Nagodba

Radio emisija 15.04.2011. Govore: Dimitrije Boarov i Vesna Rakić-Vodinelić.

Svetlana Lukić: Sutra je taj miting Tome Nikolića, Aleksandra Vučića i ostalih predstavnika gladnih i poniženih. Iako su poručili da bi mogli da zauzmu vladu i televiziju, to neće učiniti. To su sada novi ljudi novog vremena. To nisu oni varvari od kojih Rimljani drhte. U stvari, nema više ni varvara, ni Rimljana, izmešali su se i žive u miroljubivoj koegzistenciji. I kada je pre 15, 16 vekova poslednji Rimljanin, kako su zvali cara Ecija, zavapio – varvari nas bacaju u more, a more nas izbacuje nazad na varvare, već su i tada umni Rimljani upozoravali da će njihovu civilizaciju skupo koštati nestanak osnovnih građanskih vrlina, propast ekonomije i pomirljivost prema varvarskim običajima.

Nekako mi izgleda da je sutra taj dan koji smo u neverici čekali godinama. Dan kada se isti ljudi koji su doslovno sahranili zemlju i ljude u zemlju, vraćaju na pozornicu. Kao da se više ne postavlja pitanje da li će Nikolićevi radikali pobediti Tadićeve demokrate, nego samo sa koliko razlike u golovima će ih pobediti. Sada najveća srpska proevropska stranka igra za opstanak u igri, odnosno za to da bude koliko toliko ravnopravni partner ubuduće velikoj koaliciji. Iz ove bitke ne može se izaći nikakvom Šaperovom marketinškom kampanjom. Taj mag srpskog marketinga sada mora da smisli čudo neviđeno da bi njegov proizvod našao kupce. Stari trikovi ne pomažu. Možda Šaper može da iskoristi iskustvo marketinških savetnika burmanskih generala, koji pred svake izbore nađu belog slona koji tamo simbolizuje napredak, mir i blagostanje svih Mjanmaraca. Naravno, osim Su Ći koja je zatočena u kući. Beli slon ispred sedišta Demokratske stranke u Krunskoj bio bi veliki šok za demoralisane i proevropski orijentisane birače, i sigurno bi ih isterao na birališta.

Ovo je, naravno, bila neuspešna šala. Zar i oni nisu učinili da Evropska unija sve većem broju građana izgleda kao jedna velika, neumesna  šala. Demokrate će doživeti poraz. Posle ovih izbora izaći će potučeni i demoralisani. Oni su kao onaj miš iz grčke priče, koji se lako uvukao kroz rupu u koš sa pšenicom i bio je toliko alav da, kad se preždrao, natrag nije mogao punog stomaka. A koliko godina im govorimo da oni i njihovi saveznici obuzdaju pohlepu? Koliko godina gledamo kako se ponašaju kao ljudi kojima stalno nedostaje nekoliko stotina hiljada ili miliona evra, pa da postanu pristojni državni službenici?

I kao što putnik, tek kad dođe na neku uzvišicu, jasno vidi put koji je prešao i sve krivine, pogrešne staze i skretanja koja je izabrao, tako ćemo i mi sutra, na kraju jednog perioda svog života u ovoj zemlji, saznati pravi odnos napora koje smo ulagali i rezultata koje smo postigli. Rezultat će biti takav da će to biti prilično neutešno. U današnjoj emisiji govoriće Dimitrije Boarov i gospođa Vesna Rakić-Vodinelić. Počinjemo sa Dimitrijem Boarovim, koji govori upravo o mitingu na kojem će, uzgred budi rečeno, govoriti i ovaj Dragišić. To je simpatično i simptomatično. Znate, to je onaj stručnjak za bezbednost koji je, nisam ni znala, bio u stranci Rasima Ljajića. Međutim, eto, pre neki dan se setio da Rasim Ljajić ne radi ništa i da je ta stranka potpuno pasivna. Sutra će se popeti na binu kod Tomislava Nikolića. Znači, počinje velika bežanija i veliko penjanje na binu kod Tomislava Nikolića. Oni koji to ne mogu, ima još nekoliko meseci u predizbornoj kampanji da nešto učine. Da li će, videćemo.

Dimitrije Boarov: Srbija postepeno ipak postaje ozbiljna država i ozbiljno društvo, a u ozbiljnim društvima se mitinzima istine ne postižu politički ciljevi. Naravno, ne postižu se ni arogancijom nekih nedodirljivih kabineta i pukim PR-om, ali mitingaška Srbija ne može da reši nijedan problem. To sam mislio i kad se tim mitinzima štošta i postizalo. Mitinzi su zapravo pritisak na sistem, to je jedan instrument sile. Taj instrument može da dovede na vlast Kurtu umesto Murte, ali ne može da reši nijedan problem. A s obzirom na ono načelo o jedinstvu sadržaja i forme, koje što smo učili još u osnovnoj školi, neću da kažem da je samo Milošević plod mitingaške Srbije, nego važi i obratno, pa je onda on bio i obavezan mitingaškoj Srbiji. Mitinzi su ga nosili kao bujicu. Slično smo videli i posle 5. oktobra, na žalost. Taj slom starog režima sa ogromnim mitingom. Ono što je tako nastalo, moralo je da se sruši na isti način. Ali naravno, to samo po sebi nije rešilo probleme Srbije. Moje uverenje je da se mitinzima možda može postići da se poplaše ovi protiv kojih mitinzi se organizuju, i mislim da se vladajuća koalicija već poplašila. Stalno se puštaju te ankete i preti se novim zaoštravanjem. I naravno, ćuti se o tome kako bi se rešavali problemi Srbije. Problemi Srbije postaju problemi jednog civilizovanog društva, i to ne može da se rešava na u, bu, i na o-ruk.

