Prikaz knjiga: China’s Environmental Challenges by Judith Shapiro; Party Time: Who Runs China and How by Rowan Callick; China’s Urban Billion: The Story Behind the Biggest Migration in Human History by Tom Miller.
Kada je uzbuđenje posle novembarskih izbora novog rukovodstva u Pekingu splasnulo, i kada se stišala oluja zbog smene člana Politbiroa Bo Silaja i presude njegovoj ženi za ubistvo, možda je vreme da zastanemo i pogledamo u kakvom je stanju Kina. Svaka na svoj način, tri knjige koje ovde predstavljam podsećaju na činjenicu da stvari u Narodnoj republici uvek ostaju iste, bez obzira na sve promene. Strahoviti ekološki, politički i socijalni problemi i dalje su tu. Iako ove knjige – od autora sa dugogodišnjim interesovanjem za Kinu – nude različite perspektive o tome šta će se sledeće dogoditi, teško je prognozirati u kom pravcu će krenuti novo rukovodstvo.
Ekološke i klimatske promene su pitanja o kojima postoji najveći konsenzus. Na kraju, Kinu su u protekle dve decenije uglavnom vodili naučnici, a oni više od većine elitnih grupa u drugim zemljama makar razumeju naučnu pozadinu klimatskih promena. Ali, kao što Džudit Šapiro pokazuje u knjizi China’s Environmental Challenges, ovo nije toliko značajno kada protiv njih radi težnja da se najmnogoljudnija zemlja na planeti obogati. Dugogodišnja dilema između pumpanja BDP-a po svaku cenu i uvođenja ekoloških propisa koji bi mogli da uspore rast, uvek se rešava u korist onog prvog. Tvrdi se da će Kina, kada bude postala bogata, otpočeti najveću svetsku kampanju zaštite životne sredine. Do tada ima dovoljno vremena, čistog vazduha i čiste vode, a ostalo neka ide dođavola.
Šapiro je pre ove napisala dobru knjigu o čudnim antagonističkim stavovima Mao Ce Tunga prema prirodi. Tu je prikazala neobičnu megalomaniju predsednika, koja je išla do ubeđenja da čovečanstvo ne samo što treba da pokori prirodu, nego da na to ima i moralnu obavezu. Degradacija životne sredine ugrađena je u ludačke i destruktivne programe industrijalizacije Velikog skoka i Trećeg fronta. Resursi su mobilisani za potpuno nerealne ciljeve, uvedene su nepromišljene mere koje će zagaditi vodotokove, degradirano je retko obradivo zemljište i stvoren izopačen odnos ljudi prema prirodi.
U prethodnih deset godina, uloženo je mnogo truda da se napravi konceptualni okvir u kojem će političari, aktivisti i građani nekako moći da se izbore sa pretnjom ekološke katastrofe. Vlada je održala bezbroj sastanaka, agencija za životnu sredinu prerasla je u ministarstvo. Ali kako pokazuju ozbiljni problemi zagađenja Pekinga u januaru i početkom februara ove godine, sve to ne znači ništa kada se uporedi sa činjenicom da kineski model rasta još uvek truje ljude jednakom tempom kojim proizvodi spektakularan privredni rast.
Prema Džudit Šapiro, za razumevanje kineskog odnosa prema životnoj sredini treba imati u vidu pet stavki. Prva se tiče nacionalnog identiteta i toga da Kinezi smatraju da imaju pravo na bolji život bez uplitanja stranaca. To znači da se odluke o zaštiti životne sredine smatraju važnim elementom nacionalne samostalnosti. Ovo se u neku ruku kosi sa drugim pitanjem, globalizacijom. Kineska ekonomija se znatno otvorila prema ostatku sveta u protekle tri decenije, a naročito od 2001, i njen ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju produbio je veze sa globalnim kapitalom, investicionim i trgovinskim tokovima. Kineski ekološki problemi sve više postaju globalni i ne mogu se rešiti samostalnom politikom. Kako Šapiro primećuje, ekološki problemi nemaju pasoš i kinesko zagađenje ne ostaje unutar kineskih granica.
Treće pitanje je pitanje pravde. Premeštanje najvećih zagađivača u siromašnije, politički manje bučne oblasti Kine, kratkoročna je taktika. Svest da su svi u ovome zajedno, i da se teret rešenja ne može prebacivati s jedne na drugu grupu, mora da ojača. Što nas dovodi do četvrtog pitanja, a to je izgradnja civilnog društva. Ako Kina misli da se ikada izbori sa klimatskim promenama i zagađenjem, onda NVO grupe moraju da deluju u savezu sa vladom, a ponekad i protiv nje. Kineska vlada i dalje ima ambivalentan odnos prema građanskom društvu, koje se prema njoj odnosi sa, može se reći, prijateljskom kritikom, što je praksa još od pozne dinastije Tang. Ali vrlo je važno otvaranje prostora za takvu vrstu opozicije u ovoj oblasti. Na kraju krajeva, aktivisti agituju za očuvanje životne sredine jer im je stalo do njihove zemlje, a ne zato što mrze Komunističku partiju (iako je možda neki i mrze).
