Dvadeset trećeg februara, jedna sedamnaestogodišnjakinja iz Severne Koreje prešla je granicu preko zaleđene reke Tumen i ušla u Kinu, postavši tako istovremeno i izbeglica i begunac. Song-hi (zamolila nas je da je tako nazovemo) je omalena devojka okruglog lica, sa sitnim bubuljicama po čelu. Došla je iz Musana, rudarskog grada, gde je išla u prvi razred srednje škole. Omiljeni predmet joj je bila matematika. Nameravala je da posle mature upiše učiteljski fakultet u obližnjem gradu Hoerjongu. „Nisam najbolja učenica u razredu, ali sam vredna“, kaže ona. Iako je školovanje u Severnoj Koreji navodno besplatno, učenici sami kupuju užinu i knjige, a očekuje se i da svojim nastavnicima daju poklone u novcu, jer su ovi toliko slabo plaćeni da ne mogu da prežive bez dodatnih prihoda. Song-hini roditelji su štedeli za njeno školovanje, pošto nijedan od njena dva brata nije pokazao sklonost ka učenju. „Ako iko iz ove porodice bude išao na fakultet, to ćeš biti ti“, rekao joj je otac.
Zatim je 30. novembra 2009. vlada Severne Koreje objavila devalvaciju. Od tog trenutka je sav postojeći severnokorejski novac postao bezvredan, a svakoj porodici je trebalo da se dodeli određena svota novog novca. Životna ušteđevina nove srednje klase pretvorena je u gomilu papira, koji je na tržištu vredeo oko 15 dolara.
Kada joj je nekoliko meseci kasnije drugarica rekla kako planira da za dva dana pobegne iz Severne Koreje, Song-hi je bez razmišljanja prihvatila da joj se pridruži. „Svima je bilo jasno da nema nade da se u Severnoj Koreji stanje popravi“, kaže mi ona. „Ponekad bismo govorili, ‘Hej, treba samo da pređemo reku i u Kini smo, ali ima mnogo vojske.’“ Song-hi je znala da bi je kineska policija, ako pređe reku, možda uhapsila i deportovala nazad, gde bi bila osuđena i poslata u logor. Presude se kreću od šest meseci do tri godine. Ali njena drugarica je imala rođake u Kini, i kontakte koji su znali najbolje lokacije za prelazak. „Znala sam da ako propustim ovu priliku, možda neću imati drugu“, kaže Song-hi.
Song-hi je napustila kuću rano ujutru i nije se javila roditeljima. Bilo je nemoguće preći granicu u Musanu, pa su devojke prošle pored glavnog stadiona i otišle u planine severno od grada. Nakon tri sata pešačenja po planinama, spustile su se oko pet kilometara od centra Musama – do mesta gde je reka šira manje od 30 m. Iako je bio dan, graničari nisu mogli da vide taj deo reke iz svojih betonskih osmatračnica. Prešle su zaleđenu reku što su brže mogle i popele se uz nasip sa kineske strane. Odatle su se zaputile ka Jandžiju, gradu na 20 km od granice, u kineskoj oblasti koja se nekada zvali Mandžurija.
Jandži je jednoličan, siv grad, i ni po čemu se ne razlikuje od ostalih trećerazrednih gradova u Kini, ako se izuzmu razni natpisi na kineskom i korejskom, jer su tamo oba jezika u službenoj upotrebi. Od 400.000 stanovnika u gradu, otprilike trećinu čine Korejanci.
Nagli ekonomski razvoj Kine uglavnom je zaobišao ovaj deo zemlje. Severna Koreja je nepremostiva prepreka za potencijalno unosne trgovinske puteve ka Južnoj Koreji, Japanu i Rusiji.
Ovo je jedan od najhladnijih gradova u Kini, a kulinarski specijalitet je supa od psećeg mesa. Mnogi novinari, diplomate i humanitarni radnici dolaze u Jandži jer je taj grad često prva stanica za severnokorejske izbeglice. Zbog velikog broja Korejanaca, izbeglicama je lakše da se uklope, a nakon vekovnih migracija preko granice, neki već imaju rođake u Kini.
