Razgovor Katje Bauer sa piscem Ingo Schulzem
Gospodine Šulc, nedavno ste „pohvalili“ Angelu Merkel kada je izjavila da nam je potrebna „demokratija prilagođena tržištima“. Šta vam se tu posebno dopalo?
Zastrašujuća izjava nema šta, ali je time Angela Merkel jasno pokazala u kakvoj se situaciji nalazimo. Ona javno razmatra kako da se parlamentarno saodlučivanje lakše prilagodi tržištima. Parlament i demokratija koji se prilagođavaju tržištima – mislim da nema većeg greha koji demokratija može da učini. Jer upravo je obratno, trebalo bi da razmišljamo kako da tržišta prilagodimo demokratiji.
Čini se da smatrate da političari nisu više oni koji vladaju?
De jure da, ali politka je upravo u fazi samorazvlašćivanja. Smešno je kada se sa jedne strane još uvek naglašava primat politike, a već u sledećoj rečenici se kaže: „Tržišta se moraju umiriti, moramo ponovo da steknemo poverenje tržišta“. Ko su ili šta su tržišta? Ovim pojmom se više ne označavaju ljudi koji trguju na tržištu, već oni koji žele da u što kraćem vremenu naprave što veći profit, dakle špekulanti, „a njima se ne može ništa prigovoriti dokle god deluju legalno“. Ali da li je legalno kada se na ovaj način države dovode u teškoće, a njihovo stanovništvo pretvara u taoce dugova. Da li zaista treba da se otimamo za njihovo poverenje?
Šta se promenilo u slici koju političari imaju o sebi?
Dolaskom Tačer i Regana nešto se pokrenulo, nešto što je nakon pada Berlinskog zida proglašeno pobedničkim obrascem: država bi trebalo da se drži po strani dok se sve ne privatizuje, jer je ionako suvišna. Od toga nam je ostala ideja da je tržište nešto objektivno, nešto na šta mi građani u najboljem slučaju možemo da utičemo putem naših odluka u ulozi potrošača ili ukoliko prihvatimo niže plate. Istorijske i političke odluke o pitanjima, kao što su na primer da li bi hedž fondovi smeli da posluju, reinterpretiraju se kao prirodno stanje. Hedž fondovi postoje, dakle moramo da živimo sa njima i sa onim što oni rade i moramo se tome prilagoditi. Na kraju, svako može da investira svoju ušteđevinu kod njih. U suštini reč je o tome da ni politka sebe ne shvata ozbiljno. Ako to dopustimo, onda ni mi građani, koji snosimo odgovornost za opšte dobro, sebe ne shvatamo ozbiljno.
Kritikujete kompletnu ekonomizaciju društva, nazivajući naš sistem postdemokratijom. Šta tačno podrazumevate pod tim pojmom i šta mora de se promeni?
Više ga ne zovem postdemokratija, već pseudodemokratija. Pod tim podrazumevam našu svakodnevicu. Kada želim da zakažem termin kod lekara, prvo što me pitaju je da li sam privatno osiguran ili ne, umesto da me pitaju da li je u pitanju nešto hitno. Ovo nije prihvatljivo. Ovo politika ne sme da toleriše. Kada tzv. službenici na određeno vreme sede po ministarstvima i sarađuju u izradi zakona, a to kontrolišu one firme koje ih plaćaju, to ni u kom slučaju nije u interesu opšteg dobra. Tako nešto se ranije zvalo korupcija. Nisu u pitanju samo pojedinačni slučajevi. Kada na primer inspektore za kontrolu buke oko frankfurtskog aerodroma plaća firma koja upravlja aerodromom, na šta vas to podseća? I u obrazovanju novac igra sve veću ulogu. Reč je o osnovnim stvarima. Kako je neko došao na ideju da delimično privatizuje berlinski vodovod? Bio je potreban referendum, prvi uspešan referendum u istoriji Berlina, da bi se vodovod vratio u vlasništvo grada, i to uprkos stavu izabranih narodnih predstavnika.
