“Ne bojte se štuka aviona, Nas i Rusa trista miliona” (epska narodna pesma iz drugog svetskog rata)
Nagli i ničim izazvani porast pouzdanja u Rusiju uvek je bio znak da nešto nije u redu sa Srbima. Prvo su se Isakoviči naljutili na Austriju, pa su iz Srema, gde pčele zuje, potegli čak u Rosiju da se tamo rastope u ogromnoj ravnici, ako pre toga nisu izginuli u ratovima. Onda je Karađorđu bilo prigustilo 1809, pa je u nevreme poslao protu Mateju da od Petrograda izmoli neku pomoć. Prota će kasnije u memoarima napisati šta su mu rekli posle višenedeljnog antišambriranja kod nekog napuderisanog plemića, pomoćnika podsekretara nekog velikog kneza: “K sažaljeniju, mi s Turkami druzja”. Uzgred, nešto slično je 6. oktobra Miloševiću rekao onaj Ivanov, otprilike: “K sažaljeniju, Slobodan Svetozarevič, mi s Amerikancami druzja”.
U nekoliko navrata Rusi su Srbima slali pomoć u zastarelom oružju, koliko su mogli i koliko smo im bili važni. Kad smo im bili važni, od 1955. na dalje, oružje je bilo modernije. Kao svaka velika sila, Rusija je imala i ima nadasve racionalnu spoljnu politiku, pa je tako pribegavala diplomatskim i obaveštajnim intrigama raznih vrsta: od Majskog prevrata 1903, pa do dana današnjeg – u skladu sa, ponavljamo, racionalnim političkim interesom. Baviti se političkim i diplomatskim intrigama u zemljama udaljenim i malim slatko je – jer je skoro besplatno: vaši eksponenti preuzimaju odgovornost i plaćaju ceh, a vi, kao velika sila, uvek možete da se izvučete na svoj nacionalni interes koji se u međuvremenu, k sažaljeniju, promenio. Na tu okolnost je drug Hua Guofeng upozorio druga Tita 1977. Broz je, naime, otišao da u Pekingu potraži kakvu-takvu zaštitu od narasle pretnje brežnjevljevskog ekspanzionizma; “Slaba je vajda od bunara kad je požar daleko”, rekao mu je Hua. Broz je barem uspevao da s Rusima izlazi na kraj; raznim načinima, doduše, ali ipak. Uostalom, poznavao ih je mnogo bolje i razumeo puno dublje od današnjih političara. Zbog toga su se uzajamno uvažavali: i Rusi i Broz vodili su racionalnu politiku u bilateralnim odnosima.
Zapanjuje koliko je malo vremena bilo potrebno da mitološke zablude kod naših političara izbrišu svako racionalno razumevanje Rusije i njenih interesa. Prvo je Radovan Karadžić počeo da zaziva kozačke eskadrone koji samo što nisu stigli; onda su radikali doveli Žirinovskog da Arkanu donese elipton, pa je Voja Šešelj našao onog nekog Dolgoprstova-Romanova da bude srpski car, ali se taj izvrnuo i umro, a Žirinovski se spajtao s balijom Gadafijem. Milošević je sebi dozvolio kobno lošu procenu i podržao onaj zlosrećni avgustovski puč Jazova i Krjučkova, Kadijevićevih prijatelja. Moskva to nikada nije zaboravila i odatle potiče ono Ivanovljevo “k sažaljeniju”. Mahniti Slobo mislio je da će Ruse navesti na novu hladnoratovsku eskalaciju 1999; nije uspelo.
Najjadniji trenutak bio je posle Kumanova kad je neko, ne pitajući Gde Treba, povukao onaj ruski oklopno-desantni bataljon iz Tuzle u Prištinu. Tako su Rusi jedva prošli do tamo od grdnog hleba, soli, rakije i narodne sreće. Onda su im Kosovari zabranili ulaz u Glogovac, kako piše puk. Dragan Vukšić, koji zna, a NATO ih umalo nije najurio s prištinskog aerodroma Slatina; na svu sreću, gen. Majkl Džekson bio je pametniji od svojih šefova i pustio ih je da tamo sede ‘nako, što kažu Bosanci. Te ruske desantnike posle je povukla Duma, ali nas niko o tome nije obavestio, pa se i to udobno zaboravilo, kao što je složno zaboravljena Slobova unija s Rusijom i Belorusijom, konfederacija sa Grčkom itd.
Pošto se sve zaboravilo, ruski ugao su radikali, u nedostatku boljeg, aktivirali na velika zvona pre godinu dana: te “mi smo mali Rusi”, te “ruska gubernija” (sa Šešeljem kao gubernatorom), te “nas i Rusa…” i ostale epske budalaštine. Politički protivnici radikala to u poslednje vreme nazivaju “veleizdajom”, što je donekle preterano; pre bi se reklo da je reč o uobičajenom lažljivom bezobrazluku, tipičnom za radikale. Tu se javlja i jedno zanimljivo pitanje: zašto se tako olako koristi propagandni termin “strani plaćenici” za sve druge osim za one koji se otvoreno deklarišu kao agenti i zastupnici interesa jedne izvesne prijateljske velike sile? Možda zato što ti agenti i zastupnici jednostavno izmišljaju te interese, dok su pravi interesi u stvari sasvim drugačiji? Osim nekoliko jurodivih zamlata i mrakobesnih staljinista iz Dume, niko u Rusiji ne uzima ozbiljno radikale i ostale rusomanijake iz vladajuće koalicije. Vladimiru Vladimiroviču Putinu možda i prija što ga ovde ističu kao uzor svekolikog državništva, što svoje provladine organizacije nazivaju po njegovoj (“Naši”) i što nosaju njegove slike na demonstracijama – ako je to uopšte primetio. To, međutim, ne znači da su ovejanog kagebistu time pridobili na svoju stranu. Putin, kao “nastojaščij čekist”, ima i te kako izoštreno osećanje za stvarnost – za razliku od ovih naših sitnih prevaranata – što je do sada i pokazao. Uspešne i moćne službe bezbednosti, ako ništa drugo, usade svojim radnicima poštovanje za autentičnost informacije, dakle trezven pristup stvarnosti i tihi prezir prema propagandi, naročito sopstvenoj. Umesto da u tome vide Putinovu prednost (politički realizam), ovi naši nesrećnici pokušavaju da ga uvuku u svoje izgubljene va banque igre, što je uvredljivo potcenjivanje ozbiljnog čoveka.
I onda, pre neki dan, onaj mahniti hadžija iz Kuršumlije mrtav ‘ladan izjavi da je njegovu “Gardu svetog cara Lazara osnovala ruska tajna služba”. Ako je to istina i ako bi ga se “ruska tajna služba” dokopala, loše bi se proveo: tukli bi ga, u skladu s ruskom tradicijom tajnih službi, “dugo i zamišljeno”, što reče Bulgakov negde. A ako nije istina, nema veze, odlično.
Danas, 24.12.2007.
Peščanik.net, 23.12.2007.
