Sa promocije knjige „Za Evropu“
Gi Verhofštat, premijer Belgije od 1999. do 2008, poslanik u Evropskom parlamentu od 2009, lider grupe Savez liberala i demokrata za Evropu (Alliance of Liberals and Democrats for Europe)
Danijel Kon Bendit, istaknuti studentski vođa krajem 60-ih, od 1994. naizmenično poslanik nemačkih i francuskih Zelenih u Evropskom parlamentu, od 2002. kopredsedavajući ekološke grupe u Evropskom parlamentu
Gi Verhofštat: Naša knjiga je predstavljena pre nedelju dana, naravno u Briselu, koji mi nazivamo prestonicom Evrope. Dani i ja smo napisali knjigu iz gneva i frustracije, jer smo frustrirani time kako političko rukovodstvo u Evropi, nacionalni lideri, rešavaju ovu krizu, ili bolje rečeno, kako je ne rešavaju. U poslednje tri godine gledamo nacionalne elite u 27 zemalja Unije, ali naročito u 17 zemalja evrozone, koje nisu sposobne da izgrade viziju za rešavanje ove krize evra, tačnije, krize Evropske unije. Kao što znate, kriza je počela u decembru 2009. Od tada su nacionalni lideri i Savet Evrope uvek na svakom samitu – mislim da ih je od početka krize do sada bilo 25 – donosili neke polovične mere koje ne rešavaju ništa. Zašto ne mogu da reše ovu krizu? Prvo, zato što je metod pogrešan. Drugo, zato što ne grade viziju budućnosti Evrope.
Metod je pogrešan – jer je njihov metod međudržavni. Savet Evrope i 27 šefova država pokušavaju da upravljaju monetarnom unijom donoseći određene mere, koje zatim treba da odobre 27 članica Unije, ili barem 17 članica evrozone. U svetu koji se okreće sve brže i brže, imamo upravni organ evrozone i Evropske unije, kome treba od šest do devet meseci da odobri jednu svoju odluku. Dakle, metod je pogrešan, i mislim da njime ne možemo da rešimo naše probleme u naredne 2-3 godine.
Drugo, njihova analiza problema je pogrešna. Oni misle da će kroz male korekcije monetarne unije rešiti krizu evra, ali kriza evra nije ekonomska, pa čak ni finansijska. Po mom mišljenju, to nije čak ni kriza javnih finansija, loših javnih finansija Grčke, Španije, Portugalije, Irske. To su samo posledice ove krize. Pravi uzrok krize je politički. Zašto je to politička kriza? Zato što smo 1. januara 2002. uspostavili monetarnu uniju i uveli zajedničku valutu, ali nismo uspostavili sve instrumente koji su za to potrebni – ekonomsku uniju, fiskalnu uniju, zajedničko tržište obveznica i političku uniju.
Ja to uvek poredim sa onim što se dešavalo u Americi u 18. veku. Godine 1776. stvorena je konfederacija 13 nezavisnih američkih država, ali to je bila konfederacija. Odluke u konfederaciji su morale da se donose jednoglasno. Onda to nije funkcionisalo, pa su 1787. sazvali novi kongres, Filadelfijsku ustavotvornu skupštinu, gde je uveden federalizam. Dakle, odluke nisu morale da se donose jednoglasno, već je za usvajanje bilo dovoljno devet glasova, od ukupno trinaest. Zašto devet protiv četiri? Zato što je devet država bilo za, a četiri su bile protiv federacije. Nekoliko godina kasnije, 1790, nakon velike rasprave Hamiltona i Džefersona, usvojili su trezorske sertifikate da bi finansirali delovanje federacije. A dve godine nakon toga, 1792, uspostavili su federalni trezor u SAD. Tek su posle toga uveli dolar. Mi u Evropi smo pametniji. Počnemo od evra, pa onda kažemo – e, dođavola. Nemamo ni ekonomsku uniju, ni fiskalnu uniju, ni zajednički trezor, još uvek imamo 17 ministara finansija, 17 različitih ekonomskih strategija i još uvek imamo 17 različitih tržišta obveznica. To ne može da funkcioniše.
