Radio emisija 27.01.2006, govore: žene iz Srebrenice, Olivera Milosavljević, Jovan Byford i Mrđan Bajić.
Svetlana Lukić: Ovaj mraz je pokazao stvarnu sliku stope zaposlenosti u Srbiji. Napolje izlaze samo oni koji stvarno nešto rade i stvarno negde moraju da stignu. Već danima ujutru nema gužvi u gradu, svuda je moguće naći mesto za parkiranje, grad izgleda poluprazno, kao da je opet neki od onih izmišljenih praznika kada svako ko ne radi nego samo ide na takozvani posao, ostane kod kuće, jer ga zakon ne tera da iz nje izađe i otetura se do virtuelnog radnog mesta.
Ova nedelja će biti zapamćena po onoj strašnoj nesreći u Crnoj Gori i po smrti Ibrahima Rugove. Svi naši političari bili su u Podgorici da lično izjave saučešće i ponude pomoć Srbije. Prvo je otišao Jočić, ne zna se kojim povodom, pa su onda pristigli Koštunica i Tadić. Tadić je pre toga u ponoć otišao da da krv pred TV kamerama, iako je iz Podgorice pre toga rečeno da krvi ima dovoljno. Koštunica je otišao da izjavi saučešće iz još nekih razloga koje neću pominjati, odnosno mogla bih, ali neću, danas je Sveti Sava, ne moram baš danas da ogrešim dušu.
Našem predsedniku Albanci i UNMIK nisu dali da ode na Rugovinu sahranu. On se ponudio, ali na takav način da je to uvredilo kosovske Albance. Boris Tadić, ma šta mislio o sebi, a misli što i jedan vladika koji sebe osvetljava sa – Naša svetost, ni ovoga puta nije uspeo da stvar uradi kako treba. Nije izdržao da u drugoj rečenici ne kaže kako on kao predsednik Srbije hoće da oda poštu predsedniku Kosova, koje je deo teritorijalnog integriteta Srbije. Začudo, Albancima se nije dopalo to pozivanje na Rezoluciju 1244, i poručili su mu da nije izabrao pravi trenutak da izrazi ambicije Beograda prema Prištini.
U Beogradu se svi brinu ko će da zameni Rugovu. Iako, naravno, mislimo da su svi Šiptari isti, malo nas je strah da li će ga zameniti neki kandidat za Hag. Tek sada kada ga nema, priznajemo da je Rugova bolji od nekih ratnih komandanata UČK. Tako su Izraelci mislili da su Arafat i njegov Al Fatah inkarnacija đavola, a sada su dobili Hamas koji je juče dobio apsolutnu većinu u palestinskom parlamentu i nije čekao primopredaju vlasti, nego su ti mladići sa puškama ušli u skupštinu.
Kad smo kod parlamenta, skupština Republike Srpske je izglasao nepoverenje vladi, ali koga to ovde više zanima, osim Vojislava Koštunicu. On je Republiku Srpsku, odnosno našu prekodrinsku braću nazvao drugim plućnim krilom Srbije. Pročitala sam ovih dana njegov ratni intervju nekim novinama iz Republike Srpske, vidim da je lepo mislio o Vojislavu Šešelju i njegovim vojničkim zaslugama s onu stranu Drine.
Danas je, kao što znate, Sveti Sava, najljupkije srpsko dete, tako ga zovu njegovi obožavaoci u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Već smo u Peščaniku govorili o svetosavlju kao ideologiji, o nacionalizmu svetog Save, koji je osmislio njegov navodni nastavljač, Nikolaj Velimirović. Naš najnoviji svetac Nikolaj je, samo kratko da vas podsetim, pisao da svetosavski nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu državu, narodnu kulturu. Nacionalizam srpski je, kaže on, najstariji nacionalizam u Evropi, stariji je 600 godina od evropskog, a i savršeniji je, jer je jevanđeoski i organski. A naš budući svetac, Justin Popović, se pita kada u stvari Srbi napuštaju svetog Savu, i sam odgovara – Srbi napuštaju svetog Savu kada nas ponese mutna i prljava reka evropske humanističke nauke i kulture.
Danas za nas nije pre svega sveti Sava, nego je pre svega godišnjica oslobođenja Aušvica i svetski Dan sećanja na holokaust. U to ime, mi smo za načelnika službe za otkrivanje ratnih zločina izabrali čoveka, koji je stručnjak za sanaciju terena i guranje hladnjača u Dunav, a dok vam ovo govorim nastavlja se suđenje Škorpionima, koji su pred kamerom ubili šestoricu muslimana u Trnovu. Porodice žrtava, uglavnom majke tih dečaka, prate ovo suđenje kao gosti Nataše Kandić.
Čovek iz Srebrenice: I zamolio bih vas novinare, istinu ne smijete sakrivati. Mi smo u Srebrenici gledali televiziju beogradsku prije rata, recimo nikada nisu pušteni na televiziji snimci iz Vukovara. Ja da sam znao da može biti rat, da može biti ubijanja ljudi, ja sigurno 92. ne bih bio u Srebrenici, otišao bih ja, jer je moje razmišljanje bilo da je to borba za vlast, političku prevlast, da će to trajati 15 dana.
Žena iz Srebrenice: Pa eto, volela sam da dođem, da ih vidim, a da ih osude ne znam koliko, mog dijeteta nema pa nema. Oni će odslužiti to svoje i opet svojoj dijeci doći, a moga dijeteta nigde, moga dijeteta nikada. Izgubila sam dva brata, jedan je nađen, a jedan nije, a muž mi jeste nađen, ukopan je u Srebrenici. Ali samo mi je bilo da sam mogla da ga ja bar upitam kad kaže ono – nismo mi ubice, nego je i nama neko naredio, znaš ono kad reče, da sam imala onda da ga baš upitam, da kažem – e pa kaži sad ko je tebi naredio, a onaj neka kaže ko je njemu, znači neka ide krivac. Da mi je bilo to da ga ja bar upitam.
Devojka iz Srebrenice: Oni su krenuli zajedno, otac i moj brat. Ono kad smo se rastajali, znači idem šumom pa šta bude, bude.
Nataša Kandić: A kako ste prošli u Potočarima?
Devojka iz Srebrenice: Mi idemo asfaltom, to je asfalt pun naroda, šta bude, bude. I onda smo bili u toj jednoj fabrici kad su oni ušli u Srebrenicu, kako da ih nazovem, ovaj se danas buni kad ja kažem – četnici, pa kako ću. Oni su hodali znači, Mladić je bacao, onaj hljeb su djelili, čokoladice kobajagi bacali, davali narodu. Najednom su samo ušli u fabriku i rekli – ti i ti, dođite ovamo. Tog Alvedina više nikad nisu vratili niti ga ima. A moj brat je pronađen 2003. u masovnoj grobnici u Pilice.
Žena iz Srebrenice: Imam i ja isto majku koja čeka kad dođem – je li, bogati, jesi išta saznala, ima li šta za našega, ima li šta za sina, jesi vidjela ko je njega ubio, koga su uhapsili, jesu li, hoće li ko odgovarati. Pratimo svaku riječ, upijamo sve da vidimo šta će reći, hoće li još šta reći, hoće li reći ove ubice još za sudbinu naših, još veći broj da znamo gdje su, šta su, da se osudi, da se to više ne dešava nikome nigdje na svijetu cijelome. Nikom, nikom, pa nii njima, ali da odgovaraju oni i da se kazne i da nikad slobode nemaju i da nikad nemaju šanse nikog više da ubiju.
Žena iz Srebrenice: Ubili su na kapiji muža mi, pa ubili mi brata, pa bratića, preko 10 su mi ubili sestrića, ali sve sam ja to zaboravila dok nisam vidjela ovogmog malog, kad sam gledala šta rade od njega.
Žena iz Srebrenice: I danas je bilo ono sramotno, često pitanje – a što ste se odlučivali na ovu stranu, što ste se odlučivali na onu, što preko šume, a ova se dijeca gube, šta on zna dijete da li preko šume. Ti biježiš, da možeš ti bi biježao na nebo, a gdje da biježiš, gdje? Pođeš u Potočare sa UNPROFOR-om, a oni zajedno ubijaju, oni gledaju kako ovi ubijaju. Čuje advokat, čuje taj branilac, onaj isti branilac koji brani Petraševića, on postavlja takva pitanja bezobrazna – a što ste se odlučivali baš tuda. A šta da njemu uđe u njegov grad, da uđu nekakvi zlikovci, prvo te tuču iz svih raspoloživih sredstava sa svih mogućih kota, sa Zlatibora, iz Ljubovije, sa svih kota i iz Srbije, a da ti ne govorim iz Bosne koliko su oni okupirali, da te udaraju svim mogućim sredstvima i ti razmišljaj gdje ćeš da biježiš.