Čak se vođe SNS-a koje organizuju miting hvale da sutra mogu da osvoje radio-televiziju, da uđu u vladu i tako dalje. Misilm da bi za njih bilo pametnije da se time ne hvale. To nije lapsus. Oni to imaju u vidu i suština tog mitinga je – bolje sami da se predate. E sad, imam osećaj da je ta vladajuća koalicija već duže vreme u jednoj hroničnoj defanzivi, da nema plana i ne zna šta da radi. Htela bi i ovce i novce, i nije se dovoljno energično opredelila za jedan kurs. Tako da mi imamo jednu koaliciju koja ima jako mnogo ciljeva, a nijedan nije ostvarila. Ta defanziva je poslednjih meseci prešla u neku vrstu predaje, kao da je istaknuta bela zastava. Gledaju se rezultati anketa, niko ništa ne radi, i svi razmišljaju o tome šta ćemo posle poraza. Taj defetizam je posledica nekog straha ili toga što se nema jasan cilj i plan, ili se nema dovoljno ljudi u vrhu koji imaju vizije i znanja. Ili je možda posledica te sulude ideje da se sa najjačim protivnicima možemo i nagoditi. To je kod velikih stranaka krajnja nužda. Podeli vlasti sa glavnim protivnikom se pribegava u nekim pat pozicijama posle izbora. Sa tim se apsolutno ne kalkuliše pre izbora. Ne mogu da se setim da je u političkoj istoriji pre izbora pravljena velika koalicija, osim u nekoj iznudici. Mislim da je ideja o velikoj koaliciji, koja je lansirana pre izbora, upropastila tu vladajuću koaliciju. Postavila je jednu platformu za taj opšti defetizam i hroničnu kolebljivost koja, faktički, radi u korist onoga koji nadire, koji hoće vlast i koji tvrdi da su svi nezadovoljni ljudi u Srbiji iza njihovih leđa.

Svetlana Lukić: Evidentna je ta njihova taktika povlačenja, a opet nas stalno upozoravaju da postoji opasnost da bude velika apstinencija birača koji su proevropski orijentisani. Vi šaljete poruku da ste poraženi, i onda se verovatno ne treba iščuđavati činjenici da u Srbiji sada 20 posto ljudi manje podržava priključenje Evropskoj uniji, nego što je to bilo prošle godine. To je zamor od nečega što u stvari nije ni počelo.

Dimitrije Boarov: Znate, ljudi idu za nekom idejom samo ako ona odmah daje neke rezultate. Prvo smo se otresli, možda je ružno reći, onih manijaka koji su pričali „Kosovo je naše“, „Kosovo ili ništa“. Prvi rezultat evropske politike je bio da su te snage izgubile izbore. Drugi konkretan, razumljiv ljudima i vidljiv rezultat je bio taj značajan uspeh da se ukine vizni režim. Sada je ostalo pitanje šta možemo dobiti na unutrašnjem planu promenom sistema. Neko kaže – pa šta se moglo uraditi pre nego što ti Evropska unija nešto da. Pa moglo se požuriti sa restitucijom. Restitucija je jedna naizgled opasna stvar pošto u Srbiji ima jako mnogo sirotinje, koja uglavnom neće biti korisnik te restitucije. To će biti samo neki građanski i neki posednički sloj u Vojvodini. I onda se restitucija više smatra nekom iznudom, nego nešto što će narod pozdraviti. Ali restitucija je zbog mnogo čega važna. Neću sada da fraziram, ali zbog jedne stvari je najvažnija. Kad napravite restituciju, vi šaljete signal da ozbiljno mislite da nećete nazad u socijalizam. Svi ti izgovori – te Nemci će tražiti povrat imovine u Vojvodini, te uložilo se jako mnogo u te zgrade u Beogradu, u Knez Mihajlovoj ili ne znam gde, sada to treba vratiti, a mi smo to održavali, doterivali, doinvestirali, su toliko plitki. Država to ne bi osetila, i to pre svega ne bi osetila naturalna restitucija. Kažu kao – troškovi 30 milijardi. Koji troškovi od 30 milijardi da vratiš 600 hiljada hektara zemlje u Vojvodini, koja se i sad loše obrađuje, i sa kojom muljaju neki tajkuni. Iznajmljuju, podiznajmljuju, niko živ nema evidenciju ni ko o tome brine, ni ko to rentira. Ali neću sad da zalazim u to pitanje. Mogao se znači poslati signal, ne samo Briselu, nego pre svega sopstvenom stanovništvu da mi nećemo nazad. Nije se to uradilo, nego se krenulo sa nastavkom privatizacije, da načnemo javna preduzeća.