I na kraju, iznad svega, tu je pitanje državne uprave. Jedna od najvećih kritika Hu Đintaovog perioda koji se bliži kraju, tiče se dominantnog birokratskog govora i velikih slogana koji, kako se čini, nemaju nikakve veze sa realnim svetom. U vreme kada se kinesko društvo i ekonomija, kao i mesto ove države u svetu, menjaju praktično iz dana u dan, u zemlji prepunoj opipljive dinamike, elita nad elitama – Stalni komitet Politbiroa – deluje skoro izdvojeno od svega. Hu je konkretno optužen da je podsticao princip wu wei – ne raditi ništa. Što se tiče životne sredine, kako Šapiro pokazuje, neće se mnogo postići bez odlučne borbe protiv raznih interesa koji stoje na putu efikasnoj ekološkoj zaštiti. Pitanje koje se nadvija nad ovom knjigom je da li Kina ovo može da postigne sa političkom strukturom u kojoj jedna partija donosi zakone, sudi i drži svu vlast u svojim rukama.
Samom partijom bavi se nekadašnji stanovnik Pekinga Rouan Kalik, u knjizi Party Games. Partija koja deluje kao bezlična, anonimna i pomalo zlokobna organizacija, ne pomaže sebi time što je netransparentna u procesu vođenja politike, a naročito u svojim finansijama. Kalik spominje sada već čuveni trenutak kada je nekom zvaničniku na konferenciji za novinare postavljeno pitanje kako će se tačno sprovesti glasanje u Centralnom komitetu za novo rukovodstvo na 18. kongresu. Koja su pravila? Zvaničnik je dao vrlo apstraktan odgovor, u smislu da proces postoji, da je u pitanju dobar proces i da će on proizvesti dobar rezultat – ali tačna priroda procesa je unutrašnje partijsko pitanje i on nije u mogućnosti da kaže ništa više od toga.
Zapravo, procedura po kojoj su članovi kongresa izabrani, manipulisani i usmeravani u pravcu dobijanja „pravog“ rezultata i dalje je misteriozna, iako je kongres završen pre nekoliko meseci. Neverovatno je da druga po veličini svetska ekonomija, u drugoj deceniji 21. veka na ovaj način bira svoje najviše rukovodstvo. Možda ćemo to najbolje razumeti ako kinesku Komunističku partiju i njen Centralni komitet uporedimo sa katoličkom crkvom i njenim Kolegijumom kardinala. Ove dve organizacije imaju mnogo sličnosti – njihovi osnivači su harizmatične, ali vrlo sporne ličnosti, narativi njihove istorije puni su svetaca i obe se oslanjaju na osnovno uverenje da će mala, vrlo motivisana elita preneti njihovu poruku svetu. Kalik ne navodi konkretno ove paralele, iako ih je sama partija svesna. Ona sa zavišću gleda na vekovnu organizacijsku koheziju katoličke crkve, i možda se pita da li će i ona jednom uspeti da ostvari dvomilenijumsku imperiju.
Kalik opisuje svakodnevni život članova partije, razloge njihovog ulaska u patiju i razlike u intenzitetu njihove vere u partijsku politiku. To je koristan podsetnik na dve stvari: da je ovaj tajanstveni entitet ipak skup ljudi i da on funkcioniše – kao i od svog nastanka pre skoro sto godina – kao država u državi. Naročito je nezgodno pitanje kako se održava disciplina unutar partije. Njen novi šef, Si Đinping, izdanak loze velikih osnivača partije i lojalni čuvar njene tradicije, obilazi Kinu i preti navodeći šta će se dogoditi onima koji prekrše partijski moralni kodeks. I pored toga, dok Kina nastavlja svoj fenomenalni ekonomski uspon, zvaničnici često ne mogu da odole iskušenju da se pobrinu za svoje porodice. Za njih, solidarnost počinje od kuće.
Kalikova knjiga brzo prelazi sa diskusije o vladavini na različite glasove i grupe koje se nadmeću u ovom sve kompleksnijem društvu. Tu su vojska, poslovni ljudi i zvaničnici koji prolaze obuku u razgranatoj mreži partijskih škola širom zemlje, ali i disidenti, lokalni funkcioneri i nezadovoljni građani. Kao novinar na terenu, Kalik je uspeo da dođe do nekih zanimljivih sagovornika: piše o sastancima sa premijerom Venom Žibaoom i nobelovcem i zatvorenikom Liuom Sjaoboom. Uspeo je da poseti i jednu ispostavu Komisije za centralnu disciplinu i kontrolu, zaduženu za zavođenje reda među zvaničnicima i članovima partije.
Iz knjige se stiče dobar utisak o tome koliko kinesko društvo postaje dinamično i složeno, a Kalik redovno navodi radove drugih stručnjaka i analitičara koji su i sami pokušali da sve ovo objasne. Ali kada se u knjizi vratimo na samu partiju, i konkretno na ljude koji je predvode, nismo ništa bliži razumevanju toga kako radi ova znamenita ali tajanstvena organizacija. Na primer, kao što Kalik priznaje, nemamo pojma kako se partija finansira i kako troši novac.
