Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Poznati biograf vojske, njene tehnike i najuglednijih ljudi, Aleksandar Radić, još se oporavlja od neizrecivog stresa. Četiri dana pred Novu godinu, njega je „hapsilo“ u Tehničko-opitnom centru (u daljem tekstu TOC) u Batajnici, te je na robiji, što u vojnoj što u redovnoj policiji, proveo više od sedam sati.

Tako je Aleksandar Vulin dočekao praznike kao uspešan čelnik odbrane od spoljnih, a naročito unutrašnjih neprijatelja. I naravno, svojom je budnošću i rigoroznom strogoćom obradovao „vrhovnog“. Hapšenje sasvim nedužnog Radića naredio je lično, izričitim izvršnim naređenjem, kome nadležno lice ne može odoleti: „Hapsi to!“

Ministru se može. Radića je nadmeno prebacio u srednji rod, „to“ se u njegovoj ministarskoj leksici odnosi na stvari i ljude nedostojne velike pažnje, nemoćne pred glupom silom koja se samim svojim tupim vrhom brani od uljeza, raznih protuva i špijuna.

Radić je inače jedan dobroćudan momak, u svakom smislu bezopasan po okolinu, osobito po vojsku. Njoj, kao takvoj, posvetio je čitav život, neke zapažene stručne knjige, jer je čovek moljac, zaronjen pre svega u istoriju vazduhoplovstva. Sve što kod nas leti davno je u istoriji, i za sve bi bilo bolje da uzleće što ređe. Ali, to nije do Radića, čovek čini koliko može.

Ima naznaka da Vulin ne voli „to“ od Radića, jer mu se ovaj ozbiljno podsmevao što se oblači kao poludeli crnokošuljaš, i što je diletant koga je zapala potpuno nepoznata a važna državna sfera. Pa još da je neradnik i da nema pojma, i neke natuknice o tome da je vođa ministarstva sile škartovan koji nije ni za redova.

Kažu da se Radić nije bavio aferom koja je vezana za Vulinov stan, nije o tome govorio javno, njegov stav u društvu ljudi zabrinutih za sudbinu resora najveće sile otprilike glasi: Ma jebe se meni za Vulinovu tetku, čovek je budala!

Radića je kritičnog dana na Batajnicu, kako saznajemo iz valjanih izvora, doveo potpukovnik pilot Miodrag Ristić. Najbolji, može se reći jedini pravi opitni letač u vojsci. To je onaj što akrobatski, u svojim solo partiturama, na svim mitinzima leti na „orlu“. Leteo je u ratu, mnogo češće od svih „migova“ zajedno, kao čovek koji reprezentuje pilote svoje zemlje, pokazivao je znanje i spretnost na desetinama aero-mitinga u svetu. Elitni oficir, bez i najmanje mrlje u biografiji, bukvalno.

Ristić je obavestio svog šefa da dovodi AR, ali šef nije obavestio svog. Dakle, nije bilo preskakanja nadležnosti niti ograde, nikakvog upada, Radić nigde ne ulazi tako, i svi ga tamo nekako smatraju svojim. Opitni pilot je obavio prvi let sa teretom koji je bio krajnje opasan (o tome nešto kasnije). I onda je među posmatrače na zemlji došao izvesni Nenad Miloradović, vd pomoćnika ministra, možda i koautor inoviranog projekta koji je toga dana bio okačen ispod krila posustalog „orla“. Ni njemu se Radić ne dopada, pa je pitao nekoga: „Šta ovo radi ovde?“ Taj neko nije imao odgovor, čovek koji ga je uveo bio je u vazduhu.

Miloradović zove Vulina, kaže mu da je „ovo“ neovlašćeno u Batajnici, Vulin odgovara „hapsi to“, dolazi vojna policija i odvodi zbunjenog novinara. To bi mogao da bude i nejasan kraj dramoleta o Aleksandru Radiću kao batajničkom špijunu, koga lišavaju slobode zbog sumnjivog tumaranja po izuzetno značajnom objektu. Mogao bi, ali nije.

Pilot je izgleda leteo na izuzetno lošem i nepripremljenom vazduhoplovu. Saznajemo da mu je plafon leta toga dana bio svega 3.000 metara, zbog dehermetizovane kabine. Avion je na sebi imao opremu koja mu ne priliči, u neskladu je sa njegovim performansama, niti je formacijski nosi. Ugrađen mu je adaptirani, loše improvizovani nosač za raketu koju „veša“ ispod krila. Opitni let (trostruki) bio je posvećen ispitivanju nekakvog raketnog projektila, uz apsolutno ugroženu bezbednost posade. (Taj „orao“ je dvosed, sa Ristićem je letelo još jedno lice).

Izgleda da je pilot upozoravao na bitno ugroženu proceduru, nesiguran u očajno loš nosač i još goru adaptaciju letilice i u zamišljeno (kratkotrajno) kretanje opitnog projektila. Ali, Miloradoviću se žurilo, čak je optuživao Ristića za kukavičluk. Izgleda da je požurivanje izazvano mutnim trgovačkim interesima, da se „novo“ oružje što pre izbaci na tržište. Zbog toga su i avion i njegov specijalni teret pripremljeni amaterski – autolimarski i ošljarski, sa ogromnim rizicima po život posade.

To se i pokazalo. Opitno lansiranje je umalo završilo put projektila u vidno staklo na kokpitu. Delići sekunde su spasli Ristića i njegovog kolegu na drugom sedištu sigurne pogibije.

Radić je uhapšen pre nego što je Ristić sleteo. Ne verujem da je video ono što se gore događalo, mada je svakako znao. Pilot je sabrano ukazao Miloradoviću na njegove smrtonosne ideje, a zatim leteo još dva puta. Kasno uveče, pozvali su ga da „u svojstvu građanina“ da izjavu u policiji. Priznao je svoju odgovornost u vezi sa dovođenjem Aleksandra Radića. Protiv pilota je pokrenut disciplinski izviđaj.

Protiv Radića se piše krivična prijava. Čovek je samo želeo da afirmiše nove domete našeg oružja, a tu nevinih nema.

Ristiću je stiglo obaveštenje da je general Diković naredio njegovo premeštanje van vazduhoplovstva.

TOC ne može da nastavi opite ako Ristić ne leti, jer drugoga sa takvim referencama nema.

Projektil mora da se usavrši, tražen je na tržištu zemalja trećeg sveta, još u nacrtu.

Radić nastavlja da piše knjigu o istoriji koja je prizemljena. Čeka optužnicu.

Ristić trenutno pravi svoj životni bilans, nejasnu relaciju između jedine profesije koju ima i nametnutih rizika. Vredi li i za koga leteti, ima li smisla bilo čija glupa pogibija? Ne zna kako i od koga da se brani u vazduhu i na sudu. I zbog čega uopšte da se brani!

Vulin je raportirao vrhovnom da smo sve jači i da je nebo čisto.

Peščanik.net, 23.01.2018.