Zašto kažem da je to u stvari politička kriza, a ne kriza javnih finansija? Najbolje je da uporedite evrozonu sa SAD i nekim drugim državama, na primer, Japanom. Mogao bih tu da uvrstim i Veliku Britaniju, ali biću pristojan – govoriću samo o evrozoni, SAD i Japanu. Ako pogledate stanje naših javnih finansija u evrozoni, naš dug je trenutno 88% BDP-a. A plaćamo prosečnu kamatu od 5%. SAD ima dug od 102%, dakle veći od evrozone, a plaćaju manje od 2% kamate. Japan je neverovatan slučaj, jer je njihov javni dug 226%, dakle dvaput veći od italijanskog, a oni plaćaju 1,5% kamate. Kako je moguće da sa većim dugom plaćate manju kamatu? Zato što iza japanskog jena stoji kredibilna centralna država i niko ne sumnja u sposobnost japanske centralne vlade da plati dug. A iza SAD i dolara stoji federativna država, sa budžetom od 24% BDP-a. Možda to treba poslati konzervativcima, da vide da je evropski budžet od 1% beznačajan u odnosu na 24% američkog federalnog budžeta. A iza Evrope ne stoji baš ništa – budžet od 1%, različite strategije, različita ministarstva finansija i različita tržišta obveznica.
Ovo što danas imamo nije samo kriza evra, nego kriza unutar sistema evra. U evrozoni imamo tenzije između različitih zemalja, špekulacija na tržištima obveznica različitih zemalja. Na primer, pogledajte Sloveniju. To je dobar primer za ilustraciju onoga što se dešava. Slovenija – mala zemlja, manje od 2 miliona stanovnika, ima dug ispod 60%, malo preko 50%, dakle u skladu sa Mastrihtskim ugovorom i Paktom za stabilnost. Istovremeno, imaju fiskalni deficit od blizu 3%, mnogo bolji od Britanije, Francuske i mnogih drugih zemalja, a plaćaju kamatu od 5%. Zašto? Zato što se radi o malom tržištu obveznica, a u malim tržištima plaćate veće kamate.
Mislim da je došao trenutak da lansiramo novu parolu na sastanicma Saveta Evrope. Pre dosta godina, kada je Klinton drugi put biran za predsednika, njegov savetnik je imao slogan: „Poenta je ekonomija, glupane“. To je bila parola tog trenutka. Ja se zalažem za novu parolu u Savetu Evrope: „Poenta je likvidnost, glupani“, a to glupani se odnosi na članove Saveta. Mi smatramo da je nemoguće izaći iz ove krize, da Španija, na primer, ili Italija, ne mogu da se oporave ako samo budemo primenjivali mere štednje, a istovremeno imamo situaciju gde polovina novca koji Španci i Italijani izdvajaju odlazi na isplatu kamata vlasnicima obveznica i tržištima obveznica izvan Evrope.
Zato kažemo – postoji problem, potrebna vam je prava federalna država da ga rešite, a prava federalna država podrazumeva evropsku vladu, evropski dvodomni parlament, evropski pasoš, a zašto ne i evropsku vojsku. Kritičari kažu da su javne finansije u lošem stanju. Pa, možda bi dobar početak bio da imamo zajedničku odbranu, pa da ne plaćamo 27 puta za istu stvar. To je teza ove naše knjige, i mi tvrdimo da se nalazimo na prekretnici: ili ćemo izgubiti evro i vratiti se na staru konfederaciju nacionalnih država, koju ćemo nazvati Ujedinjene nacije Evrope, ili ćemo stvoriti Sjedinjene evropske države i napraviti pravu federalnu jedinicu koja će moći da drži na okupu čitav ovaj prostor.
Danijel Kon Bendit: Mislim da je ovo treći put kako sam ovde. Prvi put sam došao 1968, u vreme studentskog štrajka na LSE. Govorio sam ovde, a uveče je održan divan koncert gde su nastupili The Who i The Doors, kao podrška štrajku studenata. Zato me za London vezuju lepa sećanja.