A najcrnju od svih crnih kutija predstavlja rukovodstvo u samom centru – ljudi (isključivo muškarci) koji su 15. novembra predstavljeni svetu. Kako su izabrani? Šta zaista misle jedni o drugima? Koja su njihova prava ideološka uverenja? Kakve su dugove nakupili na putu do tog mesta i koliko su neprijatelja stekli? Šta će uraditi ako Kinu zadesi ekonomska ili zdravstvena kriza? Kakva je njihova vizija za ovu zemlju sada kada je oni vode? Pošto nije bilo nikakve kampanje, nemamo odakle da donesemo zaključak.
Kalikov mračan opis izolovanog, odvojenog života visokih partijskih funkcionera kada se jednom uzdignu na partijskoj lestvici, stvara kod čitaoca utisak da se radi o zatočenicima. Kada jednom steknu toliku moć, doživotno su izolovani od sveta koji ih okružuje. Uglavnom nedostupni, žive na ostrvu Žongnanhai u Pekingu i upravljaju zemljom koja postaje sve bogatija, borbenija, moćnija i čudnija.
Jedna od malobrojnih stvari u koje možemo biti sigurni jeste da će budućnost u Kini biti gradska. Popis iz 2010. godine pokazuje da seoskog stanovništva ima otprilike isto koliko i gradskog. Prvi put u istoriji, Kina je sada urbana koliko i ruralna zemlja. Ali kako pokazuje jasna i elegantna knjiga Tima Milera, uticaj ove promene osećaće se decenijama. Migrantski radnici, pravi junaci tridesetogodišnje ekonomske reforme, prolivali su krv i znoj za rast Kine. Ali sada je 230 miliona njih obespravljeno, bez imetka i radničkih prava i podložni su sveopštoj diskriminaciji. Pravo pitanje je koliko će još dugo njihova žrtva moći da se toliko bedno nagrađuje.
Ovo nas vraća na pitanja održivosti kojima se bavi Šapiro. Miler je fokusiran na Čungking iz vremena dok je gradom još uvek vladao veliki Bo Silaj. Noću, Čungking liči na Hong Kong, sa osvetljenim neboderima koji obasjavaju vodenu površinu dok sa aerodroma prilazite gradu. Preko dana, malo je komplikovanije. Grad ume da bude strahovito zagađen, i uprkos grandioznim tvrdnjama kako je reč o najmnogoljudnijoj metropoli, posetioci ubrzo shvataju da grad koji formalno zauzima površinu čitave provincije, velikim delom čine siromašne, nerazvijene ruralne oblasti. Bo je napravio neke pomake – ubrzao stanogradnju, poboljšao socijalna davanja i pokušao da se izbori sa ozbiljnim ekološkim problemima – i zbog toga tamo uživa relativno veliku popularnost. Ali kao što Miler piše, zagađenost vode i vazduha u gradu otkriva dublje socijalne i administrativne probleme. Kako možete da izgradite održiv grad ako svake nedelje imate toliko novih pridošlica, a nemate valjanu zdravstvenu ili obrazovnu infrastrukturu?
Reforma bi mogla da bude odgovor. Miler piše o prijavljivanju boravka i reformi zemljišta, o čemu se mnogo raspravljalo. Urbanizacija je besmislena ako učesnicima ovog procesa uskraćujete pravo vlasništva i pravo da žive tamo gde žele. Ali i pored rasprava u Narodnom kongresu u proteklih deset godina, napredak je u ovim oblastima izuzetno spor. Dok Kina napreduje brzinom svetlosti, njeni politički lideri kreću se brzinom puža.
Možda su s pravom oprezni. Kada slušam strance kako osuđuju vladu u Pekingu, često pomislim na bezbroj ogromnih problema koje ona mora da rešava. Sve dok traje rast i dok je društvo relativno stabilno, zašto sprovoditi hrabre reforme koje bi mogle da donesu vrlo nepredvidive posledice? U konačnoj analizi, sve ukazuje da su kineski građani, bez obzira na položaj koji zauzimaju u društvu, uglavnom optimistični po pitanju budućnosti zemlje. Oni zaista veruju da žive bolje od svojih roditelja. Uglavnom su ambiciozni i kada vlada ili partija kažu to isto, to ima nekog uporišta u realnosti.
Možda nije loše što Kinezi, kao i ljudi u čitavom svetu, nemaju prevelika očekivanja od svojih vladara. Mao je, na kraju krajeva, bio idealista, ali cena njegovih snova plaćena je milionima života. Možda za sada monotoni i dosadni lideri, koji rade samo ono što se od njih očekuje i ništa više, nisu loši. Međutim, jednog dana će ti lideri morati da odluče kako da se izbore sa problemima svoje sve bogatije i moćnije zemlje. A onda će, sviđalo im se to ili ne, kineski građani morati da ponovo ozbiljno shvate svoje lidere. Oni zaista jesu bitni, koliko god se činili dalekim.
Autor je direktor Centra za kineske studije Univerziteta u Sidneju.
Kerry Brown, Inside Story, 13.02.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.02.2013.
