Kojom podvrstom ukvarenog futoškog kupusa mora da ti bude ispunjeno mesto gde je ostalima mozak, pa da ti bude sasvim normalno, čak okej, štaviše izvanredno i fenomenalno, da uzmeš učešća u bešenju ogromnog transparenta: „1999-2009… Bombe tada, Statut sada… Cilj ne bira sredstva“ na novosadski most? Kakve proklisle pihtije moraš imati tamo gde je normalnom svetu srce, pa da u budnom i svesnom stanju dopustiš sebi da postaneš deo toga, a da te istog milisekunda ne proguta i sažvaće crna zemlja od neopevane i neoperive sramote?
Znam da ova pitanja moraju zvučati naivno. Narečeni transparent nije postavilo udruženje građana „Anonimni idioti Novog Sada“, što bi još i bilo oprostivo iz razloga objektivne moralno-intelektualne limitiranosti aktera, nego iza njega ponosno i javno stoji minorna, mada naporna grupa skorije rođenih građana koja se naziva „Omladina DSS-a“. Ako se napregnete setićete se, iza skraćenice DSS stoji opskurna organizacija koju je predvodio stanoviti Koštunica Vojislav, poluizmišljen lik koji uostalom i dan-danas aveta okolo u politički posthumnom stanju, izazivajući sablazan u Svetu Živih. A ovi što su se pentrali po mostu, e to mu je „podmladak“. Auh. Kako je moguće da takvi fenomeni imaju „podmladak“? Ne pitajte mene, ja samo svedočim, sve ostalo je posao za multidisciplinarni tim eksperata.
Ne zvuče li gornji redovi zdravo besno? Zvuče, pa šta? Da nisam nepopravljivo i preterano dobro vaspitan, bilo bi to još mnogo gore – to jest, tačno po zasluzi. Ne nameravam da utrošim ni jednu jedinu reč na obrazlaganje kako i zašto je taj transparent impresivno odvratan, gnusan, nečastan, amoralan, smrdljiv i duuuuboko ljudski bedan. Ko to sam ne prepoznaje od prve, bez da mu se crta, taj će moći i dalje da živi bez te „spoznaje“. Može i da se učlani i u „omladinu DSS-a“, ne smeta ni ako ima 93 godine, ta svejedno će tamo iznova upoznati mnogo ljudi iz svoje mladosti rane, sve pitajući se u čudu: „hej društvo staro, gde ste bili sve ove godine?“ Kako gde su bili? Pa, metuli su prstiće na čela i birali najinteligentniju parolu za transparent. I eto šta su smislili. A tek da su imali još petnaestak godina, recimo za neku duhovitu poentu, gde bi im bio kraj?
Ni ta postidna mizerija od „performansa“, ni oni koji su je smislili i izveli, ni njihovi groteskni fiškalsko-pesničko-popovski idoli ne zaslužuju ništa osim gadljivog prezira i trenutnog, a trajnog zaborava; otuda im je i ovoliko reči koliko sam im ovde posvetio čist, nezaslužen ćar – eto, ja častim! Međutim, ovaj antiekološki izliv mentalno-duševnih fekalija nad svetu dunavsku vodu zanimljiv mi je kao bizarno otelotvorenje jednog mnogo šireg i opasnijeg fenomena. Koji je, pak, baš ovih dana – bah, sasvim očekivano – doživeo kreščendo. Taj fenomen bismo mogli priručno nazvati bombardovanje kao batina za kinjenje nepoćudnih. Stvar je počela da funkcioniše još tokom same NATO akcije: recimo, tako što bi vas neko zaražen bakterijom terminalnog parapatriotizma, a pri tome vickast do povraćanja, javno nazvao „lokatorom“ (meni je, recimo, to u nekoj sumračnoj tiskovini učinio najgori i najbezvezniji pisac koji je ikada mrčio papir na srpskom jeziku). Ko se ne seća šta je simbolički tih nedelja bio taj mitski lokator – ili famozni „špijunski satelit“ nad Beogradom, u miru i u civilu inače sestrinska planeta Venera, koja radoznalo čkilji na susednu joj Zemlju već izvestan broj miliona godina – tome ni ne vredi pričati.
Kada je i to čudo završeno, krenulo se u sistematsku ideološku racionalizaciju iste te primitivne stigmatizacije političkih protivnika. Poslednje mesece svoje vlasti Milošević i njegov sve blesaviji medijsko-intelektualni služ(b)inski aparat utrošili su uglavnom na tu zanimaciju; setite se, od Ćuruvije koji je „dočekao bombe“, preko Đinđića koji je „navodio NATO avione“, do bezbroj manje znanih, ne nužno i bezopasnijih primera. Da se svem tom ološu i polusvetu narojenom oko dedinjskog satrapskog para pravedno i pošteno sudilo samo za te gadosti, malo ko bi se provukao sa manje od šest uzastopnih doživotnih robija. Od kojih bi, doduše, odležao samo prvih četiri, da ne bude da ima revanšizma. One dve preostale proveli bi u progonstvu u slobodarskoj Drenici, pošto su tamo uvek senzacionalno pobeđivali na izborima.
S padom Miloševića, činilo se da je i s tom pričom gotovo. Kako su, međutim, godine prolazile, kako se učvršćivao Koštuničin „restauratorski“ režim, i kako je narastala – ionako najvećim delom dirigovana i ubi-bože-veštački podjarivana – histerija oko „jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova“, tako se hinjeno histerični diskurs raznih ivana markovića, gorana matića i ostalih milovana bojića vraćao u opticaj, prvo na marginu i u opskurne publikacije, a potom na velika vrata, u mejnstrim, u udarne termine, visoke tiraže i na naslovne strane. I tu smo sada: navodni memorijal desetogodišnjice bombardovanja – koje je, kako ga god istorija bude ocenila, odnelo mnoge nedužne žrtve – pretvorio se, što neko reče, u proslavu. I nije to neko čudo, od takvih nekrofila. No, pravi je tu izvor perverzne naslade u tome što se – ovom ili onom retoričkom piruetom – sa famoznom „NATO agresijom“ mogu simbolički i asocijativno povezati svi oni koji su, svako na svoj način, održavali na životu svetliju stranu Srbije tokom njenih najmračnijih godina.
Pristojno i u rukavicama, ovo se zove „monumantalna zamena teze“; u stvarnom i običnom životu, ovo se zove prokleta svinjarija. Načelno je dobro što pakao ne postoji; konkretno, ponekad je i šteta. Ima, naime, onih koji se tako mnogo potrude da ga zarade, da je grehota ne priuštiti im ga makar na određeno vreme. Ovi licemeri i barabe nesumnjivo su među takvima. Ipak, može im se reći barem toliko, i ponavljati to dokle god treba: šta god bilo to „bombardovanje“, i do čega god ono dovelo, znajte uvek da je ono ekskluzivno vaše. Bez vas ga nikada ne bi bilo, jer ne bi bilo svega onoga što mu je prethodilo, bar deset godina unazad. I to je to. Nikada ne možete i nikada nećete moći da govorite o tome, a da sve vreme ne govorite o sebi. Bombe su vaša deca. Njihove žrtve nisu.
Peščani Sprud
Peščanik.net, 28.03.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
