The Guardian

U Laburističkoj partiji nisam sreo gotovo nikoga ko bi želeo da na sledeće izbore izađemo podržavajući brexit. U ograncima partije lojalnim Corbynu ponestaje strpljenja za taj pravac delovanja.

Nije nerazumno populističko nezadovoljstvo, već su to politike koje uvećavaju nejednakost i institucije koje ljude isključuju iz procesa odlučivanja.

Levom centru je potreban emocionalni narativ sa ponudom u obliku ekonomske nade: nigde nije propisan monopol radikalne levice na to. Ali neoliberalni udžbenici tvrde da je sve to nemoguće.

Francuska republika je zasnovana na nasilju pobunjenog naroda. Politika se ovde preliva na ulice mnogo lakše nego u drugim zapadnim demokratijama. Ali nikada ranije nisam video takve nerede u Parizu.

Pitali smo istoričare fašizma da procene Trampa. Profesorka Ben-Giat kaže da „vladari skloni autokratiji žele da stvore utisak nesalomivosti. Oni žele da se mi uplašimo i pomislimo da je njihov trijumf konačan“.

Kada populistička levica napada elite, meta su joj nosioci najveće moći, onih 1% koji poseduju polovinu svetskog bogatstva. A kada desničarski populisti napadaju elite, oni misle pre svega na kulturnu elitu.

Republikanci su učvrstili većinu u Senatu i pobedili na izborima za guvernera u Floridi, Ohaju, Ajovi i Nju Hempširu. Demokrati shvataju da nije došlo do masovnog približavanja biračkog tela njihovoj partiji.

„Milostinja je hladan gest bez ljubavi. Bogataši koji žele da pomognu siromašnima treba da plaćaju porez, a ne da dele novac po svojoj volji“. Ova izjava elegantno sažima argument u korist progresivnog oporezivanja.

Kancelarkina slabost u zemlji može smanjiti njen kapacitet da vodi EU u trenutku kad se Unija bori s brexitom, budžetskom krizom u Italiji i verovatnoćom da populisti dobiju veliku podršku na izborima za parlament EU.

Erdogan je poznatiji po političkoj represiji i desetinama novinara u zatvoru ili bez posla – nego po borbi za slobodu medija. Nedavno je, međutim, uputio najglasniju osudu ubistva Džamala Kašogija.

Glasači će jednom shvatiti da je u osnovi svih naših problema ekološki stres. Ovaj uvid će možda nastupiti kada voda bude preskupa, kada usevi propadnu, kada izbeglička kriza izazove rat. Možda će tada biti kasno.

Što je moć koju određeni identitet pruža veća, to je manje verovatno da će njeni nosioci biti svesni da ona proističe iz identiteta. Niko me još nije pitao: „Kada si roditeljima rekao da si heteroseksualac?“

Ako je „požuri i čekaj“ nezvanični moto vojske, pripovedanje je svakako jedno od mnogih nezvaničnih vojničkih zanimanja. Rat se sastoji od smenjivanja dugih, jednoličnih sati i trenutaka intenzivnog užasa.

Da bismo se uspešno borili protiv sve jače međunarodne autoritarne osovine, potreban nam je međunarodni progresivni pokret koji mobiliše vizijom zajedničkog prosperiteta, sigurnosti i dostojanstva za sve ljude.

Naša epoha će se pamtiti po trijumfu globalne desnice. Da li će se pamtiti i po humanističkom suprotstavljanju toj opasnosti zavisi od spremnosti progresivnih snaga sveta da izgrade svoju internacionalu.

Iza slika o ukidanju štednje i ponovnoj nezavisnosti Grčke pomalja se prizor opustošene zemlje koja je upravo stupila u novi period od 42 godine (2018-2060) nemilosrdne štednje i dužničkih okova.

Pedro Sánchez i njegova socijalistička vlada doneli su odluku koja će pomoći Španiji da ostavi za sobom nasleđe građanskog rata i fašističke prošlosti.

Određena vrsta strategije za zaštitu prirodne sredine – koja se fokusira na potrošače umesto na institucije koje oblikuju njihovu potrošnju – može proizvesti uslove za desničarski protivudar.

Termin postoji od 1930-ih, a posle krize 2008. se koristi da ukaže na odgovornost politika koje su svoj autoritet prepustile tržištu. (tekst iz 2017, tema Rasprava o neoliberalizmu)