Od početka je kod vladajuće koalicije to prikazano kao potreba da se izgrade auto putevi, a kod opozicije da je to predizborni novac da se kupi biračko telo. Niko nije rekao – ne, i privatizacija javnih preduzeća je nužnost jer se država pokazala kao loš gazda, čak i tog Telekoma. To jeste uglavnom dobro preduzeće, ali je onda uzeo da ga prodaje neko ko nije stručnjak za prodaju. Smešno je da najbolje preduzeće niste u stanju da prodate. Kako ćete onda prodati onaj deo javnih preduzeća koja ne odbacuju ni takve profite kakve odbacuje Telekom. Na izvestan način se stalo u tom ritmu dokazivanja građanima da, i pre nego što uđemo u Evropsku uniju ako ikad uđemo, evropska politika na unutrašnjem planu mora da deli i kolače, a ne samo gorke zalogaje.

Kod tako krupnih stvari uvek deluju lobističke grupe koje su u mnogim zemljama čak i legalizovane. Kod nas nisu. Tako da vi imate lobističku grupu, recimo, glavnog dobavljača Telekoma, koji finansira sve što je protiv prodaje Telekoma jer se plaši da on, kada dođe novi vlasnik, neće biti potreban i da će izgubiti profite. U Srbiji nije običaj da se prizna da je to lobistička grupa, nego se kaže – to je nacionalni interes. Sve lobističke grupe imaju nadnaslov nacionalni interes. Šta je tu problem? Pre odluke o prodaji jedne tako krupne stvari moraju da se obave pregovori. I tek ako nađete jednog ili dva ozbiljna kupca možete izaći u javnost i reći da prodajete. I naravno, potreban je tender. Možda vi niste pregovarali sa svima koji su zainteresovani. Taj potencijalni kupac treba da odreši kesu za milijardu i po evra, to su ogromne pare. Kada hoćete da mu prodate robu, vi nju morate da pripremite za prodaju – i sistemski, i uredbe, i ograničenja, i tačna evidencija šta on dobija, šta ne dobija. Imam osećaj da su ti kupci verovatno blagovremeno tražili vrlo transparentne informacije. Bojim se da u Srbiji nema nijednog javnog preduzeća koje potencijalnom kupcu može da da apsolutno transparentne informacije o svim aspektima. Niz stvari se zapravo krije. I pretpostavljam da je na svakom od tih koraka bilo propusta kod prodavca, to jest kod vlade Srbije.

Pošto je reč o ogromnim parama i jednom vitalnom sistemu, prodavac mora da dokaže potencijalnom kupcu da je u stanju da štiti njegove interese i posle ulaska u posed. Bojim se da ni tu Srbija potencijalnim kupcima nije dokazala da je u stanju da izađe na kraj sa sindikatima u Telekomu, sa lobističkim grupama i parazitima koji vise oko Telekoma. I, u krajnjoj liniji, nije uspela potpuno da objasni ni tu poslovnu strategiju. U kojoj meri je imala određenu političku dimenziju, šta se htelo i šta se dobilo investicijama u Republiku Srpsku, u Crnu Goru, i tako dalje. Kad se tome pridruži i inače prilično niska likvidnost u Zapadnoj Evropi i jedan politički rizik koji u Srbiji ne raste, ali ni ne pada, i još njihova procena razvoja kupovne snage tog tržišta, onda se tu stvorila jedna situacija u kojoj se kupci kolebaju. Ni toj austrijskoj kompaniji niko nije dao nedvosmislen odgovor da li može da pripoji VIP ili ne. Ako je neko mislio da će dobiti milijardu i po prodajući Telekom, a onda još 600, 700 miliona evra prodajući ponovo VIP-ovu licencu, taj se prevario. To je suviše lepo da bi bilo realno kao cilj. Ako sada krene u taj posao, vladajuća koalicija neće imati vremena za benefite. Prvo će doći politička šteta, a ekonomski benefiti će doći nekoj budućoj vlasti. Mislim da opozicija, kada bi bila racionalna i kada bih ja u to verovao, drži šipke da se to proda jer će benefite pokupiti oni, a šteta će se knjižiti vladajućoj koaliciji.

