Keynes: The Return of the Master, Robert Skidelsky Allen Lane, septembar 2009.
Po završetku Velike recesije, svuda se može čuti rečenica: „Sad smo svi kejnzijanci”. Ako je to tako, onda bi Kejnzov sjajni biograf Robert Skidelski mogao dosta toga da kaže o recesiji, njenim uzrocima i merama koje treba preduzeti. On to i čini. Slažem se sa Skidelskim u tome da najveći deo krivice za krizu snose ljudi sa finansijskog tržišta, koji su se toliko loše pokazali i u alokaciji kapitala i proceni rizika (što su njihove ključne odgovornosti), ali određenu krivicu snosi i sama ekonomska struka. Ideja koju su ekonomisti promovisali – da je tržište efikasno i da može samo sebe da reguliše – osnažila je ljude zadužene za regulaciju, poput Alana Grinspena, koji u regulaciju nisu ni verovali. Oni su dunuli vetar u jedra jednom pokretu koji je ukinuo propise za obezbeđivanje minimuma finansijske stabilnosti u godinama posle Velike depresije i podržavali ljude poput Larija Samersa i Roberta Rubina, sekretare trezora u Klintonovoj vladi, koji svesno nisu uradili ništa povodom derivata, čak ni posle 1998. godine i krize hedž fonda Long-Term Capital Management, kada su svi rizici postali očigledni.
Treba biti sasvim jasan: ekonomska teorija nikad nije pružila ubedljivo opravdanje za ovakve stavove o slobodnom tržištu. Teorije o nesavršenim i asimetričnim informacijama na tržištima oborile su sve doktrine o „efikasnom tržištu“, čak i pre nego što su takve doktrine postale popularne tokom reganovsko-tačerovske ere. Brus Grinvald i ja smo objasnili da ruka Adama Smita nije bila nevidljiva: nje nije ni bilo. Sanford Grosman i ja smo objasnili da kad bi tržišta zaista bila toliko efikasna u prenošenju informacija, kako tvrde zagovornici slobodnog tržišta, niko ne bi morao da sakuplja i obrađuje informacije. Zagovornici slobodnog tržišta i interesne grupe koje profitiraju od njihovih doktrina nisu obraćali mnogo pažnje na ove neugodne činjenice.
Dok su se ekonomisti koji su kritikovali vladajuće obrasce o slobodnom tržištu često oslanjali na jednostavne modele „racionalnih“ očekivanja (to jest, pretpostavljali su da pojedinci „racionalno“ koriste sve informacije koje im stoje na raspolaganju) jer im je tako bilo najlakše, odstupili su od ustaljene paradigme utoliko što su pretpostavljali da različiti pojedinci imaju pristup različitim informacijama. Cilj im je bio da pokažu kako standardni obrasci više ne važe kada dođe do ovakve naizgled male i očigledno logične promene u pretpostavkama. Na primer, pokazali su da neregulisana tržišta nisu efikasna, i da ih karakteriše konstantna nezaposlenost. Ali ako privreda tako loše reaguje na ovako male realne promene obrasca, šta možemo očekivati ako tome dodamo i druge elemente realnosti, kao što su nagli skokovi iracionalnog optimizma i pesimizma, „panike i manije“ koje konstantno izbijaju na tržištima širom sveta?
Naravno, da biste kritikovali veru u neregulisano tržište ne morate se oslanjati samo na teoretske finese. Ekonomske i finansijske krize postale su trajne odlike kapitalističkih privreda; njih je skoro u potpunosti bilo lišeno samo razdoblje jake finansijske regulacije posle Drugog svetskog rata. Kako su finansijski propisi ukidani, krize su postajale sve učestalije: bilo ih je više od 100 u poslednjih 30 godina.
Današnja kriza bi trebalo da stavi tačku na svaku vrstu verovanja u „racionalno“ tržište. Iracionalnost koja se može videti na hipotekarnom tržištu, u sekuritizaciji, u derivatima i u bankarstvu je zapanjujuća; naši finansijski stručnjaci su pokazali ponašanje koje je, kako bi se narodski reklo, čak i u tom trenutku izgledalo „glupo“. Ako želimo da ustanovimo mere za sprečavanje kriza ili za njihovo rešavanje, najvažnije je da shvatimo ključne greške u standardnom obrascu. Upravo u tome Skidelski greši.
