Kada se Gradimir Nalić 2. oktobra na početku suđenja optuženima za oružanu pobunu JSO među prvima obratio sudu u svojstvu advokata, nijedan medij se nije zapitao “o čemu se ovde radi”.
Stari trik grupe advokata, koja se godinama vrti po sudskim procesima bivšim pripadnicima JSO i kriminalcima koji su izvršavali političke atentate, a to je da se odmah traži izuzeće tužilaca i/ili sudskog veća, Nalić je odmah primenio.
Ovo je bio očekivani potez. Advokati koji su po pravilu u ovim postupcima pokazivali da brane krivično delo, a ne okrivljenog, zahteve za izućeća godinama koriste radi opstrukcije sudskih procesa.
Nalićeva prva zamerka sudu bila u tome što se pobuna JSO-a označava i kao uvertira u ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Ovaj stav preneli su svi mediji.
Niko se međutim nije zapitao, otkud Nalić u ovom sudskom postupku sedi u delu sudnice koji je predviđen za advokate, kada znamo da je ministar policije Ivica Dačić prošle godine rekao da je i njegovo ime na spisku onih koji treba da budu saslušani u vezi sa okolnostima koje su se desile u vreme oružane pobune Crvenih beretki.
Postupak za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije kojom je prema optužnici ugrožena bezbednost i ustavni poredak zemlje, ima svoju dugogodišnju predistoriju.
Još od 2005. zastupnik majke i sestre ubijenog Zorana Đinđića, advokat Srđa Popović, tražio je da se optužnica za ubistvo premijera proširi i da se njom obuhvati i pobuna crvenih beretki.
Zahtev je tada odbijen uz obrazloženje da je sudski postupak odmakao, ali činjenicu o povezanosti ova dva događaja praktično je potvrdio bivši specijalni tužilac Jovan Prijić kada je u optužnici za ubistvo Đinđića napisao da je oružana pobuna bila prvi korak ka atentatu na premijera. Prijić je naveo da su ohrabrene uspehom pobune, Crvene beretke odlučile da svome cilju pristupe i drugim sredstvima, uključujući i ona nasilna.
Posle mnogo obećanja Specijalno tužilaštvo koje vodi Miljko Radisavljević podiglo je optužnicu za pobunu u tek martu ove godine. Ovim činom praktično je razdvojilo ova dva događaja, iako po svim činjenicama koje su se dogodile u prethodnih 11 godina, ovo je bio način da se bar delimično rasvetli politička pozadina ubistva Zorana Đinđića.
Za tužioca Radisavljevića, kako je on tada objasnio, pobuna je samo događaj koji hronološki prethodi ubistvu i koji je bio samo uvertira za ono što će se desiti.
“Iz dokaza koji su prikupljeni u toku istrage ne može da se zaključi da je u vreme pobune JSO 2001. godine postojala ideja ili plan o kasnijem atentatu na premijera Zorana Đinđića. Ova dva događaja povezuju sami akteri, jer su Ulemek, Spasojević i Jovanović u pobuni Jedinice i u atentatu na premijera imali glavne uloge”, rekao je Radisavljević.
On je dodao da je sistem prilikom pobune pokazao sve svoje slabosti.
“Bilo je lako godinu i po dana kasnije, umesto na ministre i načelnike, da se krene na samog premijera. Nažalost, sitem je bio nesposoban da ga zaštiti, a on sam nemoćan da se od napada odbrani, tako da je tragedija bila neizbežna”, objasnio je Radisavljević.
Kada se pozvao na prikupljene dokaze Miljko Radisavljević nije objasnio zašto pred istražnim sudijom nisu saslušani funkcioneri Demokratske stranke Srbije, među kojima je Vojislav Koštunica, zašto nije saslušan ni sadašnji advokat optuženih Gradimir Nalić?
Gradimir Nalić, od kandidata za ministra do savetnika
A ko je zapravo Gradimir Nalić, kakve on veze ima sa Crvenim beretkama i na koja pitanja smo trebali da dobijemo odgovore?
Još 2000. godine u novembru, prema medijskim izveštajima Nalić, tada kao izaslanik Vojislava Koštunice, odlazi na slavu Jedinice za specijalne operacije u Kulu. Kako je moglo da se čuje od svedoka na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, Nalić je u Kulu otišao u pratnji Radomira Markovića, tadašnjeg načelnika DB-a.
Marković će tada Nalića predstaviti kao budućeg ministra policije. Nalić u političkom govoru, kako to navodi Vladimir Beba Popović kao svedok na suđenju, tada kaže pripadnicima Crvenih beretki da se “okrenu Koštunici, Koštuničinoj strani, da, ako budu sa Koštunicom – nema Haga”.