Koje odluke, propusti ili promena kursa su prema vašem mišljenju uzroci erozije demokratije i koliko su tome doprinele promene posle pada Zida?
Padom Zida nastao je osećaj pobede na Zapadu. Sve što je Istok radio bilo je pogrešno, a sve što je Zapad radio bilo je ispravno. Ispravno je dakle sve privatizovati. Više niko nije postavljao pitanje u kojim oblastima privatizacija ima smisla, a u kojima ne. Padom Zida izgubili smo ideju postojanja alternative i zavladao je osećaj da svet može biti samo onakav kakav je.
Šta ste tačno mislili kada ste napisali da nam je sa padom Zida izmakla ideja o budućnosti?
Demonstracijama u jesen 1989. i padom Zida počela je budućnost! Budućnost je nosila nadu. Shvatili smo da se svet može promeniti na bolje. Bio je to početak puta u nepoznato. Ovaj početak se ubrzo završio pripajanjem DDR-a Zapadnoj Nemačkoj. Nažalost, ovo ujedinjenje Zapad nije iskoristio kao priliku za sopstveno preispitivanje i promenu. Samo se potvrdilo ono što se ranije čak i na Zapadu dovodilo u pitanje. Budućnost je postala nešto što se već dogodilo, jer smo stigli u najbolji od svih svetova. Sećate se novog tumačenja Hegelovog pojma kraja istorije. Postalo je nezamislivo sve što odstupa od status quo.
Šta je prema vašem mišljenju uzrok političkog fenomena da se više ne vodi rasprava o suštinskim pitanjima pozivajući se na „nepostojanje alternative“?
CDU je 1947. u svom stranačkom programu govorila o „sadržaju i cilju novog socijalnog i ekonomskog poretka … koji ne može da teži kapitalističkom dobitku i moći već samo dobrobiti naroda“. CDU već dugo ne razmišlja na ovaj način. Verujem da bez alternative sadašnjosti i status quo propada. Svedoci smo da se na Zapadu od 1990. malo toga pozitivnog desilo. Ko je radio na Zapadu, zna da je i DDR imao svoje prednosti. Osnovni životni standard bio je obezbeđen svima. Možda zvuči paradoksalno, ali u DDR-u nije bilo Hartza IV.
Ni u redovima politički etabliranih partija se ne raspravlja o eroziji demokratije. Šta mora da se promeni?
Kako da verujemo u demokratiju ako narodne predstavnike smatramo nemoćnima. Niko više ne veruje da poslanici razumeju posledice kada glasaju za razne pakete spasa tokom evro krize. Ko bi od poslanika ovde zastao i rekao: „Samo tretnutak. Potrebne su mi dve sedmice da sve ovo pročitam i da mi neko onda sve ovo objasni“. Kao u bajci Carevo novo odelo, on bi tada ispao neverovatno glup i nesposoban za funkciju koju obavlja. Pravi heroj u Carevom novom odelu nije dečak koji je rekao da je car go, već je to otac deteta koji se sa njim složio. Tek je tada izjava da je car go shvaćena ozbiljno. Otac je time rizikovao svoj društveni položaj i egzistenciju.
Da li raste nezadovoljstvo ljudi trenutnim stanjem i da li se povećava sumnja u sistem?
Da. Razlog tome je nedostatak pravde. Vrlo malo se govori o socijalnoj i ekonomskoj polarizaciji našeg društva. Još nikada privatno bogatstvo i državna zaduženost nisu bili tako veliki. Bogatstvo se koncentriše u rukama manjine, dok strah od pada u siromaštvo raste. Među mojom porodicom i poznanicima, polovina njih, koji su mojih godina, može se nadati penziji ne većoj od 800 evra, iako su čitavog života radili.
Ingo Schulze je nemački pisac, čija je knjiga Mobilni prevedena na naš jezik.
Stuttgarter Zeitung, 16.08.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 20.08.2012.