Pa, gdje da bježiš, ni ti sam ne znaš gdje da bježiš. Pa, nije ti niko ni ponudio, da su rekli ostanite u kući, pa mi bi svi ostali, pa neka nas onako popale sve, niti bi išli preko šume, niti bi išli u Potočare. A ne smeš ni da ostaneš, a ko je ostao on je ubijen i u kući, i pred kućom, i na ulici. Mi ne govorimo o žrtvama koji su bili mrtvi do Potočara, o tome ni ne govorimo jer nađeni su, pokopani su i nema, niko za njih ne odgovara, niko. Ma, to ne može biti incident, to je izrežirano, zna se iz čije glave, iz Miloševićeve. Meni je žao što moram ovako da govorim, znam da ovdije ima poštenog naroda i nevinog naroda i želeli bi da taj narod zna pravu istinu i da ne štiti one koji su se skoncentrisali zaista ovdje.
Žena iz Srebrenice: Imam ćerku, sa ćerkom živim, živim u Tuzli u tim holandskim kućama i moramo da napustimo sad kuću i kud ću sad. Ćerka i zet pate se sa dijecom, neka ima djecu, moraju da žive i da se bore za svoju dijecu, da ih ne ostave na ulicu, da ih goje kako treba, da ne budu ubice, da bidu kako treba dijeca.
Žena iz Srebrenice: 6100 je ostalo bez jednog roditelja, a negdje oko 250 ih je ostalo bez oba roditelja, djece.
Devojka iz Srebrenice: Mislila sam da je film kad sam videla ljude s puškama, mislila sam da je neki film, govorim mužu, kakav ti je to film na televiziji, on šuti. Kad sam pogledala, odjednom sam vidjela mog brata na televiziji, vrištala sam, govorila sam – to je moj Saja, to je užasno, videti nekog svog kako ga ubija, kako ga strelja.
Žena iz Srebrenice: Ja sam pogubila i ja sve, muža, djevera, oca, već sam 12 ovih mojih bližih pokopala do sad. Prvo sam pokopala muža, identifikovali ga, u Novoj Kasabi je ubijen, tu je pronađen, otkad su Pilice prekopavane dva puta, u tri grobnice njegovo tjelo je nađeno. 25 nemam iz užih članova porodice.
Žena iz Srebrenice: Dva brata su mi već ukopana, jedan mi je ukopan prošle godine u Potočarima, drugi mi je ukopan pretprošle godine. Taj brat što mi je ukopan ove godine, on je streljan, znamo za njegovoga ubicu i sve, još uvjek je na slobodi, svaki dan ga srećem kad odem u moj grad. A kad vidim tog čovjeka koji ga je ubio, koji sad kaže – pa, nisam ja… ovo, ono, znaš, kao i ovi što su danas što im se sudi. To izvinjenje to nama ne može pomoći ništa, to mi ne možemo prihvatiti nikad.
Žena iz Srebrenice: Ja sam izgubila muža i sina, a izgubila sam od jednog brata jednog sina, a od drugog brata drugog sina. Muž je pronađen i sad 11. jula je kopan, za sina još ništa nema. Išli su gore na tu neku lokaciju gdje sam imala informacije da je ranjen pa da su ga nosili, da je tu izumro, međutim, onaj DNK još ništa nije pokazao i eto. Mislim, ne znam, našli su dvije vilice, našli su lobanju i tako sitnih kostiju, ali ne mora da znači da je to njegovo, možda je to životinja donela nečije tuđe. Zamisli kako živim, sad telefon kad zazvoni u kancelariji sva pretrnim, mislim zovu me da mi kažu. Ja sam muža sahranila i znate, sad znam gdje mogu da odem, gdje mogu da taj vjerski obred, da proučim fatihu i ovo i ono. Mislim, mnogo je lakše, onog momenta kad ti jave da je identifikovan imaš osećaj kao da se tog momenta to desilo, kao da su ga tog momenta ubili. Međutim, vremenom, kad ga ukopaš i ono već malo bude čovjeku olakšanje nekakvo.
Čovek iz Srebrenice: Moji najbliži svi su pobijeni. Jadno je što nam je Srbija tako blizu, a tako malo istine zna o događajima u Srebrenici. Jadno je to recimo da je na Potočarima pobijeno najmanje 4-5 hiljada ljudi, da su ti ljudi premiještani po četiri-pet puta iz grobnica masovnih, tako da se tijela od jednog čovjeka nalaze u tri-četiri lokacije masovnih grobnica. Posebno šta me recimo obradovalo juče kad sam u putu i slušamo vijesti i čujemo kako su se za Crnu Goru sve jugoslovenske republike javile da pruže pomoć u nesreći koja ih je zadesila sa tim vozom. Tako smo na malom prostoru da bi bila mržnja među nama, znači ovo se mora prevazići šta je se desilo, mora se dalje živjeti, ali ljudi moraju znati istinu. Znamo da su se Mladiću, hajde da kažemo, stvorili uslovi da može da pobije toliki broj ljudi i jednostavno zato ih je i pobio, ništa drugo, a to je pogranična zona sa Srbijom, nas je samo Drina dijelila.
Žena iz Srebrenice: Htio je da otcijepi jedan deo Bosne i da pripoji Srbiji, znate kako je Milošević bio sve to zamislio u svojoj glavi sa Tuđmanom.
Svetlana Vuković: Milioni ljudi su glasali za Miloševića, to je naš problem.
Čovek iz Srebrenice: Ali nikad im Milošević nije govorio svoj program, nije im govorio da će ubijati, jer svi su ljudi mislili da će to biti politička borba za teritorije, shvatate.
Žena iz Srebrenice: Pa on je jedan od najjačih političara, vidite da tamo vrti sve i u Haškom tribunalu oko malog prsta. On ih tamo sve mezeti vala.
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije čuli ste članove porodica žrtava, koje su ubili pripadnici Škorpiona i sad od tih ubica naša država želi po svaku cenu da se distancira. Čuli ste takođe da je juče ministar odbrane rekao, kao da to oduvek govori, da jeste onaj famozni oficir Puhalo, za koga je ista ta vojska tvrdila prvo da ne postoji, dakle, da je taj Puhalo ovlašćen da podiže Mladićevu penziju. Juče je Nacionalni savet za saradnju sa Hagom, kao da se to podrazumeva, rekao da će Hagu biti dostupna sva vojna dokumentacija, a onda sledi ono čuveno – ali. Izgovara ga naravno najčešće Rasim Ljajić u poslednje vreme kada je ova stvar u pitanju. Rasim Ljajić je rekao da će biti teško naći bilo šta u toj dokumentaciji, jer se ona, kako je rekao a da nije ni pocrveneo, nalazi u nekim džakovima,u nekim kutijama i u sportskim salama. Prvo su poslali dosije sa praznim stranama Ratka Mladića, a sada kažu – dođite, gospodo, ali moraćete da kopate po džakovima, po kutijama i po sportskim salama, pa ako nešto nađete – bravo.
Čuli ste u vestima da je danas dan kada se obeležava oslobođenje Aušvica. Već smo u ovoj emisiji dosta govorili o tome kako smo proslavili 60-togodišnjicu pobede nad fašizmom, kako sramno. Naravno, ta priča ima nastavak, u poslednje vreme sve češće se govori o rehabilitaciji Milana Nedića, sa četnicima smo završili stvar, ova država ih je zakonom u skupštini proglasila prvoborcima i antifašistima, sada je na redu Milan Nedić. Milanu Nediću, da vas podsetim, parastos je pre neku godinu držao lično patrijarh srpski gospodin Pavle i on nam je na taj način rekao šta misli o Milanu Nediću.
Imali smo prilike pre izvesnog vremena da u Utisku nedelje vidimo jednu grupu ljudi, to su Đurđije Ninković advokat, naravno Milan St. Protić, Svetlana Velmar – Janković i Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Oni su se založili da se rehabilituju sve žrtve komunista, i to, vrlo zanimljivo, od 6. aprila 1941. Samo da vam citiram jedan jedno obrazloženje Svetlane Velmar – Janković zbog čega smatra da je njen otac Velmar – Janković u stvari jedan nevin čovek. Ona kaže – on je imao tada jedan jedini argument, a to je da je vlada Milana Nedića uradila mnogo na spasavanju ljudi koji su bili zatvoreni na Banjici, mnogi su stradali, mnogi su ubijeni, ali mnogi su i spaseni, zahvaljujući dakle vladi Milana Nedića.
U nastavku emisije slušate istoričarku Oliveru Milosavljević koja je pročitala detaljno mnogo, mnogo stranica, mnogo dokumenata i evo nekih delova njenog istraživanja, da se malo prisetimo ko je u stvari bio Milan Nedić.
Olivera Milosavljević: Taj zakon bi trebalo da rehabilituje sve, kako tamo kaže, ideološke protivnike komunizma od 6. aprila 1941. i taj datum je naravno najzanimljiviji u svemu ovome. U prvom trenutku je verovatno mnogima izgledalo da je reč o rehabilitaciji ideoloških protivnika posle rata, međutim, imali smo prilike na televiziji da vidimo da u stvari one koji su predložili taj zakon najviše zanimaju ratni, pod navodnicima ideološki protivnici. Zašto kažem pod navodnicima ideološki, zato što ideologija tu uopšte nije bila u prvom planu, u prvom planu je bio odnos prema fašizmu.
