Aleksandar Vučić izjavio je 17. jula da će godišnjica Oluje, kao i svake godine, biti obeležena 4. avgusta. On je tada, ekskluzivno za propagandno-tabloidnu televiziju Informer, dodao da će tim povodom ove godine skup biti održan u Mrkonjić Gradu, u BiH.
„Mrkonjić Grad je teško stradao kada su jedinice hrvatske armije ušle, zauzele ga i počinile pogrom, idući preko Bočca ka Banjaluci. To je bilo posle Oluje. Pozvaćemo sve Srbe Krajišnike i sve druge da nam se pridruže“, rekao je Vučić. Govoreći o zločinu u Mrkonjić Gradu, verovatno je mislio na napad hrvatskih snaga 10. oktobra 1995. godine, kada je, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, stradalo i ubijeno 480 Srba.
Ove godine obeležava se 31. godišnjica operacije „Oluja“ tokom koje su hrvatske oružane snage početkom avgusta 1995. u Hrvatskoj počinile brojne zločine nad civilima srpske nacionalnosti.
U filmu „Pamtimo žrtve Oluje“ Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u Hagu (Mehanizam) navodi se da je ta vojna operacija, čiji je cilj bio ponovno zauzimanje područja Krajine koja je od 1991. godine bila pod kontrolom lokalnih Srba, dovela do egzodusa i ubistava srpskih civila, kao i do uništavanja njihove imovine.
U filmu su korišćeni dokumentarni snimci napravljeni tokom Oluje na kojima se vide stotine spaljenih kuća na području Krajine. Procenjeno je da je Hrvatsku tada napustilo oko 200.000 Srba, dok je, prema podacima centra Veritas, tokom operacije hrvatskih snaga poginulo i nestalo 1.877 Srba, od kojih 1.228 civila.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) prvostepeno je za zločine tokom Oluje osudio hrvatske generale Antu Gotovinu na 24 i Mladena Markača na 18 godina zatvora, ali je Žalbeno veće 2012. poništilo tu presudu i oslobodilo dvojicu generala.
U Hrvatskoj se godišnjica operacije obeležava 5. avgusta, kao državni praznik, dok se u Srbiji sećanje na stradale tokom Oluje zvanično održava od 2015. godine, u saradnji sa Republikom Srpskom.
O tome kako će ove godine izgledati skup u Mrkonjić Gradu može se između ostalog naslutiti na osnovu prošlogodišnjeg okupljanja povodom godišnjice Oluje koje je tada održano u Sremskim Karlovcima, a govorili su i Aleksandar Vučić i Milorad Dodik.
Pošto je dočekan povicima „Aco, Srbine“, Vučić je rekao da se nikada 4. avgusta toliko ljudi nije okupilo i da je i sam time začuđen. Predsednik je to kazao iako je, prema izveštajima medija, na putu ka Sremskim Karlovcima viđeno desetine autobusa koji su organizovano dovozili ljude na taj događaj.
Osvrćući se na to kako je Srbija dočekala izbeglice u avgustu 1995, predsednik Srbije se izvinio, kako je rekao, Krajišnicima, jer ih je Srbija tada „sklanjala sa autoputeva i krila od Beograđana i Novosađana“.
Prema izveštaju organizacije Human Rights Watch, od avgusta 1995. godine je oko 16.000 izbeglica preseljeno na Kosovo, u mnogim slučajevima protiv njihove volje. „Većina je bila smeštena u kolektivnim centrima, kao što su sportske hale i hoteli“, navela je ta organizacija u izveštaju iz 1996. godine.
Govoreći o hladnom odnosu Srbije prema izbeglicama u avgustu 1995. godine, Vučić je zanemario činjenicu da je tada na vlasti bila Socijalistička partija Srbije (SPS) na čelu sa Slobodanom Miloševićem.
Iako je prema nekim izvorima Srpska radikalna stranka (ratoborno) kritikovala Miloševića „zbog izdaje Krajine“ (ali manje ili ni malo zbog odnosa prema izbeglicama) to nije sprečilo Vučićevu nekadašnju stranku da tri godine kasnije, sa JUL-om i SPS-om formira vladu u kojoj je on bio ministar informisanja.
Prošle godine u Sremskim Karlovcima Vučić nije pomenuo ni da je, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u leto 1995. prisilno mobilisano oko 10.000 izbeglih. Oni su vraćeni na teritoriju pod kontrolom Vojske Republike Srpske ili Srpske vojske Krajine gde su u toku bili oružani sukobi i tada su među mobilisanim izbeglicama stradale ili nestale 54 osobe.
Samo par minuta pošto se izvinio žrtvama Oluje, Vučić je prešao na novu temu – a to je, kako je rekao, šta je sve Srbima učinjeno u prethodnih 30 i više godina.
Predsednik nije ni pomenuo da nijedna žrtva Oluje do danas u Srbiji nije dobila status civilne žrtve rata. Nije se osvrnuo ni na činjenicu da je (kako podseća Fond za humanitarno pravo) samo oko 1.000 prisilno mobilisanih izbeglica ostvarilo pravo na naknadu štete – iako je izrečeno oko 120 presuda kojima je utvrđena odgovornost Srbije za kršenje Konvencije o statusu izbeglica i Zakona o izbeglicama.
