„Pozivam državu da reši problem kako zna i ume. Dogovorom, milom ili silom, to nije moj posao“, rekao je Kovačević na konferenciji za novinare u Rektoratu BU, dodajući da je njegov posao da drži nastavu. Prema njegovim rečima, „fakulteti su državno vlasništvo i država treba da uvede red u svojim prostorijama.“

Rektor Kovačević jeste pozvao policiju da uđe u prostorije i da zavede red. To je učinio javno, na konferenciji za štampu. Apelovati na državu da zavede red, ako treba i silom, znači pozvati policiju da uđe na Univerzitet, jer policija, to je jedna od fizičkih sila svake države. Ove, naročito. (Pozvati vojsku bi, pretpostavljam, čak i po merilima rektora Kovačevića, bila prekomerna reakcija.) Silu, kako rektor tumači, valja primeniti na osnovu „vlasništva“, tj. prava svojine – izgleda ne samo na stvarima već i na ljudima. Dalje, saopštava nam rektor – on je lice ograničene poslovne sposobnosti (moj posao je da držim nastavu). Dočim, samo vlasništvo daje nekom potpunu sposobnosti (država ima da reši problem kako zna i ume).

„Nakon što je pozvao državu da blokadu na Filološkom fakultetu u Beogradu reši „milom ili silom“, rektor Branko Kovačević za Blic kaže da nije pozivao na nasilje niti zvao policiju. Rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević kaže za Blic da je njegov poziv državi pogrešno protumačen i ističe da je državu pozvao da spreči nasilje nad Univerzitetom. „To može onaj ko je moj vlasnik, odnosno država. Kako će to uraditi, ja to ne znam. Organi reda i mira nisu nasilne institucije. Njihov zadatak je da spreče nasilje i ja sam na to i pozvao“, kaže Kovačević.

Šta se može naučiti iz ovog rektorskog citata, pored poziva državi da primeni silu, uprkos naknadnom – treba li pristojno reći – neuverljivom tumačenju? Najpre – Univerzitet to sam ja (država je moj vlasnik). Potom: ja nisam subjekt, nego objekt (država je moj vlasnik). Dalje: pitanje autonomije univerziteta je pitanje svojine (država je moj vlasnik). Vrhunac: organi reda i mira nisu nasilne institucije – a monopol fizičke sile države, rektore naš ovdašnji? Da je poruka recipirana kako treba, makar od nekih dekana Beogradskog univerziteta, pokazalo se istog dana:

„Miodrag Popović, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, objašnjava da je Univerzitet autonoman i da sam donosi odluke i da dekani ili savet fakulteta mogu da pozovu policiju ako postoji opravdan razlog… Ovo može beskonačno da traje, jer se zahtevi studenata stalno menjaju. Blokada više liči na sindikalni štrajk. Ista je situacija kao sa putarima ispred Vlade.“

Šta smo naučili iz ovog dekanskog citata? Autonomija univerziteta jeste subjektivno pravo rektora, dekana… da sam(a), bez uticaja drugog, odluči da pozove policiju na univerzitet. I dalje: autonomija ulice je isto što i autonomija univerziteta (putari na ulici = studenti u zgradi univerziteta – možda i na kvadrat).

A šta bi se moglo naučiti iz istorije, latinskom nasleđu uprkos – najlošije učiteljice naših života?

U istoriji Srbije, jedini rektor Beogradskog univerziteta koji je pozvao policiju na Univerzitet bio je Vladimir Ćorović. Povod za štrajk studenata 1936. godine bio je politički, ne školski, involvirajući protest studenata komunističke provenijencije protiv vlade Stojadinović – Korošec i njene profašističke politike, te protiv organizacije ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista), tačnije njenog ogranka ORNAS (Organizacija nacionalnih studenata). Da bi se studentska pobuna sprečila, tadašnja vlast je osnovala tzv. „studentsku policiju“ koju su mahom činili pripadnici Organizacije nacionalnih studenata. Povodom upada studentske i redovne policije na Univerzitet, izbili su nemiri u kojima je 4. aprila 1936. godine ubijen student  Žarko Marinović. Četvrti april je proglašen Danom studenata, a tom danu se nepravedno pripisuje isključivo komunistički predznak. Rektor Ćorović je, posle okončanja studentskog štrajka, bio smenjen, a studentska policija ukinuta. Sećanje na 4. april 1936. obnovljeno je u najnovije vreme 4. aprila 2011. godine prvim Facebook okupljanjem studenata u Beogradu, kome je prisustvovalo samo 250 ljudi.

Kasniji studentski protesti nisu naveli nijednog rektora Beogradskog univerziteta da otvoreno pozove policiju da na Univerzitet uđe. Ni 1968, ni docnije u Miloševićevo vreme – 1992, 1996/97. Doduše,1998/99 godine, iz zgrada fakulteta Beogradskog univerziteta jesu bili izbacivani profesori – čak ni tada, ne uz pomoć policije, već od privatnog obezbeđenja tadašnjih dekana. Na Filološki fakultet do sada nije ušla policija, ali jeste izvidnica modernih Ornasovaca – skinhedsi.

Van Srbije, drugi krvavi incident upada policije na univerzitet, u novijoj istoriji zbio se takođe u aprilu, ali 1968. godine u SAD: „Nakon izliva u parku, studenti su upali u zgrade u okviru kampusa, zauzeli ih i držali nedelju dana. Završio sam u Holu matematike i ostao sam tamo do kraja demonstracija. Studenti Kolumbije bili su u štrajku. Dok smo mi mirno održavali svoje sastanke unutra, kampus je uzavreo od ratobornih i bučnih utakmica i tuča, jer su oni za i oni protiv štrajka razuzdano kidisali jedni na druge. Do noći 30. aprila, upravi Kolumbije je dozlogrdilo, pa su pozvali policiju. Usledio je krvavi metež. Uhapšen sam sa još 700 ljudi – jedan policajac me je za kosu odvukao do marice, a drugi mi je čizmom nagazio na ruku. Ali, nema kajanja. Bio sam ponosan što sam dao skromni doprinos našoj stvari. I lud i ponosan“ (Paul Auster, The Accidental Rebel, The New York Times, 23.04.2008, prevod na sajtu Peščanika).

O ovom događaju snimljen je film O jagodama i krvi.

Svojim, istorijski gotovo unikatnim pozivom, rektor Branko Kovačević se pokazao kao društveno opasna ličnost. Ako Savet Beogradskog univerziteta još uvek, makar i formalno drži do autonomije univerziteta, Kovačević mora biti smenjen. Valjalo bi mu izreći i sankciju društveno-korisnog rada. Na primer – gledanje filma O jagodama i krvi najmanje tri puta, a potom i snimka na Youtube o nasilju nad studentima Filološkog fakulteta. Ako nas obraduje i podnese ostavku sam, Youtube bi bio dovoljna sankcija.

(Ovde se bavim samo pozivom na nasilje. Debatu, već započetu na web sajtu Peščanika o uzrocima pobune studenata Filološkog fakulteta, njenim pojavnim oblicima, katastrofama visokoškolskog obrazovanja u Srbiji, ima smisla nastaviti kada pretnja nasiljem prođe. Ako prođe.)

Peščanik.net, 30.10.2011.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)