Priznajem: dobio sam nedavno glasački listić Kolorada, ali iako će moja država imati ključnu ulogu u izboru predsednika, još uvek nisam glasao. Jeste, ja sam jedan od onih neopredeljenih kojima se često podsmevaju, a evo i zašto sam neopredeljen.
Politički naginjem ulevo i prošli put sam glasao za Baraka Obamu, ali bez ikakvih iluzija. Prvo sam analizirao njegov učinak i shvatio da on nije progresivac, a kamoli marksista, kako tvrde njegovi konzervativni kritičari. On je oduvek bio političar koji se povija kako vetar duva i zastire korporativnu politiku koprenom altruističkog liberalizma. Ali glasao sam za njega, jer je 2008. predstavljao najbolju priliku za promenu.
Nažalost, ta prilika je propuštena. Obama je pogazio mnoga svoja predizborna obećanja, ne samo zato što je prepustio ekonomsku politiku korporativnim insajderima, nego i zato što je, kako je ove nedelje dokumentovano pokazao Washington Post, promovisao ekstremniju verziju bezbednosne politike i kršenja građanskih sloboda iz Bušovog vremena, koje je nekada kritikovao sa pozicija uvaženog „ustavnog pravnika“.
Sada, četiri godine kasnije, Obama i demokratima bliski mediji zahtevaju od birača da ignorišu ove rezultate, ili da makar poveruju da bi predsednik Mit Romni automatski bio još gori.
Za liberale ovo uverenje ima neke osnove. Na ekonomskom planu, Romni predlaže kaznene trickle-down mere za nagrađivanje bogatih „stvaralaca“ poreskim olakšicama i kažnjavanje osiromašenih „primalaca“ kresanjem javnih službi. Na društvenom planu, protivi se istopolnim brakovima i pravu žena na pobačaj.
Međutim, među kandidatima ima mnogo više sličnosti nego razlika. Obojica podržavaju smanjenje socijalnih davanja, smanjenje poreza na dobit, „rat protiv droge“, eksploatisanje fosilnog goriva, privatizaciju školstva, prisluškivanje građana, protivpravno ubijanje, ratovanje bespilotnim letelicama, povećanje vojne potrošnje i nastavak intervencija u inostranstvu. To su razlozi zašto sam neopredeljen i zašto uporno postavljam pitanje: da li je Americi potrebna opozicija ili ne?
Na osnovu rezultata u protekle četiri godine, znamo da Obama u narednom mandatu, gurajući svoje romnijevske prioritete, ne bi naišao na ozbiljan otpor demokratima bliskih organizacija, medija, političara i aktivista. Ove snage uporno dokazuju da im je partijska pripadnost važnija od principa. Kao što je „prvi Obama“ progurao ekstremne mere kršenja građanskih sloboda i nacionalnu verziju Romnijevog zakona o zdravstvu po volji osiguravajuće industrije bez previše liberalnog opiranja, „drugi Obama“ bi mogao slobodno da sprovodi sve prioritete u kojima se slaže sa republikancima. Što je još gore, njegove partijske kolege shvatile bi ovaj izborni uspeh kao još jedan dokaz da i oni mogu da podrže ove konzervativne inicijative, bez straha da će izgubiti podršku liberalnih birača.
S druge strane, znamo iz iskustva drugog Bušovog mandata da bi predsednik Romni najverovatnije naišao na snažnu organizovanu opoziciju. Zašto? Zato što će ista ova demokratska aparatura koja sada daje podršku Obami odjednom prepoznati svoj partijski interes u frustriranju republikanskog predsednika.
Ovim, naravno, ne podstičem liberalne birače da glasaju za Romnija. Samo izlažem jedan – doduše vrlo mogući – scenario. Pored toga, razlog zašto još uvek naginjem ka Obami (ili kandidatu neke treće partije) je taj što je, kao što sam već spomenuo, Romni primetno gori od aktuelnog predsednika u nekoliko ključnih pitanja.
Međutim, glavna poenta je da levo nastrojeni birači ne bi trebalo da ove izbore shvate olako. Treba ih shvatiti kao kompleksnu odluku o konkretnim ishodima u kontekstu opozicione politike. A evo neugodne istine: sa toliko sličnim predsedničkim kandidatima, nedostatak liberalne kritike Obaminog reizbora možda je jednako zastrašujući koliko i mogućnost Romnijeve pobede.
Naravno, možete se, kao što rade novinski komentatori, nadmeno rugati neopredeljenim biračima i govoriti kako su glupi – ali sa ovako mračnim izgledima, glupani su oni koji predstavljaju takav nemoguć izbor kao jednostavan.
In These Times, 26.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 02.11.2012.