Gi je objasnio zašto smo zajedno napisali knjigu. Ova knjiga je istovremeno izašla na šest jezika: na francuskom, nemačkom, italijanskom, španskom, engleskom i holandskom. Pri kraju su prevodi na portugalski i grčki. U Grčkoj će se deliti besplatno – moramo biti solidarni. Izaći će i u Poljskoj. Smatramo da moramo da predstavimo ove ideje ne pred samo jednom publikom, nego pred najvećim mogućim javnim mnjenjem.
Sada želim da obrazložim ovaj problem iz druge perspektive. U narednih 30 godina, nijedna evropska nacionalna država neće biti deo G8. Niti jedna. G8 će činiti SAD, Rusija, Brazil, Indija, Kina, Meksiko i Indonezija. Dakle, odluka koju moramo doneti zajedno je sledeća: da li želimo da sami odlučujemo o sebi, ili želimo da o nama odlučuju ove zemlje. Ovo je jednostavno pitanje. Nacionalne države sve više gube suverenitet, koji sada preuzima tržište. Tržište ima suverenitet u ekonomiji i u politici nacionalnih država. A pitanje glasi da li želimo to, ili želimo da povratimo suverenitet. Mislim da regulisanje finansijskog tržišta, koje je potrebno, regulisanje ekonomije, i regulisanje klimatskih promena ne može da obezbedi nacionalna država. Potrebna vam kritična masa, snaga koja sa time može da se nosi.
Liberali kažu da će tržište odlučiti o svemu, i sada imamo novu religiju tržišta. Bog je sada u tržištu, i bog zna sve i tržište zna sve. Mislim da uspeh tržišta u poslednjih pet godina nije bio tako blistav. Možda bi trebalo razmisliti kako da regulišemo to tržište. Kad su u Evropi nastajale nacionalne države, u 18. i 19. veku, to je bilo zato što su neki liberali govorili da ako imate tržište, onda morate imati političku snagu da regulišete tržište, da sprovedete uredbe i zakone. Sada kad imate ove neverovatne finansijske korporacije i ogromna monopolska ekonomska preduzeća, potrebno vam je veće regulatorno telo, a za nas je to Evropska unija. Tako Evropska unija nudi mogućnost za odbranu naše ideje života, za odbranu našeg načina života, za odbranu naše kulture.
U ovom trenutku, a Gi je to vrlo lepo objasnio, imamo 17 zemalja u evrozoni. Ali 25 zemalja od 27 potpisalo je sporazum da će ući u evrozonu. To je velika većina zemalja, i one su potpisale da će ući za godinu, dve, tri… zavisi. Jedine zemlje koje su se opredelile da ne uđu su Danska i Velika Britanija. Sada treba da razumemo kako ova evropska federalna država nije naddržava – to je zemlja. Demokratska naddržava je međudržavna Evropa kakvu imamo danas.
Oni se sastaju, odluče nešto, a onda njihova odluka mora da se pretoči u zakone na nacionalnom nivou. Ponekad imate zajedničku odluku koja se može kontrolisati kroz Evropski parlament, ali mnoge ekonomske odluke… dobar primer su SAD koje je Gi spomenuo, koje su odlučivale jednoglasno, a jednoglasnost je kraj demokratije. To je diktatura jednoga. Ako uzmete kao primer Savet bezbednosti i jednoglasno odlučivanje, kada imate jednoglasnost, po definiciji imate i pravo veta. Ako pet zemalja ima pravo veta, ne možete da funkcionišete.
Mi se zalažemo za re-demokratizaciju Evrope. Ideja federalne države je demokratizacija Evrope. Kako dotle stići? Gi govori o mutualizaciji duga. Mutualizacija znači da moramo imati dve noge – jedna noga je budžet, finansijska odgovornost, druga noga je solidarnost. Kako biti solidaran sa jugom Evrope, sa istokom Evrope?
