U mnoštvu ekonomskih podatka kojima nas vlada zasipa svake nedelje, izveštaj od prošlog utorka koji po privrednim granama analizira BDP prošao je nezapaženo. Ali u njemu se nalazi jedan vrlo važan podatak: 2008, prvi put za poslednjih 16 godina u BDP-u se smanjio udeo finansijskih i osiguravajućih usluga. Od 1980. udeo ovog sektora u privredi je porastao skoro 50%. Izgleda da se trend promenio.
Za mnoge je ovo dobra vest: razvoj bankarske industrije postao je simbol često pominjane „finansijalizacije“ američke privrede u proteklih 30 godina, i onoga što je ekonomista Sajmon Džonson sa MIT-a nazvao „tihim pučem“ Volstrita. Ali, iako se bankarstvo pretvorilo u hipertrofirano čudovište, i dalje je važno da razumemo zbog čega je ta delatnost toliko porasla, kako bismo je sveli na pravu meru. Ako zanemarimo udeo loše politike i regulacionog somnambulizma, velike promene u čitavoj privredi trebalo bi da podstiču rast svake pojedinačne grane, a ne obrnuto.
Razumljivo je priželjkivanje povratka na sitno bankarstvo iz pedesetih. Nažalost, jedini način da se to postigne bilo bi vraćanje na privredu iz pedesetih. Bankarstvo je u to vreme bilo dosadno, jer je čitava privreda bila dosadna. Najvažnij zadatak finansijskog sektora je kanalisanje novca od investitora do firmi kojima je kapital potreban za neku profitabilnu investiciju. Ali u posleratno doba za tim nije bilo mnogo potrebe. Iako je privreda bila izuzetno razvijena, uglavnom su je činile ogromne kompanije koje nisu imale jaku konkurenciju i koje su mogle da finansiraju investicije od svog profita. Preduzetništvo je bilo sputavano: osnivalo se mnogo manje firmi nego u periodu posle 1980. Zato za finansijski sektor nije bilo mnogo posla.
Promena je nastupila iz dva razloga. Prvo, sedamdesetih godina su uzdrmani temelji ogromnih kompanija, a privreda SAD-a se raspala. Drugo, poslovni svet je transformisan revolucionarnim razvojem informatičke tehnologije i rađanjem novih industrija kao što je kablovska televizija, bežični prenos podataka i biotehnologija. Privreda je tako postala, i ostala, mnogo konkurentnija, dok je poslovanje korporacija postalo daleko nestabilnije. Tokom osamdesetih, kompanije su dospevale na listu Fortune 500 i sa nje ispadale dvaput brže nego tokom pedesetih i šezdesetih. Odjednom se pojavilo mnogo novih kompanija željnih inostranog kapitala, koji im je bio potreban za dalji razvoj. A Volstrit im je pomogao da do njega dođu. Kompanije poput Turner Broadcasting, M.C.I. i McCaw Cellular poslužile su se rizičnim akicijama da prerastu u velika preduzeća. Špekulativne investicije su uzele maha, kao i tržište inicijalnih javnih ponuda (IPO); u periodu od 1980. do 1999. bilo je dvostruko više inicijalnih javnih ponuda nego od 1960. do 1979. Naravno, deregulacija je takođe odigrala neku ulogu, ali Tomas Filipon, ekonomista sa Univerziteta u Njujorku, pokazao je da je rast finansijskog sektora u ovom periodu uglavnom rezultat potrebe kompanija za novim kapitalom.
To nije bio prvi put da se tako nešto desilo. U savremenoj američkoj istoriji bilo je tri slučaja naglog procvata bankarstva. Prvi je počeo krajem devetnaestog veka, tokom Druge industrijske revolucije, kada su bankari poput Džej Pi Morgana finansirali stvaranje industrijskih giganata kao što su U.S. Steel i International Harvester. Drugi talas naišao je dvadesetih, pošto je elektrifikacija transformisala proizvodnju i pošto je ustanovljena savremena potrošačka privreda. Treći talas je pratio revoluciju informatičke tehnologije. Kako Filipon piše, svaki talas je pokrenula potreba za osnivanjem novih preduzeća, i nakon svakog je finansijski sektor bivao sve veći. U svim ovim slučajevima, nije se menjalo bankarstvo, nego čitav svet.
Međutim, to se ne može reći za nagli razvoj u prethodnih 10 godina. Mehur tržišta nekretnina bio je jedinstven, i jedinstveno užasan. Svaki od prethodnih talasa bio je odgovor na značajna pomeranja u domenu realne ekonomije. Ali mehuru tržišta nekretnina nije prethodio značajan razvoj u realnoj ekonomiji, kojim bi se objasnilo zašto su nekretnine odjednom postale toliko primamljivije i vrednije. Zapravo, jedino što se promenilo bilo je to da su sada banke bile voljne da potencijalne kućevlasnike zatrpavaju jeftinim novcem, i tako u suštini prave profit ni od čega. Iako su se prethodni procvati (bar oni iz dvadesetih i devedesetih) završili bolno, oni su usput učinili privredu produktivnijom i inventivnijom. To ne važi za prethodnu deceniju. Bankarstvo je postajalo sve veće i profitabilnije. Ali za uzvrat smo dobili samo hektare praznih kuća u Finiksu.
Nema nikakve sumnje da finansijski sektor mora da bude manji; Filipon kaže da bi, s obzirom na potrebe privrednika za kapitalom, normalan obim finansijskog sektora trebalo da bude jednak onom iz 1996. Uz smanjivanje finansijske industrije, čeka nas još jedan teži zadatak – da koliko god možemo umanjimo mogućnost da dođe do kreditnog mehura kakav smo upravo preživeli. Za to je potrebno ograničiti bankama mogućnost da se oslanjaju na zaduživanje, čime se očigledno povećava rizik, a ne povećava društvena vrednost. Izgleda da su i mnoge finansijske inovacije precenjene; nije sasvim sigurno da li njihovom upotrebom finansijska industrija vrši svoju osnovnu dužnost kanalisanja kapitala do privrednika. Međutim, možda će najteže biti da se u zakon uvede najvažnija promena: Volstrit mora da shvati da je njegova prava uloga, koju je nekada poštovao, da prati realnu ekonomiju, a ne da pokušava da je usmerava. U doba trajanja mehura nekretnina, finansijski sektor je pokušavao da kreira realnost. Sada je vreme da na nju odgovori.
James Surowiecki, The New Yorker, 11.05.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.05.2009.