U govoru koji je, kako je rekao, držao „iz srca i duše“, našla se i ocena da su „uništili Jugoslaviju“, ali nije precizirao na koga misli. Potom je rekao, misleći na Kosovo, da je Srbiji „oteto“ 14 odsto teritorije, a onda podsetio i na NATO bombardovanje Srbije.
Kao žrtve nepravde u Vučićevom govoru našli su se i Biljana Plavšić i Radovan Karadžić, osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja tokom rata u BiH. „Nemojte da vas podsećam šta su obećavali Biljani Plavšić, a gde je i kako završila“, rekao je predsednik.
Na prošlogodišnjem skupu, kome su prisustvovali i Đuro Macut, Ana Brnabić, Ivica Dačić i patrijarh Porfirije, verovatno nije bilo zgodno pomenuti da je bivša predsednica Republike Srpske završila pred MKSJ, gde je, pošto je priznala krivicu, osuđena za zločine protiv čovečnosti.
Iako je više puta rekao da želi pomirenje i mir – za šta je priznanje zločina svih strana jedan od uslova – Vučić se nije osvrnuo ni na ono što je prethodilo Oluji u Hrvatskoj, pa i u Republici Srpskoj Krajini (RSK).
To su, iako nikada ne mogu biti opravdanje za zločine tokom hrvatske operacije, bili progoni, ubistva, deportacije i napadi na civile nesrpske nacionalnosti. Za to je, između ostalih, proglašen krivim nekadašnji predsednik RSK Milan Martić, koga je MKSJ osudio na 35 godina zatvora.
Do kraja Vučićevog govora više nije bilo reči o žrtvama Oluje i svima koji su devedesetih godina morali da napuste svoje kuće i dođu u Srbiju – gde, prema podacima Miodraga Linte, nerešeno stambeno pitanje i dalje ima oko 9.000 porodica izbeglih iz Hrvatske i BiH.
O tome Vučić prošle godine nije rekao baš ništa, ali je deo govora posvetio Kosovu i Republici Srpskoj naglasivši da će Srbija „dati sve od sebe“ da održi mir: „Čuvaćemo stabilnost, ali ćemo biti dovoljno sposobni i jaki da svoju zemlju odbranimo mnogo bolje nego što smo to umeli i uspeli pre 26 ili 30 godina.“
Iako je Dodik u govoru koji je održao pre predsednika Srbije naveo da njegova zemlja nije BiH nego Republika Srpska i Srbija, Vučić na to nije reagovao, već se zahvalio bivšem predsedniku Republike Srpske, osuđenom zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika u BiH, jer prisustvuje obeležavanju godišnjice Oluje.
Zato se, izvan političko-propagandnih govora u kombinaciji sa uzdizanjem osuđenika za najteže ratne zločine, malo toga može očekivati ove godine u Mrkonjić Gradu. U prilog takvoj pretpostavci ide i to što je Dodik prošle godine rekao da niko neće moći da ponizi srpski narod, šta god činili njemu i drugima, dodavši da su ranije isto činili „i Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću“.
Ni u Dodikovom govoru nije bilo mesta za položaj žrtava Oluje u Srbiji devedesetih godina i danas, ali mu je bilo važno da naglasi da Republika Srpska želi da vidi snažnu i veliku Srbiju.
„Srbiju koja se razvija, koja ima auto-puteve i bolnice. Srbiju koja se razvila pod vođstvom Aleksandra Vučića. Srpski narod, ako želi svetlu budućnost i sigurnost, mora stati iza Aleksandra Vučića“, naglasio je Dodik a onda, kao da mu je na tren proradila savest, dodao – „ovo nije politički miting“.
Ubrzo je, međutim, sam sebe demantovao, upitavši zašto na skupu nisu oni koji mesecima „blokiraju Srbiju“ i naglasio da Republika Srpska više voli Srbiju od „blokadera“.
Naznaku o tome kako bi mogao da izgleda skup u Mrkonjić Gradu predstavlja i detalj da je prošle godine u Sremskim Karlovcima predsednik svih građana rekao da Srbija ima za čim da plače, ali i da se raduje.
„Zbog mnogo krajiške dece, zbog sve naše srpske dece koja imaju dobru budućnost, koja žive u dobroj, suštinski i istinski demokratskoj zemlji u kojoj postoji vladavina prava“, rekao je Vučić.
Dok se Srbija raduje zbog krajiške dece, njihovi roditelji su u toj zemlji obespravljeni jer nikada nisu stekli status civilnih žrtava rata, a mnogi su verovatno među hiljadama izbeglih kojima stambeno pitanje nije rešeno ni više od trideset godina posle ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Ali koga je briga za sve to kada je godišnjica Oluje prilika da se osude svi neprijatelji – od „blokadera“ do zemalja u regionu i „svetskih moćnika“, da se pohvale ratni zločinci i najvažnije – da se još jednom pošalje poruka „da svi treba da stanu iza Aleksandra Vučića“.
Realizovano u saradnji sa Pro Peace (forumZFD)
Peščanik.net, 04.08.2026.
OLUJA