Dakle, da ih primarno zanimaju ratni ideološki protivnici i pokušaj da se ti koji su za vreme II svetskog rata bili protiv komunizma proglase nevinima. Problem je u tome što kada se kaže – ideologizovana istorija, kakva je nekada bila, onda se to doslovno shvata i pretpostavlja da je ona samim tim i lažna. Naravno da, koliko god bila ideologizovana, ona je u svom fundamentu prikazivala stvarno stanje, a to je bar onaj deo istorije koji je govorio o tome ko se borio protiv fašizma, a ko je bio za fašizam. Prema tome, ako se krene sa ovim, da se ideološki protivnici komunizma rehabilituju, a čuli smo da bi trebalo čak i čitav komunistički period proglasiti jednostavno zločinačkim, pa bi po automatizmu svi oni bili rehabilitovani. Ako se krene od toga, onda možemo očekivati da će biti rehabilitovan i Nedić i Ljotić, ali onda naši predlagači zakona zaboravljaju da će po automatizmu biti rehabilitovani i hortijevci i ustaše i nemački Rajh na kraju, kao najveći ideloški protivnik komunizma.
Ono što je ovde najzanimljivije, kada smo slušali u par navrata na našoj televiziji zagovornike i predlagače ovog zakona, to je da je ton kojim su govorili o komunizmu, u stvari ton kvislinga iz II svetskog rata. Oni zaboravljaju samo jednu stvar, a to je da danas biti antikomunista i biti u vreme II svetskog rata antikomunista – su dve potpuno različite stvari. U vreme II svetskog rata biti antikomunista značilo je biti protivnik celokupne antihitlerovske koalicije, jer je komunizam bio njegov sastavni deo. Biti antikomunista za vreme II svetskog rata je podrazumevalo biti antisemita, videćemo kasnije malo i konkretno kako je to izgledalo, i naravno, biti antikomunista za vreme II svetskog rata je u stvari značilo podržavati nacističku Nemačku.
Budući da smo imali prilike da vidimo kako je to izgledalo i sa rehabilitacijom četništva, možemo očekivati da se jedna ovakva stvar desi i da budu rehabilitovani svi, smešno mi je da kažem, ali evo, ponoviću opet, ideološki protivnici komunizma od 6. aprila 1941. I tu postoji još jedna stvar koju bi oni koji to rade morali da znaju, a to je da kad se rehabilituju kvislinzi, onda se već po automatizmu rehabilituju i oni sa kojim su oni kolaborirali, a to znači sam Hitler.
Kod nas se stvorio jedan konsenzus da je Ljotić bio fašista, ali eto, tako Nedić, kao što ste rekli, ima neke lepe osobine. Ja ću govoriti isključivo o Nediću, navešću samo primer kako je izgledalo veličanje lično Hitlera. On je svakodnevno veličan i kao državnik i kao vojskovođa, nazivan je predstavnikom nove Evrope, o njemu se pisalo kao o ličnosti sveobuhvatne genijalnosti koja utelovljuje misao evropske obnove. Pisalo se da je Hitler genijalni državnik i umetnik, da je on neimar i graditelj, da je on veliki Evropljanin, zaštitnik bele rase. Ovo vam zvuči poznato verovatno. Širilo se uverenje da je njega proviđenje dovelo na čelo države, da su njega ugrožavali jevrejstvo, demokratija i boljševizam. Njegove reči su obeležavane kao svetionici, njegova logika kao nepogrešiva i tako dalje.
Dalje, naglašavalo se kroz tu propagandu da Hitler zaslužuje zahvalnost naroda Evrope, da on vodi, ovo je citat opet – orijašku borbu za spas Evrope, i slično. U toj propagandi je odricano da se u Srbiji sprovode represalije od strane Nemačke. Navešću vam jedan primer, tvrdilo se da streljanja komunista i Jevreja nikako ne mogu da se ocenjuju kao represalije. Nemačka je dalje reklamirana kao obećana zemlja za srpske radnike, stalno se pozivalo da se tamo odlazi, a imate i članke u kojima su propagirani savršeni, idilični uslovi u kojima srpski radnici žive u Nemačkoj, pa se u jednom od njih recimo opisuje kako se njihov logor nalazi u zelenim štajerskim brdima gde teku potočići, na njihovim prozorima cvetaju jorgovani, a upravnik logora udešava bokore svojih omiljenih ruža. Tako jedna savršena, idilična slika.
U ovoj propagandi dalje Trojni pakt je ocenjivan kao garant bezbednosti Srbije, kao garant budućnosti Srbije kakvu ona nikad nije mogla sanjati. Tvrdilo se da je Trojni pakt obezbedio Srbiji mir, bezbednost, slobodu, spokojan život i zato nije slučajno da je Srbija pod nemačkom okupacijom već u Apelu srpskog naroda koji su 1941. u avgustu meseca potpisale stotine intelektualaca, Srbija nazvana ostrvom spasenja. Dalje u toj propagandi se zahtevalo da se u Srbiji po uzoru na nemački Rajh spaljuju knjige, konkretno, kako se to pisalo – jevrejsko-komunistička literatura, a sve što je objavljivano bila je isključivo nacionalistička, dakle, antisemitska i fašistička literatura. Na sceni Narodnog pozorišta je prikazivana nemačka savremena tada literatura, u bioskopima su isključivo prikazivani nemački filmovi i slično.
Dalje, istaknut je zahtev, 1941. godine da se osnuje zavod za rasno-biološka ispitivanja, kako bi se sačuvao srpski narod od nepravilnih mešavina, opet vidimo princip koji je sadržan u rasnoj nacional-socijalističkoj teoriji. Od značajnih mera, koje možemo pratiti kroz javnu aktivnost Nedićeve vlade, vidimo nuđenje novčanih nagrada da se vrši ubijanje komunista. Kasnije, kada očigledno to nije do kraja uspelo, tražilo se da oni koji ne prijavljuju komuniste, dakle, i sami budu ubijani po Uredbi o uvođenju prekog suda. Uredbom Nedićeve vlade opet je zabranjeno, citiram – Jevrejima i Ciganima da budu slušaoci univerziteta u Beogradu. Kasnije, jednom dopunom te uredbe to je zabranjeno i komunistima. Klasična ideologija nacional-socijalizma, vidi se u meri koju možete vrlo lako pratiti kroz konkurse za zapošljavanje u državnoj službi, a to je da je prilikom zapošljavanja u državnoj službi, uvedena obaveza dokazivanja da je kandidat srpske narodnosti i arijevskog porekla i da, citiram – nema jevrejske ili ciganske krvi. Negde je samo tako pisalo za kandidata, nekada to nije trebalo da ima ni njegova žena, nekada ni preci.
Videli smo kako je ocenjivan Hitler, pa da vidimo kako su ocenjivani partizani – obeležavani su kao zločinci, banditi, tuđinski plaćenici, saboteri, zlotvori, razbojnici, zločinački elementi, belosvetski ološ, robijaši, Cigani, horde, jevrejska kuga, azijatska bolest, pogana misao iznikla u satanskom jevrejskom mozgu, crvena neman, odrod, varvari sa istoka, crveni dželati, psihopatološka čudovišta. Srbi među njima su nazivani izrodima i degenerisanim primercima.
Sada bih rekla nešto o aktivnosti ministarstva prosvete koje je u tim godinama bilo veoma aktivno. Na njegovom čelu se nalazio Velibor Jonić kao ministar i Vladimir Velmar – Janković, kao njegov zamenik, koji su dali poseban doprinos tom zahtevu da se oblikuje jedna fanatizovana omladina, kako se govorilo, koja će okupiti sve srpske zemlje u jedinstvenu celinu. Pre svega, vršeno je konstantno propagiranje Hitlerovog ustrojstva škola. Dalje, od samih neposrednih mera koje je ovo ministarstvo sprovodilo i kojima su se pohvalili za vreme rata, bilo je sprovođenje mere čišćenja škola od nacionalno neispravnih profesora.
Ministarstvo prosvete se pohvalilo da je izvršilo selekciju omladine koja će činiti buduće narodno vođstvo, tako što se zahtevalo da se diplome ne izdaju deci koja nisu moralno kvalitetna, pa su onda korišćeni razni termini za tu decu koja očigledno su bila levičarski, odnosno antifašistički orijentisana, pa se govorilo da buduće narodno vođstvo ne sme da se obrazuje od otpadaka, to je termin za decu, nekarakternih ljudi, a postoji i zahtev da ološ ne sme da odlazi u najviše škole, dakle, kako bi ta selekcija bila do kraja izvršena.
Ovo ministarstvo je donelo naredbu da se vrši nadzor nad učenicima i u školi i van nje, kod kuće, na ulici, zavedeno je psihološko proučavanje učenika, kako bi se dobila slika o njihovom nacionalnom osećanju, možete misliti. Nastavnički saveti su imali tu dužnost, oni su morali da grupišu đake u tri kategorije, postojao je čak i neki list o svakom učeniku, gde su morali da ih okarakterišu. Prvu kategoriju su činii nacionalno nepouzdani đaci, i sankcija za njih je bila, kako se tada govorilo, izgon iz škole, dakle, izbacivali su iz škole tu decu. Drugu kategoriju su činili oni labilni, njih su držali pod prismotrom, i treću kategoriju su činili pouzdani i ispravni.
