Radio emisija 16.06.2006, govore: Marijana Obradović, Jelena Milić, Miodrag Zec i Nenad Prokić.
Svetlana Lukić: Rekli smo da ćemo ovu špicu puštati kad god budemo morali ovu vlast da podsetimo da smo još uvek tu i dovoljno pri zdravoj pameti da vidimo šta oni i njihovi mediji rade sa suđenjem za ubistvo Zorana Đinđića. A videli smo ovih dana i ubistvo zaštićenog svedoka i reagovanje ministarstava sile na to ubistvo, čuli smo i ministre koji sumnjiče specijalni sud da namerno odugovlači sa suđenjem, a videli smo i ovonedeljnu Politiku koja nas je već na naslovnoj strani upozorila, preko svojih neimenovanih, specijalnih, tajnih, najtajnijih izvora kakva je u stvari bagra svedok Ljubiša Buha-Čume. Onda je Politika na pune dve strane u istom broju nastavila sa sumnjičenjem svih ostalih. Sumnjičila je sve sem naravno ubica, njihovih advokata i nalogodavaca.
Približavaju se izbori, vlast se raspojasala, svakim danom gubi još nešto što se još može izgubiti, a onda iz besa šamara okolo koga god stigne. Svašta su još u stanju da do okončanja svoje vladavine urade, pa i da sruše suđenje Đinđićevim ubicama. Ali valjda smo i mi tu, valjda i mi imamo su čim pred njih.
Vojislav Koštunica je iznenada, posle posete Putinu, priznao nezavisnost Crne Gore. Sanda Rašković-Ivić ide u Savet bezbednosti da im kaže kako i Republika Srpska ima pravo na nezavisnost, ako kojim slučajem Kosovo postane nezavisno. Rekla im je Sanda kako Kosovo može postati fitilj planete, tako je rekla, a u međuvremenu, lideri Srba sa severa Kosova, uglavnom Koštuničini izaslanici, spremaju još jedno, ovaj put mini-događanje naroda. Pa ako uspe, uspe, ako ne – njima dlaka s glave neće faliti, drugima možda hoće.
Možda svi ti ljudi na čelu sa Vojislavom Koštunicom ne žele haos, možda ne žele da posle njih dođu radikali na vlast u Srbiji, ali ni Hindenburg nije hteo da upropasti Nemačku, ali ju je predao u ruke Hitleru, tako da mu dobre namere nisu nimalo pomogle.
Predsednik Tadić je ovog časa, valjda, sa kartom koju je kupio za svoje pare i sa srpskom zastavicom u zubima u avionu za Nemačku, gde će navijati za naše fudbalere iznemogle od posta i kolektivnih molitvi. Umesto što se mangupira i sebi udovoljava putovanjem čarter letom sa navijačima, mogao je predsednik, ako je baš siguran da je sport ovih dana najvažniji državni problem, da se pozabavi sinoćnjim nasiljem na košarkaškoj utakmici, koja je lako mogla da se pretvori u srpski Hejsel.
Naš predsednik je pre neki dan posetio neku vojnu jedinicu i usput zapretio glavnoj tužiteljici Haškog suda da pazi malo šta priča, da je, kako je kazao, apsolutno nedozvoljivo da optužuje službe bezbednosti da kriju Mladića i slične stvari. Predsednik Srbije bi morao da zna, pa bio on i Boris Tadić, da to nije opravdanje, da nije na nama da nekoga optužujemo, nego da optužbe podnosimo. Naša sramotna nemoć do koje nas je doveo naš nacionalizam, nas primoravaju na to.
Inače, ima mnogo lepih stvari, ali ne smem da vam kažem, samo ću vam nagovestiti o čemu se radi. Napolju je sunčan dan, Merkator od danas ne prodaje nego daje besplatno one kese sa svojim logom, a Zastava planira da iduće godine poveća prodaju svojih automobila za 100 odsto. U ovoj špici čuli ste između ostalih i Marijanu Obradović iz Helsinškog odbora za ljudska prava. Evo ga još jedan razgovor sa njom, koji je napravio Ivan Kuzminović. Njih dvoje su komentarisali onu naslovnu stranu Politike, plus još dve strane unutra, gde nas, dakle, razni neimenovani izvori podsećaju kakva je bagra taj Čume.
Marijana Obradović: U tom tekstu imaš nekoliko stvari, prvo imaš takozvanog neimenovanog, ali dobro obaveštenog izvora iz policije, koji priča o tome šta se sprema u tužilaštvu. Dakle, taj neimenovani, dobro obavešteni izvor iz policije zna da će tužilaštvo podneti predlog za ukidanje statusa svedoka-saradnika ili oduzimanje statusa svedoka-saradnika Ljubiši Buhi, iako unapred znaju da taj predlog najverovatnije neće biti prihvaćen, zato što odluku o tome treba da donese krivično veće. Zatim, ima još jedan momenat koji je takođe, ovako na prvu loptu potpouno nebulozan, gde ide tvrdnja da taj takođe neimenovani izvor iz policije tvrdi da je Ljubiša Buha nagovarao ovog pokojnog svedoka-saradnika, Zorana Vukojevića -Vuka, a isto to čini i sa Miladinom Suvajdžićem, da odbiju zaštitne mere koje im pruža policija. A u isto vreme, u tom istom tekstu, samo na strani broj 12, ima jedan deo gde se kaže da je Ljubiša Buha podneo zahtev da se njemu odobri taj status, odnosno da dobije posebne mere zaštite. Znači, on u isto vreme traži od države da ga štiti, a druge svedoke-saradnike nagovara da oni odbiju tu zaštitu. Tako da je tekst sam po sebi onako prilično i konfuzan i nebulozan.
Naravno, postavlja se pitanje zašto je taj tekst stavljen na prvu stranu, šta to uopšte znači. Da, a u isto vreme taj tekst šalje neku poruku, ne samo Ljubiši Buhi, nego svakom budućem svedoku-saradniku. Znači, da, u principu vi možete da sklopite ugovor sa državom, ali ako se država naljuti ona može, ne zato što vi niste ispunili ugovor u smislu da ste svedočili protiv pripadnika te organizovane kriminalne grupa, jer u tom delu je i Buha ispunio taj zahtev, odnosno deo svoje ugovorne obaveze prema državi, nego ako se država iz nekog razloga naljuti, ona može da vam uzme taj status svedoka saradnika, pa vi vidite posle šta ćete. I sad, ako se uzme u obzir i ono što se desilo Vukojeviću pre deset dana, mislim, neko ko ovo pročita, ne znam kako će pristati uopšte da uđe u bilo kakvu kombinaciju sa državom.
Stojković, kada je stupio na funkciju ministra, on je pričao priču da on lično smatra da uopšte nije potrebna specijalizacija za organizovani kriminal, da je to totalno nepotrebna stvar, da time treba da se bave maltene svi sudovi u Srbiji, da sude organizovani kriminal i da on smatra da je to potpuno jedna izlišna priča, da su se ti ljudi sakupili tu samo da uzmu tri puta veće plate koje su dobili i tako dalje i tako bliže. E sad, da ne ponavljam tu priču, mislim da je ljudi vrlo dobro znaju, on je rekao da će on inicirati donošenje seta zakona koji će revidirati funkcionisanje tog specijalnog suda. S druge strane, imamo Jočića koji je onda, negde u to vreme, možda malo kasnije, rekao da će MUP da otvori ponovo istragu oko cele priče. U tom trenutku mi imamo suđenje koje je u toku, a onda, da ne pričam o načelnika javne bezbednosti koji je rekao da je optužnica na staklenim nogama.
Onda imamo gomilu tih stvari koje ukazuju na to da su oni bili potpuno protiv Prijića, da je on bio prilično i u javnosti satanizovan i cela ta priča oko njega je bila stvarno prilično napeta, gde se jednostavno stavilo do znanja šta se misli o toj optužnici, šta se misli o tom Prijiću. Pa onda imate priču oko suđenja i ubistvo jednog od svedoka na tom suđenju i pojavu ovih ljudi na suđenju u tim majicama sa obeležjem JSO-a. Pa onda imamo opet napad na sestru pokojnog Zorana Đinđića, a da ne pričam o medijima, to je neverovatno šta se sve piše i šta je sve izašlo povodom tog suđenja i oko suđenja. Dakle, sve su to neke okolnosti koje pokazuju otprilike kako se aktuelna vlast ili kako se država odnosi prema tome. Ako ništa drugo, ona se definitivno ponaša tako kao da to suđenje nju apsolutno ne interesuje, kao da to nije njihovo, kao da je to privatna stvar Marka Kljajevića – kad si se uhvatio, to sad završi, nas to baš puno i ne interesuje. Ovog momenta nemaš nikakav utisak da država stoji iza tog suđenja.
Evo, pa i ovo što se dešava sa veštacima iz Visbadena, dakle, to je nešto što bi trebalo da reši ministarstvo pravde, ako je ministarstvo pravde neka vrsta logistike koja treba da pomogne taj sud, da bi taj sud funkcionisao – pa valjda zato postoje. Ne može se sud baviti tim nekim tehničkim pitanjima da li ima para ili nema para za avionske karte i smeštaj veštaka iz Visbadena, trebalo bi to da uradi neko iz ministarstva pravde. Meni je to logična stvar, ako oni novce drže u svojim rukama. Dakle, to jedno ponašanje tipa – nas tu ništa ne interesuje. Pa i ovo ponašanje MUP-a oko ubistva svedoka-saradnika, gde oni kažu – pa mi smo mu ponudili, on to jednostavno nije prihvatio, a pošto nije prihvatio, mi više nikakvu obavezu nismo imali prema njemu. Znači, nas nije briga što se to desilo. Dobro, šteta je što je ubijen, ali… To je taj stav, ne vidiš nigde da stvarno država želi da podrži to suđenje, da želi da se to suđenje okonča, da želi da učini sve.