Zvanična stopa te armije nezaposlenih je 19,7. To je, naravno, 20 odsto. Od tih 20 posto, jedno 4,5 posto su ljudi koji rade u sivoj ekonomiji, i deo porasta nezaposlenosti je zato što mnogi više ne prijavljuju radnike. Ne mogu da izdrže, pala im je rentabilnost i vraćaju se u zonu gde su godinama bili. To je užasno visoka stopa. Preko 10 posto je već veoma zabrinjavajuće. Međutim, uvek se zaboravlja da od 1 800 000 zaposlenih, čak 500 hiljada ljudi spada u sledeće dve kategorije – oko 150 hiljada je zaposleno u firmama koje nisu delile nikakvu platu, a oko 350 hiljada radi u firmama gde je deljeno onih 16 hiljada garantovanog minimalca ili kako se to već zove. Znači, nema od čega da živi, ne samo ovih 750, 800 hiljada zvanično nezaposlenih, nego i tih 500 hiljada koji se zovu zaposleni. To je jedno užasno breme i Srbija ne može da dozvoli da ljudi počnu da umiru od gladi. U Evropi je to neprihvatljivo, i nema ni potrebe. Srbija može da ishrani te ljude kako tako. Tu su opravdane i administrativne i birokratske i ne znam kakve mere, jer ne smemo dozvoliti da ljudi crkavaju zato što su siromašni. Međutim, problem Srbije i dalje ostaje taj Zakon o radu jer ljudi koji su zaposleni smatraju da moraju biti zaštićeni po najvišim evropskim standardima. A to onda vezuje ruke menadžmentu. U većini javnih preduzeća imate sposobne ljude koji imaju ideja kako da izvedu firmu na zelenu granu da ona postane profitabilna. Ali, ne možete da imate bilo koje preduzeće gde su troškovi plata, na primer, iznad 10 posto troškova. To je kraj. Ako imate Zakon o radu koji kaže da u jednoj azijskoj zemlji kakva je Srbija hoćemo evropsku zaštitu radnika – jadni naši radnici – jesu jadni, ali onda nema menadžmenta. Onda vi od tog direktora ne možete da tražite rezultat jer menadžer mora imati prostor da manipuliše i radnom snagom. Naravno, to je ružno reći, ali mi onda ne možemo tom menadžerskom sloju da kažemo – vi ne znate svoj posao. Ili na primer, sve se to vrati sirotinji.

Sad imate diskusiju da se poveća taj minimalac. To je baš ono, samo leba i vode. Ali, pošto imate privredu koja je nemoćna, vi ćete je uništiti time što ćete podići taj minimalac sa 16 na 50 hiljada. Ljudi onda u kalkulacijama kažu – ne može, ovde nema biznisa. A onda ćete imati još veći broj siromašnih. Prema tome, svaka ekonomska mera je batina sa dva kraja i tu je potrebna kompetencija, mudrost i neka politika koja mora imati vrlo razvijen osećaj za realnost. Mora da zna šta može, a šta ne može. Tu su, naravno, kompromisi neophodni. Ne može se ići baš pravim putem i gaziti sve pred sobom, pa ko živ, ko mrtav. Ali mislim da se i u datim okolnostima mogla voditi daleko mudrija politika, privredna pogotovo. U nerazvijenoj zemlji ne možete odvojiti politiku od privrede. Dugo sam bio uveren da je najvažnije smanjiti uticaj države. Znači, koncepcija male države i čuvena rečenica – odvojiti političare od novca. To je geslo liberalizma i sve se slažem. Ali, ne možete napraviti ni ozbiljne reforme ukoliko nemate političke snage koje su u stanju da prime na sebe taj udar nezadovoljstva, da racionalizuju tu politiku i da objasne narodu da je to za njegovo dobro. Čoveku kome treba da odsečete nogu je jako teško reći – moramo ti odseći nogu da bi ostao u životu. U tom smislu ni ne prebacujem mnogo političarima što se petljaju u te stvari. Ali oni su jako spremni da istrče i da se pojave tamo gde ima nekog privrednog uspeha, a tamo gde ga nema, to ih ne zanima. Tu su onda liberalni.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dimitrije Boarov. Kao što znate, negde do 3. maja je produžen rok kada treba da se postigne ili ne postigne dogovor sa Telekomom Austrije. Vladajuća koalicija naravno žuri da, ako može, dobije nešto keša. Inače, kako je mali svet, stalno se prepliću putevi sa tim Telekomom Austrije. Da se podsetimo samo da je Telekom Srbije poslednjih dana vlade Vojislava Koštunice kupio Telekom Republike Srpske za 650 miliona evra. Nama smrtnicima, koji ne znamo da brojimo dalje od 10 hiljada evra, ta cifra ne znači mnogo. Međutim, znači ako se kaže da je Srbija platila 40 posto više novca za Telekom Republike Srpske od drugoplasiranog na tom tenderu, a to je bio Telekom Austrija. Znači, platili smo više oko 180 miliona evra. Telekom Srbije je novac za kupovinu Telekoma Srpske obezbedio iz kredita. Kredit od 700 miliona evra nam je dala američka Siti banka i taj kredit se vraća još uvek i vraćaće se do 2013. godine. Kada se ponekad upitamo odakle Dodiku pare da tako bezbrižno divlja po Republici Srpskoj i uopšte u Bosni i Hercegovini, eto jednog od odgovora. Samo pre tri, četiri godine je dobio 700 miliona evra u kešu, a Republika Srpska je mala. Ako pogledate istočnu Republiku Srpsku, odnosno istočnu Bosnu i Hercegovinu, to je praktično zemlja bez ljudi, kao da je bio hemijsko biološki rat. Tako da je ovih 700 miliona spucano tamo negde između Banja Luke i Laktaša, i nekoliko sela.