Jedan sociolog koji ovde predaje, Urlih Bek, napisao je sjajan članak koji se može pročitati u Spiegelu i u njegovoj novoj knjizi Das deutsche Europa, gde objašnjava da se nalazimo u potpuno ludačkoj situaciji. Imperijalisti žele da osvajaju druge države. Tako su Napoleon i Hitler sanjali o Evropi pod vođstvom jedne zemlje. To je uobičajeni proces unifikacije. Sada se nalazimo u situaciji, objašnjava Bek, da problem nije to što će Nemačka, na primer, svojom ekonomijom osvojiti druge zemlje. Imperijalizam, ili bolje rečeno hegemonija Nemačke, krije se u tome što oni mogu da kažu – ne damo vam novac. To je današnja situacija.
Nemačka, ali i Finska, Holandija i druge zemlje, funkcionišu pod okriljem regionalnog egoizma. Ali moramo shvatiti da, ako evro pukne, ako dođemo u situaciju da evro nema budućnost, to će onda biti problem i za Nemačku. Nemačka ekonomija je vrlo dinamična, ali i vrlo nepravedna. Razlika između bogatih i siromašnih u Nemačkoj konstantno raste. Druge evropske ekonomije, poput francuske, nisu dinamične, a jednako su nepravedne. Mi želimo dinamičnu i pravednu ekonomiju, i tvrdimo da se ona može postići samo federalizacijom Evrope.
Sada ću vam izneti mogući scenario tog procesa. Imaćemo izbore za Evropski parlament 2014. U različitim državama imate razne liste kandidata iz raznih političkih partija. Nemate evropsku debatu, nego imate nacionalnu debatu. Treba nam stav evropske javnosti, ali kako da ga dobijemo? Ja mislim da imamo dve mogućnosti. Transnacionalnu listu u Evropskom parlamentu. U Evropskom parlamentu ima 756 poslanika, a mi smo predložili da 25 mesta od tih 756 budu za poslanike sa transnacionalne liste. Dakle liberalna transnacionalna lista, konzervativna transnacionalna lista itd. Transnacionalna lista je lista gde imate po jednog predstavnika svake zemlje, a nosilac liste bi bio kandidat evropskih političkih partija – kozervativaca, zelenih, liberala, socijaldemokrata, i to bi bio njihov predlog za predsednika Komisije.
Dakle, to nismo dobili. Kako da idemo dalje? Drugi korak je da, uz male promene, ne u Sporazumu, nego u izbornom zakonu, možete da kažete da kandidati za predsednika Komisije mogu da budu kandidati u svih 27 država. Dakle, imate jednog kandidata – recimo, Gi hoće da bude naredni Barozo, i on može biti kandidat svih evropskih liberalnih partija. A Tusk, poljski premijer, mogao bi da bude nosilac liste nekih drugih partija. I onda biste imali evropsku debatu na BBC-u, imali bismo ove ljude koji raspravljaju o svojim projektima za Evropu.
Međutim, jedna stvar je komplikovana – morate da spojite različite političke kulture. Nemačka demokratija je vrlo parlamentarna demokratija, možete da odlučite šta god hoćete, ali svaka odluka se vraća u Bundestag, i na kraju on odlučuje. Francuska je izvršna demokratija. Predsednik može da radi sve. Može da pošalje vojsku u bilo koji deo sveta, a nekoliko meseci kasnije, možda će se o tome raspravljati u francuskom parlamentu. Francuska je jedina demokratska država na svetu gde parlamentarnu agendu određuje vlada.
Kako da ovo spojimo? Moj predlog je da evropski izbori budu kao sada za parlament, a zatim da se na drugom listiću istovremeno glasa za predsednika Komisije. Tako bismo dobili novu dinamiku, i parlamentarne i predsedničke izbore. I naravno da bi legitimitet ovog izabranog predsednika bio jednak legimitetu šefova vlada u Savetu. Tako biste dobili sistem međusobne kontrole u Evropskoj uniji.