Jedna stvar je odnos svedoka-saradnika sa državom, gde je on znači insajder, neko ko je bio u kriminalnoj skupini, ali je odlučio da svedoči protiv njih i u tom smislu njega država abolira, ona više ne ne vodi krivični postupak protiv njega, on nije okrivljeni, on je aboliran za ta krivična dela. A druga je priča vezana za samu zaštitu, znači, ukoliko je on zainteresovan za zaštitu, država kaže – dobro, ti si odlučio, pomoći ćeš nam, svedočićeš i tako dalje, mi smo te abolirali od krivičnog gonjenja, a ako si ti ugrožen, onda ti sklapaš ugovor sa državom i država se obavezuje da će na tebi primeniti sve one mere zaštite koje predviđa zakon. Ali on i ne mora da uđe u sve to, a da to ipak obavezuje državu, koja bi trebalo i dalje da procenjuje njegovu ugroženost i da se bavi njegovom bezbednošću. Zašto? Zato što je njima stalo, to je neko ko je potreban državi i zbog toga je bitno da ga mi održimo u životu, zbog toga je bitno da znamo gde se taj čovek kreće.
Ivan Kuzminović: Ali i u Politici lepo piše da je problem u tome što ti svedoci saradnici odbijaju zaštitu zato što eto, i dalje bave kriminogenim aktivnostima i policija im smeta.
Marijana Obradović: Kada on sklopi ugovor sa državom, on se abolira od krivičnog gonjenja za taj konkretni postupak koji se vodi, nije on aboliran ubuduće za krivična dela koja izvrši. Dakle, ti možeš da vodiš protiv njega postupak u nizu drugih slučajeva. On dobija taj status samo za konkretan krivični postupak, za koji je sklopio dil sa državom. E sad, u ovom tekstu u Politici se pominje asfaltiranje. Pazi, asfaltiranje puteva nije krivično delo, bar koliko ja znam. To je stara priča, ono – Čume se bavi asfaltiranjem, Đinđić mu je pomogao da dobije tendere, pa je pola Srbije asfaltirao. Pa pošto ne može verovatno više da asfaltira ovde, on sad asfaltira u Bosni, ima taj dil, ali nigde ti u tom tekstu ne vidiš da se on bavi krivičnim radnjama. Nije ni on toliko sumanut da nastavi da se bavi time, razumeš, to bi bilo potpuno van pameti. Drugo, ne vrujem da je taj čovek više bio toliko moćan. On je prosto čovek koji je izgubio svaku moć. Sad, kakav je konflikt ispao između tih momaka koji su ga čuvali i samog Čumeta ne znam, očigledno je tu došlo do nekog konflikta.
Ako si ti država i ako je tebi stalo da zaštitiš tog čoveka zato što je on tebi potreban, ti imaš u vidu činjenicu ko je taj čovek. Dakle, to nije profesor univerziteta. On ima jedan stil života, određene navike, specifičnu ličnost, jer da nije takav on se ni ne bi bavio time čime se bavio. To je vrlo verovatno ekscesna ličnost. U krajnjem slučaju, treba imati u vidu da MUP uopšte nije lustriran, živ je primer bivših pripadnika jedinice, koji su došli da otvoreno daju podršku Legiji. Znači, Legija je za njih i dalje heroj, a to verovatno važi za mnoge. Skoro si imao onu pričlu da su u 29. novembra za praznik razmenjivali neke kalendarčiće sa Legijinim likom. Dakle, sve te elemente treba uzeti u obzir kada se priča o tome da je Čume odbio da ga štite. Znamo da je ponovio zahtev da mu država opet pruži zaštitu. Dakle, nije se on odrekao zaštite i rekao – vi meni niste potrebni. Bilo bi potpuno suludo da to učini, on je ugrožen višestruko. Dakle, on jeste na neki način satanizovan, jer jedna od tih priča koje su kolale, posebno u korpusu onih koji se zalažu za priču o trećem metku i tako dalje, bila je kako je sve to namešteno, kako optužnica ništa ne valja, kako je na klimavim nogama i tako dalje.
Čume je takođe jedan od tih likova koji su potpuno satanizovani. I ne verujem kako je on i dalje moćan, pa je ne znam kakvim kriminalnim radnjama izazivao incidentne i ekscesne situacije, eto tako, zato što mu se može. To je priča koja naprosto logički ne stoji.
Ne kažem ja da sad to neko namerno opstruiše, u smislu da oni sad imaju neki organizovan plan i neku zaveru, pa hajdemo mi sad da to suđenje opstruišemo. Ne, nego jednostavno, mislim da je to više jedan odnos tipa – nas to ne interesuje, to nije naše, mi smatramo da je to od početka pogrešno i optužnica ne valja i tužilac nije valjao i to veće kako je izabrano nije dobro izabrano. Razumeš, više u tom smislu, da oni jednostavno neće da imaju ništa s tim. Bilo bi presmelo tvrditi, bar po meni, da tu sad postoji neka mega, giga ideja o tome da se to sad namerno uruši, nego otprilike – mi ćemo njega pustiti, pa sad ako to izgura, izgura, ako ne izgura, bože moj, šta da radimo, tako je, ali nećemo puno da se potresemo.
Ivan Kuzminović: Hajde da se držimo te logike, razumem šta govoriš, ali hajde da kažemo da država kaže – neka ide celo ovo suđenje niz vodu, kako bude, biće, stvar Marka Kljajevića, pratim te dotle, ali samo ne kapiram otkud onda, sad je ovo malo paranoja, jer Politika je u principu list koji je pod kontrolom države – ako je već to suđenje tako pušteno niz vodu, zašto se onda slučajno spotaču baš na tog specijalnog svedoka, koji je sad Čume. Otkud sad potreba da država preko svoje novine napadne specijalnog svedoka? Što nije i njega pustila niz vodu?
Marijana Obradović: Mislim da je to malo izazvano ovom činjenicom da je ubijen svedok-saradnik, pa su onda svi nagrnuli na MUP i rekli – vi ste odgovorni, a oni viču – nismo mi odgovorni. Verovatno pokušavaju da opravdaju tu priču, kao sad ćemo da pokažemo kako je Čume drzak i bezobrazan, pa ako se njemu nešto desi, sam je kriv. Može se postaviti pitanje zašto je to baš vest za prvu stranu, pre susreta Putina i Koštunice, to može da se postavi kao pitanje, ali onda ulazimo u sferu spekulacije i neke paranoje.
Ivan Kuzminović: Ali znaš šta još dalje ne razumem, imamo Marka Kljajevića, a Marku Kljajeviću su prvo ukinuli obezbeđenje, pa mu ga navodno vratili, pa su rekli da se previše vozi kolima, moraš da mi objasniš šta to znači da je to preskupo. Onda imaš Marka Kljajevića čiji je brat završio u zatvoru, kako je sad to slučajnost?
Marijana Obradović: Pazi, ta priča o bratu Marka Kljajevića ide od mnogo ranije, ti znaš priču o tom Trgovinskom sudu. Ti argumenti su već dovoljno poznati javnosti.
Ivan Kuzminović: Ti argumenti su poznati javnosti šest godina, a kako baš sad da mu uhapse brata?
Marijana Obradović: Pa dobro, pazi, uhapse ga, bore se protiv tog organizovanog kriminala, u tom kontekstu ja ne bih to tako povezivala u smislu da oni to namerno rade baš sada. Ne, ne mislim da je to u tom kontekstu. Što se tiče Marka Kljajevića, to je opet taj odnos države prema njima svima. Prvo, pođeš od toga da oni smatraju da taj specijalni sud ne treba da postoji, Stojković i Jočić prosto ne mogu da sakriju to svoje mišljenje, oni se ni ne trude se da ga sakriju. Čini mi se da je to bilo objavljeno, to je Dejan Anastasijević u nekom broju Vremena objavio da su Jočić i Milošević izdali neku internu naredbu još u vreme dok je Jovan Prijić bio specijalni tužilac za organizovani kriminal, da ukoliko se takvo lice, sa imenom Jovan Prijić pojavi u bilo kom objektu MUP-a, da se oni imaju obavestiti o tome da je taj neko došao da proba da uđe u prostorije policije. Tako da mislim da sve to više proizlazi iz neke vrste ličnog antagonizma koji oni osećaju prema tim pojedincima, nego što to jeste deo neke planirane zavere da se sve to uruši.
Ivan Kuzminović: Znači, njima su Čume, Kljajević i na primer Prijić jedno te isto.
Marijana Obradović: Oni su deo nečega što je Dosovo, razumeš, to je nešto što je Dosovo, a Sablja je bila nepravedna prema DSS-u i sve što je produkt Sablje ništa ne valja.To je ono Dosovo, to je ono Čedino i Bebino, otkud znam, mislim, to je ta priča.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Marijana Obradović iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, a u nastavku Peščanika slušate Jelenu Milić iz Foruma za međunarodne odnose.
Jelena Milić: Mislim da se deradikalizacija Srbije najbolje radi tako što se vaspitavaju za demokratsko građanstvo ti neopredeljeni birači koji dolaze. I taj edukativni momenat mora da postoji, masovni populizam ne može da prođe. I mislim da mora da bude još jedna druga stvar prisutna sve vreme, a to je društvena solidarnost, taj koncept solidarnosti. Kod nas je to sve nekako izvrnuto. Ti imaš udruženje roditelja opskurno nastradalih vojnika u zadnje dve-tri godine, koji jadni tumaraju od institucije do institucije, kao što je onomad tumaralo ono Udruženje porodica nestalih i kidnapovanih s Kosova, dok na kraju krajeva nisu došli tamo gde treba i počeli da rade sa Natašom i sa Fondom, pa će nešto od svega toga možda da bude kako treba. Šta je sa onom dvojicom momaka iz Topčidera, šta je sa tim nemim, nezaštićenim svedocima saradnje države sa haškim optuženicima? Ja nekako sve mislim da oni kojima je stalo, a verujem da im je iskreno stalo, da se politički kontekst suđenja za ubistvo Đinđiću istera na čistac, moraju da shvate da je taj politički kontekst isti i kada je u pitanju afera Topčider i kada su u pitanju masovne grobnice u Batajnici. Mi moramo da te sve procese politički objedinimo i da ne insistiramo samo na tom jednom procesu, nego na svima zajedno, jer su im mehanizmi potpuno isti.