Samo ministarstvo se pohvalilo da je 375 đaka izbacilo iz srednjih škola kao nacionalno nepouzdane i za takvu decu organizovan je Zavod za prinudno vaspitanje u Smederevskoj Palanci. Nedićeva vlada je potpisala uredbu o organizovanju tog Zavoda, gde su deca oduzimana na silu od roditelja i mogla su u tom zavodu biti držana od 6 meseci do 3 godine. Prvo je po uredbi bilo dve godine, a onda je produženo, kad su videli da rat neće brzo da se završi, na tri godine. U svom zvaničnom listu, ministarstvo prosvete je širilo uverenja da u srednje škole ne bi trebalo da se primaju – obirci, već samo, kako tamo piše, fizički, umno i etnički obdarena deca, a ostala deca, to jest većinska, bi trebalo da se zadovolje osnovnim i zanatskim školama.
Dalje, tu se može pročitati da kratkovida, nagluva deca, deca sa srčanim manama ili slično ne bi trebala uopšte da idu u srednje škole, to nije za njih, je li. I poseban odnos teškog konzervativizma je bio primenjivan prema ženskoj deci, smatralo se da ženska deca iz srednje škole treba da izađu formirana kao domaćice, zato je u srednje škole uvedeno domaćinstvo kao obavezan predmet. Organizovana su obavezna srpska posela po školama, gde su morali da dolaze i roditelji i nastavnici i đaci.
I sada bih se zadržala na ključnoj stvari, jedan od predloga je bio da omladina na univerzitetu čak godinu ili dve se obavezno upoznaje sa takozvanih 200 velikih srpskih poslova koje je izradilo ministarstvo prosvete, a koje je izložio lično Vladimir Velmar – Janković. I ja bih ovde izvukla nekoliko tih velikih srpskih poslova, koji su potpuno u skladu sa ideologijom nacional-socijalizma. To je bio zahtev da se uredi srpski životni prostor, to je potpuno u skladu sa tadašnjom ideologijom, da se izvrši kolonizacija na srpskom životnom prostoru i da se narod osposobi da ga popuni brojno i kvalitetno, misli se kvalitetno u ljudskoj rasi, da se izvrši zaštita srpske krvi, da se osnuje centar za ispitivanje bioloških odlika stanovništva, da se izradi rasna karta srpskih oblasti – to je već rasna teorija bez daljnjega.
Kada vidimo sve elemente ove propagande i tadašnje aktivnosti ove vlade, onda moramo da se pitamo na osnovu čega su nam zagovornici predloga ovoga zakona, imali smo prilike to da gledamo i u TV emisiji, istovremeno sa odbranom ovakvih, pod navodnicima, ideoloških protivnika komunizma, rekli da Nacionalni stroj treba hapsiti, jer je to prva fašistička pojava u našoj istoriji. Dakle, mislim da zgražati se danas nad idejama nacionalnih strojeva i sličnih, a rehabilitovati one koji su bili gori od njih ili njihovi duhovni očevie, a mislim da su čak bili i gori, predstavlja neviđeni cinizam.
Pomenula bih još jedan detalj, imali smo skoro prilike da vidimo u NIN-u i u Danasu kako su naši savremeni istoričari, inače uglavnom autori aktuelnih udžbenika istorije, napali moju koleginicu Dubravku Stojanović, kako se usudila da kaže da su postojali koncentracioni logori na teritoriji Srbije. Eto, ti naši istoričari, da su hteli da se obaveste mogli su da vide da je sam Nedić, odnosno Nedićeva vlada u svojim zvaničnim dokumentima isključivo koristila termin – koncentracioni logori na srpskom upravnom području. To je kad neko hoće da bude veći nedićevac od samog Nedića, Nedić nije govorio da su to zatvori, nego baš da su koncentracioni logori.
Ako se setimo kakav je bio odnos prema 60-ogodišnjici oslobađanja Aušvica i prema proslavi 60 godina pobede nad fašizmom, koja je bila po mom mišljenju sramna, i ako sada uz to stavimo i ovaj predlog zakona, koji počinje sa 6. aprilom 1941, onda možemo da konstatujemo da je to i previše slučajnosti oko jednog fašizma i jednog antifašizma. Verovatno će glavni argument koji će se čuti biti da su rat i okupacija određivali da je moralo ovako da se radi, međutim, to nikako nije tačno, moglo je da se bira – ili da se bude kvisling, dakle, kolaboracionista sa fašizmom ili da se bori protiv njega. I zbog toga nije danas ključno pitanje zašto su jedni bili kvislinzi, a drugi borci protiv fašizma. Danas je ključno pitanje zašto su danas, 2006, prvi postali žrtve, kvislinzi postali žrtve, a drugi, borci protiv fašizma, postali zločinci.
Svetlana Lukić: Zašto oni takvog čoveka hoće da rehabilituju? Prosto, zašto se to radi?
Olivera Milosavljević: Zato što je bio Srbin. Nacionalizam stalno ima potrebu da se utemeljuje u prošlosti koja je nacionalna. Njima nije važno ko je bio Milan Nedić, njima nije važno ni ko je bio Ljotić, ko je bio bilo ko – ako je to srpska istorija, on mora da ima pozitivnu legitimaciju. Partizanski pokret je zaista bio internacionalan pokret, vi kada gledate šta oni najviše zameraju i komunizmu i demokratiji, pošto oni čine antihitlerovsku koaliciju – zameraju im internacionalizam. Kad pogledate šta oni zameraju jednoj Engleskoj, i to značajni profesori univerziteta u tadašnjoj Nedićevoj štampi, zameraju joj što u njenoj vojsci ima žutih i crnih, kako oni to kažu. Njima je internacionalizam nezamisliv, zato i prihvataju Hitlerovu ideologiju, jer u njoj vide primarno nacionalizam.
Dakle, danas se Milan Nedić prihvata isključivo zbog toga što je bio Srbin, a tendencija nacionalizma je da opere celokupnu prošlost koja ima nacionalno obeležje i da ona celokupno bude prikazana kao ispravna, napredna i tako dalje. Sve što nema nacionalnu notu nacionalizam odbacuje, a narodno-oslobodilačka borba je bila prosto internacionalna na ovom našem ovde prostoru, jugoslovenskom, kao što je i komunizam internacionalistička ideologija bio, i to je razlog zbog čega se to odbacuje. A sa druge strane, upadaju u jednu krajnje ambivalentnu poziciju: oni bi hteli da budu antifašisti, oni znaju da danas nema u Evropi nikog relevantnog ko ne zagovara ideju antifašizma, a sa ove strane, hteli bi da budu nacionalisti. I oni tu upadaju u jednu potpuno ambivalentnu poziciju da s jedne strane rehabilituju ljude koji su podržavali fašizam, a s druge strane tvrde da su antifašisti. Pri tome, prećutkuju, zaboravljaju, na najstrašniji način obeležavaju one koji su se borili protiv fašizma. I zato i kažem, nacionalizam je nažalost danas naša sudbina zaista i zbog toga se ovo sve dešava.
Svetlana Lukić: Šta, dobit je to da niko ko je bio Srbin ne bude doveden u pitanje?
Olivera Milosavljević: Tako je, pa zašto imate takav odnos prema zločinima iz poslednjeg rata devedesetih? Zato što, kako kažu oni koji to brane, zato što je nemoguće, ne može Srbin da bude zločinac. To je ta jedna potpuno, moram da kažem, blesava identifikacija sa nacijom u tom smislu da se negira da bilo šta u njoj može da bude prosto negativno. Pa, to je nacionalizam, to je srž nacionalizma. Ako bi čovek koji je svestan i koji može sebi da prizna da u okviru njegove nacije postoje ljudi koji su zločinci, kao što postoje i oni koji su divni, genijalni, dobri – on ne može da bude nacionalista.
Svetlana Lukić: Na kraju ispada da braniš Nedića da bi mogao da braniš Ratka Mladića – i tako u krug.
Olivera Milosavljević: Apsolutno – tako u krug.
Svetlana Lukić: Čuli ste istoričarku Oliveru Milosavljević, profesorku Filozofskog fakulteta u Beogradu o Milanu Nediću. Eto, tog čoveka hoće da rehabilituju, odnosno takve ideje hoće da rehabilituju, a tom čoveku je dakle i patrijarh Pavle smatrao za potrebno da održi lično parastos. Inače, ova emisija koju smo vam pominjali, dakle, to je Utisak nedelje gde su govorili između ostalog, Svetlana Velmar – Janković, koja se naravno založila za rehabilitaciju svoga oca, Velmar – Jankovića, o kojemu je takođe govorila Olivera Milosavljević, govorio je i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Milan Parivodić. Na pitanje voditeljke – da li imate među svojim najboljim prijateljima nekoga ko je sin istaknutog komuniste, rekao je – nemam. Da li možete da zamislite da se zaljubite u devojku čiji je otac ili već neko komunista, on kaže – na kratko. E, sad, zanimljivo je da na pitanje zbog čega se on petlja u taj posao rehabilitacije kada je ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Parivodić odgovara – moj ujak i moj deda-ujak su odvedeni 1945. godine. Dakle, ti ljudi više ne kriju da ih lični razlozi često motivišu da donose zakone. Veoma često smatra se da u ovoj emisiji lično napadamo neke ljude, pa to je samo zbog toga što smo svi mi žrtve porodičnih biografija ministara raznih i da smo žrtve njihovih užasnih karaktera, jer naravno, kao što znamo svi, institucije ne postoje. Pa smo onda prepušteni na milost i nemilost njihovim poganim karakterima.
