Na taj lokalizam svodi se celokupni značaj ovih vanrednih lokalnih izbora u tri opštine: Zemunu, Voždovcu i u svemu tome nedužnom Kosjeriću. Što god manje ili više (uglavnom više) nepodnošljivo dosadni analitičari pričali po svim medijima, suština stvari jasna je: ovo je prva prilika da se oni stari i ovi novi radikali, kad su se već prošlog septembra rasprdli, već jednom odmere između sebe.
Ovi ostali pretendenti su tu od manjeg značaja i psihološki i simbolički, osim Rasima Ljajića koji se u Zemunu ugurao u opštinsku skupštinu na svačije iznenađenje. Kosjerić je jasan: šešeljevci su tamo slavno propali, a LDP se – možda odgovarajuće popeo. Voždovac je još nejasan: svi su proglasili pobedu i čekaju ponovljene izbore na tri glasačka mesta, pa da vidimo. Aca Vučić se odmah razvikao na izdaju i nepravdu, ali to je bilo očekivano – dlaku menja, ali političke manire nikako, gde god se našao. Isto tako i ovi Šešeljevi natražnjaci: Todorović i drugovi odmah su optužili naprednjake da su deo „žutog preduzeća“, izdajnici i plaćenici Novog Svetskog Poretka i prorekli smak sveta, Sodomu i Gomoru dok se Vojvoda ne vrati sa Severnog mora, „a onda će da vidimo čija nana crnu vunu prede“…
Nego, da mi vidimo gde smo tu i o čemu je reč. Naprednjaci su se očigledno etablirali, barem na lokalnom nivou, u skladu sa prethodnim podacima koji su na to ukazivali, bazirano na procentu prebeglih sa Stražilova. Iz toga ne treba izvlačiti preuranjene procene, niti ovo stanje ekstrapolirati na republički nivo. Drugačije se glasa na lokalu, a drugačije za Narodnu skupštinu, upozoravaju pametni ljudi. To, naravno, ne smeta Tomi i Aci da seire na zemunski način: ala smo jaki, brate! Osim toga, već se njuškaju sa raznima u smislu postizbornih koalicija. Razni nisu baš oduševljeni: Veljino srce vuče Stražilovu; Vojini i dalje misle da nešto od njih zavisi i da su jako važni. Onda su ti spreda, naprednjaci li bejahu, kurvinski i zlobno ponudili Šešeljevom Stražilovu da se ujedine na lokalu, pa gde trebalo (osim, naravno, Kosjerića) u neku sabornu koaliciju sa ostalima, znajući vrlo dobro da će ih ovi odbiti sa indignacijom. Tako je i bilo i sada Toma i Aca mogu ‘ladno da kažu: nuđeni – čašćeni, ko vam je kriv, lepo smo vas molili, a vi ste ispali pederi. Šešeljevcima nije ostalo drugo nego da i dalje kukaju na izdaju i prodaju, a još su i sa Jojom Damjanovićem morali da se oproste.
Politika je to, mili moji; prosto da se čovek uželi prevremenih parlamentarnih izbora, pa da vidite zabave. Budućnost ne obećava, babe su se zabrinule nad izlivenim olovom, bobom i šoljicama od kafe; tarot je zlokoban, a i vidovnjacima i vračarama se nešto loše javlja. Nije lakše ni „žutom preduzeću“: oni bi bili najvoleli da su se radikali pocepali na ravne časti, lapo-lapo, kako se kaže u Zemunu. Ako su radikali jači, onda će se razočarati u Tomu i Acu; ako su ovi jači, opet ne valja. Bilo kako bilo, sa Tomom će morati da se njuškaju – kako ih ovi straga već uveliko optužuju: ako je jak, zato što je jak; ako je slab, zato što su ovi drugi ostali jaki. Tako su se Toma i Aca našli u sjajnom položaju: ništa bez njih. Pomislim ponekad da im je to i bilo nadahnuće onomad kad su izveli to svoje.
Za Beograd ipak ima spasa, ali niko se neće usuditi da proba. Moram, bez obzira na to, da predložim nešto što se javlja kao očigledan izlaz. Grad Beograd treba hitno osloboditi perifernih opština, pa neka se bave same sobom. Treba ostaviti prave gradske opštine, one sa kontinuiranim gradskim tkivom; tamo dokle voze trolejbusi i tramvaji, a ne autobusi. Šta će Zvezdara do Grocke, Palilula do Pančeva, Voždovac do Ralje? Šta će Beogradu Mladenovac, Lazarevac, Obrenovac, Barajevo i Surčin? Smanjiti grad na svoju normalnu meru i izbeći Miloševićevu izbornu geometriju koja sada odgovara raznima i zbog koje upadamo već decenijama u ovakve lokalne probleme. Zemun bi se završavao kod Inse, Zvezdara kod Mirijeva, Palilula na Pančevačkom mostu, Voždovac kod Jajinaca (ajde i to da im damo), Savski venac iza Makiša, Novi Beograd kod aerodroma, a Surčin i Jakovo neka vide itd. Tako bi Beograd o svojim beogradskim stvarima odlučivao bez perifernih uticaja – uz dužno poštovanje, dobrosusedske odnose i uzajamnu pomoć. Još kad bi napravili i neku normalnu gradsku željeznicu koja bi išla predvidivo i često, gde bi nam bio kraj?
Dobro: razumem da će me razni nazvati raznim imenima. Te uobraženi centralni kreten; te zvezdarski lokalpatriota; te politički nekorektan; te ima nešto protiv prigradskog mentaliteta, izbeglica, turbofolka koji počinje tu odmah negde, radnih ljudi i građana i poštene inteligencije. Dobro, ‘ajde, sve od toga je pomalo istina, ali ne olakšava glavni problem: Beograd je postao preveliki i zbog toga politički skoro neupravljiv ovakav kakav je. Bolje je da ga se prepakuje u manji i efikasniji politički organizam – s obzirom na politički značaj! – nego da svako malo imamo vanredne lokalne izbore, privremene mere i paralizu jer niko nije dovoljno jak da prevagne. Pa neka ovi imaju Batajnicu, a oni drugi Surčin, ali barem da bude jasno ko ima Beograd i zašto. Biće tako lakše i drugu Đidi i drugu Aci.
Danas, 14.06.2009.
Peščanik.net, 15.06.2009.
