje su tu čast spremne da brane i svojim telima, ako je potrebno) ili šaljivi ukras, moralna figura u saksiji, što se premešta levo ili desno od čela stola, u zavisnosti da li je predsednicima potrebno da se zaklanja ili raskrči pogled. Što je najzanimljivije, čini mi se da same žene najčešće svojevoljno pristaju i javno zagovaraju takvu poziciju, kao i da glasači glasaju baš tako.
Dalje, oko veze s nama: ono što se u maloj zelenoj knjizi ponavlja kao mantra je – da narodu nije potreban Parlament. Parlament je skup prevaranata, odroda, lopova, koristoljubivih i nemoralnih idiota, neretko klovnova i budala. Liči vam to na nešto, iako nikad niste bili u Libiji? Ideja da imunitet ne treba da postoji za poslanike, odavno se zastupa i u našoj javnosti, a stvaranje slike o neodgovornim lenjivcima koji čak ni parking u gradu ne moraju da plaćaju, samo smanjuje osećaj poverenja koje građani imaju u ovo malo demokratskih institucija.
Libija je parlamet ukinula, a Srbija je na dobrom putu da narodne poslanike govnjivom motkom razjuri, prvo im je poslala pauka po limuzine, sledeće je da im ukine roštilj i pivo za tri dinara, a zatim i njih same – jer, kako su nam mediji pokazali: ništa ne rade, ništa ne vrede, odrođeni substitut, baš kao što kaže pukovnik i zato ih jednostavno treba ukinuti, a svu vlast preneti na nesumnjivog vođu i njegove ljude od poverenja. Uostalom, zar stvari već ne stoje tako? Zar nama i vlast i opozicija nisu baš i upravo ljudi od predsednikovog najvećeg poverenja?
Evo uzmimo jedan primer: za taj veliki posao sređivanja zemlje, potrebna je saradnja medija, tu nam zakon sasvim liči na istrgnute stranice Zelene knjige, na čast i ponos svima koji su za njega ruku digli. Rukopoloženi su za zakon glasali, ostali su se sakrili u hodnik, a ovi što su bučali protiv, činili su to baš na takav, predsedniku ugodan način, da samo daju dodatnu ispriku ovima što su “za” da budu “za”. Čast izuzecima. Kojih je slovima i brojem 2 (dva).
I tako redom, sve dok vam ne bude jasno zašto je Tadić ispoštovao Gadafija. Great minds think alike, kaže reklama za omiljena odela srpskih političara. Pa što da dalje lupamo glavu, reklamna literatura je ionako osnova srpske političke filozofije.
Pa kad se predsednik iz Afrike vrati okićen ordenom, preplanuo i zgodan, sa “Zelenom knjigom” pod miškom, glave pune znanja i novih ideja, svima da nam bude jasno – šta je tamo, u tu Libiju, na crnu godišnjicu krvavog diktatora, Boris Tadić uopšte imao i da ide? Divi mu se čovek, eto zašto. Pa je zato otišao po know how.
Peščanik.net, 03.09.2009.