Dakle, moj utisak nedelje je to da ničiji utisak nedelje nije bilo to što smo mi ponovo klepljeni za nesaradnju sa Haškim tribunalom. Osim što je to primetila Ljiljana Smajlović u tom svom tekstu u Politici, Komandna tabla, gde kaže kao – Evropska unija, kada nam je ukinula pregovore, sada više nema čime da nas kažnjava i sada je ona direktno kriva što mi nismo isporučili Mladića. I ta tako potpuno savršeno zapakovana teza je prošla. To znači da Evropska unija nema pravo da štiti neki svoj set vrednosti i da reaguje na osnovu okolnosti i da mi ovde stalno treba da imamo neki VIP tretman u smislu negativaca. Pa ne vidim da treba, upravo zato će jednog momenta sve to da prestane da ih zanima, uzeće ono što im je trebalo, demontiraće Vinču, a ovde će da zatvore bravu, da privatizuju ono što još ima da se privatizuje, još tih par banaka ili NIS i kraj. Postoji taj momenat da je sve slabiji kvalitet doslednosti onoga što međunarodna zajednica javno propagira, a s druge strane počinje da se primećuje taj njihov neokolonijalni pristup. Sa treće strane, ovde vidim impuls jedne servilnosti, koji postoji čak i u progresivnijem delu društva i to me posebno deprimira.
Ako G17 plus stane na 30-40.000 potpisa za ukidanje radikala, mogu samo da zamislim kakvu će komediju, sprdnju i teatar apsurda radikali da naprave od toga. Ti već godinama imaš ovde, to i Đilas radi, kao idem na Tomu Nikolića i Vučića njihovim metodama, tipa – aha, a što si ti makao onaj stan od 180 kvadrata. Mislim stvarno, u tom spektru od ratnih zločina, izbacivanja Hrvata i drugih iz Srbije, širenja govora mržnje, do toga da je klepio 180 kvadrata, pa valjda imam preča posla od toga. I stalno se vraćaš na to – radikalskim metodama na radikalsku politiku. Mislim da to ne može tako i da mi ipak moramo da se u nekom vrednosnom smislu izdignemo i da sačuvamo pozicije sa kojih se borimo protiv njih. Jeste komplikovano, jeste zeznuto, jesu ti stešnjene ruke, kao i svim aktivistima za ljudska prava kada ti kažu – a kako sada reaguješ na terorizam i na fakat da je neko roknuo hiljade ljudi u Njujorku. E, tako je i sa borbom protiv radikalizma u Srbiji, ne možeš njihovim metodama.
Trenutno je glavni metod raskrinkavanje radikala – pa šta, vi ste u Kikindi ušli u neki dil sa hrvatskom firmom. Time se potpuno isto ponašaš kao radikal, optužuješ njega za isto delo za koje je on optužio tebe, a tražiš da se on zbog toga ukine. I mislim da je vrlo opasan taj termin ‘ukidanje stranke’, ne, ti samo tražiš da tužilac postupi, ako ima osnova za to da mu se uskrati rad, koji mu je bio legitimno garantovan. Pa kao, nema veze, radikali će da se preregistruju. Neka se preregistruju, nek’ gube vreme, nek’ gube logistiku, nek’ gube izvore finansiranja, i to je nešto. Ta zamena teza – samo ćemo im napraviti marketing nije dobra. Nije dobar pristup da ti njih gnječiš nečim mekanim i tupim, nego bajo, ako bi mogli da ih klepimo nečim oštrim i suštinskim, mislim da bi to bila jedna od stvari u kojoj bismo čak mogli jedan talas pomoći od međunarodne zajednice da dobijemo. A pro po, da se sada i raspišu izbori, ko bi s čim išao na te izbore. Šta – idemo u Evropsku uniju, neće nas, imaju ljudi probleme, imaju zastoj. Idemo u NATO – još manje šanse, jebi ga, bez Mladića. I šta ti ostaje? Šta ti ostaje? Ostaje ti opet možda eventualno da se zalažeš da ti neko liberalizuje i olakša vizni režim, do jednog divnog dana kada ćeš biti na beloj šengenskoj listi, koju više niko ni ne spominje u toj međunarodnoj zajednici, to je davno zaboravljeno kao opcija.
I sad ti razmišljaš da li bi progresivna Srbija, moderna Srbija mogla da se svede na tako malo da kaže – krećem u predizbornu kampanju sa idejom da se izborim za belu šengensku listu, da uvedem opšti antidiskriminacioni zakon i još dve ili tri sistemske stvari i da to bude dovoljno. Svi bi rekli – vidi kako su ovi skromni, šta je ovo, kakvo je ovo podbacivanje. Ali ni to, bre, neće moći da se ostvari. A ako imaš sve veća očekivanja, onda ti je situacija kao 1914. u Rusiji, vlast se valjala po ulici i onda je došla šaka jada komunista, koja je to povezala i napravila od toga nešto. Bukvalno tako, a ova naša vlastozicija samo igra na sigurno. Tu imam sistemski problem – zašto sadašnji LDP nije došao u GSS, pa da nismo izgubili godinu i po dana praveći neke stvari paralelno, upravo zato što nas je jako malo, malo je resursa. Sada im stvarno svim srcem želim da pored isterivanja istorijskih nepravdi tipa – šta je Marku Nikeziću uradio Dobrica Ćosić, LDP uspe da mobilišu jedan idući sloj ljudi koji će upoznati procese pregovaranja i sve ostale mehanizme ulaska u EU, da bi se već sada nametnuli kao legitimni sagovornici za to.
Na kraju krajeva, Čeda jeste bio 2003. godine potpredsednik vlade za evropske integracije, znači po difoltu bi oni trebalo da imaju mnogo više interesovanja za Evropu, ako su toliko bistri da u hodu uče sve što se dešavalo 70-ih i 80-ih. E onda, bajo, kad si toliko jak i moćan i ideš do svih tih mesta po Srbiji da otvaraš lokalne odbore, u kolima čitaj šta se dešava u Evropskoj komisiji, kako to sve funkcioniše, gde su formalno zastali pregovori, komuniciraj s ljudima koji na tome rade na dnevnoj osnovi, je to nema ko drugi da radi.
Neko mi je nedavno rekao da pošte, domovi zdravlja, škole, da sve to još uvek funkcioniše zato što mi spolja mislimo da to funkcioniše i tako tome pristupamo i da su to u stvari sve Potemkinova sela. Ti u principu ovde zaista i nemaš institucije, to su sve zabrinjavajuće okolnosti, i mislim da bi u tom smislu politički zaista trebalo povezati i aferu Topčider i suđenje u Zvorniku i suđenja za ubistvo 48 članova albanske porodice, da i njih staviš u isti kontekst. To je obračun jedne države protiv države u nastajanju i tu niko nikog ne poziva na odgovornost. Boreći se individualno, dokazujući da sam bio u Šilerovoj 6, a ne 7 puta ili dokazujući da sam video nekoga u Centralnom zatvoru 5, a ne 6 puta, hiper produkcijom privatnih tužbi protiv kojekakvih čuvara zatvora, novinara i slično – mi se u stvari samo rasplinjavamo i igramo tačno onako kako hoće ekipa koja želi da taj proces razvodnji i kriminalizuje Đinđićevo okruženje. Potpuno im idemo na vodu. Da li zato što je količina resursa mala, da li zato što je umor u pitanju, ne znam.
Ali postoji jedna pozitivna priča u svemu tome, koja mi se sad javila. Okej, imam nebaždarenu reakciju dela civilnog sektora sa tom famom ođednom o Đinđiću, gde ga treba staviti i slično, ali postoji jedan pozitivni trend u celoj toj priči. Ti imaš ljude koji su dve-tri-četiri godine non-stop na nišanu. I ja bih se možda slomila jednog momenta, pa bih rekla – e, za neke stvari je bio Đinđić kriv, pitaj njega. Ali nikad to nisam od njih čula, to je ono što ih u mojim očima pravi sve većim i većim. To što su se setili Srebrenice 2005-e mi je diskutabilno, stvarno mi je diskutabilno i to je moj, otvoreno rečeno, sukob s njima ili je moj mali znak pitanja – da li bi se setili Srebrenice da nisu to našli kao poslednju nišu za homogenizaciju. Ostaje mi to kao dilema, ali ovo što se pojavljuje kao novi trend – potpuno pohvaljujem. Niko od njih nije svalio odgovornost na pokojnog premijera da bi odbranio sebe. Uz to, ja od njih očekujem da dodaju nešto drugo, da to stave u širi kontekst, da ne bude da smo mi grupa koja je formirana spolja, prisilno, zato što nas pritiskaju. Još nisam videla idući korak kod tog objedinjenog G8, LDP, GSS, SDU-a, whatever da smo, da postoji kohezivni faktor unutar toga – šta sad sa ovom količinom činjenica oko kojih smo se složili, kako dalje. Mislim da i dalje igramo po njihovim notama.
Evo, ja sad sebe pitam, da li je korisnije da sedim i pišem nešto u vezi sa liberalizacijom viznog režima i da tražim argumente za i protiv ili da poludim od ovog Dragoslava Mihajlovića koji je čist fašizam – ne valjaju mu Srbi prekodrinski, ne valjaju mu izbeglice… Pa čekaj, bre, te izbeglice su došle kao posledica vaše jebene politike iz Akademije, nisu došli dragovoljno ovde, šta to sad znači – oni su ti krivi. I sad prosto, nervira te, naravno da te nervira i naravno da bi skočio i bacao kiselinu u oči… Ima hiljadu provokacija, non-stop imaš nagazne mine, ali samo je pitanje da li ću da potrošim ovu količinu resursa koju imam na to ili na nešto sistemskije.
