Kada je čuo za moju odluku da diplomski rad pišem o onome što je Stef Jansen nazvao svakodnevnim orijentalizmom stanovnika Beograda (i Zagreba), tj. urbocentričnim ekskluzivizmom, jedan moj poznanik aktivista se ozbiljno začudio. Kako mogu ja da pišem o „kultur-rasizmu srbijanskih liberala“ kad slušam Peščanik i glasam za LDP!?
Postoji to mišljenje da je teško kritikovati sopstvenu poziciju. Da treba biti hrabar pa da čačkaš svoje. A nagrada dakako postoji – takav jedan postupak oplemenjujuće deluje na ličnost koja se na to usudi. Oslobađajuće. Nema više sklanjanja pogleda i menjanja teme. Ni tamo ni ’vamo, možeš da postaneš autonomni subjekt, čije se mišljenje ceni jer nije opterećeno političkom ili nekom drugom podobnošću i pripadnošću.
Danas se mladi politični čovek susreće ne samo sa dve – nego sa stotine „Srbija“. Još ako je žena! Kada shvatiš da živiš život u kom ti je potpuno logično da je skinhead koji zavodi red u tvom kraju u obezbeđenju patrijarha SPC, da anarhosindikalisti cepaju plakate LDP-a zajedno sa obrazovcima, blokiraju bolonjizovani kapitalistički fakultet bar jednom u toku semestra usput stilizovani u Delta Cityju, pa se onda udruže sa mladim i ambicioznim NGO-ovcima da blokiraju film urlajući na navodno apolitične, nezainteresovane gledaoce koji su navodno došli samo zato što je premijera i što je glumac dobio Oskara i da piju pića u holu Sava centra. Stereotipi sevaju na sve strane, pa i u prethodna tri pasusa. Iskustvo ih nekad ne smanjuje, nego čini upravo suprotno. Borba za sopstveni identitet se iznova održava stvaranjem i diskvalifikacijom novih Drugih.
Kada posmatram sa strane, zaista, sve je lažno, nečisto, nedovršeno, kontradiktorno. Dok se čuvam od tih zanesenjaka pomalo iskrivljenih vizura ostaje pitanje – ko je veći idealista, da li oni koji obaraju kapitalizam ili ja koja očekujem da usput sami šiju svoju odeću?
Ma, hajde da batalim (naučnu) objektivnost, još ovo malo prirodnjaka veruje u nju! Imperativ je aktivnije učešće u transformaciji društva. Ali ipak, gde se angažovati? Kako da popunim formular? Pita me da li sam aktivista neke nevladine organizacije ili političke partije.
Šta se nudi? Političke partije, zatim birokratizovane nevladine organizacije koje obično funkcionišu upravo kao političke partije, služe da dignu prašinu tu i tamo, i posle to zabeleže u mesečnim izveštajima. Angažovana umetnost? To je kad imaš par drugara i svoju flašu pića u svom ćošku posle izložbe. Previše introvertno. Ostaje revolucija, ali s kim? Nepodobna sam za revoluciju. Nemam dobru frizuru za revoluciju. Ostavljam polje nepopunjeno.
I zaista, privremeno oslobađanje od okova pripadnosti „Drugoj Srbiji“ praćeno padom vere u mnoge njene ciljeve i poželjne puteve do njih, prijalo je ovoj mladoj osobi. Na primer, ako hoću da gledam Velikog brata i Operaciju trijumf – imam postmodernizam iza sebe. Nerviraju li me raširene predrasude prema ljudima sa sela i Balkanu uopšte – eto postkolonijalizma i imagologije. Narogušena na elitizam, snobizam i konzervatizam mogu da cokćem na izjave kulturnih radnika iz kruga Dvojke. Njima je muka od Balkana, dok se meni postepeno slošava od Evrope. Šta im je? Ako neko loše vozi, ne znači da nije iz Beograda. Ako baca đubre sa terase, možda je upravo deseta generacija u glavnom gradu. Ako je koji umetnik politički nekorektan, ne mora da znači da je klerofašista. Kakvo je to nekritičko slavljenje Evrope!? Šta god da čujem, pročitam, gde god da odem, moja etička oštrica seče posred bilo koje Srbije. Nema kraja mojoj kritičkoj svesti!
Dok sedim tako i kuckam svoj oslobađajući diplomski rad, u kom ću raskrinkati one koji su kleknuli pred Amfilohijem, kao i one što su kamenovali „bezube unezverene SPS-ovce iz provincije“ istovremeno čvrsto uvereni u sopstvenu kulturu i pristojnost, bacim pogled na dvorište. U dvorištu gavrani jure male svrake i još manje gugutke. Čini mi se kao da ti gavrani ne mogu da ih pojedu, možda to i ne žele, ali ipak ih onako veliki i tromi jure od drveta do drveta. Možda ih samo nerviraju što stoje na baš tom drvetu? Ne znam. Ali znam kako lupa srce maloj ptici. Znam kako je to kad te neko šutne u glavu u sred dana na Zelenom vencu. Samo zato što si na pogrešnom drvetu.
I odjednom nisam toliko ponosna na sebe. Zanesena otvorenošću, borbom protiv dogmatizma i svake simboličke, ma bilo kakve, represije i dominacije, zaboravila sam na osnovu čega sam prvobitno odredila svoju poziciju. Ako nacionalizam podrazumeva hotimično zanemarivanje drugog, transformaciju identiteta u narcizam, neke žrtve moraju da padnu i u borbi protiv nacionalizma. Donekle treba prihvatiti autizam „Druge Srbije“ i postaviti prioritete za obračunavanje. Možda je baš to hrabrost – suočiti se sa negativnim stranama svoje grupe. Jer koliko se sećam, ta moja Srbija (prva, druga ili deseta) je ona koja je protiv zločina, ona koja je protiv diskriminacije, ona koja grdi, hoće da menja, da ispravlja. Ona nekad urla, stvarno nekad ne zna šta priča, ume da koristi svaki povod, ali ipak zna šta se dešava kada se posle protestnog skupa povodom odluke Vlade Srbije da iz procedure izbaci Zakon protiv diskriminacije povuče policija. Kad ostaneš sam. Ona dobija batine tokom i posle svojih marševa, a mora da se zaključava tokom njihovih. A spremaju jedan veliki.
Zagledana u dvorište pomislila sam kako mogu da ostanem čistija ako se priklonim ne sasvim čistom zarad čistih ciljeva. Neka redukcija je neophodna. Doslednom kritikom postajem dobar naučnik, ali u kakvom društvu? Možda baš treba da budem NGO-ovska svraka ili alterglobalistička gugutka, pa čak i neki vrabac iz lokalne galerije, a ne samo da ostajem u gnezdu, gledam okolo i dekonstruišem. Navodno hrabra. Dok ne dolete da me pojedu.
Tekst je nastao kao reakcija na događaj od 09.03.2009. u 14h kada je jedna crna kapuljača naletela na mog druga koji je stajao na Zelenom vencu i čekao drugaricu, udarila ga dvaput pesnicom, zatim nogom u glavu i otišla. Drug nije bio na protestu, ali se pretpostavlja da izgleda kao neko ko bi tamo bio.
Peščanik.net, 17.03.2009.