Devedesetih godina, prvi begunci iz Severne Koreje bili su snažni mladići koji su, iako izgladneli, mogli da preplivaju reku. Ovih dana, to su mahom žene, jer je njima lakšle da se iskradu s posla, i da se snađu. U kineskim selima nema dovoljno žena; ograničavanje broja dece u Kini, kao i drugi faktori, doveli su do neravnoteže u broju muškaraca i žena, i žene obično odlaze u gradove. Žene iz Severne Koreje su tražene u seksualnoj industriji – poslednji hit je živi program preko interneta, u kome žene izvode striptiz za muškarce iz Južne Koreje – a mnoge se udaju za Kineze, iako kineski zakon ne priznaje te brakove. U poslednje vreme, pedesetogodišnje gospođe iz srednje klase prelaze granicu da bi radile kao spremačice, bebisiterke i kuvarice.
Song-hi sam upoznala 20 dana nakon što je došla u Kinu, posredstvom jednog aktiviste koji radi sa severnokorejskim izbeglicama. U strahu od kineske policije, skoro da nije izlazila iz kuće u kojoj je živela sa rođakom svoje školske drugarice. Nerado je pristala na sastanak. Moj poznanik je iznajmio prazan stan od nekog Korejanca iz naselja sa identičnim zgradama sagrađenim devedesetih godina. Da Song-hi ne bi bila viđena sa strankinjom, došli smo odvojeno. Ja sam izvadila bateriju iz mobilnog telefona, kako me ne bi pratili.
Song-hi mi je ispričala da je živela bolje od većine građana Severne Koreje, a njeni rumeni obrazi i zaokrugljeni prsti nisu odavali znake neuhranjenosti, za razliku od mnogih njenih sunarodnika u Kini. Ne seća se velike gladi koja je vladala devedesetih, u kojoj je dva miliona ljudi – deset procenata stanovnišva – umrlo od gladi.
Pošto je Musan blizu kineske granice, njena porodica je mogla lakše da dođe do hrane i da se bavi trgovinom. Njena majka je na pijaci prodavala čarape, kineske i severnokorejske proizvodnje. Porodica je imala mali plac na brdu nadomak grada, gde su gajili povrće, što je u Severnoj Koreji protivzakonito, ali se često praktikuje. Priliv novca sa različitih strana omogućavao im je da redovno jedu beli pirinač, što je znak da je neko relativno imućan, dok su njihove komšije mogle da jedu samo kukruz. Jednom ili dvaput mesečno, Song-hi je uz činiju pirinča dobijala i jedno prženo jaje. Povremeno je mogla da ode na pijacu i kupi bananu, njenu omiljenu poslasticu. Najdragocenija stvar koju je posedovala bio je MP3 plejer sa kineskom pop muzikom. Bateriju je punila u retkim prilikama kada su imali struju.
Preko dana, struje skoro nikad nije bilo, jer u Severnoj Koreji vlada hronična nestašica goriva. U školi su imali tri kompjutera, koji se nikad nisu uključivali. Song-hi je vežbala da kuca na isključenoj tastaturi. Nikad nije čula za internet. Iako su učenici morali da donose drva u školu, peć se retko ložila, pa je zgrada zimi bila nepodnošljivo hladna, kad je temperatura u Musanu padala ispod nule.
Mnogi tinejdžeri, i Song-hi među njima, nisu redovno išli u školu, i često su se okupljali po kućama. Ponekad su se drogirali, obično jeftinim amfetaminom zvanim „led“, koji se proizvodio u Severnoj Koreji i bio lako dostupan. Ako je u nečijoj kući bilo struje, tamo bi se okupili da gledaju piratske DVD-ove prošvercovane iz Kine. U Severnoj Koreji je zabranjeno gledati strane DVD-ove, a radio i TV aparati su naštelovani na državne stanice. Ipak, piratski DVD-ovi se lako nalaze u Musanu. „Gledala sam mnogo kineskih filmova, indijskih filmova, ruskih filmova,“ kaže mi Song-hi. „Gledali smo akcione filmove, a ponekad i porniće. Samo nismo mogli da nabavimo američke i južnokorejske filmove. Ako ti njih pronađu, možeš ozbiljno da nadrljaš.“
U Severnoj Koreji se važne vesti često prenose od usta do usta. U nedelju, 29. novembra, najviši kadrovi vladajuće Radničke partije obavestili su zvaničnike u Pjongjangu o monetarnoj reformi; narednog dana, ljudi su obavešteni na radnom mestu, ili putem Narodnih komiteta, zaduženih za opštinsku upravu. U jednom od retkih vladinih komentara o devalvaciji, zvaničnik Severnokorejske banke, Čo Sung-hiun, izjavio je za jedan pro-pjongjangovski dnevni list iz Japana da je reforma pokrenuta „zbog jačanja nacionalne valute i stabilizovanja cirkulacije novca“.