U nastavku emisije malo se opustite uz teoriju zavere. Najavljivali smo vam već drugi deo intervjua sa Jovanom Bajfordom, socijalnim psihologom. Jovan Bajford je napisao knjigu Teorija zavere, koja izlazi negde na proleće. Dakle, teorija zavere na srpski način.
Jovan Byford: Teorije zavere postaju popularne u vreme ratova, kriza i tako dalje i naročito u vremenima kada se druga objašnjenja pokažu kao nedovoljna da objasne šta se dešava. Onda nastaje vakuum u načinu objašnjavanja stvari i onda teorije zavere jednostavno ispune taj prostor i postanu legitiman način posmatranje stvari. Teorija zavere u Srbiji je bilo od početka 90-ih. Kada je Milošević vodio prvu kampanju 90-e, on se i tada pozivao na neku zaveru. Tada nije govorio o masonima na primer, ali uvek je govorio – nama neko radi o glavi. Ali ono što mi je bilo interesantno za kraj 90-ih, to je da su se tada pojavile ideje o jevrejskoj zaveri, koja je do tada bila relativno marginalna u tom čitavom zavereničkom diskursu. Bilo je i ljudi koji su promovisali ideje o paranormalnim aspektima te zavere. Recimo, bavio sam se teorijom zavere u vojnim publikacijama. Tu se jasno može videti kako ljudi kao Svetozar Radišić, koji je 95. izgubio posao zato što je pisao nekakve gluposti o grupi 69 u Dugi, pet godina kasnije postaje portparol Vojske Jugoslavije.
On je sada te iste gluposti, samo na malo sofisticiraniji način, objavio u knjizi Vojno-izdavačkog zavoda i vojska je tu knjigu promovisala na Sajmu knjiga kao jednu od najvažnijih koju su te godine objavili. Znači, nešto se promenilo u društvu, nešto je učinilo da sulude ideje iz 95-e, 99-e postanu krajnje prihvatljive. Taj Svetozar Radišić, koji je 94. pisao o ekstrasensima koji ruše NATO avione i koji je zbog toga smenjen sa mesta urednika Vojnog dela, morao je da izmeni svoje ideje i počeo je da formira tu ideju o neokortikalnom ratu. I danas se ne može naći teorija zavere u Srbiji, a da se ne poziva na ideju o neokortikalnom ratu. Čak i udžbenik koji se koristi u policijskoj srednjoj školi o sektama, ima poglavlje o neokortikalnom ratu, a ta ideja potiče od Svetozara Radišića. On je bio član grupe 69 i tamo su se ludirali po generalštabu, rušili avione i stavljali Genšera u Rimski bunar.
U toj grupi 69 bili su uvek i neki kao magični potporučnici i poručnici, koji su se nalazili sa Miljom Vujanović i Milićem od Mačve i Spasojem Vlajićem i ostalima i onda su oni stavljali prst na čelo i slali u univerzalno polje neke čipove i rušili avione. I naravno, njihova delatnost je bila ta koja je ubila Vernera, koji je bio tadašnji komandant NATO-a, oni su uticali na to da papa slomi nogu i sve tako. Sve su to njihovi veliki uspesi, a rekli su i da će se pozitivno po nas završiti rat u Jugoslaviji onog trenutka kada se Genšer baci u Rimski bunar na Kalemegdanu.
Osnovna stvar koju teoretičar zavere mora da objasni svojoj publici je kako to da on jedini zna istinu, a tolike mase veruju zaverenicima. Zato je uvek jedna od glavnih tema teorija zavere, još od kraja XVIII veka, ideja o masovnoj manipulaciji. Tako je još od prvih teoretičara zavere koji su pisali o Iluminatima, neposredno nakon Francuske revolucije. Danas su teoretičari zavere sofisticiraniji, oni govore o manipulaciji medijima i tako dalje. Te paranormalne pojave koje opisuju teorije zavera i kod nas vrlo često imaju kvazireligiozni momenat. Znači, kada se govori o sektama, o kojima se u Srbiji čak i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi govori isključivo kao nekome ko manipuliše mislima mladih, pa se kaže da je to satanistička sekta, nikad nije jasno kako ta sekta manipuliše mladima i kako oni uspevaju da nekom isperu mozak. Uvek se navode neki natprirodni načini manipulacije ili se to objašnjava nekim kvazinaučnim jezikom, pa se pominje neokortikalni rat, mikrotalasi i tako dalje, dok drugi kažu jednostavno – to su đavolja posla. Tako sajt Srpske pravoslavne crkve tvrdi da kada vi odete u Mekdonalds i dobijete dečiji obrok Happy meal, uz njega ćete dobiti igračku đavola, koja će od rane mladosti uticati na vašu decu. Ili vam objašnjavaju šta će se desiti ako deca čitaju Hari Potera i tako dalje, ali niko ne objašnjava kako taj Hari Poter utiče na decu da postanu satanisti ili već ne znam šta.
Od časa svog osnivanja glavna tema grupe 69 bila je natprirodna odbrana, znači to rušenje aviona. Međutim, kada im se to obilo o glavu budući da vojska to nije tolerisala u to vreme, onda Svetozar Radišić jedno vreme uopšte nije spominjao grupa 69. Sećam se da je, kada je govorio za Peščanik pre neku godinu, rekao – ne znam da li je to grupa 69 ili 26 ili 38, nemam ja mnogo veze s tim. Znači, distancirao se od svojih ranih radova i govorio o mnogo ozbiljnijim stvarima, a to je neokortički rat. Njegovo pisanje posle 95. uglavnom se odnosi na to šta oni rade nama, znači više nema naše odbrane, a onda je sve mnogo lakše objasniti. Lakše je objasniti kako CIA ili ne znam šta manipuliše celim svetom, nego reći da mi rušimo avione.
Međutim, posle izvesnog vremena sve se to pretvorilo u opet jednu doktrinu, koju su oni nazvali doktrinom svedimenzionalne odbrane.
Znači, taj Svetozar Radišić je napisao jedan pamflet, koji je objavio jedan vojni časopis za internu upotrebu 1997, koji se zvao Doktrina svedimenzionalne odbrane, i to više nije bilo rušenje aviona kroz čipove. Tu se više govorilo o sveopštem obrazovanju naroda, koji će onda moći svojim hrišćanskim verovanjima i svojim duhom da se bori protiv tih zlih neokortičkih manipulacija, koje nam prete sa zapada. Znači, opet se napravio pun krug. Čini mi se da su neposredno pre bombardovanja Jugoslavije, neki iz JUL-a uključujući i ministarstvo odbrane organizovali one jogi letače, koji su tu cupkali po Sava centru pokušavajući da odbrane Srbiju od rata.
A 95-e su ljudi koji su govorili o natprirodnoj odbrani bili sklanjani kao malo šašavi. Mada Politika je početkom 90-ih organizovala neko prenošenje misli iz Novosibirska u Beograd. To je radio njihov urednik naučne rubrike, koji je i danas još uvek urednik naučne redakcije u Politici.
Svetozar Radišić: Može se slobodno reći da procesi u kojima se nalazimo vode ka tome, što je već rečeno da će biti u proročanstvima, a tu je rečeno da će se pojaviti satana, da on postoji sve vreme dok postoji Bog i da on utiče na procese oko nas. Onda sam objasnio i kako mi ljudi radimo na tome da uništimo uslove za bolju budućnost, kad to kažem mislim i na to što vi možete u Mekdonaldsu da kupite neki radosni obrok za decu, koja uz obrok kao igračku dobiju figuru satane. Morao sam da dođem do tog područja upravo istražujući teoriju ratne veštine. Potrebno je pridobiti napadnuti narod i napadnutu državu da oni ostvaruju ciljeve i interese napadača.
iz knjige S. Radišića: Direktor Međunarodnog komiteta za zaštitu od agresivnog mikrotalasnog oružja iz Filadelfije je za Blic News 18. jula 2001. izjavio – Tvrdim da su svi učesnici pregovora u Dejtonu, a posebno Slobodan Milošević bili podvrgnuti istraživanjima. Na stotine informacija o Miloševiću pohranjene su u američke kompjutere. Stručnjaci su merili elektromagnetne talase Miloševićevog mozga.
Svetozar Radišić: Posle je Dejan Raković tvrdio i ubeđen sam da je to tačno, da ljudski organizam može da se praktično podešava elektromagnetskim putem preko akupunkturnih tačaka, pa pošto tako funkcioniše ljudski organizam onda je sasvim normalno, ako usmerite neko zračenje prema čoveku, to zračenje je u stvari jedna vrsta oružja. Takvi uređaji već postoje, to su takozvani brejnblasteri, takvo oružje je nastalo prilikom istraživanja rata zvezda i dokazano je da postoji to oružje. U istoj toj sferi je uticaj preko meditacije u mnogim sektama, zato je jedno područje u mojoj knjizi posvećeno sektama. Postoje i sekte poput sajentološke sekte, koju sam ja obradio, zanimljivo je da je Albanija praktično sajentološka država. I ne bih nikad ništa ružno rekao o sajentološkoj sekti da u njihovim materijalima ne piše da su sledbenici R. L. Habarda, koji je sam sebe proglasio antihristom, sledbenikom Alistera Kroulija i da se ne hvale da oni mogu da isperu ljudski mozak za manje od 20 sekundi, kaže – brže od Rusa.