Dimitrije Boarov je pomenuo neke brojke koje su prilično zastrašujuće, a to je da je stopa nezaposlenosti u Srbiji skoro 20 posto. Poređenja radi, u Hrvatskoj je to 11 posto, u Crnoj Gori 12, u Albaniji 13. Dakle, tu smo rekorderi. Apsolutni smo rekorderi po stopi inflacije od 3 posto u 2010. godini. U Hrvatskoj je bila samo 1 posto, u Crnoj Gori 0,5 posto. E sad, ako ljudi sve to moraju da trpe i da gube poslove, onda je koalicija mogla da im kaže – nema se novca, eto svetska ekonomska kriza je, ali ipak ćete živeti u zemlji u kojoj se poštuje elementarna pravda. Naravno, tu nas putevi vode do ovog slučaja Svetlane Ražnatović. Mnogi ljudi su poludeli, pa i ja sam poludela kad sam čula, pre svega Tomu Zorića. Ako ga vidim negde na ulici, biću dobar strelac. Vidite da je to postalo jako popularno – predsednika Nemačke su pogodili jajima, tu je bila torta za jednog berlinskog biskupa, ona gospođa je gađala kamenicama Mlađana Dinkića, pa ga promašila. Ne znam šta ću ja da dohvatim, šta mi bude pri ruci, ako vidim Tomu Zorića koji je tako oholo i bezobrazno objašnjavao zbog čega gospođa Ražnatović može da uživa u svojoj vili sa narukvicom za praćenje, koja je inače ispitana i neće joj ništa škoditi tenu. Naravno da je taj institut, odnosno ta pogodba između tužilaštva i okrivljenog prilično nova u Srbiji. Međutim, ovo je još jedna prilika u kojoj Srbija u momentu kada uvodi neke nove institute, od njih odmah napravi apsolutnu karikaturu. Tako je izgleda bilo i sa ovim.

Ali možda su tu upetljane naše strasti. Možda je tu naše sećanje na Cecinog pokojnog muža Željka. Možda su tu slike gde sa kaubojskim šeširom sedi zajedno sa Kumom i Šiptarom 2003. godine. Možda su tu slike gde peva na svadbi Palminog sina, pored je Ivica Dačić, prijatelj porodice Velja Ilić, i ruski ambasador. To sve, naravno, ne bi trebalo da ima nikakve veze sa presudom. Ali postoje neke druge stvari u vezi sa tim i mi smo pozvali našeg stručnog savetnika za ta pitanja, profesorku prava Vesnu Rakić-Vodinelić da nam objasni ceo slučaj da bismo znali da li su u pitanju samo naše strasti, ili je zaista tužilaštvo uradilo bezočnu stvar. Ako je to uradilo, onda ćemo, koliko god to loše zvučalo, iskoristiti sva sredstva da izvršimo pritisak na tužilaštvo i sud da se ova presuda ukine.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ražnatovićeva je u stvari bila optužena za dva krivična dela. Jedno bi bilo zloupotreba službenog položaja. Težina krivičnog dela zavisi od toga kolika je imovinska vrednost te zloupotrebe, i po članu 359. stav 3. kao maksimalna je propisana kazna do 12 godina zatvora. Takođe, ona je optužena za krivično delo neovlašćenog držanja oružja. Kada se ovakav jedan sporazum zaključuje, javni tužilac mora da vodi računa o posledicama krivičnog dela, o okolnostima pod kojima je ono učinjeno, o ranijem životu okrivljene osobe, o ponašanju te osobe nakon učinjenog krivičnog dela. Tu su zapravo izrečene dve kazne. Jedna je novčana kazna u visini od milion i po eura. Druga kazna je kazna kućnog pritvora, a njena dužina iznosi ukupno godinu dana za oba krivična dela. Izricanje novčane kazne za teža krivična dela je relativno redak slučaj, a ovo, bar po onome kako glasi optužnica, jeste teže krivično delo. Ono što je novo jeste i da nije određena kazna zatvora, nego mera kućnog pritvora sa elektronskim praćenjem, što takođe nije uobičajeno kod nas. Šta sve nama ovde nedostaje da bismo ocenili da li je ovakav postupak javnog tužilaštva uobičajen ili neuobičajen? Prvo, uopšte nisam mogla da dođem do podatka o broju krivičnih postupaka u Srbiji koji su okončani sporazumom između javnog tužioca i okrivljenog. Kada govorimo o motivaciji javnog tužilaštva, treba reći da se ono na ovakve sporazume odlučuje onda kada smatra da nema baš dovoljno dokaza da potvrdi svoju optužnicu. Mi smo u ovom slučaju stalno bivali obavešteni da istraga toliko dugo traje zato što je potrebno dosta vremena da se prikupe dokazi.