Ja se sad stvarno plašim toga da će radikali, hteli-ne hteli, da dođu na vlast. Mislim da će sad to da se desi, da ćemo ih u stvari mi uterati u vlast time što ćemo biti pasivni, što će izlaznost biti mala, što ćemo biti rezignirani izdajom reformskih opcija, što će nas zeznuti međunarodna zajednica, koja će ponovo reći da treba demokratska Srbija da podrazumeva i DSS i Velju Ilića i ove feudalce, Palmu i ekipu. I mislim da treba da napravimo ustanak protiv međunarodne zajednice, ne baš kao Albin Kurti, ali da kažemo – čekaj bre, stani malo, neću više da mi se demokratskim blokom zove DSS i ostali. Ako G17 hoće da ide u borbu protiv radikala, molim lepo, neka raskine sa Veljom Ilićem, a ne – e, samo da privatizujem još tri banke i da završim sa NIS-om, odmah ću, do tad ti Ivana plači pred kamerama. Mislim, ne može i jare i pare. I kada me pitaš šta bih najviše volela da se desi u nekom narednom periodu, volela bih da Građanski savez ima, bre čoveče, beogradski odbor. Mi nemamo beogradski odbor, kako to, to mi je nekako zastrašujuće. A s druge strane, raspada se G17, raspada se PSS, da li sad treba kupiti te kadrove ili ne treba – tu imam šizofrenu poziciju. Ja mislim da ne treba i mislim da se to propiranje pokazalo kao potpuno neuspešno i da sada stvarno treba napraviti pobunu protiv tog masovnog mejnstriminga, kojeg nam međunarodna zajednica radi.
Druga stvar koju mi treba da radimo je da stalno pozicioniramo, baždarimo Borisa Tadića i Demokratsku stranku. Mislim da bi mi stalno morali da podsećamo Borisa Tadića na stranku u socijalističkoj internacionali, za koju bi odgovor na pitanje kvota ili abortusa ili monarhije morao da se podrazumeva. Samim tim što ti je stranka u socijalističkoj internacionali, ti bi morao da imaš stvarno jasan stav oko nekih vrednosnih stvari. Ne mogu ja sad da kažem – e, Boris je super, on je odmah priznao Crnu Goru i da ga uporedim sa Koštunicom. Neću da diskvalifikujem DS time što samo poredim da li su nešto uradili bolje od DSS-a i radikala. I u tom smislu mislim da nemam prostor da kritikujem non-stop DS, nego stalno moram da tražim i nešto dobro u njima. S druge strane, koga oni imaju za privredu, to je sve Miroslav Prokopijević nabrojao, koga imaju za vanjske odnose, koga imaju za ustavna pitanja, pogledaj na šta mu liče oni savetnici za Kosovo, sve sam zombi do zombija. Ta savetnička ekipa ili istrčava na onoj raskrsnici i domunđava se telefonom ili je u Maderi. Nekako ja ne zamišljam kabinet predsednika tako – jurnjava sa pravljenjem tih paradržavnih institucija. Jebali smo majku Đinđiću i ekipi što su uvodili nekakve agencije državne, ali ova narodna kancelarija, to mi tako populistički deluje, ono kao skrajanje budžeta.
Tako da sam za DSS sigurna da treba zamoliti međunarodnu zajednicu da prestane da nas gura u isti koš sa njima i da po mogućstvu prestane da ih zove delom demokratskog bloka. To što oni imaju svoje probleme, pa moraju u demokratiju i borbu sa terorizmom da strpaju i ilegalne prelete CIA preko Evrope i samoubistva ljudi u Guantanamu, to je druga stvar. Mislim, ako možemo da se zaštitimo od toga, što da ne. Nisam baš kao tata od Borisa Tadića – jedva čekam da umre Amerika, daleko bilo, ali vidiš neke negativne trendove, vidiš da se ljudi koprcaju i pokušavaju da se vade iz toga. Ali dok se oni međusobno raščiste oko toga, mi bi mogli da kažemo da DSS nije demokratski blok i da povučemo tu crtu. Mene je tu Nataša Mićić super poklopila, ja je pitam zašto GSS ne radi za Topčider ovo ili ono, a ona mi kaže – a ko te sprečava. I potpuno je u pravu. Sad sam pobrojala čega sve nema u Demokratskoj stranci, pa jel’ ima negde drugde, imam li koga boljeg – nemam. Svako ima pravo na neku krizu, ja se nadam da će se naći mesto za Zorana Živkovića, drago mi je što se vratila Goca Čomić. Znači da su oni negde prećutno shvatili da ono što im je kadrirao DSS ne valja. Hajde što su to dopustili bez ikakvih jasnih argumenata, nego nisu to čak ni keširali. Nisu postali veći Koštunica od Koštunice, ništa, potpuno kao evnusi, kastrirao si ih i sad šta, to je zabrinjavajuće.
Ali s druge strane, vidim i Lučić iz CeSID-a priča da oni jedini imaju taj neki interesantan koalicioni kapacitet. Koga god pomeneš – aha, G17, može i DS, kome god kažeš LDP, može i DS i da se to stalno tu vrti. I to je činjenica, on možda nema jasne poruke, ali onda možeš da ga isteruješ na čistac, moraš stalno da ga isteruješ na čistac i da tražiš da svojim političkim delovanjem i pozicioniranjem bude tamo gde bi trebalo da bude.
Svetlana Lukić: Govori profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Miodrag Zec. Prva i nezaobilazna tema je naravno Mlađan Dinkić.
Miodrag Zec: Ovo što se sada dešava kod nas zaslužuje posebnu pažnju. Ponašanje ministarstva finansija pokazuje da se tu radi o jednom potpunom koncepcijskom zaokretu. Kada je počelo sve ovo, imali smo taj obrazac MMF-a i ključni čovek u izgradnji toga koncepta bio je takođe gospodin Dinkić. Znači, tu se pošlo od jedne standardne šeme kako treba izvršiti monetarnu stabilizaciju, pa potom liberalizaciju, napraviti institucionalne reforme i na kraju napraviti restruktuiranje privrede i neko socijalno restruktuiranje da bi se postigao održiv ekonomski razvoj i održiv pre svega socijalni razvoj. I vi se verovatno dobro sećate da je nastupano sa stanovišta da je monetarna stabilizacija ključ uspeha svega toga i da je ključni proizvod cele te prve faze bio čvrst dinar. Znači, to je ocenjeno kao ključna stvar. Nekoliko godina posle, znači od jednog neoliberalizma, od jednog monetarizma, od jednog doktrinarnog pristupa, sada imamo poruke da nije važna stabilnost cena, već je važan privredni rast, da nije važno takozvano čvrsto budžetsko ograničenje, već da država treba da finansira razvoj.
Govori se o milijardu evra investicija, i sad se postavlja ključno pitanje – da li jedno društvo raste tako što svaki čovek, svaki pojedinac, svaki investitor ima interesa i nateran je da razmišlja o svojoj sudbini. Taj monetarizam, taj neoliberalizam, on je zasnovan i na individualizmu, na surovosti tržišta, na tome da svako mora da reši svoja pitanja i tako dalje, da bi se sad to završilo sa jednom socijaldemokratskom stvari, da je država ta koja daje posao, koja daje investicije, koja zapošljava. Možda vlada može zaposliti 100.000 ljudi u činovnike kao što je radila i dosad, to može, ali to neko treba da plaća. Kako vlada da zaposli? I to jeste veliki problem što ja mislim da javne investicije jesu potrebne, naravno, ali uopšte nije potreban ovakav koncept. Znači, po meni bi bilo razumno da država kaže – imamo višak budžetski s jedne strane, imamo devizne rezerve. Prva stvar što treba uraditi, to je dobro što je on rekao, zašto ne bi vratili dugove ako možemo, zašto bi plasirali taj novac po 0,2 odsto, a plaćali 5 odsto godišnje, zašto bi to radili? Potpuno je dakle to nenormalno i on kaže da će to uraditi i to mislim da je dobar deo te platforme, znači – razdužiti se.
MMF je institucija koja ima višak novca i koja se ponaša kao svaki prodavac te robe i ona nastoji da uvali taj novac nekome po povoljnoj ceni, tu nema nikakvog samarićanstva. Najtragičnija stvar za MMF je da mu neko pre vremena vrati dugove, što mu rade Rusi, oni su ožalošćeni što ovi vraćaju, i MMF je upao u gubitke. Sad, ja ne želim tu da se ismejavam, nego prosto, oni su mašina za prodaju te vrste robe koja se zove novac, a usput i prodaju modela privrede koja se širi i tako dalje, prodaju svih svojih institucija koje idu uz to. I MMF su živi ljudi, ti ljuidi treba da rade, treba neko da ih plaća. Najbolje je biti njihov kontrolor, jači si nego guverner, došeta sad neki činovnik sedamnaestog ranga i ovde se svi tresu, svi mu se umiljavaju, svi ga časte, svi ga se boje. Prema tome, kad ti kažeš – neću više da budem dužan, onda on čovek ne zna šta će sa tim viškom. I onda je dobro što je Dinkić to uradio.
Zašto bi pozajmljivao novac, a imam budžetski višak. Druga stvar za koju ja mislim da je dobra i koju će oni možda uraditi, to je da se država pojavljuje samo tamo gde se niko drugi ne može pojaviti, znači, da rešava kapitalne stvari infrastrukture. Znači, država treba na neki način da napravi autoput, taj koridor 10, to je naša jedina šansa i to može država da isfinansira. Država, ako ima para treba sama da finansira, a ne ovako da uzima kredite, koji su ucenjivački. Uzmimo Bešku, on ti da novac koji mu ti vraćaš i tera te da uzmeš njegovog izvođača, i onda će svi naši podizvođači raditi sa nulom. Ako država srpska nešto radi, ona bar treba da da iste uslove domaćim izvođačima, a ne da oni budu kažnjeni. Zašto drugi kad daju nekom pare kažu – radiće naše firme. Pogledajmo obnovu za Irak, ko će to raditi? Amerikanci prvo sruše, pa onda obnavljaju i neko to sve plaća. Prema tome, tu bi trebalo da se ozbiljno razmisli i nekoliko krupnih stvari tu treba napraviti, pre svega taj koridor 10, taj autoput.