Skidelski potencira razliku između rizika i nesigurnosti. Pod rizikom se podrazumevaju situacije za koje imamo pouzdane statističke podatke i možemo govoriti o verovatnoći da će se neki događaj odigrati, kao što je, recimo, verovatnoća da će čovek od sedamdeset godina umreti u narednih godinu dana. Nesigurnost podrazumeva situacije gde nemamo statističku osnovu od koje bismo pošli. Jasno je da su se investicione banke i rejting agencije prečesto oslanjale na nepouzdane statističke modele, što važi i za regulatorna tela. Ti modeli su ih uverili da je rizik u određenim problemima zanemarljiv, da je to nešto što se dešava jednom u milion godina.
Ali veliki broj postupaka koji su doveli do krize (iracionalno, a ponekad i zelenaško kreditiranje, prezaduženost i drugi oblici rizika) nisu zavisili od ove razlike. Na primer, važniji faktor su bili podsticaji, zbog kojih su se banke upuštale u sve rizičnije poduhvate, ne razmišljajući mnogo o greškama u svojim statističkim modelima. Pogrešni podsticaji, neadekvatna regulacija i pomanjkanje skrupula takođe objašnjavaju nemoralno kreditiranje, koje je odigralo ogromnu ulogu u krizi.
Kada analiziramo krizu, moramo da objasnimo i pojavu mehura, i zašto je, posle pucanja mehura, privreda zapala u duboku recesiju. Takođe moramo objasniti i strahovito neefikasnu alokaciju kapitala, visoku nestabilnost i trajnu nezaposlenost. Razlika između rizika i nesigurnosti nam, nažalost, ne pruža uvid u razloge neuspeha tržišta rada: zašto uobičajeni zakoni ponude i potražnje, koji bi trebalo da obezbede punu zaposlenost, ne funkcionišu.
Trebalo bi da bude jasno da su nedostaci finansijskih tržišta u središtu ove krize, ali kako ističe Skidelski, Kejnz se nije mnogo izjašnjavao o finansijskim tržištima i njihovom upravljanju i regulisanju. Jedna od kritika Opšte teorije je njen pojednostavljeni tretman tržišta kapitala (u poslednjih 75 godina postignut je izvestan napredak u ovom polju). U skladu s tim, neki smatraju da Kejnzove ideje nisu mnogo značajne u ovoj krizi, sem utoliko što je generalno sumnjao u sposobnost tržišta da samo sebe reguliše. Međutim, takvo stanovište je pogrešno, jer je ova kriza ekonomska koliko i finansijska: nema dovoljno globalne agregatne potražnje.
Objašnjenje zašto je to tako malo je komplikovanije nego što Skidelski misli. To nije samo pitanje nesigurnosti, koja je glavna karakteristika budućnosti. Standardna ekonomska teorija – teorija ponude i potražnje, koja se predaje u školama širom sveta – kaže da ako su cene potpuno fleksibilne (uključujući i cenu rada, tj. plate, i cenu kapitala, tj. kredite) i ako tržišta funkcionišu normalno, onda bi, čak i uz ovakvu nesigurnost, trebalo da imamo punu zaposlenost. Zarade i krediti možda ne bi bili isti kao kada nesigurnosti ne bi bilo, ali tržišta bi se pobrinula za punu zaposlenost.
Međutim, tržišta u kapitalističkim sistemima ne funkcionišu tako, i pitanje je zašto. Skidelski nam tu nije od velike pomoći, čak ni u tumačenju Kejnza. One koji danas prate tradicionalnu Kejnzovu liniju – posebno ako veruju u njegovu teoriju da je delovanje države potrebno za održavanje pune zaposlenosti – nazivaju se novim kejnzijancima.