Pre devalvacije, na crnom tržištu je za jedan dolar trebalo izdvojiti 3.500 korejskih vona. Devalvacija je trebalo da zatvori jaz između nezvaničnog i zvaničnog kursa, na kojem je dolar vredeo 160 vona, tako što će se skinuti dve poslednje nule. Ekonomisti Markus Noland i Stiven Hagard, koji često pišu o Severnoj Koreji, ističu da je ovo uobičajeni metod učvršćivanja slabe valute; u skorije vreme, sličnu devalvaciju sprovele su Turska, Rumunija i Gana. Međutim, u tim slučajevima, određen je prelazni period. U Gani je 2007. država otpočela kampanja obaveštavanja javnosti sedam meseci pre promene, a stara i nova valuta su uporedo bile u opticaju još šest meseci.
Mnogi Severnokorejanci imali su manje od 24 sata. Neki su obavešteni oko podneva, i dozvoljeno im je da do 17 časova tog dana odnesu novac na blagajnu svog preduzeća. Kao gornji limit za zamenu određena je suma od 100.000 vona, tj. oko 30 dolara. U gradovima je počela da se širi panika. „Visoki zvaničnici, koji su imali dobre veze, prvi su zamenili novac, i obavestili svoje rođake,“ kaže Song-hi. Požurili su da se otarase korejskog novca, kupujući devize ili namirnice i ostalu robu. „Ali obični ljudi – koji nisu živeli ni posebno dobro ni posebno loše – stradali su najviše. Svi su bankrotirali. Ne znam kako to da objasnim. To je kao kad ti eksplodira glava. U jednom danu, izgubiš svu ušteđevinu. Ljude su masovno odvozili u bolnice u šoku.“
Toliko je ljudi doživelo srčani napad ili moždani udar, ili je pokušalo da se ubije, da je Radnička partija bila prinuđena da suzbija paniku. U pojedinim delovima zemlje, vlada je podigla gornju granicu razmenjivog novca na 300.000 vona; nekoliko dana kasnije, to je podignuto na 500.000. Zvaničnici su takođe rekli građanima da će im novac biti vraćen 2012. godine, za kad je planirana velika proslava stogodišnjice rođenja pokojnog Kim Il-sunga, osnivača Severne Koreje i oca aktuelnog šefa države, Kim Džong-ila.
Međutim, mnogi su nerado razmenjivali svoju gotovinu, bojeći se da će biti kažnjeni jer su prebogati, kaže Song-hi. Neki su bacali novac u kanalizaciju ili javne toalete, kako se tvrdi u izveštaju Dobrih prijatelja, budističke humanitarne organizacije iz Seula. U priobalnom Čongjinu, ljudi su navodno bacali pare u okean, dok je u Nampou uhapšeno petoro ljudi jer su, vozeći se na motociklima, razbacivali novčanice po ulici.
„Čuli smo da je jedan čovek zapalio svoj novac, jer nije hteo da ga da državi, ali je zapalio lik Kim Il-sunga, pa je streljan,“ kaže Song-hi. (Lik Kim Il-sunga se nalazi na nekim korejskim novčanicama, a zakon zabranjuje čak i da se šolja čaja spusti na njegovu fotografiju u novinama.)
Song-hini roditelji, koji su poput mnogih drugih krili novac kod kuće, sakupili su svu gotovinu koju su štedeli za njeno školovanje i odneli je na blagajnu.
„Razmenjivanje novca se odigralo toliko brzo, da niko nije imao vremena za razmišljanje,“ priča mi jedna žena. „Tek smo kasnije shvatili da će život biti mnogo teži.“
Režim je mogao da koristi novu valutu za svoje potrebe – pre svega za finansiranje projekata za predstojeću proslavu stote godišnjice 2012.
Severna Koreja vrlo ozbiljno pristupa toj proslavi; gradi sto hilljada novih stambenih jedinica, renovira pozorišta i hotele, pa čak i čuveni hotel Rjugjong u obliku piramide od 105 spratova, koji je ostao nedovršen kada je državna ekonomija propala početkom devedesetih.