Svetlana Lukić: Verovatno ste prepoznali pukovnika Svetozara Radišića, jednog od glavnih junaka priče Jovana Bajforda. Čuli ste takođe naše kolege koje su nam pomogle da pročitamo delove njegove knjige, koja se zove Satana se više ne krije ili neokortikalni rat protiv budućnosti. U nastavku Jovan Bajford.
Jovan Byford: Šta se dogodilo sa teorijama zavere, šta se dogodilo sa svim tim ljudima koji su u Miloševićevoj Srbiji dostigli nivo javnih ličnosti, koji su tretirani sa tolikim respektom, šta se sa njima dogodilo u postmiloševićevskoj Srbiji? Ljudi čija sam dela analizirao u detalje, kao što su recimo Smilja Avramov ili Spasoje Vlajić ili Svetozar Radišić i tako dalje, šta se sa njima dogodilo posle rata? Smilja Avramov je u Miloševićevoj Srbiji malo-malo pa bila na Palmi, u onoj crnoj fotelji sa čovekom sa olovkom i onda su njih dvoje diskutovali satima o novom svetskom poretku i tako dalje. Spasoje Vlajić je stalno bio u Crnim biserima, govorio je o parapsihološkom ratu protiv Srbije. Bilo mi je zanimljivo da vidim kako je na njih uticala tranzicija. Pre 5. oktobra jedan od razloga zbog čega su teorije zavere bile popularne u Srbiji bio je taj što su one objašnjavale konflikt između Srbije i međunarodne zajednice. Čim je taj konflikt nestao, posle 5. okrobra kada su počele integracije u MMF, OEBS i tako dalje, više niko nije mogao te organizacije da predstavlja kao baš toliko eksplicitne neprijatelje.
Antizapadnjaštva je bilo jednostavno mnogo manje nego u Miloševićevoj Srbiji, Smilja Avramov se više nije toliko pojavljivala u medijima. Kad se pogleda šta Smilja Avramov radi danas, njene aktivnosti su ograničene na tribine o Srebrenici ili organizacije koje se bave zaštitom lika i dela Radovana Karadžića, ali to su marginalne grupe, njih nema na mainstream medijima, glavnim medijima u Srbiji. Spasoje Vlajić se čovek sam žalio da ga više niko ne zove ni u jednu emisiju. Svetozar Radišić je tu čak možda najbolje prošao i to je vrlo interesantno – u vojsci se marginalizacija teorije zavere odvijala najsporije.
Vojska se, nakon 2001-e pogotovo, sve više okretala pravoslavlju. Znači, razlog zašto se uvodi sveštenička služba je to što se nastavlja borba protiv Srbije, ali više ne oružanim sredstvima, nego duhovnim ratom. Razlog zbog kojeg su teorije zavere doživele marginalizaciju leži u činjenici da se odnos između Srbije i zapada popravio na jednom formalnom nivou, a ne zbog toga što je neko Srbiji objasnio da te zavere nema, da je nikada nije bilo. Znači, one su ostale kao jedan latentan aspekt tog konzervativnog diskursa u Srbiji i još uvek opstaju kao deo tog diskursa, tako da s vremena na vreme postoje određene teme u okviru kojih je teorija zavere potpuno prihvatljiva. Recimo, kada se govori o sektama u Srbiji, govori se u okviru zavere i zavere su prihvatljive. Najbolji primer za to je ovaj radnik MUP-a, glavni ekspert za sekte u Srbiji, Zoran Luković, čija se knjiga objavljuje već desetak godina i koja predstavlja udžbenik učenicima škole ministarstva unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Osnovni okvir Lukovićeve knjige je objašnjavanje uticaja sekti u Srbiji kroz prizmu teorije zavere, neokortičkog rata.
I evo, kada je pre nekih mesec dana Inicijativa mladih za ljudska prava podnela tužbu protiv njega zbog verske netrpeljivosti prema malim verskim zajednicama, on je dobio otvorenu podršku ministarstva unutrašnjih poslova i Jočića, koji je rekao da je Luković jedan od eksperata za sekte u Srbiji. I taj ekspert za sekte i svi drugi eksperti za sekte koji su sarađivali sa Lukovićem u zadnjih 10 godina su ljudi koji su potekli iz krugova hrišćanske desnice u Srbiji. Tu je jedan mladi čovek, koji je preminuo pre neku godinu, Aleksandar Senić, sada je to više Vladimir Dimitrijević, koji piše za Poglede i Dveri, to su u Srbiji eksperti za sekte. Oni se bave sektama isključivo iz perspektive koja sadrži taj zaverenički diskurs.
Jedna od stvari koja održava teorije zavere u srpskom društvu, je to što se u okviru teorija zavere još uvek artikuliše opozicija evropskim integracijama. Istorijski koreni te zavereničke kulture su 20-te i 30-te godine XX veka. To su zapravo Nikolaj Velimirović, Dimitrije Ljotić i tako dalje. Znači, to je Srbija suprotstavljena evropskim vrednostima, koje u Srbiju dolaze isključivo putem neke zle zavere koja Srbima radi o glavi. Stvari po kojima se teorije zavere u Srbiji razlikuju od onih koje se mogu čuti na zapadu je upravo taj neki kvazihrišćanski, pravoslavni element koje one u sebi imaju. Znači, i teorije zavere koje su naizgled isključivo sekularnog karaktera će govoriti o zaveri kao antihrišćanskoj, kao antipravoslavnoj, upravo zbog toga što ona vuče svoje korene iz hrišćanske desnice 30-ih godina. To je njeno ideološko poreklo i tekovina od koje se ona ne može tek tako lako osloboditi.
U leto posle bombardovanja dve najpopularnije knjige koje su se prodavale bile su Šta hoće Amerika Noama Čomskog, a druga je bila knjiga koju je napisao čovek koji se zove Džon Kolman, koja se zvala Hijerarhija zaverenika – komitet tri stotine. To je jedan od klasika zavereničke teorije u zadnjih 15-ak godina i knjiga koja je kod nas dobila jako veliku pažnju. Nju sa najvećim poštovanjem citira Smilja Avramov, a i u Politici su se mnogi članci napisani za vreme bombardovanja pozivali na tu nju. To je knjiga koju je napisao čovek koji je navodno ranije radio za neke obaveštajne službe, neko ko je prebeg iz tih organizacija i koji sad nama otkriva istinu o svemu tome. Video sam da je on dosta popularan i u Hrvartskoj, ali u Americi to je knjiga koju promovišu pre svega desničarske organizacije.
U toj knjizi se govori o tome kako postoji zavera da se pojača emigracija ljudi u SAD da bi se što pre uništila bela Amerika. Kada se kaže – bela Amerika, zna se da je to način na koji govore neonacističke grupe i desnica. Tu knjigu je 99. objavila jedna mala izdavačka kuća u Srbiji, ali ponovo je izašla u obliku feljtona, i u Politici prošlog leta i u Večernjim novostima. Neko je u tim časopisima procenio da ta knjiga još uvek može da da neki doprinos tome kako javno mnjenje u Srbiji razumeva sadašnji politički trenutak.
Pored toga što na javnoj sceni više nema Smilje Avramov, nema Mihajla Markovića, nema Radišića, ali još uvek postoji taj stav da Srbija iz zavereničke literature još uvek može dosta toga da nauči o tome kakav je zapad i šta se oko nas dešava. I knjiga Zorana Lukovića o sektama je feljtonizirana i u novosadskom Dnevniku i u Večernjim novostima. Znači, zavera je još uvek tu, ne u toliko eksplicitnom obliku, ali kad se govori o sektama, kad se govori o homoseksualnosti, kad se govori o nevladinim organizacijama, ti fenomeni se posmatraju preko ideje da su sve to konsekvence stranog plaćeništva, stranog faktora koji rade Srbima o glavi i koji podriva srpsko nacionalno biće.
Baš sam gledao pre mesec dana, bila je na RTS-u emisija koja se bavila pravima homoseksualaca i tamo je između ostalog govorila Aleksandra Janković, koja je psiholog, koja je tom prilikom stravično osramotila svoju profesiju, koja je slučajno i moja profesija, jer je ona tom prilikom iznela jedno viđenje homoseksualnosti koje ne pripada 2005-oj, nego pripada 1935, 1955. Ona je u svom nastupu pokazala ne samo jedno ideološki problematično viđenje tog fenomena, nego je i pokazala svoje fundamentalno neznanje psihologije, jer se homoseksualnost u psihijatriji ne smatra mentalnom bolešću od 1973. Ona je to predstavila kao deo američke zavere. Isto to je uradio i Glas javnosti kada je o tome govorio nakon gej parade. Ona je tu citirala Marića kao glavnog autoriteta, a on verovatno nije pročitao ni jednu knjigu od 1960-e. Ono što je tu interesantno je da je to stav koji se u Srbiji može naći ne samo kod Marića, već i kod Ratibora Đurđevića.