Ova istraga je nekoliko puta bivala proširivana i time je objašnjavano to dugo proticanje vremena. I na kraju, kada je optužnica podignuta, mogli smo, makar preko medija, čuti tvrdnje iz javnog tužilaštva da je sada prikupljeno dovoljno dokaza da se takva optužnica podigne. To je sada u izvesnoj nesaglasnosti sa motivacijom javnog tužilaštva da jedan takav sporazum zaključi. Dakle, ako smatra da može da podrži svoju optužnicu, ne vidi se da li je motivacija inspirisana nesigurnošću javnog tužioca da je dokaže. Prema tvrdnjama koje dolaze odatle, nije. I to već rađa jednu sumnju da se radi o razlogu koji nije pravnog,  nego vanpravnog karaktera. Drugi uslov tiče se ocene ličnosti okrivljenog i njegovog odnosa prema izvršenom krivičnom delu. Tu je potrebno ozbiljno razmotriti raniji život okrivljene osobe i utvrditi okolnosti iz kojih se vidi iskreno kajanje. Potrebno je i utvrditi spremnost da se celokupna šteta koja je prouzrokovana bilo državi, bilo nekom trećem, nadoknadi. I u tom pogledu mislim da postoji razlika između onoga što javno tužilaštvo u optužnici tvrdi da je prouzrokovana šteta. Tu se pominju cifre koje idu negde oko četiri i nešto malo više miliona evra, dok je izrečena kazna milion i po evra. Dakle, nije jasno da li je i taj uslov ovde ispunjen.

Sledeće što može da izazove određenu sumnju jeste da je našim zakonom sada izričito predviđeno da se takav sporazum može zaključiti ako je kao maksimalna zaprećena kazna po pravilu do jedne godine, a onda izuzetno i kazna do 3 godine. Ako je tačno navođenje medija da je gospođa Ražnatović optužena za krivično delo zloupotrebe službenog položaja i to za teži oblik krivičnog dela, onda bi se moglo zaključiti da taj uslov ovde ne bi bio ispunjen. Zbog toga bi bilo potrebno imati dobar uvid u praksu javnog tužilaštva ovim povodom. Ponavljam da mi ne znamo ništa o broju zaključenih sporazuma, o visini izrečenih kazni. Ne znamo mnogo ni o tome koliko je ljudi u Srbiji osuđeno na kućni pritvor sa elektronskim praćenjem. Pretpostavljam da to nije veliki broj jer se radi o jednom novom institutu. Ono što se do sada u javnosti moglo čuti jeste da je takva mera izrečena prema dve vrlo poznate osobe. Jedna je Miladin Kovačević, a drugi je ovaj slučaj Svetlane Ražnatović. Kada sve to saberemo, mogli bismo zaista da postavimo pitanje da li je ovakav postupak rezervisan za uticajne javne ličnosti. I za jednu, i za drugu možemo tvrditi da su uticajne, da li same po sebi ili preko nekih svojih drugih veza, poznanstava, kanala i tako dalje. Ako je sve to tako, da li onda takav način postupanja suda predstavlja jedan vid diskriminacije prema onima koji nemaju novca i društvenog uticaja.

Kućni pritvor je, kao što sam već rekla, za nas relativno nov u normativnom smislu. Ali praksa kućnog pritvora, možda ne u Srbiji, ali u bivšoj Jugoslaviji, bila je po pravilu vezivana za lica koja su optužena za politička krivična dela. Koliko je meni poznato, posle 1945. godine prvi kućni pritvor je bio izrečen Alojziju Stepincu, koji je bio optužen za ratni zločin. Izrečena mu je sankcija, pet godina je proveo u zatvoru, a onda mu je ta zatvorska kazna zbog lošeg zdravstvenog stanja bila zamenjena kućnim pritvorom. Takođe je poznato da su, neformalno i bez ikakvog pravnog osnova, u kućnom pritvoru bila zadržavana pojedina lica kojima nije čak ni suđeno. Ako pođemo od toga da je jedna ovakva privilegisana kazna rezervisana za selebriti osobe, onda možda ne bi bilo loše da se malo podsetimo i kako to izgleda u nekom svetu koji je dosta daleko od Srbije. Poznat je slučaj Naomi Kembel, manekenke koja je mnogo više selebriti nego osoba o kojoj sam do sada govorila. Poznato je da je ona nekoliko puta bila optužena, ne zbog vrlo ozbiljnih krivičnih dela, ali zbog nekih nasilničkih akata koji su na granici prekršaja i krivičnog dela. Ona je tako volela da gađa svoje saradnice mobilnim telefonom, u jednoj prilici se, više verbalno nego fizički, nasilnički ponašala i prema osoblju u avionu. Njoj su za te različite prestupe izricane različite kazne. Zbog svog nasilničkog ponašanja u avionu bila je i uhapšena u Londonu. Priznala je to delo i bila je osuđena na društveno korisni rad, koji je kod nas predviđen kao prekršajna, a ne kao sankcija za izvršenje krivičnog dela.

Dakle, i za neka manje značajna krivična dela selebriti u svetu nisu baš sasvim pošteđeni odgovornosti, bilo prekršajne, bilo krivične. Meni se čini da to obavljanje društveno korisnog rada uopšte ne bi bilo loše u određenim situacijama i kao krivična sankcija. Podsetiću vas da je Naomi Kembel radila u sanitarnom odeljenju grada Njujorka, radila je u stvari na đubretarskim poslovima. I najzad, ono što u javnosti mora da se postavi kao pitanje jeste – nije li ovo indirektna diskriminacija ostalih okrivljenih i potencijalnih okrivljenih u Srbiji ako je dovoljno da budete poznati po bilo kom osnovu i ne uvek sa dobrim glasom, i ako imate dovoljno novca da to pokrijete. Dakle, oni koji nisu u takvoj situaciji biće, verujem, bez pokušaja ikakve nagodbe relativno lako osuđeni od sudova u Srbiji. Da je to relativno lako, pokazuje se na dva primera. Jedan je ta preopterećenost zatvora, koju više niko ne krije, a drugi je veliki broj naknada štete zbog neopravdanog trajanja pritvora ili zbog neopravdanog izdržavanja kazne zatvora, o čemu postoje određene naučne studije i statistički podaci. Tu se, procentualno gledano, vidi da je taj broj kod nas negde pedesetak puta veći nego na primer u Nemačkoj, koja se računa kao jedna relativno ozbiljna pravna država.