Severerna Koreja je pet puta sprovodila monetarnu reformu, svaki put u cilju konsolidacije vlasti i prikupljanja novca. U vreme prve devalvacije 1992, država se pripremala za smenu na vrhu. Kim Il-sung je umro 1994, u osamdeset drugoj godini, a nasledio ga je Kim Džong-il, što je bio prvi slučaj nasledne smene vlasti u jednoj komunističkoj državi.
Sada je Kim Džong-il, sa svojih šezdeset osam godina, vidno oslabio. Zbog moždanog udara, jedna ruka mu je delimično paralisana, a ima i oboljenje bubrega, a možda i dijabetes i rak. Prošle godine je počeo ubrzano da priprema svog najmlađeg sina, Kim Džong-una, za naslednika.
O Kim Džong-unu se zna još manje nego o ostalim članovima državnog rukovodstva. Rođen je 1982. ili 1983, i možda je pohađao internacionalnu školu u Švajcarskoj. Jedina njegova objavljena fotografija snimljena je kada je imao oko jedanaest godina. Partija navodno sada priprema zvanični portret, koji će biti okačen pored fotografija Kim Il-sunga i Kim Džong-ila, izloženih u svakoj kući i kancelariji. Za njegov rođendan, osmog januara, čitavo partijsko rukovodstvo u Pjongjangu dovedeno je na proslavu. Nedavno su partijski aktivisti na sastancima narodnog komiteta držali predavanja o tom mladiću, koga rukovodstvo naziva „mladim generalom“ ili „briljantnim drugom“. Jedna pedesetogodišnjakinja iz Hamhunga, koja je u decembru prošle godine prebegla u Kinu, opisuje jedan takav sastanak. „Čuli smo da je vrlo mlad – da ima manje od 30 godina – i pošto je tako mlad, ljudi kažu da će biti pametniji i da će uvesti neke novine,“ kaže ona.
Neki veruju da je Kim Džong-il, za koga se zna da ne voli ekonomiju, prepustio brigu o zameni valute svom najmlađem sinu, i da se on sada mnogo više bavi državnim poslovima nego ranije.
U želji da se dokaže, Kim Džong-un je možda učestvovao u još jednom skorašnjem fijasku: potapanju malog južnokorejskog ratnog broda 26. marta na Žutom moru, dvadesetak kilometara zapadno od severnokorejske obale. Taj će potez, po procenama jednog južnokorejskog think-thanka, Severnu Koreju koštati od dvesta pedeset do trista hiljada dolara godišnje.
U raspodeli novih novčanica, svakom članu Song-hine porodice dodeljeno je po pet stotina vona – što je ukupno dve hiljade za nju, njenog oca, majku i mlađeg brata. Tako je njihov kućni budžet dostigao 15 dolara po nezvaničnom kursu. Kilogram pirinča koštao je 22 vona – za razliku od ranijih dve hiljade – u skladu sa principom brisanja dve poslednje nule. Ali u državnoj prodavnici nije bilo pirinča, a sve pijace su zatvorene nakon objavljivanja devalvacije. Ako ste imali sreće da nađete malo pirinča, to ste mogli samo u nekoj zavučenoj ulici, gde su ga ulični trgovci prodavali po ceni od 14.500 vona za kilogram – što je bilo skoro trostruko više nego što je svaki član Song-hine porodice pojedinačno dobio.
„Kako da preživimo?“ pita me Song-hi. „Sa parama koje su nam dali, jedva smo mogli da kupimo kilo kukuruza. Majka više nije mogla da radi. Ništa nismo imali.“
Cene kukuruza i pirinča su u jednom danu skočile trostruko. Malobrojni ulični prodavci sukobljavali su se sa policijom, koja je pokušavala da im oduzme robu ili da nametne kontrolu cena. Centralna banka nije odštampala dovoljan broj novčanica, a ljudi koji su pokušali da koriste kinesku valutu su uhapšeni.
Cene i kurs su stalno varirali. Krajem januara, za samo nekoliko sati, zvanični kurs istaknut u hotelu Korio, gde odseda većina poslovnih ljudi u Pongjangu, kretao se od trideset do devedeset vona za jedan dolar, dok je na crno dolar stajao 400 vona. Jedna kafa u hotelu je mogla da vas košta od 11 do 32 dolara.
U Robnoj kući broj 1 u Pjongjangu, ljudi su jurišali da kupe ograničene količine deterdženta, cigareta i slatkiša po zagarantovanim cenama. Skoro svi restorani u Pjongjangu su se zatvorili. Čak je i onih nekoliko zapadnih diplomata u prestonici jedva uspevalo da nabavi voće i povrće.