Potrebna su i najmanje četiri mosta u Beogradu, koji su kapitalna stvar da bi grad uopšte mogao da živi, jer činjenica jeste da Beograd i njegova okolina, znači, potez Beograd – Novi Sad, to je potez Milano – Torino, tu će se desiti sve strane investicije i možemo mi da se u so pretvorimo, neće niko investirati tamo gde mi mislimo da treba. I svi pričaju da ih Beograd pljačka, a sad ispada da Beograd plaća više poreza državi nego što država vraća, kako sad to? Znači, svi će stranci doći na liniju Beograd – Novi Sad i oni traže određeni servis i taj servis treba njima dati. Doći će oni u Vranje zbog Rose, doći će u Trepču zbog metala, doći će zbog prirodnih resursa, doći će možda u Bor, doći će tamo gde ima rude, gde ima neobnovljivih prirodnih resursa. E, Dinkić sada kaže – ja imam investicioni paket, ja ću to finansirati. Ja mislim da je to potpuno, potpuno pogrešno. Zašto je pogrešno? Ne sme država da potpomaže privatne investicije, ne sme. Otkad postoji Jugoslavija, od 45. godine, stalno se priča da nerazvijeni treba brže da se razvijaju od razvijenih. Milioni su potrošeni za Kosovo, bivša Jugoslavija Titova, Miloševićeva, ova, ona, i šta se desilo – desilo se da su 45. godine Kosovo i Slovenija bili 2 na prema 1 po nivou razvoja, a kad je Slovenija napustila Jugoslaviju odnos je bio 8 prema 1, sada je 16 prema 1.
I sad ti kažeš – privatno ću ja dati nekom kredit da kupi ovce i da na Goliji bude čoban. I dobro, čovek uzme kredit, kupi ovce i posle proda ovce i kupi stan u Beogradu. Znači, ono što mora država da uradi, to je da kaže – u redu, ja ću potpomoći regionalne investicije tako što ću bilo koga ko bilo šta napravi u nerazvijenim delovima zemlje osloboditi poreza na dve, pet, deset godina, uvešću poresku stopu, ali neka on to prvo napravi. Neka on to prvo napravi, pa neka počne da radi, neka počne da zapošljava, pa onda neće platiti porez. I to objaviš i svi ljudi to znaju. Onda kažu – okej, fabriku neću praviti tekstilnu u Beogradu, napraviću je u Vranju i neću plaćati poreze i doprinose toliko i toliko godina. A ne da ja vučem kredit iz budžeta, iz Fonda za razvoj da kao to pravim, pa napravim nešto fiktivno tamo i posle sve to preselim u Beograd. Sledeća stvar – kako on može i zašto bi on finansirao određene privatne stvari, da ljudi kupe stan, da urade ovo, ono iz javnih sredstava. Zašto? Ako se tvrdi da imamo najbolji bankarski sistem koji je ikada na ovoj zemlji uspostavljen i ako je ovo jedina zemlja gde vi ne možete da se probudite, a da ne uskoči neko iz banke da vam nešto proda.
Vi možete celi svet obići i, evo, ja vam tvrdim, da ni u jednoj zemlji Evrope nikad niste pod takvom presijom banaka. Ovde su banke i deterdženti za pranje prljavih stvari najreklamiranije stvari. Ako je to tako, znači oni imaju viškove novca koji žele da plasiraju. Zašto bi država davala kredite za biznis, neka daju banke, zašto bi za stanove, neka daju banke, ako je to sve tako idealno kao što se kaže, a država da investira tamo gde banke neće da investiraju i da nema veze sa privatnim. Jer vi, čim imate javni novac, vi imate političke zloupotrebe. Dođe ministar u selo i kaže – ja ću vama asfaltirati, ja ću vam vodu, ja ću vam fabrike, ja ću vam struju, glasajte za mene. Znači, javni novac mora biti samo za javnu upotrebu, njega je dovoljno malo i za javnu upotrebu, znači, mi od te milijarde ne možemo napraviti ni deo autoputa, ne možemo napraviti sa milijardom ni tri mosta u Beogradu, a to su ključne stvari. Mi imamo manjak para i ako se to raspe na hiljadu i jedan projekat, birokratija, administracija, biznis planovi, političke stranke, mali seljaci, udruženja, to će se razvući, to niko neće moći da pohvata.
Mi kažemo – finansiramo poljoprivredu, mehanizaciju i tako dalje, a ljudi nemaju zemlju, to sam više puta govorio. Pa prosek je 3,5 hektara. Naš seljak nema gde da parkira svoju mehanizaciju, jer su međusobno u ratu, svako hoće da ima kombajn. Da imate kombajn na hektar recimo i da ne govori ni jedan seljak sa drugim i da mu vi date još para da on kupi drugi. Pa svaki seljak ima po pet traktora, jedan razvaljuje, drugi popravlja i tako dalje. Ne može to tako, sad će mene neko optužiti da sam ja protiv seljaka. Nisam, nego neka proizvodnja nema smisla, mora se uložiti, napraviti koncept zemljišta, nasleđivanja, kupovine zemlje, ukrupnjavanja poseda i tako dalje, i tako dalje. Ti naši veliki hitmejkeri su propali zato što su drugi počeli to da rade i što su nađene mašine koje beru maline, znači, nema više ljudskog rada, zato Poljaci sada izvoze više malina od nas. Prema tome, mislim da se u našoj politici od nekog vrlo rigidno shvaćenog monetarizma otišlo na populizam. Priču o javnim radovima je takođe imao Milošević i mnogi koji sad govore o tome su se tada posmevali. Kada su bili javni radovi? Hitler je organizovao javne radove, Musolini, to su najveći javni radovi u istoriji sveta. Tito je došao sa javnim radovima, akcijama i tako dalje. Nije to tako, ne ide to tako, i u tom smislu mislim da je načinjen veliki preokret. Sada znači više nije važna monetarna stabilnost.
Druga faza je bila liberalizacija, sada ni liberalizacija nije toliko važna, već svi traže carine i svi obećavaju. E, baš ćemo automobile, zadržaćemo carinu – zašto samo jedna ciljna grupa? Nama 100.000 ljudi radi u tekstilnoj industriji, a u Zastavi ima 4-5.000 ljudi, i mi sad svi štitimo tu Zastavu, a ne štitimo recimo te tkalje koje rade za 4-10.000 dinara i žive od toga. Znači, koga štitimo, i onda – personifikacija upotrebe javnog novca – ja sam vratio dug, ja sam napravio put, ja sam ovo, ja sam ono. I mislim da je tu generalno veliki, veliki problem oko uopšte javnog novca, načina njegove upotrebe i ekonomskih efekata koji iz toga proističu. To jeste veliki problem. Drugo važno pitanje – koncepcijsko okončanje procesa privatizacije, kako i na koji način privatizovati javni sektor. Mi sada ulazimo u delimičnu privatizaciju javnog sektora, priča se o NIS-u, priča se o EPS-u i tako dalje, a ne zna se na kraju šta se želi generalno postići. Mislim da vlada treba da ima generalni stav, bio on ovakav, levi ili desni, da ima jedan koncept, jer ako se ide ovako, onda se obično stigne tamo gde nisi želeo da stigneš i ide se pod presijom, gde MMF kaže – vi ćete tako privatizovati ovo, a onako ono. Pa ako im nismo dužni, što moramo da ih pitamo? A ako moramo da ih pitamo, onda nemamo šta da mislimo.
Mi se moramo odlučiti da li ćemo slušati ili ćemo pokušati kreativno da delujemo. Znači, javni sektor je izvor bolnih problema, pre svega političkih. I dok se to čudo ne raspetlja, mi ne možemo govoriti o privatnoj privredi i dok se to ne reši mi ne možemo stati na zelenu granu. Gradi se ta neka opšta strategija privrednog razvoja, vrlo je važno da vi imate sistemska rešenja pre strategije, ko će to proizvesti. Da li se mi vraćamo doktrini tržišta ili se vraćamo doktrini planske državne privrede. Dakle, od početnih etapa tranzicije, od neoliberalizma i monetarizma mi polako klizimo u neki populizam, što na prvi pogled izgleda primamljivo svima, primamljivo našem mentalitetu. Prosečan građanin želi da veruje da neko rešava njegove probleme, veruje u kazan državni i sad se pokazalo da je najbolje omone koji je blizu kazana, najbolje je onome ko drži kutlaču i deli. I sad svi hoće da mi svi punimo taj kazan, a onaj koji drži kutlaču hoće da mi onako servilno dolazimo po svoju porciju. To je jedan model društva, ali taj model društva ima svoje limite zato što je nivo čorbe sve niži i niži, a red ovih koji žele da im se uspe sve veći i veći, a time i moć onoga koji deli. I na kraju postoji opasnost da ta gladna rulja na kraju stavi u kazan onoga koji drži kutlaču, kada se kazan isprazni.
Ja mislim da je kod nas na sceni antikomunistički komunizam, znači, procedure, manipulacije su slične, samo je obrazloženje, forma je antikomunistička. Znači, taj je sistem upravljanja masama, uopšte kolektivizam se podgreva, formiraju se te procedure – ja ću da rešim, ja ću da dam. Personifikacija institucija postoji, to je uvek postojalo kod nas, a u zadnje vreme nešto se baš naglašava. I seju se obećanja – ja ću da vam rešim to pitanje, prosto u javnim nastupima imate to, imate spasilačke odrede koji idu pred izbore i pričaju da će oni nešto da reše, a niko ih i ne pita, kratko je pamćenje. Niko ne pita, jesmo li ušli u prethodne izbore sa obećanjem da će 500.000 ljudi biti zaposleno. Javnost je ključni sudija, ali ovde su ljudi očajni, a kad su ljudi očajni oni lako mogu da potraže rešenje iz snova. Upravljanje masama je jedna doktrina koja se razvija i neki od ovih koji su danas na sceni to strahovito dobro znaju. Ja stalno govorim studentima da treba da čitaju knjigu Tehnika državnog udara, gde se vidi da ti možeš da upravljaš narodom, pogotovo ako on teži kolektivitetu i ne želi individualnost.
