Mandarin

 
Vršilac predsednika NUNS-a Vukašin Obradović je u komentaru pravosnažne presude za naknadu nematerijalne štete Velji Iliću, u visini od 180.000 dinara, plus troškovi postupka, zbog humoreske „Onemoćali mandarin“ u Čačanskim novinama od 17. februara 2009, istakao da je reč o „opasnom presedanu“, a da „muk“ koji prati pravosnažnost te presude „može ostaviti nesagledive posledice, ne samo po novinarstvo“ (Blic, 9. jun). Ja bih se odmah složio i zapravo ne znam šta je opasnije, to što je ova presuda, ovakva kakva je, ekspresno prošla kroz ceo sudski sistem Srbije ili to što naša javnost kao da ne shvata kuda nas vodi ovaj presedan.

Da li ova presuda o naknadi nematerijalne štete, uprkos tome što se ne oslanja na prekršajnu ili krivičnu kaznu – a kod nas su kleveta i uvreda putem štampe i dalje kriminalizovane – znači uspostavljanje prakse da se naši političari mogu prepoznavati u svim vidovima javne kritike politike i da mogu tužiti za nematerijalnu štetu novinare autore tih kritika, a sudovi će im u građanskim parnicama procenjivati „duševnu bol“ u visini šestostruke prosečne plate u Srbiji? Da li, zatim, to znači da Velja Ilić nije tužio Jovana Jovanovića Zmaja i Miroslava Krležu, uprkos tome što su i oni pisali o mandarinima u Jututunskoj Juhahahi, samo zato što su mu advokati skrenuli pažnju na zastaru zahteva za štetu? Zašto se nije prepoznao kod Nušića, Domanovića, Zoščenka, Molijera, Fejdoa, Ibija ili Servantesa – kad je za to imao i više razloga nego u slučaju Čačanskih novina? To jest, da li novinari Srbije posle ove presude treba da izigravaju don kihote koje će stalno globiti svaki duševno povređeni sančo pansa srpske politike.

Ova presuda, sporna je, prvo, sa pravnog stanovišta, jer je, po mom mišljenju, u nesaglasnosti sa čuvenim Članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i suprotna je praksi Strazburškog suda u pogledu slobode izražavanja. I Član 10. i precendenti tog evropskog suda moraju biti stariji od naših zakona – bar tako piše u Ustavu Srbije – ali obrazloženje ove bizarne sudske odluke se gotovo cinično poziva baš na njih, bez suvislog objašnjenja.

Srbija je pred tim Strazburškim sudom, međutim, već izgubila sve slučajeve u vezi sa zaštitom prava na slobodno izražavanje koji su stigli do tog suda („poništene“ su joj četiri pravosnažne presude iz domena kažnjavanja povrede časti i ugleda i prateće sudske odluke o naknadi nematerijalne štete). Uprkos toj činjenici, naši sudovi kao da idu dalje u pravcu svojevrsnog vređanja časti i ugleda Srbije, o čemu bi trebalo da napišemo predstavku Visokom savetu pravosuđa. Pazite, čak i svetske rejting agencije koje praktično određuju kreditni bonitet jedne države, uzimaju u obzir stanje ljudskih prava u toj državi – pa se može dogoditi da nas neka blasfemična presuda bukvalno debelo okamati po državnim zajmovima u inostranstvu.

Samo da podsetim da sloboda saopštavanja informacija i ideja (prema članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima), podrazumeva, prema odluci Strazburškog suda, da „novinarska sloboda takođe obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja, pa čak i provokacije“ (slučaj Dalban protiv Rumunije, 1999. i Gomeš da Silva protiv Portugala, 2000). U slučaju humoreske Čačanskih novina, po mom mišljenju, ne može biti reči o nekom od slučajeva kada je dopušteno ograničenje prava na slobodu izražavanja u pogledu morala ili narušavanja ugleda i prava drugih ili iznošenja porodičnih prilika. Strazburški sud je u više presuda formulisao stav da su „granice prihvatljive kritike veće kada su u pitanju političari kao takvi nego što je slučaj sa privatnim licima“, jer „političar neizbežno i svesno izlaže svaku reč i postupak kritičkom razmatranju i od strane novinara i javnosti, pa samim tim mora pokazati i veći stepen tolerancije“. Sud čak kaže da se „politička pogrda često preliva u ličnu sferu, takvi su rizici politike i slobodnog diskutovanja o idejama, što su garancije demokratskog društva“ (Oberšlik protiv Austrije, 1997).