Svetlana Lukić: Ono što je meni upalo u oči ili u uši kada sam slušala portparola javnog tužilaštva, koji je pregovarao u ime te institucije, jeste da je on sve vreme ponavljao da je to novi institut i da moramo na to da se naviknemo. Međutim, prilično iritantno je bilo da se sluša to što je on sve vreme govorio novac, novac, novac – to je najveći ikada uzet novac od nekoga, to će ići direktno u budžet, mi smo mogli njeno ime i da stavimo na licitaciju, ali to bi potrajalo… Kada ste pomenuli skupljanje dokaznog materijala, ono što je isto potpuno neverovatno je da je on rekao da je to trajalo osam godina. Od 2003. godine se prikuplja materijal da se podigne optužnica i onda nam kaže – na osnovu toga bi moglo da se dogodi da i suđenje traje jako dugo, pa da još država opet na neki način bude materijalno oštećena.

Vesna Rakić-Vodinelić: Prvo, to što je institut nov ne znači da treba da bude diskriminatorno primenjen. On treba da bude primenjen na sve koji se nalaze u istoj situaciji, bez obzira da li su moćni, bogati i uticajni. Pod ogradom – ako je diskriminatorske primene bilo. A da bismo to utvrdili, moramo znati mnogo više podataka i javno tužilaštvo je dužno da nas o tome obavesti. Drugo, sudbina toga novca i njegov odlazak u državni budžet je zaista objašnjena na jedan iritantan način. Mislim da se koristi i štete ne mere samo novcem kada je pravosuđe u pitanju, a pogotovu kad je u pitanju dostizanje nekakvog ideala pravde. Na osnovu reakcije velikog broja ljudi sa kojima sam razgovarala o ovom slučaju, verujem da je na ovakav način nanesena mnogo veća šteta pravosuđu Srbije, nego što je to novčana korist koju je budžet Srbije ostvario ili će u budućnosti ostvariti. Zašto? Zato što ona umanjuje ionako nisko pouzdanje građana u pravosuđe. Kada bi moralo da bira između štete koja se nanosi ugledu pravosuđa i koristi koju ima državni budžet, mislim da bi svako ozbiljno društvo stavilo prst na čelo. Drugo, da li je to odista veliki dobitak za državni budžet? Ako je istraga trajala sedam godina i ako su u njoj učestvovali policijski organi, javni tužioci i njegovi zamenici, pa onda istražni sudija, izračunajte plate tih ljudi pomnožene sa 12, pa pomnožene sa 7. Ne verujem da je ovde postignut nekakav veliki dobitak. I ne mora da znači da bi bila šteta po državu to što bi krivični postupak dugo trajao zato što, na kraju krajeva, troškovi krivičnog postupka mogu da budu naplaćeni i od okrivljenog, ako već ima toliko puno para kao što se u ovom slučaju pokazalo da ih okrivljeni ima. Prema tome, korist i šteta se ne mogu meriti samo novcem. I šta je bilo treće?

Svetlana Lukić: Da je bolje da dobijemo milion i po keša odmah, nego eventualno u potenciji neki veći novac, a to bi zahtevalo vreme.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ražnatovićeva je iz nekih razloga optužena za obično krivično delo, a ne za krivično delo organizovanog kriminala, tako da oduzimanje imovine stečene krivičnim delom, kao mera koja se inače primenjuje za dela organizovanog kriminala, ovde nije mogla da se sprovede. Ali ono što se moglo sprovesti u toku redovnog krivičnog postupka pred sudom jeste oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom. Naravno, pitanje je koliko je od tog novca uopšte i ostalo. I najzad, tu se postavlja još jedno pitanje. Te sportske afere sa prodajom igrača kod nas uopšte nisu usamljeni slučajevi. Poznat je slučaj Dragana Džajića, poznat je i slučaj Terzića. I sada se naravno otvara pitanje da li javno tužilaštvo možda i sa njima pregovara o tako nečemu. Ako ne pregovara, zašto ne pregovara? Sve su to pitanja koja javnost sebi mora da postavi i na koja ima pravo da očekuje vrlo brz odgovor javnog tužilaštva.

