Nije nepoznato, cenjeni publikume, da hiperaktivnost pre ili kasnije završi u depresiji. Overlord Vučić jeste čovek posebnog kova, ali je ipak čovek, pa je na kraju i on podlegao demonu uninija. V čjom, dakle, bylo djelo? “Bliži mi se kraj”, tako je negde (ne znam tačno gde) tarabićevsko-proročanski izjavio prvi potpredsednik.
“Zato”, takođe je izjavio, “žurim da što više uradim.” Potom se Overlord osvrnuo na ulogu našeg naroda u njegovim zlim slutnjama. Citiram po sećanju. Zna on, Vučić, kakav je naš narod. On, Vučić, voli naš narod najviše na svetu, ali od takvog se naroda dobru ne može nadati. Vučić nije zalazio u sitna crevca, u smislu da bi nam obznanio kakvu mu to opačinu sprema “naš narod”, ali je iz podteksta više nego jasno da smatra da mu “naš narod” radi o glavi.
Kao što mislim da narodu, makar on bio i “naš”, nije pametno laskati i pripisivati mu – i to iz niskih pobuda, radi izbornih glasova – božanske atribute, isto tako mislim da nije u redu narodu pripisivati ni đavolska svojstva, a naročito ne ubilačke namere. Ono fakat, pučina je stoka jedna grdna, ali – stoka kao stoka – neorganizovano je to i nemoćno. Može biti da Overlordu neko radi o glavi – mnogima je stao na žulj – ali taj rad svakako nije opštenarodnog karaktera. Pa bi bilo jako pametno da Vučić – ako već ima neka saznanja o zaveri – prozove grupu ljudi mnogo manju od naroda ili da ćuti, jer ovako ostavlja loš utisak upravo na “naš narod”. A “naš narod” će to u budućnosti svakako znati da ceni.
Evo, recimo, najsvežijeg primera koliko je “naš narod” nemoćan. Ove godine pada dvestagodišnjica Njegoševog rođenja; Njegoš se smatra velikanom “našeg naroda” – zamalo i svetiteljem – a “naš narod” nije u stanju da izdvoji ni dinar za obeležavanje Njegoševe dvestagodišnjice. Istrošio se “naš narod” na cara Konstantina, koji nam – ako ćemo pravo – nije ni rod ni pomozibog. I ne samo da nam Konstantin nije ni rod ni pomozibog nego postoji osnovana sumnja da bi – samo da je poživeo do raskola – sigurno bio katolik, a eto, “naš narod” je odrešio kesu za Konstantinovu proslavu, pa sada nema za Njegoševu. Hoćemo li sad osuti drvlje i kamenje na “naš narod”? Jok, more. A zašto? Zato što “naš narod” s tim nema ništa niti može imati jer je “naš narod”, svetinja naših nacionalista, najobičnija imenica muškog roda u čije ime sasvim konkretne ličnosti (oba pola) žare i pale po zemlji Srbiji. Sada, kada mu “naš narod” nije uzvratio ljubav i kada mu – da sve bude crnje i gore – radi i o glavi, Overlord Vučić bi mogao da porazmisli da umesto “našeg naroda” u politički opticaj uvede mnogo precizniji pojam – “naši građani”. Zašto je to bolje? Iz mnogo razloga, od kojih ću navesti samo jedan. Građani imaju imena i adrese, a narodu se u trag ne može ući.
Danas, 08.09.2013.
Peščanik.net. 09.09.2013.