Gde su institucije kad svi prete svima, sudije prete ministrima, ministri sudijama, policajci vladi, svi jedni drugima prete. Institucije nisu ni blizu tome da budu uspostavljene, ne mogu se institucije uspostaviti dekretom. Zato ja mislim da se stavilo u stranu jedno ključno pitanje, temeljno pitanje društva, potpuno se stavilo u stranu, pretvorilo se u političku nagodbu i ja ne znam kako će se završiti, a to je pitanje ustava. Ustav treba da reši samo nekoliko stvari, kolika je država, kakva je i koje su njene institucije, treba da reši model političkog sistema i da da platformu za slobodnu ekonomiju. Mi nemamo ni jedno, ni drugo, ni treće ustanovljeno. Pred građane treba izaći sa pitanjem kakvu mi državu zaista hoćemo. Pogledajte članove ustavne komisije, ovi hoće kralja, ovi hoće parlament, ovi hoće predsednika marionetu. Oni su stali kod prve rečenice, prva rečenica im je sporna – čija je Srbija, da li je Srbija država srpskog naroda ili je građanska država. Nije to prva stvar u ustavu, ali kod nas je prva. Drugo, model vlasti ključni, od toga zavisi ko će ovo morati da plaća. Priča se o regionalizaciji Srbije, ko će da plati regionalizaciju? Da li je regionalizacija uvod u otcepljenje? Čemu služe regioni? Da li je bolja novosadska tiranija od beogradske tiranije, ako tiranije ima? Šta one iz Kikinde interesuje da li im otima pare Novi Sad ili Beograd, da li im otima Čanak ili Koštunica? Kaže Čanak – što sam ja demokrata, što ću ja da vaše pare s pažnjom trošim, kao da su moje.
Ja nisam protiv autonomije, ali neke normalne autonomije, a ovde autonomija teži da bude kalif umesto kalifa. Ja lično mislim da treba Srbiju decentralizovati, da Srbija bude zbir opština, pa da vidimo čiji su naši novci, što su novci Čankovi, novci su možda iz Kikinde, novci su iz Sombora, novci su iz Subotice, novci su iz Čoke. Nisu novci samo novosadski ili beogradski? Ako celi svet kaže – nema države gde nema opština i ako ne postoje regionalne autonomije, onda se mora videti prvo koliko to košta i šta to rešava. Ako se želi da ti regioni budu države, pa i to je legitimno, onda nek’ se to kaže – ljudi, hoćemo 17 država u Srbiji da bude, Sjedinjene srpske države. Pa Srbija je možda tako i počela, to je Miloš rasterao, svaka je nahija imala svog kabadahiju i zato je i propao Prvi ustanak. Miloš je posle, malo-malo i stvorio centralnu državu, rasterao ove. Znači, tako se i stvara građanska kapitalistička država. Knjaz Miloš je promenio feudalni sistem, pa svi ovi revolucionari, svi su tražili kad su proterali Turke da oni budu spahije. Ne znam da li vam je to poznato i ne želim da kvarim uspomenu i sećanje srednjoškolaca na najveće umove u našem narodu, koji su tražili spahiluk – oterali smo Turke, sada ćemo mi da sednemo u čardak, tu su žene, tu su dukati, tu je vlast, tu je zatvor dole ispod kuće, sve je tu – ali građanska država je nešto drugo.
Mislim da je to pitanje koje visi u vazduhu, koje stalno neko podgreva i huška i spolja na to i da ovo nije kraj cepanja Srbije i zato je to jedno osetljivo pitanje, koje nije samo pitanje Vojvodine. Mi možemo napraviti 17 država u Srbiji, ali na kraju će svi oni koji treba da plaćaju poreze pobeći, emigrirati, ostaće samo poslanici i penzioneri i ratni invalidi. Srbija je pred velikom opasnošću. Da li postoji odgovornost za budućnost? Ja ne znam, ja je ne vidim. Ovde vlada uverenje da očevi i dedovi treba da pojedu sinove – idi u penziju sa 30 godina, jer si zaslužan. Evo, zakon o penzionisanju poslanika, dve godine mandata i ideš u penziju, ko će to da plati. Znači, ovi novi, mali građani Srbije trebalo bi da rade bar 150 godina, pod pretpostavkom da žive 60 godina, a ostalo rade kao senke da plate to sve skupa. Da li to neko misli o tome, ko će to da plati? Evo, sad nema Kosova, idemo na referendum sa jasnim pitanjem – koliko narodnih poslanika, koliko nivoa vlasti, koliko mene kao građanina košta ta vlast. Hoćeš ti ljudima da platiš, ali ne da te zamajavaju. Potrebna nam je javna debata o ustavu, a ne da se oni nagode. Ja mislim kakva je situacija sada, da će se poslanici dogovoriti da je malo 250 poslanika, da ih treba 850, jer imaju babe, strine, ujne, pa ko još nije bio poslanik da to bude. Čemu to služi? Propašćemo, ljudi, poješćemo sami sebe.
Priče i bajke o Evropi, to nema nikakve veze, mi moramo to uraditi sebe radi. Ako mi mislimo da ćemo ući u Evropu, da će nas tamo neko naterati, prvo, nas neće pustiti, to je očigledno, niti smo mi potrebni Evropi ovakvi kakvi smo, niti Evropa nama, dok mi sami ne shvatimo da li meni treba 17 žandara da ja ne bacam kroz prozor smeće. Tako da ja mislim da je taj ustav i to gde smo mi sada, da je to gurnuto u aut i da smo mi na nivou one deklaracije koju je potpisao Tomas Džeferson – da se postave neka načela, pa iz toga će se izroditi neka procedura. Ja mislim da smo mi zaista na samom, samom početku. Kad je ono bila Deklaracija, 1766, Tomas Džeferson i njegovo političko učenje, e onda iz toga se došlo do centralnog registra i komisiju za hartije od vrednosti. Ovako, mi nemamo tu deklaraciju, a imamo protupožarnu zaštitu, jer je neko prepisao neki zakon. To je okej, ali ne može to da funkcioniše, nama treba rasprava o algoritmu političkom, a ja ne vidim da se o tome čak i razmišlja. Ovo što mi sad živimo, ovo je stvarno… Niko ne zna koju zastavu treba dignuti, koju spustiti, brukamo se pred sobom, pred potomcima, izlaze oni domari, vise po olucima. Potpuno sve liči na Variola veru, ide onaj majstor, radijatori cure na sve strane, sećate se onog filma? I svi su ljuti na njega, a on čovek i ne zna odakle da počne, rupe na sve strane.
I zato mislim da bi tih 5-6 ljudi koji možda i predstavljaju moć u Srbiji, trebalo zaista da sednu, pa da postave te neke platforme. Ja očekujem, još malo gajim nadu da možda neko i misli o nama. Sećate se Miloševićeve doktrine? Jeste, dao je Krajinu, ali dobiće Kosovo, to nema veze nikakve – daćemo ovo, pa ćemo dobiti ono. A i svet bi razgovarao sa nama ozbiljno da ima jasnog pred sobom igrača. To su priče da se ne može dobiti, to su bajke, Srbi imaju generalni problem, i u Republici Srpskoj – oni da znaju šta hoće, možda bi to i dobili. Sada, Crna Gora je otišla definitivno, otišlo je Kosovo, verovatno definitivno, pa daj da spašavamo što se spasiti može. Ako će ovo biti uvod u novo rastakanje, idemo na referendum, ako ljudi kažu da hoće decentralizaciju, da hoće sedam država ovde, što političke vođe po prirodi stvari vole, da ima više država, da ima više funkcija. To je prirodno, ja ništa tim ljudima ne zameram.
Francuska akademija ima 30 ljudi, dok jedan ne umre, ne može da uđe sledeći. A ova naša raste više nego neka preduzeća, kako ko stigne on se učlanjuje. Dajte da vidimo ključna pitanja, samo ključna pitanja, jer ovako se društvo i kritička misao, sve se to rasulo po nekim detaljima, po nekim nekonzistentnim pitanjima i prosto je javna reč izgubila smisao. Mislim, ni jedna država nije nastala spontano, ipak je nastala iz neke generalne ideje i neko je nosio tu ideju. Ti možeš slučajno napraviti dobru kuću, ali ipak je praviš po nekom planu, mora neko da vidi konačno hoće li ta kuća imati četiri prozora, 17 izlaznih vrata ili će imati jedna ulazna i jedna izlazna, šta će imati? I neko postavlja pitanje kada će se sve ovo rešiti. Ako se ovako nastavi, mi nikada ništa nećemo rešiti, nama treba ogroman napor da bi mi mesto koje smo zauzeli 80. godine ponovo relativno zauzeli. Tu treba jedno desetak godina krvavog rada i vrlo efikasnog društva. Ako se to ne desi, mi imamo vrlo jednostvan odgovor na pitanje šta će se desiti. To je kao ono Tito kad je bio na Sutjesci, znate šta je Tito rekao o Sutjesci? Kaže – mi smo se našli na rubu provalije i načinili smo odlučan korak napred. E, mi ćemo ovde uraditi to ponovo i desiće se šta će se desiti.
Ta mašina koju mi vozimo, to je kao motor koji troši 300 litara benzina, a ima brzinu 3 km na sat i pokvari se posle 10 kilometara puta. Mi imamo čitav niz rešenja koja su dobra, koja su izvedena, kojima nema šta čovek da zameri, ali ona se sva sudaraju na toj kosti. To je kao kad vam je kobilica na brodu trula, džabe što su neke daske dobre, brod tone, kobilica je pukla i sve se raspe. E, ustav je kobilica trupa broda i ona seče, ona drži pravac, a mislim da je to pitanje kod nas potpuno, potpuno otvoreno.
Svetlana Lukić: Zašto mi je sve teže da vas nagovorim da pričamo?