Kako nije izabran za ministra policije, Gradimir Nalić postaje savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, a događaji koji slede, a u kojima je učestvovao Nalić, nemaju mnogo veze sa onim što bi spadalo u opis poslova nekoga sa ovakvim zvanjem.
U junu 2001. godine, daleko od očiju javnosti, dešava se afera “četvorožilni kabl”, koja je mogla da dovede do sukoba sa nesagledivim posledicama. Saradnici Vojislava Koštunice naime sumnjaju da se kabinet predsednika prisluškuje i traže od Vojske da upadne u Biro za komunikacije Vlade Srbije.
Ovom događaju prisustvovao je penzionisani general Aleksandar Vasiljević. On je za Insajder 2008. godine objasnio da je upad Kobri i hapšenje službenika Vlade koju tada vodi Zoran Đinđić, tražio baš Gradimir Nalić koji se pozvao na Vojislava Koštunicu.
To je međutim ostala tajna sve dok Nebojša Pavković nije smenjen sa mesta načelnika Generalštaba 2002. godine, kada je obavestio javnost o aferi prisluškivanja, pa je održan i skupštinski anketni odbor, na kojem nisu hteli da se pojave Koštuničini saradnici i generali.
Samo dva meseca kasnije u avgustu 2001. dolazi do otvorenog sukoba između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, oko ubistva pripadnika DB-a Momira Gavrilovića. Ubistvo Gavrilovića je dovelo do izlaska DSS-a iz Vlade Srbije i potpunog raspada DOS-a, što je, prema saznanjima Insajdera, i bio cilj onih koji su osmislili da žrtvovanjem Gavrilovića naprave potpuni haos u državi.
Naime predstavnici DSS-a uporno su u javnosti tvrdili da je Gavrilović ubijen pošto je došao u kabinet predsednika SRJ da predoči činjenice o vezama članova Vlade sa pripadnicima kriminalnih krugova. Vlada Zorana Đinđića nazivana je mafijaškom. Tek kasnije se saznalo da to što je Gavrilović ispričao u kabinetu predsednika SRJ nije imalo veze sa informacijama plasiranim u javnost.
Insajder je još 2004. godine objavio službenu belešku iz koje se vidi da se radilo samo o kampanji u kojoj je učestvovao i Gradimir Nalić. Naime, 21.08. 2001. godine na zahtev okružnog javnog tužioca u prostorijama kabineta predsednika Jugoslavije pripadnici MUP-a obavili su razgovor sa savetnicima Gradimirom Nalićem i Radetom Bulatovićem. U službenoj belešci MUP-a Srbije, Nalić i Bulatović su izjavili da Gavrilović nije ostavio nikakve pismene dokaze o sprezi aktuelne vlasti sa organizovanim kriminalom.
Uz hapšenje Legije zbog incidenta u klubu Bojan Stupica i njegovo ekspresno penzionisanje, čime su ga pripadnici Đinđićeve vlasti sklonili iz svih državnih struktura, ovo su ključni događaji koji prethode protestu JSO koji je predmet suđenja u toku.
Gradimir Nalić se kao advokat pojavljivao u postupku kada je Aco Tomić, nekadašnjem načelniku KOS u vreme Koštunice, saslušavan u postupku protiv tzv. Jataka, odnosno onih koji su pomagali skrivanje Ratka Mladića.
Nalić je takođe bio advokat koji je zastupao DSS u slučaju bacanja bombe na sedište te stranke. Kako se kasnije ispostavilo da su bombu bacili pripadnici “zemunskog klana” kako bi se u javnosti stekao utisak da DS i na taj način napada DSS.
Zanimljivo je da je Gradimir Nalić posle akcije Sablja postao član Upravnog odbora dnevnog lista Internacional, naslednika novine Nacional, koja je ugašena u akciji Sablja pošto je utvrđeno da ju je finansirao vođa zemunskog klana Dušan Spasojević.
Ovaj list kao i nekoliko tabloida neprestano su radili na satanizaciji Zorana Đinđića i pripadnika njegove Vlade. Po okončanju Sablje kada je krenuo postupak za ubistvo premijera, ovi mediji su neprestano opstruirali postupak, pišući izmišljene tekstove kako bi se u javnosti stvorila atmosfera da optuženi nisu krivi, već da je neko drugi ubio Zorana Đinđića, a ne pripadnici JSO i Zemunskog klana.
A sagovornik ovih medija, onaj koji je neprestano iznosio tezu da su ubice Zorana Đinđića njegovi saradnici, je Boža Prelević, koji je takođe advokat jednog okrivljenog u postupku za oružanu pobunu JSO.