Jedna škola mišljenja (novog) kejnzijanizma tvrdi da nezaposlenost opstaje zbog stagnacije zarada i cena. Teško je razumeti zašto ova teorija privlači mnoge ekonomiste. Po standardnom modelu ponude i potražnje, ako imamo višak ponude radne snage (tj. nezaposlenost), razlog je verovatno to što su (realne) zarade previsoke. Ova teorija ne samo što pogrešno predstavlja Kejnza, već bi mogla biti i opasna, zbog očiglednih implikacija. Ako nezaposlenost prouzrokuju visoke realne zarade, očigledno rešenje je snižavanje zarada. Zato konzervativni ekonomisti stalno traže „veću fleksibilnost tržišta“, tj. da se zarade radnika – koje u Americi stagniraju već četvrt veka – dodatno smanje. Ali tradicionalna kejnzijanska škola ističe značaj agregatne potražnje, i to da niže zarade smanjuju agregatnu potražnju. Sadašnja kriza pokazuje šta se može dogoditi: zemlje sa jačim sistemom socijalne zaštite i manje fleksibilnim tržištem rada često prolaze mnogo bolje.
Skidelski ne dovodi u pitanje različita objašnjenja ekonomsta za rigidnost zarada i cena, kao ni objašnjenja zašto privreda brzo ne postiže „ravnotežu“. Na primer, postoji jedno naivno objašnjenje da su cene rigidne zbog visokih troškova promene spiska cena (recimo, zbog troškova štampanja novih menija u restoranima); ali ovi troškovi su beznačajni u poređenju sa troškovima zapošljavanja i otpuštanja radnika, ili povećanja ili smanjenja obima proizvodnje. Drugim teorijama koje su šire prihvaćene nakon Kejnzove smrti Skidelski ne posvećuje dovoljno pažnje. Teorija efikasnih zarada – po kojoj zarade utiču na produktivnost, tako da se firmama ne isplati da isplaćuju niske zarade – čak se i ne spominje.
Postoji i alternativno stanovište (koje se takođe naziva novokejnzijanskim) o tome zašto jedna privreda može biti dugo zaglavljena u stanju nedovoljnog korišćenja svojih resursa: teoriju deflacije duga kreirao je Kejnzov američki savremenik Irving Fišer, a kasnije smo je dodatno razvili Grinvald i ja. Po ovoj teoriji, ključni nedostaci tržišta nisu u tržištu radne snage, već i u finansijskim tržištima. Pošto ugovori nisu indeksovani na odgovarajući način (to jest, isplate nisu prilagođene izmenjenim ekonomskim uslovima), promene ekonomskih okolnosti mogu da dovedu do serije bankrotstava, a strah od bankrotstva doprinosi zamrzavanju tržišta kredita. Takva ekonomska pometnja utiče i na agregatnu potražnju i na agregatnu ponudu, i oporavak nije lak – to je jedan od razloga za moju pesimističnu kratkoročnu prognozu stanja ekonomije.
Kejnz se bavio, kao što sam rekao, problemima nedovoljne agregatne potražnje: šta se dešava kada ljudi žele da kupuju manje od onoga što privreda proizvede. On je čak i pre 75 godina to pitanje posmatrao iz globalne perspektive. Na primer, brinuo ga je uticaj „zemalja viška“ – zemalja koje proizvode više nego što troše – na globalnu potražnju. Danas govorimo o globalnoj neravnoteži. Sve veći disbalansi u poslednjih deset godina delimično su rezultat onoga što se desilo tokom istočnoazijske krize 1997/1998. Države sa nedovoljno velikim rezervama izgubile su ekonomsku suverenost kada su im američko ministarstvo finansija i MMF „pritekli u pomoć“ (tačnije, kada su krenuli da spasavaju svoje banke – iste one banke koje su nanele ogromnu štetu našoj privredi).
Oni su nametnuli kontradiktorne monetarne i fiskalne mere tim državama – veće kamate, manju potrošnju – sasvim suprotne merama koje je Amerika preduzela u rešavanju tekuće krize. Nije ništa čudno što su ove kontradiktorne mere dovele do recesija i depresija. Kako bi smanjile rizik od toga da moraju ponovo da traže pomoć od MMF-a i zapadnih zemalja, zemlje u razvoju širom sveta nagomilale su ogromne rezerve. Ali iako im je ta štednja obezbedila određenu sigurnost, novac koji se štedi predstavlja novac koji se ne troši: to je doprinelo nedostatku agregatne potražnje. I drugi faktori su doprineli gomilanju rezervi. Nizak kurs podstiče izvoz. Izvoznici nafte su znali da postoji ozbiljan rizik da cene neće ostati na tako visokom nivou koji su dostigle, i najpametnije rešenje je bilo da sačuvaju većinu novca koji zarade. Na kraju, agregatna potražnja je skoro sigurno snižena porastom nejednakosti, koji je, u suštini, preraspodelio novac iz ruku onih koji bi ga trošili u ruke onih koji ne troše, ili makar ne troše u istoj meri.