Ne bih isključila nešto o čemu smo već imale prilike da razgovaramo u Peščaniku, a to je mogućnost stvaranja nekakve velike koalicije. Verujem da neki od aktera, i na jednoj, i na drugoj strani, sa takvom mogućnošću računaju. I čini mi se da sa osnovom veruju da se međunarodna zajednica ne bi tome preterano protivila. Što se tiče apatije, ona je rezultat jednog ogromnog razočarenja u izostanak ozbiljnih promena. Ona je takođe prouzrokovana time što građanin ni u jednom trenutku nije osetio da je ozbiljno u centru pažnje države u kojoj živi. Rezultat je i toga što smo doživeli previše unutrašnjih udaraca od kojih je svakako najteži bio ubistvo premijera Đinđića. Tu je onda i jedno prilično razočarenje demokratskog dela javnosti u Demokratsku stranku, kao eto najmoćniju političku silu i organizaciju koja bi trebalo da iznese te promene. Na kraju smo došli do toga da se stranke međusobno sve manje razlikuju, bez obzira da li su na vlasti ili nisu, i da građani počinju da doživljavaju političke stranke kao svog privatnog neprijatelja, opet bez obzira da li su na vlasti ili nisu.

I možda se bližimo nekakvom Fejsbuk protestu kao što je bio onaj u Hrvatskoj, s tim što ne verujem da tu može da se desi bilo šta odlučujuće jer iza toga ne stoji bilo kakva ozbiljna politička snaga. A za sada u Srbiji ne vidim ni prostora da se takva politička snaga formuliše. Ono što je sobom nosila Liberalno demokratska partija, kao partija koja je zagovarala političke promene i povlačila neke poteze u tom pravcu, sada je u veoma velikoj meri kompromitovano njihovim odnosom prema Vesni Pešić. Činjenica je da individualni protest gotovo nikad nije efikasan. On vam samo pomaže da shvatite da ste još uvek živi, da imate svoj glas i da tim glasom možete da govorite kao individua. I naravno, individualni ili protest malog broja ljudi je neefikasan protest koji vas vremenom sve više i više obeshrabruje. To je prosto psihološka stvar, a ne stvar nekakve društvene organizacije. Naročito ako se čovek zalaže za određene ideje, pa onda oseti da su one izneverene i da ni nekakav minimum  pravde i pravičnog odnosa među ljudima nije postignut. Onda naravno nastupa apatija i neverica u to da bilo šta može da se promeni bilo kakvom pozitivnom akcijom. Moguće je da je to posledica otpadništva od nekog šireg kolektiva. A moguće je i da je posledica suviše velikog broja udaraca koji je demokratska javnost u Srbiji pretrpela, i nekakvog raslojavanja na određene interesne grupe u kojima je sada vrlo teško prepoznati šta ko želi, koji mu je krajnji cilj i da li uopšte ima definisane ciljeve. Verujem da se tu radi o kombinaciji raznoraznih sociopolitičkih i individualnopsiholoških preživljavanja uticaja i događanja, i to ne može da se svede na jedan jedini naziv. Međutim, ma koliko događaji deluju obeshrabrujuće, čini mi se da prosto ne treba odustati od njihovog objašnjavanja i od pokušaja da se utvrde njihovi uzroci. Ako već nemamo odgovornost prema budućim generacijama, prema sadašnjoj generaciji i prema onome za šta smo se ranije zalagali, pa imamo nagon za samoodržanjem.

• Adele – If it hadn`t been for love

Svetlana Lukić: U današnjem Peščaniku slušali ste Dimitrija Boarova i Vesnu Rakić-Vodinelić. Morali smo i mi da prozborimo koju o ovom slučaju Svetlane Ražnatović. Naravno da može da se dogodi da sud potvrdi ovu pogodbu. Biće to još jedna od onih situacija gde je sve urađeno po zakonu, međutim pravde neće biti. I mi poslednjih godina uglavnom živimo u toj diskrepanciji, odnosno između toga da vidimo da svi poštuju zakone, pa i oni koji kradu benzin u skupštini kradu i pljačkaju po zakonu. Tako može da se desi i ovaj kućni pritvor po zakonu.

Uostalom, kako oni vole da kažu – tako je i u svetu, i tamo sve rade po zakonu. Evo, Putin je pre neki dan rekao da će po zakonu moći ponovo da se kandiduje za predsednika Rusije. Nedavno je bolivijski predsednik Evo Morales po zakonu dobio nekoliko mesta više u kongresu za područja u kojima ima najviše pristalica. To je dobio tako što je po zakonu štrajkovao pet dana u svojoj predsedničkoj palati dokle god parlament nije potvrdio taj njegov predlog. I moj omiljeni primer poslednjih dana je kako po zakonu funkcionišu stvari u zemljama trećeg sveta. Sud u Gvatemali odobrio je razvod predsednika Alvara Kolome i žene mu, Sandre Tores, što joj je omogućilo da se kandiduje za predsednicu zemlje u septembru 2011. godine. Inače, ustav Gvatemale zabranjuje da predsednika na čelu zemlje nasledi supružnik. Onda je Sandra Tores plakala, ali je potpisala papire za razvod i tom prilikom rekla -razvodim se uprkos ljubavi prema svom suprugu. Ljubav prema Gvatemali je razlog zbog koga smo ja i predsednik stavili interese zemlje iznad naše ljubavi.

Emisija Peščanik, 15.04.2011.

Peščanik.net, 15.04.2011.