Ratibor Đurđević je klinički psiholog koji je živeo u Americi i on je zapravo prestao da bude klinički psiholog, dao je otkaz u američkoj asocijaciji psihologa nakon što je odlučeno da se homoseksualnost izbaci iz dijagnostičnog priručnika, koji je zapravo biblija psihodijagnostike u svetu. On je dao otkaz i odlučio da se potpuno posveti zaveri i on danas permanentno piše, u svim svojim delima, o onome što on zove pederski lobi. Znači, on je jedan ekstremni autor, ali vi onda imate Aleksandru Janković, koja se kao psiholog pojavi na državnoj televiziji i promoviše isto to viđenje homoseksualnosti pravdajući ga stavom koji pripada hrišćanskoj desnici. Niko, kao što sam rekao, niko nikada posle Miloševićevog pada nije raskrstio sa tim načinom razmišljanja, nije rekao – ovo je bio način posmatranja koji je bio potpuno pogrešan, on ima svoje ideološke korene u jednom zapravo fašističkom načinu razmišljanja – jer teorije zavere su svoj procvat doživele u nacističkoj Nemačkoj i u fašističkim režimima – i to što je tada govoreno je pogrešno i te tekovine Srbiji na kraju XX veka nisu potrebne.
Svetlana Lukić: Slušali ste Jovana Bajforda, svi znamo junake njegove priče: Smilju Avramov, Mihaila Markovića, upoznali ste i pukovnika Radišića – ko zna, možda je čovek u međuvremenu postao i maršal, samo to nisu još objavili u Službenom glasniku. Jovan je pominjao i Ratibora Đurđevića, koji je još uvek veoma aktivan. On ima izdavačku kuću, koja se zove Ihtus i on je najplodniji srpski pisac antisemitskih knjiga. Njegova teza je, na primer, da je holokaust Božija odmazda nad izdajnicima, a jedna od njegovih knjiga nosi naslov Idejni i duhovni trovači sa zapada. Inače, gospodin Ratibor je nedićevski omladinac. Na kraju Peščanika slušate vajara Mrđana Bajića.
Mrđan Bajić: Evo, ovog puta sam pokušao malo da se preslišam o čemu ćemo pričati, kao pred neki domaći zadatak. I shvatio sam da smo o svim ključnim temama već nekako govorili i da je sama ta činjenica da se ništa ne pomera, da se slabo šta razrešava, jedan dramatičan i tužan označitelj ove situacije. Otkako sam politički svestan, od 80-e priča se o Kosovu; da li su bile demonstracije, te nisu, te da li je bilo trovanja dece, te nije, te da li je iseljavanje bilo ili nije, do toga da li će se sada dogoditi to otcepljenje ili neće. Sve stoji zato što se ne preduzimaju pravi koraci. Za svaki od problema o kojima govorimo postoji racionalni pristup. Kada je Kosovo u pitanju, Albanci uopšte ne participiraju u životu ove zemlje već dugi niz godina. I jedino o čemu ti možeš racionalno da brineš su oni ljudi na Kosovu koji bi želeli da participiraju u javnom životu ove zemlje. Ali tu onda shvatiš da ova vlada ne može da traži lokalnu samoupravu za ljude srpskog porekla na Kosovu, zato što nije spremna da tu lokalnu samoupravu omogući ovde.
Znači, ti bi mogao da se boriš da ti ljudi dole imaju školovanje na svom jeziku, socijalnu zaštitu, lekarsku zaštitu, ali ako ti to istovremeno ne možeš da daš građanima ovde, pa nekako si upecan u to i onda moraš stalno da se vraćaš na tu veliku, globalnu priču koja nikog ništa ne košta. Ko normalan danas misli da išta tim povodom zavisi od toga šta će ko ovde da kaže na televiziji, šta će deklarativno da obeća. Uopšte nema kretanja, nema razrešenja bilo kog političkog problema, a to je između ostalog i zato što se nanosekundama meri koliko jedan čovek koji se kandiduje da preuzme neku javnu funkciju, da radi nešto za opšte dobro, koliko nanosekundi mu je potrebno od kada preuzme tu funkciju do časa kada počinje da radi samo za sebe ili za svoju partiju.
To je kao priča o mandatima koji pripadaju strankama. Pa dobro, ako poslanički mandati pripadaju strankama, onda i te brljotine koje su ti ljudi uradili, isto tako pripadaju strankama. Ne znam da li je taj Davinić napravio toliko štetan ugovor koji toliko košta, ali ako jeste, pa neka onda G17 koji ga je postavio uradi nešto tim povodom, neka rasproda onu imovinu koju su dobili kada su se predstavili kao cvet ekspertnosti svih nas, pa neka onda sede i gledaju uživo prenos preko tog satelita s Kosova i neka sledeći put dobro razmisle o tome koga će da stave na tako odgovorno mesto. Znači, neka uspostave neku kontrolu, a ne da se sve završava opanjkavanjem po novinama.
Ova strašna železnička nesreća koja se dogodila u Crnoj Gori i onaj pristojan čovek, ministar koji je podneo ostavku – pa to je neki minimum. A ne onaj poslanik, koji povodom strašne količine novca koju je potrošio za benzin izjavljuje da je to napad na njega, na institucije, na Kosovo, objedinjujući zakon fizike, na sve. I to se sad završilo, mi ne znamo je li on vratio te pare ili je možda podneo dokaz da se za dva miliona može putovati četiri puta do juga Srbije i natrag. Nije kraj priče kada Dinkić ili Stojković sve to žigošu, nego valjda postoji nekakva dalja odgovornost.
Taj partijski rad je nekako diskreditovan. Mislim da građani uopšte ne treba da imaju iluziju da se može kroz partijske institucije dobaciti do toga da u ovom društvu dođe do promena. A kako to učiniti mimo toga ne znam, ali tu ima jedan lik koga želim da spomenem. Dečko se zove Ivan Ninić, III je razred neke birotehničke škole. I u njegovoj školi direktor je naplaćivao neke knjižice i dečko se zainatio, krenuo je kroz sve žive institucije da to dokaže i uspeo je. Čini ni se, pogotovo za mlade ljude ovde, da oni moraju ili da momentalno odu iz ove zemlje ili da čine nešto da se situacija menja.
Postoje neke jednostavne stvari o kojima se dosta retko govori, to je lična čast ili neka vrsta socijalne odgovornosti. Ova vlada će otići kad-tad i onda ćete vi dobiti jednu vladu koja će mandat dobiti na socijalnoj politici, bila to socijalna demagogija ili istinski pokušaj da se tu nešto promeni. Sada to više nije ni pitanje Haga, ni nacionalizma, to više nisu pitanja svih pitanja. Pogledajte samo radikale, koliko god mi ti ljudi bili maksimalno nesimpatični, oni su shvatili da je pitanje svih pitanja korupcija i nepotizam. To je postala jedna vrteška na kojoj vi više nemate volje da učestvujete. Ja moram da kažem da, sem ako me opet užasno naplaše pred te neke izbore, teško sebe zamišljam kako u to nedeljno jutro uopšte ustajem i izlazim na glasanje, jer prosto možda u ovoj zemlji mora da se dogodi sve što treba da se dogodi, pa da onda nekako počnemo iz početka. Ta perspektiva, koja mi se kao nekom starom glasaču jedne opcije nudi, da sad umesto Aligrudića dođe Petrović ili umesto Jočića dođe Šutanovac ili umesto Kojadinovića dođe Darijan Mihajlović – teško će me podići iz kreveta u to nedeljno glasačko jutro.
Imam manjak optimizma čak i za ove nove partije, mada tu imam neke bliske ljude i verujem u njihov stav, ali nekako se to dosta tiho čuje. A s druge strane, ponovo se vraćam na ovu železničku nesreću, taj mašinovođa koji izađe iz voza, koji na minus ne znam koliko stoji na nizbrdici i ne uradi ono što je neophodno, to je tipičan primer onog našeg – lako ćemo. Mislim, vi se stvarno čudite što liftovi uopšte rade, što bilo šta radi. I gde to još ima da ulaze kamere među teško povređene. Jedan novinar pita čoveka – ko vam je poginuo, on kaže – moja supruga, a on kaže – je li još neko. Pa koliko mu je potrebno te nesreće da bi on imao vest za svoju televiziju. U Francuskoj se desio taj slučaj kada je pao avion iz Amerike i onda su neki novinari potrčali na aerodrom da slikaju one koji su dočekivali svoje bližnje i da snimaju njihova lica u trenutku kad javljaju nesreću. Javno mnjenje je to toliko izvrglo osudi da ti ljudi nisu ostali u medijima u kojima su bili.
Ovde glad za senzacijama nema kraja. Neko ko redovno kupuje Kurir ili Nacional stvarno je ovejani pornograf, to je prosto nedozvoljivo.
