Tragični kriminalni događaj uvek ima otrežnjuće dejstvo: odneo je vrag šalu, potrebna je hladna glava, situacija je opasna na način sasvim blizak i konkretan, dakle pamet u glavu! Šok, zaprepašćenje, tuga i ostala osećanja na mestu su, naravno, ali ih treba držati odvojeno od zdravog razuma, logike i naučnog metoda. A kad se pojavi osećanje nelagode, svrab savesti (ko je ima) ili stid (ko ga ima), treba se preispitati.

Upravo se tako nešto sada događa u delu hrvatskih medija, pre svega Pukanićevom „Nacionalu“, ali i u korporaciji EPH (Europa Press Holding). Biće da su ljudi razmislili i prisetili se ovoga i onoga, pre svega estradnog odnosa prema organizovanom kriminalu, rekao bih. To je ljudski i dobro. Prebacivati krivicu na druge, po svaku cenu, zove se u psihologiji mehanizam projekcije i spada u samozaštitne reakcije. I to je ljudski, ali nije dobro. Ukratko, krivica za ubistvo Ive Pukanića i Nike Franjića počela se sistematski prebacivati na Srbiju, što je uvek najudobnije i najlakše, jer je javnost na to godinama navikavana, pak smo se provukli jevtino. Odmah je postignut konsenzus da su zatajile srbijanska policija i BIA; štaviše, otvoreno se piše da su imale unapred informaciju o tome, ali su je uskratili svojoj hrvatskoj braći u Hristu. Onda je krenuo logički nastavak te konstrukcije: da srbijanski MUP i BIA štite Jocu Amsterdama, koji u Beogradu živi kao car, zaštićen kao beli medved. Te živi u Miloševićevoj rezidenciji (rez: snimak vile „Mir“); te kupio zgradu MUP i tamo napravio tržni centar gde se prodaje i hrvatska roba; te se cela afera „odmotava prema Beogradu i otkriva sliku Srbije“ („Jutarnji list“). A kakva je „slika Srbije“? Pa kaže Davor Butković u tom komentaru: „Srbija je, nažalost, još središte balkanskog kriminala; Srbija je još zemlja koja je tisućama milja udaljena od bilo kakve demokratske legitimacije“. A zašto? „Zamislimo, primjerice, da se Hrvoje Petrač pojavi kao ozbiljni poslovni partner u nekom velikom dealu sa državom ili da se u Hrvatskoj pronađe i jedan novinar koji će bez imalo ograda tvrditi da je Vladimir Zagorec ugledni biznismen. Takve su stvari u Hrvatskoj, danas, na sreću, nezamislive“. Tako Butković.

E, sad: svi znaju i da je poznati gangster Hrvoje Petrač godinama bio sa državom u ozbiljnim dealovima, kao što svi znaju da je Zagorec uživao i te kakvo poštovanje medija dok nije zbrisao od policije i suda, pa su ga sad izručili. Inače, ovo o Zagorcu iz Butkovićevog komentara spada iskreno vašeg kolumnistu, kao i još nekoliko proizvoljnih gadosti iz „Nacionala“, gadosti koje su opasno blizu poternice. Ja sam, ako niste znali, „zbog svojih poznanstava sa srbijanskim podzemljem Miloš Vasić  radi ’kontrolu’ štete koja je nastala za srbijansko podzemlje otkrivanjem dokaza o njihovoj umiješanosti u ubojstva u Zagrebu“, piše „Nacional“, sve uz sliku mog lika. A zašto? Zato što su, prema meni, „Sreten Jocić i Stanko Subotić divni ljudi i uspješni poduzetnici“, pak nemaju motiva da se bave Pukanićem. Ja to nikada nisam rekao i na pamet mi ne pada da ti se pravdam, čitaoče. Ja sam samo hladno i trezveno skrenuo pažnju slušalaca zagrebačkog Radija 101 (nešto kao naš B92) da se ne treba zaletati; podsetio da sve naše mafije oduvek rade zajedno i da to nije ništa novo, a novo je da policije sada sve bolje sarađuju; da se ne jede sve što leti i da valja biti oprezan u pretpostavkama i ne špekulisati, a pogotovo ne prebacivati krivicu na drugoga pre nego što istraga pokaže o čemu je reč. Upozorio sam da Joca Amsterdam nije glup, a Cane Subotić još manje (a očigledno nema motiv) i da – opet – treba biti oprezan. Ali, najlakše je pljunuti odmah, pogotovo u osveti za izgubljene sudske procese za klevetu koje je Cane Subotić dobio.

Novine treba čitati pažljivo, a radio slušati još pažljivije. Ja sam lepo rekao da je jednom ozbiljnom izvoru „Vremena“ neko veoma blizak Hrvoju Petraču pre skoro godinu dana melanholično nagovestio da „Puki neće potrajati“, jer da je Puki „pička“, kako se bliska ličnost izvolela izraziti. Ja nisam rekao da je to rečeno meni – jer nije. Rečeno je to časnom čoveku i pouzdanom svedoku, čiji je utisak tada bio, uzgred, da je reč više o dijagnozi nego o pretnji.

Da beogradski ugao postoji u barem tom Pukijevom slučaju, bilo je jasno čim su počinioci otkriveni; u slučaju ubistva Ivane Hodak još ne postoji, izvesnim indicijama uprkos; na tome se radi, pak ćemo videti. Ali, nije lepo izmišljati; treba čekati, pa makar konkurencija izmišljala vruće i seksi senzacije.

Takve se stvari događaju kad novinarstvo prestane da se bavi istinom i činjenicama i počne da „proizvodi sadržaje“ po volji i očekivanjima korporativnih medijskih menadžera sa ogromnim platama, kako je lepo upozorio Viktor Ivančiću poslednjem broju „Ferala“. Dakle: nije bitno je li istina; bitno je da je ekskluzivno, seksi i sablažnjivo; to prodaje novine i privlači oglašivače. Još ako se pojavi i u tu čorbu pažljivo umeša i nečiji očigledno politički motiv, motiv iz krugova kojima nikako nije stalo da se ova ubistva rasvetle do kraja – stvari su jasnije.

Dakle, znamo mi odlično i tvrdimo stalno da bratske nevladine organizacije heroinsko-kokainskog usmerenja sa Balkana i te kako sarađuju. To je jedna stvar; druga je stvar koliko su hrvatske zločinačke organizacije srasle sa državom, sa političkim strankama i sa političko-poslovnom klasom koja se debelo obogatila u ratu, na pljački narodne muke i veću onome što se stidljivo zove „tranzicija“. Lako je pljuvati Jocu, Caneta i „Mišu Roterdama iz zvezdarskog klana“ (kako me ovde većzovu prijatelji); malo je teže ući u poslove i veze lica kad je o hrvatskom jet-set polusvetu i novokomponovanoj „poslovnoj eliti“ reč.

Ako koga pobliže zanima ova tematika, može da pročita sjajnu knjigu Roberta Perišića „Naš čovek na terenu“ (Profil, Zagreb 2007): tamo sve ima. Preporučuje se novinarima početnicima.

 
Danas, 10.11.2008.

Peščanik.net, 10.11.2008.