Sudski sistem koji je u suštini sudio jednoj humoreski, to jest prihvatio stanovište da je jedna kritička humorska izazvala nematerijalnu štetu jednom političaru, po mom mišljenju opasno sužava demokratski prostor ne samo umetnicima i novinarima, nego sugeriše i zaključak da naša politička klasa nameće jedan princip solidarnosti vlade i opozicije, u odbrani sopstvenog shvatanja časti i ugleda, to jest gradi jedan vid ofanzivne odbrane od svake kritike koja dolazi izvan zidina „zabranjenog kruga“ srpske politike.

Posebno zabrinjava i to što, na drugoj strani, naši mediji pokazuju odsustvo bilo kakve profesionalne solidarnosti, to jest demonstriraju opasan nedostatak interesa za stvari toliko delikatne i vitalne za sudbinu same njihove kritičke slobode i za manevarski prostor srpskog žurnalizma. Naime, čačanski slučaj gotovo da nije izazvao nikakvu pažnju vodećeg, inače „prestoničkog“ novinarstva. Ovaj novi fenomen, da štampu ne zanima slučaj koji zadire u načelo slobode štampe, ne može se objasniti drugačije nego kao simptom kapitulacije čitavog našeg medijskog sistema pred političkim pritiscima.

Ako se ipak radi samo o tome da naše sudstvo još smatra da je i dosuđivanje nematerijalne štete oblik penalizacije ili o tome da ono nema izgrađene standarde u pogledu dimenzionisanja građanskopravne odgovornosti u zaštiti časti i ugleda po privatnim tužbama, onda nas verifikacija presude Čačanskim novinama vodi u pogrešnom pravcu i uspostavlja jedan precendent sudske prakse od dalekosežnog i opasnog značaja. Na stranu to što samo prihvatanje tužbene teze da je došlo do nematerijalne štete u ovom slučaju upućuje na zaključak o inerciji patrijarhalnosti i tradicionalističkog shvatanja morala, straha od politike i političara, inkompetencije u domenu prakse evropskog sudstva i drugih staromodnih manjkavosti u praksi našeg sudovanja. Jer, ako ni naš Apelacioni sud ne razume mandarinsku alegoriju kao oblik neophodne kritike političke sfere u javnom interesu, kako li je tek razumeo alegoričnu hipotezu o vijagri i njenom uticaju na visok pritisak.

Dakle, u političkom smislu ova presuda Čačanskim novinama mogla bi imati vijagrični efekat u našem sudstvu: nema zadovoljstva, ali je posao odrađen. No, radi se upravo o tome da se to sudstvo osposobi za vreme kada će i Srbija, poput većine evropskih zemalja, krenuti putem potpune dekriminalizacije povreda časti i ugleda putem štampe i kada će se zaštita časti i ugleda u medijima indirektno obavljati upravo u građanskopravnim sporovima o nematerijalnoj šteti. Međutim, ovako kako je krenulo – nije dobro krenulo. Jer, niti se uvažava posebna podložnost javnih ličnosti kritici u javnom interesu, niti se razdvaja pitanje činjenica i vrednosnih sudova, niti se vidi pokušaj objektivizacije kriterijuma za utvrđivanje štete, niti se sud poziva na bilo kakve standarde u pogledu visine dosuđene nematerijalne štete. Možda su sve to posledice okolnosti da naše samoregulatorno telo, tek odskora formirani Savet za štampu Srbije, koje bi bilo najbolje mesto za rapravljanje slučajeva ove vrste, još nije počelo efektivno da deluje.

 
Okrugli sto NUNS-a, 17. jun 2010.

Peščanik.net, 17.06.2010.