Ceo ovaj tužni cirkus od cenkanja oko vlasti u državi i na lokalu polako se pretvara u skarednu farsu nedostojnu pristojnih ljudi. Radikali hoće Koštunicu za premijera, a Koštunica Dragana Jočića za ministra unutrašnjih poslova. Aleksandar Vučić svečano je obećao penzionerima besplatni gradski prevoz čim napune 65 godina, kao nagradu za glas poveren Krkobabićima – pod uslovom, naravno, da Krkobabići Vučiću pomognu oko “oslobođenja Beograda”. Penzioneri, tj. starija lica, danas se besplatno voze tek kad napune 70 godina. Onaj pakosni Marko Somborac iz “Blica” dodao je još jedan krkobabićevski uslov: da se prozori u gradskom prevozu ne otvaraju nikad. Tih pet godina besplatnog trolejbusa 28 bez smrtonosne promaje nisu mala stvar.

Sve to polako zadobija nadrealističke i farsične dimenzije; sve više liči na “Maratonce” Dušana Kovačevića. Pantelija je politički umro; Maksimilijan je u Hagu; Aksentije se brine; Laki se nervira; Mirko se odlučuje, a Đenka se već upropastio u sopstvenom izbornom uređaju.

Bili Piton gubi strpljenje.

U tom kontekstu ostalo je još argumenata za jačanje lokalnih koalicija – na primer beogradske. Krematorijum, na primer. Nedavno se pojavio predlog da mrtvački sanduci namenjeni kremiranju budu napravljeni od presovanog kartona i da imaju dimenzije koje odgovaraju vratima krematorijumske peći. Prvi zahtev je nekako više ekološke i praktične prirode; drugi zahtev je odraz potrebe za elementarnim poštovanjem preživelog tužnog zbora: em te oderu za neki skup sanduk, em ga posle prodaju ponovo. Nije to ništa novo: tu podvalu raskrinkao je još negde početkom sedamdesetih godina pok. Nikola Đorđević, osnivač istraživačkog novinarstva u nas. Posumnjao je, pa ga nije mrzelo da od nemačkog proizvođača krematorijumskih peći zatraži kopiju inženjerskih planova. Ispalo je da nijedan sanduk iz tadašnje ponude ne prolazi kroz vrata peći, pa je došlo do veselog, ali kratkotrajnog skandala koji su vlasti ubrzo i temeljito udavile. Eto nove teme za Tomu Nikolića i Aleksandra Vučića ako se Krkobabići zainate. Kad već Vučić bude uštedeo one grdne pare od mosta preko Ade Ciganlije, mogao bi i da obeća besplatan i pošten pogreb za sve. Krematorijum će raditi na ruski gas, a izdajnike i evrounijate gušićemo “Tehnogasom”, kao i do sada.

U farsu spada i ono svečano potpisivanje na Kalemegdanskoj terasi. Taj događaj protumačen je u sasvim magijskom smislu, kao predskazanije budućih zbitija, pa je čak naglašen i magijski karakter tog ugostiteljskog objekta. Isto su tako mogli da potpišu sporazum i u Nebojši kuli, nizbrdo; ima za to čak jačih istorijskih i magijskih razloga. Samo da su poneli od stakla tepsiju, u nju zahvatili vode iz Dunava, uhvatili zvezde u vodu i počeli da ih tumače. Dakle, iz okolnosti da su se između sebe sporazumeli oko buduće kadrovske raspodele izveli su zaključak da je sve gotovo i da je krava njihova. Onda su se odgovarajuće uvredili kad je Zoran Alimpić zakazao Skupštinu grada za 14. jul, a Aleksandar Vučić je rekao da nije zgodan datum, ne valja se. Za šest nedelja, naime, svašta može da se desi, znajući nas, jebo ti nas, a i taj pad Bastilje izaziva nezgodne asocijacije.

Tako će sada radikali i prateća kamarila – Andreja Mladenović, Aca Popović, Filipovska, Markićević – da nastave sa javnim protestima koje su započeli pred Skupštinom grada (doduše malo kilavo), sve ne bili osokolili verolomnog Dačića, sumnjičavog Palmu i nezasite Krkobabiće da ne menjaju mišljenje. Po ovoj vrućini to nije baš higijenski, kako doktorka Nada Macura iz Hitne pomoći opominje svakoga dana (a za koga ona radi?). Demokrati ne izgledaju nešto mnogo impresionirani.

Naime, cela ta priča je na dugačkom štapu i tek će se videti čija nana crnu vunu prede, kada idu Mara i svatovi, je li zec u šumi i ko u jamu pada, kažu demokrati. Dragan Đilas trudi se da deluje samouvereno i opušteno, sve namigujući lukavo.

Sve se to sasvim očigledno svodi na cenkanje: ima prebeglica, ali nema para; to jest, videćemo ima li i – što je najvažnije – za koga. Nisu tu tih šest nedelja od odsudnog značaja, jer i posle toga gradonačelnika uvek možemo da smenimo – ko god on bio, a i premijer može da ostane bez 126 glasova, ko god on bio; događalo se i ranije; i jedno i drugo. Vremena se, naime, menjaju stalno, a “život je u suštini besmislen i trivijalno apsurdan”, što reče Bili Piton u IV činu… Nema vajde od sirotinje, kaže, “sve je to trivijalna sirotinja. Još koriste kartonske kutije za zakopavanje. Posao mi sve teže ide”.

Sa tačke gledišta svih aktera farse, ta “trivijalna sirotinja” i jeste glavni problem. Tu imamo dva ponuđena izlaza: evrounijatski, od koga bi se sirotinja nešto potkrpila i počela da kupuje malo solidnije mrtvačke sanduke, pa i da Bilija Pitona krene; i narodnjački i domaćinski izlaz – da se iz sirotinje iscedi to malo što može, a Bili Piton neka vidi, ionako ima monopol. A i dužni su mu pare – i jedni i drugi, što celu priču donekle kvari.

Tako smo, da okončamo ovu apokrifno-ezopovsku priču, došli do situacije koju diktira Bili Piton, a na osnovu računice sasvim trivijalne: kreditirao sam obe strane, a sada se prave blesavi.

“Zato sam, eto, došao ponovo da vam reknem reč prijateljsku: 50%, fifti-fifti, ili nam se putevi dele i razilaze prema dalekim plavim horizontima gde cveta cvet planinski” (IV čin).

 
Danas 02.06.2008.

Peščanik.net, 02.06.2008.