Partija je do februara dozvolila otvaranje pijaca. Ali kineski trgovci koji su ranije snabdevali prodavce nisu više hteli da prodaju robu Korejancima bez avansne uplate. A malobrojni Korejanci koji su imali nešto hrane u zalihama, zadržavali su je za sebe ili bi je prodavali bliskim prijateljima i rođacima. Cene su i dalje rasle.
Moj poznanik iz jedne humanitarne organizacije putovao je tokom prvih nedelja Marša u Radžin, grad na severoistočnoj obali zemlje, i nije mogao da nađe pirinač na pijaci. Ispričao mi je kako mu je jedan severnokorejski zvaničnik, kome je uvek donosio flašu viskija, rekao: „Sledeći put mi donesi pirinač.“
Koliko je poznato, Demokratska Narodna Republika Koreja nikad nije uputila zvanično izvinjenje: ni za 25. jun 1950, kada su prešli preko 38. paralele i tako izazvali trogodišnji rat u Koreji; ni za glad tokom devedesetih; ni za postavljanje bombe 1987. u avion Korean Air-a, kada je ubijeno oko 150 putnika. Ali 10. februara, na sastanku gradskog komiteta Pjongjanga, nešto više od dva meseca od objave devalvacije, premijer Severne Koreje, Kim Jong-il (ne treba ga mešati sa sa vođom, Kim Džong-ilom), rekao je članovima partije: „Najiskrenije mi je žao zbog monetarne reforme, jer smo je sproveli bez dovoljno priprema. Narod je zbog toga mnogo propatio.“ Izvinjenje su ponavljali partijski aktivisti na sastancima narodnih komiteta.
„Kakva je korist od izvinjenja?“ kaže Song-hi u iznajmljenom stanu u Jandžiju. „Ljudi su već izgubili novac.“
Iste nedelje kada sam upoznala Song-hi, objavljeno je da je direktor Odeljenja za planiranje i finansije Radničke partije, Pak Nam-gi, streljan na stadionu u Pjongjangu. Taj sedamdesetsedmogodišnji odani partijac često na fotografijama stoji iza Kim Džong-ila. Južnokorejska novinska agencija Jon-hap objavila je da je Pak optužen da je „buržoaski sin koji je planirao da se uvuče u revolucionarne redove kako bi uništio nacionalnu ekonomiju“. Sedmog juna je Kim Jong-il, koji se javno izvinio, smenjen sa funkcije premijera na hitno zakazanom zasedanju Vrhovne narodne skupštine, severnokorejskog ekvivalenta zakonodavnog tela. Na istom zasedanju, šezdesetčetvorogodišnji zet Kim Džong-ila, Džang Song-tak, postavljen je za podpredsednika Narodnog odbrambenog komiteta, kojim predsedava lično Kim Džong-il. To imenovanje se tumači kao znak da će neiskusnom Kim Džong-unu biti potreban svojevrsni regent.
Režim je uspeo da stabilizuje cene hrane; pirinač je znatno pojeftinio u martu, zbog čega se pretpostavlja da je Kina poslala hitne kontigente žitarica, ili da je vojska žrtvovala svoje zalihe. U junu je pirinač na pijaci koštao oko 500 vona, ili 50 centi. Ali je još uvek nedostupan većini građana. A zemlja se nalazi usred perioda poetski nazvanog „žitna okuka“, koji nastupa nakon što se jesenji prinosi pojedu i pre nego što se prolećna setva požanje.
Nekada izbeglice nisu rado kritikovale državno rukovodstvo. „Učili su nas od malena da samo zao čovek može da govori protiv Kim Il-sunga ili Kim Džong-ila,“ kaže mi jedna žena. Kad sam poslednji put, u martu, posetila Severnu Koreju, razgovarala sam sa pet žena iz različitih krajeva zemlje – Musana, Hamhunga i Pjongjanga – i sve su se žalile na iste stvari.
„Šta možemo da očekujemo od Kim Džong-una, kad njegov otac toliko loše upravlja državom da ljudi umiru od gladi,“ pita se Li Mi-hi (pseudonim). Li ima pedeset šest godina i sa njom sam razgovarala u istom stanu gde sam se sastala sa Song-hi. Li je takođe iz Musana i godinama je radila kao službenica u banci. Ali njena porodica nije bila toliko imućna kao Song-hina. Dok monetarna reforma nije zatvorila pijace, porodicu je prvenstveno izdržavala njena snaha, koja je kupovala flaširano jestivo ulje i presipala ga u kesice od po nekoliko grama, koje je zatim prodavala. Većina ljudi može da priušti vrlo malo ulja, i koristi ga samo u posebnim prilikama.