Miodrag Zec: Zato što ne vidim svrhu, ovako se čovek troši emocionalno, džabe, trošim se emocionalno, nema to značaja, imam samo tegoba posle, staneš nekom na žulj, pa nešto preti, poremeti mi moj duševni mir. I ja se lično potresem kad počnem da pričam, pa se podsetim šta sve nije urađeno. Ovako – sunce sija, vetar ćalija i ne misliš o poblemu. Možda ja imam i tu pivilegiju, nemam nekih velikih ličnih tragedija i tegoba, a i nisam socijalni slučaj, nisam višak, ne preti mi restruktuiranje. Eto, imam malo vremena i živaca da čitam neke knjige i da postavljam sebi neka druga pitanja. To jeste privilegija, a onda me vi ovako, s vremena na vreme izazovete i onda se ja malo rastužim, a onda kad sam tužan, to je glupo jedno stanje. Ne vidim ja da stvari idu u dobrom pravcu, ne vidim, ne vidim i žao mi je.
Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor ekonomije na Filozoskom fakultetu u Beogradu Miodrag Zec, a za kraj emisije slušate dramskog pisca Nenada Prokića.
Nenad Prokić: Ne bih potpisao peticiju za zabranu radikala. Mislim da je to kampanja Dinkića za sledeće izbore. Jedna stranka, koja je po konsekvencama politike koja je vođena u ovoj vladi u poslednje tri godine itekako odgovorna za opšti pad svega u državi, sada se dosetila najjeftinijeg trika, da zabrani neku stranku, što prvo nije umeren i pametan odnos prema realnosti, zato što ne možeš zabraniti stranku koja trenutno ima oko 40 odsto podrške po nekim istraživanjima od onog glasačkog tela koje je spremno da glasa. Prema tome, to je nerealno i to služi nekoj drugoj svrsi, a rekao sam odmah na početku šta ja mislim da je ta svrha. Naravno, ja sam oduvek bio za to da se zabrani rad toj stranci, i odmah posle 5. oktobra i kada je Šešelj otišao u Hag. Ali pošto želim da imam odnos prema realnosti koji ima neke veze sa njom, sa samom realnošću, bojim se da to sada apsolutno nije mogućno. Od toga neće biti ništa, a doneće nekoliko poena G17 stranci i to na najjeftiniji način, tako da je ovo jedna blamaža, jedan manipulantski geg, eto, to je to.
Država instrumentalizuje radikale, a kada ti pogledaš ko je stvarno najveći neprijatelj Srbije u Srbiji i kada ti napraviš tu listu, ti vidiš da su to dakle, njena vlada i njeni ministri, vrh SPC, SANU, vojska i SDB, skoro cela opozicija, takoreći svi mediji, zatim onaj deo glasača koji i dalje glasa za stranke koje su upropastile Srbiju, i ponajviše onaj umorni deo glasačkog tela. Suludo, zar ne, ali je tako. Ispada da je država ovakva kakva je, najveći protivnik Srbije u Srbiji danas. Ako se čovek raspita kako se provede onaj koji preplati PDV, pa traži od države povraćaj, onda shvati kako se država ponaša prema ljudima i kako onda da bude bolje. Toliki spisak unutrašnjih neprijatelja, da ja iskoristim njihovu terminologiju kojom su oni nas blatili 20 godina, nam potpuno očigledno pokazuje kako danas stoje stvari u Srbiji i koliko mi uopšte imamo šansi da bilo gde krenemo, u bilo kom pravcu, sa ove mrtve tačke na kojoj se nalazimo već dugo, osim da ovako trunemo i propadamo i dalje, što je potpuno izvesno.
Kada se pogleda da ova vlada nije predviđala ni najtanju mogućnost da se referendum u Crnoj Gori odvije onako kako se zapravo odvio, kada je cela Srbija znala da će Crna Gora da ode, a vlada nije imala plan B – nije imala ni plan A da se razumemo, ali kada ti vidiš poslanike saveznog parlamenta koji još uvek primaju platu i koji se sastaju i koji pitaju Šamija šta da se radi, a Šami kaže – ja nemam pojma, pa Tomislav Nikolić ispadne najkonstruktivniji u nekim predlozima, ti shvatiš da je to nešto što je potpuno suludo. To je dovoljno za pad vlade, jer ne vodi se politika prema sopstvenim željama, nego prema realnim okolnostima. Od želja Koštuničnih ja nemam ništa, ta vlada je toliko jadna da me je sramota da o njoj raspravljam. Dizanje zastave pred Ujedinjenim nacijama na Ist Riveru, Tadić, dva crna policajca, tako tužna slika, svi su otišli, nikoga više nema, pustinja. Gledaju ga oni policajci onako kao neko čudo, došao čovek, diže zastavu, pa valjda je bila samo ta jedna kamera tamo i to je bilo sve.
Njima se država dogodila kao elementarna nepogoda. To je sramota, toliki nacionalizam, toliko uke-buke, tolika guslanja, tolika herojstva, toliki lažni heroji, toliki zločini, i na kraju stvaranje sopstvene države doživiš kao elementarnu nepogodu. Ućutali se, uvredili se, ljuti na sve živo okolo, da se dešava nekom drugom bilo bi smešno, ali događa se nama. Što bi rekao onaj nepismeni Ćosić – ispali smo iz istorije… Kao da se u nju ulazi kao u neku partiju. Kakva glupost…
Svetlana Lukić: Da li ti se čini da u poslednjih mesec-dva dana postoji neko ubrzanje, u toj raspadljivosti države, u toj osionosti?
Nenad Prokić: To ne može da uspe, jer je tako konstruisano da nema nade na uspeh. Onda su oni sve ljući i ljući, sve su osioniji i koriste sve žešće metode. U nekoj nakaznoj logici, to ubrzanje može na kraju da se ispostavi kao nešto što ima neku svoju dobru stranu, da to raspadanje kraće traje. Međutim, ako je ovde nešto drugačije nego kod svih drugih, to je to da nema dna, naša mogućnost, naši kapaciteti za propadanje su toliko veliki da ne postoji taj neki razumni stupanj nespokojstva, nešto ispod čega nećemo da idemo, na šta nećemo da pristanemo. Na sve ćemo da pristanemo, samo da se zabluda održi. To je čista situacija taoca, i to dobrovoljnog. Tu leka nema. Kada ti pristaješ na tako nešto što je ispod svih ljudskih kriterijuma, onda leka nema. Onda mi možemo da kažemo – pa dobro, sunce još uvek sija, barem to postoji, ali nismo na južnim morima. Moramo malo da se obučemo, pa nam je potreban neki kaput.
Sećam se da sam 91. imao opsesivnu ideju da sve svoje prijatelje, da sam mogao, strpam u neki avion i odvezem ih na neku toplu destinaciju, na neka južna mora. Ali mislim, da sam to uspeo, da bismo mi još tamo bili, ne bismo se još vratili, pošto to ništa nije prošlo. Ja sam tada sedeo i video očaj oko sebe, užas, neka nakazna politika, neki nakazni ljudi, sve onako kao neki primitivni đavo da je smislio, ne neki đavo višeg ranga, nego neki primitivac, seljačina od đavola i onda kažem -hajde da pokupim ljude pa da odemo, pa da se vratimo za nedelju dana, kada se ova primitivna horda, divlja, razularena, donekle smiri, kada se napiju krvi. Međutim, evo, već dve decenije smo mi na južnim morima, u mislima barem, ako ne u stvarnosti.
I prosto je ovo zavera protiv sopstvenog naroda, ovo što se nama događa. Ko će meni da objasni čiji je interes, ako ne kriminalnih grupacija, da je Srbiji mesto negde drugde osim u Evropskoj uniji, na kontinentu na kojem se nalazi? Mi bismo morali da iskoristimo šansu, a ne da budemo naterani motkama u tu Evropu. Pa neće niko da nas tera motkama, niko neće. Ako vam je draži jedan general, ako je premijer sposoban da slaže istražitelja, onda je mogućno sve. I tu biti sad hrabar, pokupiti se, objašnjavati je skoro kao jedan viteški gest. Ne možeš od običnog čoveka, od svakog pojedinca očekivati da bude vitez. Nažalost, nikakav drugi manji napor mislim da nije ovde dovoljan. Ovde zaista moraš da budeš kao Zoran Đinđić da rizikuješ, da ukalkulišeš sopstvenu smrt, da te neka budala tamo odstreli, da bi on mogao dalje da krade. I onda se pitaš zbog čega, zbog koga, zar ne mogu taj napor da uložim na nekom drugom mestu, gde ljudi to malo bolje primaju. Mi sad trenutno možemo sa velikom gorčinom da konstatujemo da smo najgore društvo na svetu. To nema nigde, zašto je to tako, o tome ćemo da pišemo romane, o tome ćemo da pravimo filmove, ali zašto je to zaista tako, mislim da nikada nećemo naći odgovor na to, to prevazilazi uobičajene dileme koje čovek ima u životu. To je nešto mnogo veliko i to je nešto mnogo gadno.
Onda ti sve svoje snage na alibije trošiš, oni hoće da unište gen Đinđića zato što se pobunio. Sve te interne bolesti su najteže, a mi imamo internu bolest, znate, rak se ne dobija virusom, nije zaraza, ti sam sebi proizvodiš smrtnu bolest. E, to je problem sa Srbijom, ona ima kancerogeno oboljenje. A sada je obrnuto, pošto sada taj kancer unutar sebe ima neku zdravu strukturu i onda se cela ta odvratna masa buni protiv tog zdravog gena unutra. I ti vidiš Koštunicu i vidiš sve ove ostale da se oni i dalje bore protiv mrtvog čoveka, protiv tog nerva za opšti interes, jer njihov nerv za opšti interes ne postoji, to je neiskreno. Ne možeš ti da pričaš da – više od autonomije, manje od nezavisnosti – nama može da donese boljitak. Znači da nam nude koncept XVIII veka i trebalo je na magarcima da su otišli onda na te pregovore, kao što se to radilo u XVIII veku. Ne, oni su otišli avionom, a nama su ostavili koncept magarca, prema tome, to je neiskrenost. Eto dokaza, zašto nose kravate, neka opašu one kubure kao što su radili ljudi tada i neka se onda bore kao hajduci protiv Evropske unije – što zapravo i rade.