Kako je kreirana afera “treći metak”
“Jedina moja primedba na tužilaštvo i sud jeste što u nekim predmetima više zatrpavaju dokaze nego što ih otkrivaju. Ja mislim da je ovo samo nastavak zatrpavanja dokaza u jednom predmetu gde Srbija treba da crkne od stida šta je dozvolila da ne istraži. Ako istražujete političku pozadinu, a treba da utvrdite ko je u političkoj pozadini, a ne samo da li je Vojislav Koštunica, pa pošto nije on, onda nema političke pozadine. Pa će ispasti da se premijer zamerio nekim kriminalcima”, izjavio je Prelević pred sudom kao advokat optuženog Veselina Lečića, čime je u istom tonu nastavio priču koju govori već više godina.
Prelević je 2000. godine koministar policije u prelaznoj Vladi. U tom periodu na mestu načelnika DB ostao je Radomir Marković, a pripadnici službe koja je u nadležnosti MUP spalili su dokumentaciju DB-a o zločinima iz devedesetih godina. Međutim zbog pokretanja pojedinih istraga, Prelević je u javnosti predstavljen kao jedan od analitičara kojima se najviše veruje.
Uloga Bože Prelevića u onome što se dešavalo posle ubistva postaje nešto veća na jesen 2003, posle akcije Sablja.
Preokret u javnosti međutim, nastaje kada Milan Veruović, lični telohranitelj ubijenog premijera, u ekskluzivnom intervjuu za Kažiprst Radija B92 osam meseci posle ubistva javno kaže ne samo da je čuo tri pucnja, nego da misli da je premijer zbog položaja tela ubijen iz Birčaninove 6, a ne iz Admirala Geprata.
Advokat Milana Veruovića bio je Boža Prelević.
Od tog trenutka takvu izjavu Veruovića po svemu sudeći počinju da zloupotrebljavaju advokati odbrane, koji svakodnevno počinju da daju izjave da je to dokaz da Zvezdan Jovanović nije ubio premijera, već da je to uradio drugi snajper. Ovu tezu o trećem metku preuzeće drugi mediji i krenuće kampanja koja je trajala skoro godinu dana: Tabloidi su na sve načine pokušavali da obore optužnicu koja je stupila na pravnu snagu, i kompromituju suđenje koje je uveliko počelo.
Jedan od onih koji su koristili ove izvore je magazin NIN, koji je od druge polovine 2003. godine, pa do pre par godina bio glavno glasilo promocije “teorije trećeg metka”. Iz nedelje u nedelju NIN je objavljivao tekstove koji su uvijeni u navodno istraživačku formu trebalo javnosti da objasne da oni koji su pucali nisu na optuženičkoj klupi.
Ove tekstove potpisivao je novinar NIN-a Nikola Vrzić.
Kako se ispostavilo ove godine, Vrzić će otvoreno postati deo predizborne kampanje DSS. Među događaje koje je promovisala ova stranka u kampanji bila je i akcija promocije knjige Nikole Vrzića “Vikiliks – tajne beogradskih depeša”.
Na ovim promocijama po celoj Srbiji govorio je i Vojislav Koštunica, predsednik DSS.
Peticija protiv političkog progona Vojislava Koštunice
Nikola Vrzić jedan je od potpisnika Peticije protiv političkog progona Vojsilava Koštunice. Na ovom spisku je i nekoliko i urednika i novinara tadašnjeg NIN-a.
“Osuđujemo kao nedostojan pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića. Na ovaj način se ne može narušiti ugled Vojislava Koštunice, već država samu sebe izvrgava ruglu. Pozivamo odgovorne državne vlasti da prekinu ovu nerazumnu kampanju protiv Vojislava Koštunice i da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima”, piše u ovoj Peticiji
Tako su se novinari uz brojne javne ličnosti stavili na stranu potpunog omalovažavanja sudskog postupka u kampanji DSS-a da se pred istražnim sudijom samo kao svedok 2011. ne sasluša Vojislav Koštunica.
Naime kada je specijalni tužilac Radisavljević najavio da će u okviru istrage o oružanoj pobuni JSO biti saslušan i Vojislav Koštunica, simpatizeri i članovi DSS ustali su da po svaku cenu osujete mogućnost da Vojislav Koštunica konačno odgovori na pitanja o događajima iz perioda Vlade Zorana Đinđića i svemu što se dešavalo nakon ubistva.
Legija će to na sudu uličarskim govorom objasniti:
“Kada je tužioca Koštunica otkačio i rekao ‘Važi, pričaćemo, dođi juče’, tužilac se našao u nebranom grožđu. Sada ovaj predmet treba da posluži ne bi li se tužilaštvo izvuklo iz nebranog grožđa”, rekao je Ulemek koji je optužen za pobunu.
Zaista, zašto nije saslušan Vojislav Koštunica u ovom postupku?
Kada je tužilac najavio da će biti saslušan, Vojislav Koštunica je na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića održao konferenciju za novinare i najave pravosudnih organa nazvao kampanjom Demokratske stranke.
