Korice knjige Muške ikone antičkog sveta

Korice: Ivan Mesner

Uvod: Harpokrat

Došlo je vreme da svoju miturgiju (za sada) zaokružim: posle dve knjige posvećene ženama, ovo je knjiga posvećena muškarcima – bogovima, smrtnicima, polusmrtnicima, junacima, zločincima, zverima, čudovištima i nekim mestima događanja u kojima su učestvovali važni muški likovi. I ova knjiga, kao prethodne dve, nije sistematična, akademski zasnovana i školski objašnjena, već predstavlja još jedan pokušaj da se haotična građa antičkih mitova, stavljana u razne ideološke kalupe, cenzurisana, vrati u osnovno stanje mita kao prakse pričanja, odnosno komuniciranja i neopterećene, slobodne misli i uživanja u ljudskim glasovima. Premda neki mitovi sadrže elemente raznih verovanja, oni nisu religija, i ne mogu se tumačiti zajedno sa njom. U evropskom srednjem veku javljala se skrivena želja da se mitovi priključe religiji, ali su istovremeno u javnosti antički mitovi nemilosrdno cenzurisani, skrivani i predavani prinudnom zaboravu.

U nekoliko navrata u evropskoj kulturnoj istoriji, mitovi su bili prostor slobode: u renesansi je prikazivanje nagog ljudskog tela, u skladu sa ukusom i željama bogatih kojima je crkva izlazila u susret, postalo dozvoljeno u umetničkim delima, pod uslovom da naslov dela jasno ukaže na neki antički mit. Kasnije je otkriće načina na koji su mitovi funkcionisali u helenističkom globalnom društvu bilo korišćeno kao moćno sredstvo intelektualnog otpora crkvenim pravilima i kapitalizmu u Evropi. U periodima pobuna i revolucija antički mitovi su uspešno korišćeni kao opštepoznata baza narativa. Ukratko, kad god je sloboda bila potrebna, antički mitovi su bili tu. Upravo sam ovu vrstu evokacije mitova nazvala miturgijom. U moje prve dve knjige o antičkim mitovima – Ženske ikone antičkog sveta i Antička miturgija: žene – inače zapostavljeni ženski kontingent antičkih mitova istaknut je kao najplodnije područje miturgije, a u ovoj trećoj antička muškost u mitovima doživljava upečatljive varijacije i dekonstrukcije.

Nužnost obrade soja (termin koji često upotrebljavam umesto termina rod) koji je vladao društvom u antici pokazala se u jednom sasvim miturgijskom slučaju koji mi se desio 2010. godine u italijanskoj provinciji Marke, u vreme kad sam sarađivala u radu jedne međunarodne arheološke ekipe, koja je proveravala stanje poznatih nalazišta i arheoloških terena pomoću novih tehnologija. Taj boravak je za mene inače bio ključan za moje razumevanje mitova i konačnu odluku o uvođenju termina miturgija. Jedne noći se spremala oluja i moj muž je postajao sve uznemireniji. Nije mi hteo objasniti zašto, i u sam cik zore je ustao, obuo visoke gumene čizme i nestao. Dva-tri sata docnije pojavio se sav blatnjav, i ponosno mi pokazao malu bronzanu figuru, savršeno očuvanu. Otišao je do sveže preoranih polja gde su bili otkriveni tragovi rimskih vila (seoskih gazdinstava) i, zahvaljujući kiši koja je dodatno rastresla zemlju, našao mali kip Harpokrata, dečaka koji drži prst na ustima.

Male figure Harpokrata nisu nikakva retkost u rimskim kućama, i “naš” Harpokrat nije bio ništa izuzetno. Božidar ga je pažljivo oprao, osušio, izmerio i fotografisao pored pomorandže, da bi se dobio utisak o veličini. Ekipa ga je preuzela, a zatim je predat Arheološkom muzeju u Ankoni. Sam bog zna hoće li ikada izaći iz skladišta muzeja na svetlost dana, odnosno u neku vitrinu… priznajem, muzej je dovoljno bogat i uzbudljiv i bez njega.

Harpokrat je uistinu veoma interesantan lik. Njegov kult je zasnovan na grešci, zabuni, pogrešnom tumačenju. U doba ukrštanja mediteranskih kultova i preuzimanja i pozajmljivanja bogova, kultova i mitova u svim pravcima, u čemu su naročito popularna bila egipatska i sirijska božanstva, dakle u poznom helenizmu, to se često događalo, takvih slobodnih, dakle miturgijskih prerada i obrada bilo je mnogo. Egipatski kult Hora–deteta, simbola izlazećeg Sunca, pojavio se u vreme helenizma obično u obliku krilatog deteta koje drži prst na ustima. Do ovog oblika došlo se zbog lošeg prevoda hijeroglifa koji znači dete. Dobijeno je ime koje zvuči savršeno grčki, ali ne znači ništa – Harpokrat. Novo božanstvo imalo je bogatu karijeru u kultovima, naročito mističnim, i to sve do naših dana. Harpokrat čuva tajne, označava diskretnost i ćutanje, a može biti i bog nade. O njemu govore mitovi, od kojih jedan priča o tome da ga je stvorio Eros sa zadatkom da čuva skandalozne tajne njegove majke Afrodite, njene veze sa mnogim bogovima i smrtnicima.

Naš Harpokrat, nađen u blatu u njivi u provinciji Marke u Italiji, gde oranice stižu do vrata kuća i gde se stara albanska izbeglička sela graniče sa mestima najsvetijih katoličkih kultova (Loreto), na slici na kojoj stoji pored pomorandže, započeo je svoj novi, privatni kult u našoj kući. A istorija njegovog kulta bila je za mene pravi izazov da se upustim u tumačenje muške strane antičkih mitova: greške i zabune koje sam tu našla pozivale su na novo čitanje naizgled neosvojive tvrđave ovih mitova i što sam se više bavila njima, izgledali su mi sve sve bliži i sve sličniji antičkim mitovima o ženama – ukratko, mnogo ljudskiji.

Iz sadržaja:

Adonis, Ahil, Ajanti, Ajtalid, Alkatoj, Ankaj, Apolon, Ares, Argos, Atlas i Antej, Aristej, Asklepij, Atrej, Batos, Belerofont, Busiris, Cvrčak, Dionis, Dioskuri, Edip, Egej, Enej, Erisihton, Eros, Etiopljani i Hiperborejci, Evripil i Likurg, Feniks, Graditelji, Haron, Hefest i Dedal, Hektor, Helij, Heraklo, Hermes, Hipnos i Tanatos, Homoseksualni identitet, Horaciji i Kurijaciji, Janus, Kairos, Kamilo, Kekrop, Erihtonije, Erehtej, Kentauri, Kiparisos, Kockanje, Kreont, Labud, Likos, Maraton, Memnon i Sarpedon, Mentor i Nestor, Minos, Mida, Minija, Momos i Komos, Odisej, Olimpijske igre, Ot i Efijalt, Pan, Patuljci, Persej, Posejdon, Prijap, Prometej, Protej, Psi, Samoubistvo, Satiri, Simposion, Sizif i Tantal, Sportski pobednici, Tamiris i Marsija, Telef i Neoptolem, Tezej, Tifon, Tronožac, Vatreni demoni, Vetrovi, Zagrej, Zevs, Zodijak

Biblioteka XX vek, oktobar 2018.

Peščanik.net, 23.10.2018.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)