I ođedanput svi profiti koje jedna država, koja još uvek nije mala, ostvaruje idu isključivo uzurpatorima, kriminalcima, zločincima, kleptomanima, a mi ćemo u međuvremenu, dok oni definišu nov identitet srpske države, da se bavimo prazninama: za kralja ili protiv kralja – možeš misliti dileme. Sve sami zabušanti, dakle, i u opoziciji isto, i oni su zabušanti. Bio sam i u Sarajevu pre neki dan prvi put posle svega i gledam ona okolna brda, gledam grad onako u dolini dole i šetam pored Miljacke i zamišljam četiri godine bez struje, pod snajperima, pod bombama, kakva je to strategija. Pa kada su njima tako nešto ponudili, šta nude nama sada kada su osuđeni na nas?
Prvo su lagali Karlu del Ponte, a sada lažu nas. A šta drugo da rade, kada oni ništa drugo i ne rade? Slagao sam, pa šta, eto, to je odgovor bio Karli del Ponte, a sad to priča nama, to isto – jeste, pričao sam da ću da ga izručim, a neću. I onda, kad ih neko puno pritiska kao što pritiskaju njih, oni te pritiske počinju da osećaju kao nepravdu, jer oni zaboga rade na tome, znaš, i onda u jednom trenutku se oni pobune, pa kažu – šta me toliko pritiskaš. Dok ne dobiju po repu, pa će onda da se smire, onda će ponovo da obećavaju. To je jedna taktika onako bez izgleda na ikakvu promenu. To je vruće-hladno, i oni sad tu iscrpljuju te neke zabijene uglove svoje mašte, jer šta više mogu da kažu posle toliko laži koje su izgovorili, šta još može da se smisli tu. Ja ne mogu za ovu vladu da kažem ništa drugo nego – nedobronamerna i glupa. Oni verovatno kao svoju pobedu doživljavaju odustajanje Evropske unije od nas i to je najstrašnije od svega.
Svetlana Lukić: Ili kao dokaz da se sa Evropom ne može – evo, probali smo i ne ide.
Nenad Prokić: Pa da, ali to je zamena teza, s nama se ne može, a ne sa Evropskom unijom. Što sad ne bi moglo sa Evropskom unijom, pa mogli su Poljaci, pa mogli su Mađari, pa nema nijedne zemlje koja prvo potpiše i prizna neki sud, pa posle neće s njim da sarađuje, pa se ljuti što se na nju vrše pritisci. Pa koga oni zezaju, šta? U Kumanovu je potpisano sve oko Kosova, sad je to gotovo, to što ste glasali Miloševića i to što ste imali bombardovanje i to što ste imali kumanovski šator, to je gotovo, to je završeno. Hajde da vidimo šta možemo još da izvučemo i da vidimo koje prednosti iz toga proizilaze. Pa proizilaze prednosti, Kosovo neće biti u Srbiji, ali će sarađivati sa Srbijom, pa kupovaće, pa ne mogu oni u Engleskoj da kupuju, kupovaće od nas gde je najjeftinije, oslanjaće se na nas. I sad hajde tih 150.000 ljudi dole da obezbedimo najbolje što možemo, a možemo, to se može, to nemoj niko da laže, to se može. Ti ljudi dole hoće da žive na Kosovu, to je očigledno, a da bi se živelo na Kosovu ti moraš da učestvuješ u životu na Kosovu i sa onim da sarađuješ ko dole ima ingerenciju. Pošto Tadić i Koštunica nemaju dole ingerenciju, ja da sam dole jedan od tih 150.000, ja ne bih ni po lule duvana davao za to šta oni govore.
Ti moraš dole da imaš račun u banci, ti moraš dole sve, pre ili kasnije, hoćeš, nećeš, a ti opet hoćeš. I nije neverovatno da će im uskoro biti bolje nego Srbima u Srbiji, i to je mogućno u nekom našem mračnom scenariju. Pa ćemo mi ići dole, kao što ćemo uskoro, ako se ovako nastavi, ići da radimo u Hrvatskoj, u Bosni, jer će tamo biti bolje i biće viši standard i sređenija država. Oni bar imaju guvernera dole, pa kad ne mogu da se slože, on udari šakom o sto i kaže – hajde, razlaz, ja ću da rešim situaciju. Mislim, ono šta je pred nas stavljeno kao izbor je toliko strašno, prosto tolika nesposobnost da se prepozna sopstveni interes. Mi smo zaista osnovali LDP kao neki dobronamerni konzilijum i sad pitamo ljude u Srbiji – imate teško oboljenje, na sve strane ste bolesni, hoćete li neku modernu terapiju, za koju ćemo naći partnere, o tom govora nema, ali vi morate da želite modernu državu i morate da pristanete na ono što jedna moderna država mora da ima, jer ona to mora da ima. Ili ćete i dalje da neke vračeve, nadrilekare, babe narikače uzimate i da se podvrgavate njihovom tretmanu, da vam buše uši, sipaju vrelo ulje, nabijaju na kolac i šta ja znam šta sve te metode podrazumevaju. To se uglavnom odnosi na onaj umorni deo biračkog tela, uzmite se u pamet, pazite, pazite, pazite.
Ja citiram, mislim da je to Agim Čeku rekao – svaki narod dobija onoliko koliko se i kako angažuje, niko vam ne poklanja slobodu i dobrobit. Ne možete očekivati da jedan nadoknadi nešto za sve nas. To je probao Đinđić, videli smo da tako ne ide. Moramo da se odreknemo svi jednog dela sebe, koji je učestvovao u svemu tome, i ja svog i ti svog, ali svako svog dela sebe da se odrekne zauvek, da bi bilo bolje. A oni s one druge strane, kojima nikad nije bilo dosta, oni moraju da zaigraju na najbolji deo sebe i onda negde da se nađemo i da se sretnemo, da vidimo neki zajednički interes, da odustanemo od te tvrdoglave želje da se propadne i da se sedi i da se kuka. Ne znam, to je sad već onako bukvar civilizacijski, ti sad moraš stvarno ono – A, B i tako dalje. Oni su naviknuti na floskule Šešeljeve, oni samo to mogu da slušaju – neka je laž, samo neka je jednostavno i neka upali vatru da se malo ogrejemo. Strašno sam puno putovao po Srbiji razlupanoj i niko neće da im kaže javno – otići će Kosovo, niko nije hteo da im kaže – otići će Crna Gora. Svi smo negde znali, niko neće da ti kaže, niko neće da postavi korelative životne na tu ravan, da se kaže ono što jeste, crno-crno, belo-belo. E, ovde javni diskurs nije takav, onaj ko govori istinu ovde on je lud, ludo hrabar, pazi se, sine. A i treba da se paziš.
Otvoreni poker, krvavi poker, sada nastaje to, nema više blefiranja, nema ništa, sad smo se otvorili i sad je to to. Oko Dulićke ovaj slučaj, tu se pokazuje koliko su radikali nepatriote. Nije tu važan ni ustaša, nije tu važna ni Dulićka, ni ko je njen tata, ništa to nije bitno, bitno je samo da se još malo poskoči u procentima. Dakle, ja ne bih nikad takva sredstva koristio, to su prljavi trikovi. Nepatriotski je koristiti takva sredstva u ovako jadnoj državi. Pa slušali smo 20 godina o tim ustašama negde, pa jesu li ustaše dolazile kod nas ili smo mi išli tamo gde se priča da su oni. Dakle, ta sredstva su nedozvoljena, nisi patriota, ne misliš dobro svom narodu. I u istom trenutku pališ vatru da bude Srbima u Hrvatskoj lošije. Šta ti radiš, ti čuvaš sopstvenu guzicu, gojiš je, ništa ne radiš dobro za narod, ne radiš dobro za državu, ne radiš dobro ni za koga, samo misliš na sebe i koristiš sva sredstva da tebi bude bolje i da ti budeš neki baja, dasa, ti ćeš sad nama da objasniš sve, ko je ko, šta je šta, ko je ustaša, a ko je četnik. Svi smo mi glupi pa ne znamo to, ne znamo mi istoriju. Istupili smo iz nje, pa što bi je pa znali.
Osnovao sam LDP sa prijateljima i mi, kao što svi znaju, pričamo potpuno drugu priču. Ako Srbi hoće da je čuju, neka je čuju, ako to Srbi neće, posle prvog glasanja, ukoliko ne budemo ušli u parlament, ja neću u 60-oj godini ponovo da sedim u kolima sa Čedomirom, sa Nikolom i da objašnjavam Srbima kako bi, naime, trebalo da uđemo u Evropsku uniju. Kao što Labus prvo nađe posao, pa iznenada da ostavku, e pa znaš šta, i ja sam u Srbiji predugo da bih sebi dozvolio da toliko zavisim od Srba.
Znate, 20 godina ja radim ovo, pa sad, evo, već godinu dana radim ovde. Vidim da je potrebno da neko i to uradi, da sa zvanične političke govornice kaže istinite stvari, a ne iz Beogradskog kruga. Dakle, ja nisam mogao da se učlanim nikada ni u jednu od postojećih srpskih partija, pa čak ni u Demokratsku, a što se tiče mene i mog političkog angažmana, on je ograničen, tu sat otkucava. Ukoliko ne bude nikakvog odgovora tog umornog ili neumornog glasačkog tela, u smislu tih deset poslova koji treba da se urade da bi Srbija postala moderna država, ja ću onda voditi svoj individualni moderni život sa svojim predilekcijama, ukusima, namerama, a Srbe ću pustiti da uživaju, da sede pored vatre, da peku krompire i da pevaju uz gusle.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, govorili su Marijana Obradović, Jelena Milić, Miodrag Zec i Nenad Prokić. Ko je raspoložen i ko nema pametnija posla može da dođe sutra uveče, dakle, u subotu u Dom omladine na promociju našeg DVD. Znači, 17-og u 7, prijatno.
Emisija Peščanik, 16.06.2006.
Peščanik.net, 16.06.2006.