Svetlana Lukić: Taj dečko koga si pomenuo, pre neki dan je dao intervju, on kaže da je konkurisao za stipendiju kod ministarstva prosvete i da je odbijen, bez obzira što je ispunjavao sve uslove.
Mrđan Bajić: Video sam, video sam, to je sad taj dalji sled koji smo ovde svi mi na ovaj ili onaj način isprobali. Jeste, ne možete biti simpatični svima. Mi bismo nekako hteli sve, a bez da nas to košta. To mora da košta, to su komadi našeg života koji odlaze u nepovrat. To su na kraju i finansijske reperkusije, kao ova priča oko Karića. Niko to ne smatra nekim naročitim zločinom, zato što ovde ljudi u principu i ne plaćaju porez. Da ne pričam o tome da svako na javnoj sceni ima u nekoj fioci nečiji dosije i da je samo pitanje ko je, da tako kažem, vlastan da taj dosije izvadi, po kom nama nepoznatom azbučnom redu i da kao potera celu priču. Ali ovde niko ne plaća porez, pa kako izgleda ta zemlja Švedska gde postoji sve za čim tako žudimo, to školovanje, to zdravstveno osiguranje, pa oni ljudi plaćaju ogromne poreze.
Meni su pričali prijatelji, zvoni vam neko na vrata i on vam uđe u stan i gleda sve što imate, da vidi da li ste nešto kupili preko mere koju možete da zaradite. To rade ne kriminalcima
nego običnim ljudima. To prosto košta, ako hoćemo uređenu državu to mora da ima i svoje materijalne reperkusije. Ovde te sve to okruži, Baba Roge te proguta mrak, a onda se opet ovako primim, pa krenem u neku kao žučnu priču. Svi smo gde smo, voljno ili nevoljno, nekako nas je tu reka izbacila, pa sad da počistimo malo to đubre oko sebe, da uradimo onoliko koliko svako od nas može u domenu u kome se bavi. To je pre svega nekakav osnovni imperativ ili jedino što ja umem da pronađem, a što mi se čini smisaono. Kao učinite nešto za 20 ljudi oko vas da oni krenu sa nove startne pozicije, pa je i to već nešto.
Izvini, možda mi je promaklo, znam da nije bila lustracija SPS vlade, JUL vlade, radikalske vlade, ali Đinđićeve vlade kao da je bila neka lustracija, tih ljudi nigde odjednom ni na koji način nema, ni u njihovim partijama, ni u javnom polju. Sad ti možeš da pomisliš da se neko povukao, nekom je bilo dosta svega, ali sistematičnost toga ti govori da postoji jedan rez, da tu postoji diskontinuitet. To je s jedne strane vezano za posebnost te
vlade, koja je imala jedan program radikalnih promena, ali ja mislim i jedan zanos. I sad, što se brže vratimo na to, imamo veće šanse da u toku našeg života dočekamo situaciju u kojoj će se stvari zaista razrešavati.
Svetlana Lukić: To je na dugačkom štapu.
Mrđan Bajić: Na dugačkom. Pa znaš šta, kad se ti osvestiš da je već pet godina prošlo od tog oktobra koga stalno citiramo, a da si ti dobacio do priče da li je u pravu Koštunica ili Karić. Pa, to je stvarno perspektiva zbog koje bi odustao od svega, ali moramo da se krećemo dalje. Negde sam čuo da Koštunica ništa nije završio od toga što je obećao. Jeste, brate, čovek je obećao dosadnu zemlju i dobili smo dosadnu zemlju, zemlju u kojoj se vodi dosadna, neefikasna ekonomska politika, dosadna i neinteligentna kulturna politika, u kojoj se dosada širi brzinom strašne magle i zemlju koja je stabilna u toj dosadi. Opet da se vratimo na Karića, razni ljudi ga sad brane, ne brane, ali taj princip. Ovaj slučaj je izvađen sada, zbog toga što je to politički zgodno vladajućoj partiji, ja se apsolutno slažem. Ali na taj način pokušavamo da lupimo packe toj istoj vladi za koju znamo da zaslužuje svaku vrstu packi. Možda u stvari treba da zađemo dalje u taj proces, da vidimo i te druge, hajde sad kad ste načeli Karića, idite dalje, hajde da vidimo i neke mangupe iz vaših redova. Ali ne, sve će se to završiti kao veliki neuspeli napad, verovatno, a ovom Kariću raste rejting ozbiljno zato što, kao što sam već rekao, niko ne misli da je plaćanje poreza naročito veliki zločin, a on se čovek obraća tom glasačkom telu.
Naš premijer, ja se ne sećam da se on obratio ikome ikada, što znači da njega nije briga ili misli da je njegova privatna zatvorenost važnija od njegove javne funkcije, za koju se itekako borio. Ali evo, sad ima način da utepa ovoga, što će izgleda, koliko god fin bio, i uraditi.
I ovakvi razgovori te vode u jednu vrstu indukovanog beznađa, ali naravno da ono nije naša svakodnevica, naša realnost. Prosto te neka količina inteligencije preko sto tera da tako misliš o svom okružju. Međutim, naravno, posle ove zime će da dođe proleće, pa ćemo se svi razgaliti. Oseća se jedna vrsta ispumpane energije, kao da smo nekako zatečeni tom odlivenom energijom, tim odsustvom vere da će se neke stvari odviti brže, da ćemo moći da ih kontrolišemo, da ćemo moći da u njima učestvujemo, da se one razvijaju u dobrom pravcu, i to bez ideje da svi moramo da budemo članovi čega god. Prosto, važno je da u poslu koji radiš imaš jedno osećanje nekog stabilnog napretka i smisla. Javni razgovori ne donose nikakvu satisfakciju na kraju, jer ti znaš da to ništa pomeriti neće. Neko će se možda nanervirati, ali ne može se indukovati zajednici potreba za opštom emancipacijom. To su mala kretanja, mali pokušaji, ali jedino što je moguće.
Svetlana Lukić: Jedno je kada ti vidiš dobar trend, pa ovde gunđaš, onde gunđaš, ali vidiš trend, a drugo je kada je taj trend stalno u opasnosti. Ovde nema nijedne stvari, imaš utisak, koja je osvojena, da kažemo da smo osvojili taj stepen slobode, taj stepen ovoga ili onoga, da to ne može za 15 dana da se vrati unazad. Ovde si stalno na nekoj mrtvoj straži.
Mrđan Bajić: To je upravo to, jedna vrsta stabilne stagnacije, odnosno opet se vraćam na tu dosadu. Ona nije u tome da se ne događaju stvari, nego u tome da nemaš poziv da budeš uključen u zajednicu kojoj na bilo koji, profesionalni ili koji god drugi način pripadaš, da se nekako krećeš ka dobrom cilju, nego samo imaš jednu ideju da neka magma ljudi negde nešto mulja i da se tebi to o glavi događa. Vizije su zato stalno negativističke i mi bismo da nekako izađemo iz toga, ali te realnost neprekidno vraća u to.
Svetlana Lukić: Recept je da čovek pokuša da u nekom svom malom svetu, svom mikrokosmosu radi najbolje što ume.
Mrđan Bajić: Ja ne znam kako bi drugačije, da, za mene je to to, radim na nekom fakultetu i radim svoj art i to je jedina ideja koju imam – da kao implementiraš najviše standarde do kojih si dobacio, da o njima znaš, da ne čekaš da zajednica stigne do dobrog pravca, nego da ti pokušavaš da te standarde koliko ti privatne snage i mogućnosti daju dostigneš, da ih upotrebljavaš i da ih obnavljaš sa ljudima oko sebe, na tom istom putu. Ja ne znam šta drugo, bez toga bi sve bilo prilično besmisleno i svedeno na samo privatnu priču, ali, mislim, mi svi imamo taj aspekt, delovanje u nekoj sredini u kojoj živiš. Čekamo proleće, evo i Nemanjinu će da završe kako god, ja sam psovao i zabavljao se time što kad silaziš Nemenjinom, vidiš 5-6 radnika. Pa kad su uspeli da nam preseku kablovsku televiziju pitao sam se kako tih par ljudi koji rade niz celu Nemanjinu uspeše baš da nam preseku kablovsku. Verovatnoća za to je na nivou mogućnosti sudara kometa. Ali evo, vidim da se to nekako približilo kraju, pa će da je otvore i to je mala uteha.
Svetlana Lukić: Bio je ovo vajar Mrđan Bajić, koji preporučuje da svako radi svoj posao najbolje što može. Htela sam da vas podsetim da je Platon imao sličnu tezu, a onda mi je Svetlana zabranila, rekla mi je da je Platon bio ludak. Nisam upoznata sa njegovim zdravstvenim kartonom, možda se i to nalazi u onim čuvenim Ljajićevim džakovima i kutijetinama, ali u svakom slučaju, njegova teza da zlo dolazi u državu zbog toga što svako ponaosob ne izvršava svoj posao, dosta je tačna. Bio je ovo Peščanik, repriza je sutra, a sutra uveče, od 7 do pola 9 gost podforuma Peščanik biće g-đa Vesna Pešić, možete da joj već sada šaljete pitanja. Prijatno.
Emisija Peščanik, 27.01.2006.
Peščanik.net, 27.01.2006.