“DSS zato najoštrije osuđuje pravosuđe u pravljenju montiranih političkih procesa. Jasno kažem i ponoviću u svakoj prilici, i ponavljaćemo, da je zloupotreba Tužilaštva u ovom slučaju zapravo početak kampanje Demokratske stranke”, rekao je Koštunica.
Na pitanje da li će se odazvati pozivu Tužilaštva, Koštunica je naveo da je o ubistvu premijera rekao već sve što je imao da kaže.
“To znači sledeće – da je to sve što imam da kažem, i to je javnost znala i znao je tužilac Radisavljević i pre toga i da je kojim slučajem tužilac među nama ovde u ovoj sali, on bi to isto čuo”, rekao je Koštunica.
Ovaj kratak govor pred novinarima bilo je jedino saslušanje kojeg nas je predsednik DSS udostojio. On nije saslušan ni kao svedok na suđenju za ubistvo iako su se kao svedoci pojavili skoro svi predstavnici Đinđićeve Vlade pa i funkcioner DSS-a Dejan Mihajlov i bivši general Aco Tomić.
Insajder se u 29 emisija bavio istraživanjima kako je došlo do ubistva, kako je tekao sudski proces i šta se sve dešavalo nakon ubistva. Na više desetina poziva za intervju Vojislav Koštunica se nije odazvao. Kada smo mu poslali konkretna pitanja, iz DSS-a nam je odgovoreno da prekidaju komunikaciju sa B92.
A šta su samo pitanja koja se tiču pobune i činjenica koje govore da se politika onih koji su na optuženičkim klupama u pojedinim trenucima poklapala sa politikom DSS-a?
Prilikom prvog pojavljivanja na sudu u maju 2004. Milorad Ulemek Legija izjavio je da se predao jer ima poverenja u tadašnju Vlast. Na vlasti je u tom trenutku bila Vlada Vojislava Koštunice.
Pred ubistvo Zorana Đinđića u januaru 2003. Legija je napisao otvoreno pismo javnosti, a tadašnjoj Vladi poručio “odbrojavaju vam se poslednji dani”. Visoki funkcioner DSS-a, Dragan Jočić, koji će godinu dana kasnije postati ministar policije, javno je tada podržao Legijine stavove, pa izjavljuje da je pismo “politička analiza rada Vlade i svega onoga što je bilo od 5. oktobra do danas” i da ono “jeste pretnja za nekog ko loše radi i vodi Vladu“, ali “ne od Legije već od naroda”.
A ovo svojevrsno jedinstvo u političkim stavovima počelo je baš u vezi sa događajima koji su predmet suđenja koje je počelo 2. oktobra zbog oružane pobune, ugrožavanja bezbednosti i ustavnog poretka.
Oružana jedinica Resora državne bezbednosti, JSO izašla je pod punom ratnom opremom iz baze u Kuli i blokirala autoput kod Sava centra u Beogradu. Zahtevi koje iznose potpuno su politički, smena ministra policije, načelnika i zamenika načelnika RDB-a i usvajanje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.
Identične zahteve u tome periodu u javnost iznose predstavnici Demokratske stranke Srbije, a sam Vojislav Koštunica, tada predsednik SRJ o oružanoj pobuni kaže:
“Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari oni izađu u belim mantilima… protestuju pripadnici JSO oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima… mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju.”
Koštunica koji je u javnosti neprestano predstavljan kao legalista, kao predsednik države vrlo jasno previđa svoju obavezu da bezbednost zemlje sačuva u trenutku kad je ona ugrožena i činjenicu da je policiji zakonom zabranjeno da štrajkuje.
Kako je moguće da se politički stavovi u kritičnim trenutcima koji su prethodili ubistvu premijera, a nastavili se i tokom suđenja atentatorima, toliko poklapaju, očigledno nećemo čuti ni ovaj put pred pravosudnim organima od Vojislava Koštunice. On nije uvršten ni u spisak svedoka na suđenju.
Šta očekivati od postupka kada znamo da je Peticiju u kojoj se običan poziv na saslušanje naziva progonom, među prvima 2011. potpisali sadašnji predsednik države Tomislav Nikolić i zamenik predsednika Vlade Aleksandar Vučić?
Ono što smo čuli u prvih par dana procesa je stav Milorada Ulemeka Legije.
Organizator atentata na Zorana Đinđića rekao je da je suđenje grupi oficira Jedinice za specijalne operacije zbog pobune iz 2001. farsa usmerena protiv lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice.
Tako smo čuli bar da, ako nije formalno, evo i on je neformalno potpisao Peticiju DSS-a.
Insajder, 04.10.2012.
Peščanik.net, 05.10.2012.