Znači, izabrali ste parlament. Ovaj Evropski parlament, to je sada moguće po Lisabonskom ugovoru, sazvaće skupštinu – ne za novi ugovor, nego za novu deklaraciju osnovnih prava. Znam da je u Velikoj Britaniji drugačije, ne treba vam to, imate Magna Cartu itd. Ali na evropskom nivou, većini država to je potrebno. Dakle, ovo treba da bude deklaracija od dvadesetak strana, ne više, ne kao stari ugovor, i na tih 20 strana treba da se obrazloži – zašto Evropa, struktura Evrope i da je novac Evropske unije evro, za sve.
Zatim ovu osnovnu deklaraciju kroz dve godine potvrde nacionalni parlamenti, i onda je stavljamo na referendum u čitavoj Evropi. To je novi temelj Evrope, a narodi Evrope moraju da preuzmu odgovornost. I ta evropska deklaracija će biti prihvaćena ako većina građana, i većina država, kaže – da. Tako da male države ne budu pregažene od strane velikih. Treba da dobijete pristanak i većine građana i većine država.
Ako uradite ovo, šta ćete raditi sa državama koje ne pristaju? Nemačka istorija je dobar primer. Kada su u Nemačkoj pedesetih godina doneli Osnovni zakon, Grundgesetz, Bavarska ga je odbila. Bila je to jedina nemačka država koja ga je odbila. Verujte mi da ne lažem kada vam kažem da je Bavarska još uvek u Nemačkoj, i da Osnovni zakon važi i u Bavarskoj. Dakle, Bavarska je rekla da prihvata odluku ostalih. Ali možete i da izađete. Na primer, narod Velike Britanije mora da odluči šta hoće da bude. Pedeset prva država SAD, ili članica Evropske unije. Oni imaju demokratsko pravo da kažu – ne želimo da budemo u Evropskoj uniji. Ali ovo što se sada dešava nije u redu.
Sada razgovaramo o budžetu, i g. Kameron kaže da hoće da blokira budžet. Mi kažemo da nam je potreban evropski budžet, jer sa 1% BDP-a ne možemo da rešimo krizu. Ako hoćete minimum socijalne sigurnosti u Grčkoj, to može da plati samo evropski budžet, jer socijalni model u Grčkoj više ne postoji. To je vrlo opasno, jer Grčka je danas u situaciji u kojoj je Nemačka bila nakon Versajskog sporazuma. Može da sklizne u fašizam. Tako bi se otkrilo ružno lice Evrope. Može se desiti da nakon što se oporavila od fašizma, od diktature, mi gurnemo Grčku u fašizam jer nismo sposobni za minimalnu solidarnost, tako da Grci imaju minimum socijalne zaštite. Ako je tako, onda nam je potreban evropski budžet. Tako da zamisao Kamerona koji hoće da obori evropski budžet nije moguća.
Zatim dolazimo do ludila. Mnoge zemlje govore – dobro, hoćemo sopstvene resurse u Evropi. Sopstveni resursi ne znače da se uzima novac od doprinosa drugih članica, nego porez na finansijske transakcije, ekološki porez, ili 0,1% na svaki telefonski poziv u Evropi. Znači možete imati mnogo sopstvenih resursa. Komesar kaže da će sopstveni resursi biti 50 milijardi evra. Evropski budžet je 100 milijardi, dakle to je polovina budžeta.
A onda Britanci kažu da su protiv poreza na finansijske transakcije. Ali devet zemalja ima pojačanu saradnju, i one hoće da učestvuju. Dakle, mi smo protiv uvećanja budžeta, ali ako uzimate pare, ako gradite mostove, hoćemo i mi da učestvujemo. Mislim, to je previše, to ni Talmud ne može da objasni.
Mislim da je ovo perspektiva za federalnu Evropu. Za nas je federalna Evropa demokratičniji oblik Evrope, jedna odgovorna Evropa. Ne znači da će države članice nestati. Znači da samo imamo novu ravnotežu između evropskog suvereniteta i suvereniteta nacionalnih država.
London School of Economics, 08.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.10.2012.
Srodni linkovi:
