Milostinja i porez

Dečak hoda po zidiću, Hartlepool, Engleska

Hartlepool, Engleska, foto: Christopher Furlong/Getty Images

„Milostinja je hladan gest bez ljubavi. Bogataši koji žele da pomognu siromašnima treba da plaćaju porez, a ne da dele novac po svojoj volji“. Izjava koja se obično pripisuje Klementu Atliju, a čiji je stvarni autor Atlijev biograf Frensis Beket, elegantno sažima argument u korist progresivnog oporezivanja. Sudeći po izveštaju švajcarske banke UBS, milijarderi su prošle godine zaradili više nego ikada u poznatoj istoriji. Bogatstvo im se uvećalo za petinu – za šokantnih 8,9 biliona dolara, dok se 179 novih milijardera priključilo ovom ekskluzivnom klubu od 2.158 članova. Neki od njih su pristupili „Zavetu davanja“, obavezujući se da polovinu svog bogatstva daju u humanitarne svrhe. Najbogatiji čovek na svetu Džef Bezos, koji na svoje ime knjiži 146 milijardi dolara, nije pristupio Zavetu, ali je uložio dve milijarde funti za borbu protiv beskućništva i unapređenje školovanja.

Ko sme da zameri bogatima na velikodušnosti, rekli biste. Štagod mislili o koncentraciji bogatstva i moći u rukama malobrojne globalne elite, svakako biste pozdravili takvu humanost. Međutim, filantropija je opasna zamena za progresivno oporezivanje. Uzmite Bono Voksa za primer, čoveka koji je reputaciju izgradio na neumornim kampanjama za najsiromašnije ljude po svetu. Njegov bend U2 je 2006. svoje poreske poslove preneo iz Irske u Holandiju da bi izbegao porez. Sam Bono se pojavljuje u Rajskim papirima, ogromnoj dokumentaciji koja razotkriva ofšor investicije bogatih, u vezi sa ulaganjem u kompaniju sa sedištem na Malti koja je kupila jednu litvansku firmu. Ovakvo ponašanje je legalno: Bono je poslovanje svog benda opisao kao primer kako „pametni ljudi mudro rešavaju probleme svog poreza“.

U pravu je: za bogate ljude i velike korporacije postoji način da zakonito izbegnu porez. Procenjuje se da globalni gubici usled izmeštanja profita multinacionalnih korporacija iznose oko 500 milijardi dolara godišnje, dok novac sklonjen u poreske rajeve vredi bar 10% svetske ekonomije. Posledice trpe najsiromašniji. Filantropija je tako način da se superbogati predstave kao velikodušni, dok zadržavaju daleko više novca kroz rupe u zakonima i poreske rajeve.

Postoji još jedan problem. Odluka o tome za šta se troši novac donosi se po volji i prema ličnim interesima bogatih. U SAD na primer samo 12% filantropskog novca ide u usluge za ljude: najčešće se troši na umetnost i visoko obrazovanje. Izbor korisnika dobročinstva često drastično odstupa od objektivnih prilika u društvu i stoga retko odražava njegove potrebe. U SAD, 85% članova upravnih odbora dobročiniteljskih fondacija su belci, a samo 7% Afroamerikanci. Novac prikupljen progresivnim oporezivanjem, s druge strane, troše vlade koje snose demokratsku odgovornost da opravdaju svoje prioritete, pa su i veći izgledi da odgovore na društvene potrebe.

Dok se bogati sve više bogate, oni sve manje troše na dobročinstva, dok siromašni sve veći procenat svojih prihoda daju u javne svrhe. Činjenica da 8 najbogatijih ljudi na svetu poseduje isto koliko i siromašnija polovina čovečanstva, presudna je optužba protiv našeg društvenog poretka. Rešenje nije u filantropiji koja služi samoj sebi, dok bogata elita koja svoje ogromno bogatstvo drži van domašaja zakona glumi dobričine. Potrebna nam je globalna poreska pravda, a ne skupljanje humanitarnih mrvica bačenih sa stola elite.

Owen Jones, The Guardian, 26.10.2018.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 07.11.2018.