Ako se komentatori zainteresovani za nejednakost prihoda pitaju zašto rastući jaz između bogatih i siromašnih nije prerastao u važnije političko pitanje predstojećih izbora, jedno novo istraživanje nudi neke odgovore: Amerikanci drastično potcenjuju ovu nejednakost. To je jedan od ključnih zaključaka ovog istraživanja, koje pokazuje da je razlika između rukovodilačke i radničke plate u Americi 10 puta veća nego što prosečan Amerikanac misli.
U izveštaju, istraživači sa Harvarda i Univerziteta Čulalongkorn analizirali su rezultate anketa iz 40 zemalja o utiscima ljudi o platnim razlikama između bogatih i siromašnih. U svim tim zemljama ispitanici su potcenili širinu jaza između direktorske i prosečne radničke plate. U Sjedinjenim Državama, na primer, istraživači otkrivaju da prosečan Amerikanac misli da je odnos između direktorske i radničke plate oko 30 prema 1. Zapravo, ova razlika je 350 prema 1.
Istraživanje pokazuje i da prosečan američki ispitanik smatra da je idealna platna razlika 7 prema 1, što je niži ideal u odnosu na ispitanike u mnogim industrijski razvijenim zemljama. Pritom, ni u jednoj industrijski razvijenoj zemlji ova razlika ni približno nije 7 prema 1. Taj odnos je preko sedam puta viši i u socijaldemokratskim državama poput Danske i Švedske.
U intervjuu za Harvard Business Review, jedan od istraživača kaže da bi netačni utisci Amerikanaca o platnom jazu mogli da budu razlog zašto ekonomska nejednakost nije pretvorena u važnije političko pitanje.
„Nedostatak svesti o odnosu zarade rukovodioca i nekvalifikovanog radnika koji ljudi u SAD procenjuju na 30 prema 1, a koji zapravo iznosi 350 prema 1 – najverovatnije umanjuje potrebu ljudi da nešto učine da smanje tu razliku“, kaže Majkl Norton sa Harvarda.
Početkom izbornog ciklusa 2014, izgledalo je kao da će demokrate postaviti ekonomsku nejednakost u žižu svoje kampanje, nakon zapaženih izbornih pobeda ekonomskih populista poput Elizabet Voren i gradonačelnika Njujorka Bila De Blasija.
Ali, kako piše Washington Post, interne ankete Demokratske partije „pokazale su da spominjanje nejednakosti prihoda nema velikog odjeka kod američkih građana i vodi u rizik optužbi za raspirivanje klasnog sukoba“. Nedavno sprovedena anketa istraživačkog centra Pew pokazala je da, iako velika većina Amerikanaca priznaje postojanje rastućeg jaza između bogatih i siromašnih i u njemu vidi problem, ne postoji konsenzus u javnosti o uzrocima – i mogućem rešenju – ove tendencije.
To nepostojanje konsenzusa, uz nedostatak razumevanja za ogromne razmere ovog jaza, otežali su demokratama da nejednakost postave kao centralno pitanje. U intervjuu za Washington Post, demokratski anketar Džef Garin rekao je da je dodatna prepreka uverenje da nejednakost nema konkretne posledice na svakodnevni život birača: „Ovo pitanje nema ličnu težinu, a ima mnogo drugih stvari koje se odnose na nejednakost prihoda, koje su ljudima mnogo hitnije, opipljivije i realnije.“
Nedavni događaji, međutim, ukazuju na to da ekonomska nejednakost zapravo ima vrlo opipljive posledice.
Sukobi između policije i demonstranata u Fergusonu, na primer, ukazali su na moguću vezu ekonomske nejednakosti sa krivičnom pravdom. Pored toga, Standard & Poor’s je objavio izveštaje koji pokazuju da rastući jaz između bogatih i siromašnih ugrožava ukupni ekonomski rast Amerike i pogoršava krizu državnog budžeta. A istraživanje koje je objavio Nacionalni biro za ekonomska istraživanja otkriva da je veća stopa smrtnosti novorođenčadi u Americi nego u Evropi „gotovo u potpunosti rezultat prevelike nejednakosti u SAD.“
Međutim, i pored svega toga ekonomska nejednakost ostaje periferno političko pitanje. Zašto? Podaci govore da to nije zato što je ovaj problem beznačajan – već verovatno zbog toga što Amerikanci ne shvataju koliko je njihova zemlja postala zemlja nejednakosti.
In These Times, 03.10.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.10.2014.
