Skupio sam ipak snage i pročitao memoare Bila Montgomerija. Podstakla me je pre neki dan moja drugarica i koleginica Jasna Babić iz Zagreba, pametna cura i dobra novinarka, svojim člankom na izvesnom hrvatskom portalu (prenet je i na sajtu Peščanik). Iskreno je ispričala nešto što je čuvala godinama za sebe, ali je rešila da skine i taj teret.

Kaže, dakle, Jasna da je u kasno proleće 2001. dobila od redakcije zagrebačkog Nacionala, tj. pokojnog Ive Pukanića, zadatak da ode u Beograd i sretne se sa Vojislavom Koštunicom. „Rečeno mi je kako Koštunica raspolaže senzacionalnim dokazima o umiješanosti srbijanskoga premijera Zorana Đinđića u poslove crnogorske duhanske mafije. Za razliku od Nacionala, koji je do toga trenutka bio objavio dva teksta o toj temi, srbijanske novine, navodno, nisu imale dovoljno slobode, želje i hrabrosti da se pozabave mračnom pozadinom srpskog političkog miljenika“. Viljem Montgomeri u svojoj se knjizi žali na više mesta kako u Srbiji nema istraživačkog novinarstva ni za lek, inače.

Tu priču znam od početka – osim ovoga o Koštunici i onoga što sledi niže. Jasna je normalno došla k nama na ručak i raspitivala se šta znamo o nekom Stanku Subotiću, zvanom Cane. Tanja i ja pojma nismo imali: ko je taj? Važan čovek, rekla je Jasna i začudila se. Naši izvori čuli su da neki takav postoji, ali ništa konkretnije. Onda je u Nacionalu izašla gromopucateljna priča o „duhanskoj mafiji“, sa podacima koje nikakvo „istraživačko novinarstvo“ nije moglo da pribavi bez pomoći ozbiljne obaveštajne službe izvesne velike sile. Tajni brojevi telefona Mila Đukanovića i brojevi računa u bankama na severu Evrope itd. Tada sam se i ja zainteresovao, proverio u SAD (kod FAA) registarske brojeve Canetovih aviona i ubrzo otprilike stekao neku sliku o kojoj sam naširoko pisao u Vremenu, što mi je donelo napade iz Nacionala, ali i ovde. Naša komunikacija (telefon i elektronska pošta) sa Jasnom bila je presretana i njen deo našao je svoj put i do izvesnog nedeljnika koji mi se gadi da imenujem, inače organa Službe.

Dalje Jasna priča kako je i šta bilo: „Ratko Knežević aranžirao je sastanak (sa Koštunicom) telefonskim pozivom Aleksandru Tijaniću, nekoć zajedničkom kolegi iz Slobodne Dalmacije, koji je posljednjih godina Jugoslavije postao sljedbenik Slobodana Miloševića, potom službenik njegovoga nasljednika Vojislava Koštunice“.

Tako su se Jasna i Voja našli na desetak minuta „u skromnom, neidentificiranom uredu“. „Ni danas ne znam zašto smo se našli: nikakve dokaze nije Koštunica držao u ruci, ali je meni održao neku vrst predavanja o Đinđićevoj ovisnosti o crnogorskim kriminalcima, bjelodanoj iz činjenice da se jednom zgodom vozio u privatnom avionu duhanskog kralja Stanka Subotića Caneta. Činjenicu je, pak, izvukao u već objavljenom Nacionalovom tekstu, upravo s mojim potpisom“. Podsećam sada da su u to vreme prevodi iz Nacionala iz kabineta Voje Koštunice bili slati italijanskom pravosuđu kao „dokazi“.

„U Zagreb sam se vratila potpuno zbunjena. Ivo Pukanić jednako je bio zbunjen mojim izvještajem o uzaludnoj misiji: ‘Ma to je Monty nešto pobrkao. Koštunica se valjda predomislio…, rekao je“. Pukanić je svom intimusu i saradniku tepao „Monty“. Jasna se onda na sopstveni zahtev izvukla iz dalje priče o „duhanskoj mafiji“: „Da nije bilo tako, ne znam kako bi danas živjela s mišlju da sam upotrebljena i zloupotrebljena za probijanje hrvatskog terena prema smaknuću kojim je Srbija bačena u regresiju na duže vrijeme“.

Istraživačko novinarstvo, za koje Monty tvrdi da ga u Srbiji nije bilo, došlo je u međuvremenu do zanimljivih podataka: da Monty i Puki nisu silazili s telefona po ceo dan u kritično vreme; da je Monty slao posebnog kurira (znamo ime) Pukiju sa podacima CIA o Đukanoviću i da bez tih podataka Nacional i njegovi „investigativni novinari“ nikada ne bi mogli da slože „duhansku aferu“. Odakle Đinđić u svemu tome, možemo da nagađamo s obzirom na to da je Monty imao prilično tešku ruku u svom ambasadorskom svojstvu (a i inače).

E, sad, vratimo se memoarima: objašnjava Monty (na strani 130.) kako su u „diplomatskim krugovima“ u to vreme počele da kruže priče o švercu cigareta itd. Pa je onda Nacional, veli Monty, „iskoristio najmanje dva crnogorska izvora (i verovatno izvore hrvatskih obaveštajnih službi) da bi izneo detaljne optužbe protiv, između ostalih, Mila Đukanovića i Caneta Subotića“. Između ostalih? Kojih ostalih? Zoran Đinđić, kojeg je ta knjiga puna, ne pominje se u tom kontekstu. Zašto, kad je Monty odlično znao iz sata u sat šta će Puki objaviti? Lepo je rekao da mu je Puki najavljivao šta će biti u novinama, a on je skrušeno ćutao sa jasnim diplomatskim „No comment“. Crnogorski izvori (slutimo i koji) – u redu; hrvatske obaveštajne službe, međutim, te detalje nisu mogle znati – osim…

Dalje u memoarima, na istoj strani, Monty se zgraža nad „licemerjem“ u vezi sa tim optužbama: one su, veli on, smeštene u vreme pre Miloševićevog pada, a „svi ključni međunarodni faktori su u to vreme veoma dobro znali da je transfer cigareta preko Crne Gore bio jedan od načina na koje se crnogorska vlada finansirala u vreme ‘hladnog rata’ s Miloševićem“. Uostalom, zaključuje on, posle pada Miloševića crnogorska vlada više se nije bavila švercom i „drugim rečima, šverc cigareta bio je prošlost“. Odmah posle pada Miloševića (ako ne pre), podsećamo i Cane je izašao iz duvanskog biznisa, odbivši da se udruži sa Hrvojem Petračem, čuvenim hrvatskim gangsterom i – najboljim drugom Ive Pukanića. I šta sad?

 
Danas, 28.11.2010.

Peščanik.net, 29.11.2010.