Li je često u kontaktu sa svojom porodicom u Musanu, jednom od malobrojnih mesta u Severnoj Koreji odakle možete da pozovete inostranstvo, pošto je granica blizu i prošvercovani telefoni hvataju signal iz Kine.
„Sin mi kaže da je situacija nepodnošljiva,“ priča ona. „Ljudi ponovo umiru.“
Li je došla u Jandži sredinom novembra, dve nedelje pre uvođenja monetarne reforme, i planirala je da ostane samo nekoliko meseci, kako bi zaradila malo novca za svoju porodicu. Brine se o jednom starijem čoveku za oko sto dolara mesečno. Kaže da se narod Severne Koreje napornim radom sam izvukao iz gladi devedesetih, samo da bi ga sada vratili u istu situaciju monetarnom reformom.
„Devedesete su bile užasne,“ kaže Li. „Hodajući ulicom, svuda ste mogli da vidite leševe. U svakom gradu je bilo isto. Moja sestra i njen muž su umrli od gladi u Hamhungu. Sada se bojimo da će se to vreme ponoviti.“
„Ali mislim da sad neće biti isto kao devedesetih, kada su ljudi umirali jer nisu znali za bolje,“ dodaje ona. „Ljudi se danas žale. Imaju stavove. Znaju da general loše vodi državu. Žele promene.“
Dvoumi se da li da se sada vrati u Musan. „Zamislite, u Kini bacaju pirinač, a u Severnoj Koreji ljudi gladuju. Kina je divna zemlja za život. Jedan život nije dovoljan. Kina i Severna Koreja se razlikuju kao nebo i Zemlja.“
Jedna od prvih pesama koju deca u Severnoj Koreji uče da pevaju zove se „Nikome u svetu ne zavidimo,“ a taj slogan je ispisan na ulazu u svako obdanište. Malo ko u Severnoj Koreji danas u to veruje. Duž ovih 1.400 kilometara granice sa Kinom, svako poznaje nekog ko poznaje nekog ko je bio u Kini, i ko mu je pričao o nezamislivom bogatstvu s druge strane. Vera građana Severne Koreje u politički sistem njihove države urušava se od granice ka unutrašnjosti – u gradovima poput Musana i Hoerjonga duž reke Tumen, i u gradovima poput Čongjina i Hamhunga, koji se nalaze na istočnoj obali, ali koji su direkto povezani železničkom prugom sa granicom.
Song-hi kaže da sve njene drugarice u Musanu gledaju kako da pobegnu iz Severne Koreje. „Kad bi znale put i kad bi imale kontakte, mislim da bi sve pobegle,“ kaže ona.
Nijedna njena drugarica ne misli da se učlani u Radničku partiju, niti se zabavlja sa nekim članom partije – što je donedavno bila jedna od najpoželjnijih karakteristika kod mladoženje. „Partijci se samo bave propagandom,“ dodaje prezrivo.
Nedostaju joj roditelji i mlađi brat. Kaže da je glupo što je ponela MP3 plejer, a nije ponela nijednu fotografiju svoje porodice. Otkad je otišla, nije bila u direktnom kontaktu s njima, ali im je poslala poruku po jednom prijatelju koji se vratio u Musan. Kaže da je razmišljala o tome da se vrati, ali da se boji da će je uhapsiti ako ponovo pređe reku. Želi da ode u Južnu Koreju, ali putovanje do tamo bi bilo još rizičnije. Kao i Li, oduševljena je svime što je videla u Kini. Ispričala mi je kako je prve večeri u Jandžiju bila očarana svim reklamama i neonskim svetlima.
„Ovde je mnogo lepo,“ kaže ona. „Ni u Pjongjangu nisam videla ova blistava svetla.“
Prve večeri mog boravka u Jandžiju, sneg je prekrio neasfaltirane parkinge i beton nedovršenih zgrada. Sutradan, dok je sve još uvek bilo pod snegom, pod blistavim zimskim nebom, pomislila sam kako i ja, konačno, mogu da vidim Jandži severnokorejskim očima.
Barbara Demick, The New Yorker, 12.07.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.07.2010.