Ovi faktori objašnjavaju visoku štednju. Ali problem nedovoljne potražnje predstavlja pitanje ravnoteže između štednje i investicija. Taj problem se ponekad naziva „neumerenom štednjom“, ali bi se mogao opisati i kao „investiciona glad“. Zašto je, čak i uz rekordno niske kamate, najisplativija investicija bila investicija u nekretnine za siromašne Amerikance, koji to nisu mogli da priušte? Postoji jedan tradicionalni ekonomski pravac, čiji je Kejnz bio nastavljač, koji se bavio smanjenjem prilika za investicije.
Revolucionarni rad Šumpetera, još jednog Kejnzovog savremenika, naglašavao je ulogu inovacija. Svet je sada pred ozbiljnim izazovima, koji su istovremeno i prilike za investicije: čeka nas nova izgradnja svetske ekonomije koja će se izboriti sa problemima globalnog zagrevanja i globalnog siromaštva. Prilika za investicije sa visokim socijalnim profitom ima na pretek. Na tom polju je bilo i tržišnih i političkih promašaja: recimo, neuspeh država da povećaju troškove emisija štetnih gasova i tako stvore podsticaj za investiranje u smanjenje emisije, ili neuspeh finansijskih tržišta da osmisle bolje instrumente za prenošenje rizika sa manje razvijenih zemalja na one naprednije, koje mogu bolje da ga podnesu.
Centralna poruka kejnzijanske ekonomije jeste da će monetarna politika, u uslovima duboke recesije, najverovatnije biti neefikasna, a da će fiskalni podsticaj biti neophodan. To je zato što je monetarnim vlastima sve teže da smanje realne kamatne stope (čak iako nominalne kamatne stope padnu na nulu, deflacija može da dovede do pozitivne realne kamatne stope); a čak i sa niskim kamatnim stopama, investicije ne moraju da budu pokrenute. To je kao kad vučete kanap. Kada su kamatne stope snižene nakon pucanja internet mehura, efekat su bile uglavnom nepromišljene investicije u nekretnine. Ali od Kejnzovog vremena, bolje razumemo ograničenja monetarne politike. Na primer, čak i da centalne banke uspeju da snize kamatne stope državnih obveznica skoro na nulu, kamate za bankarske kredite mogu da ostanu visoke; a sada znamo da je dostupnost kredita jednako važna kao kamatne stope, posebno za mala i srednja preduzeća, koja zavise od želje i mogućnosti banaka da daju kredite. Ovo je jedan od razloga zašto se toliko govori o rekapitalizaciji banaka, i jedan od razloga zašto Bušova i Obamina politika davanja novca bankama, uz dozvolu da ga koriste za dividende i bonuse, nije ponovo pokrenula kredite, kako nam je obećano. Danas se malo ko okreće monetarnoj politici za pokretanje posustale privrede. Naše centralne banke se nisu sjajno pokazale: pošto su svetsku ekonomiju dovele do ivice katastrofe, uspele su da izbegnu potpuni kolaps upumpavajući ogroman novac u finansijski sistem.
Fiskalna politika je uspela, ne zato što je sprečila Veliku recesiju, već zato što je sprečila da se Velika recesija pretvori u još jednu Veliku depresiju. Ali sada isti oni potezi koji su spasili svetske privrede otvaraju novi problem za fiskalnu politiku, pošto se postavljaju pitanja o sposobnosti država da finansiraju svoje deficite. Vrše se spekulativni napadi na najslabije države, koje se nalaze u bezizlaznoj situaciji. Države se boje da će deficiti dovesti do viših kamatnih stopa, ne zato što će (kako se obično tvrdi) javna potrošnja potisnuti privatnu potrošnju, već zbog porasta „rizičnih premija“. Ali efekat je isti: veća javna potrošnja će smanjiti privatnu potrošnju, što će loše uticati na ekonomiju. Finansijska tržišta koja su prouzrokovala krizu – koja je proizvela deficite – stišala su se dok se novac trošio za spasavanje; ali sada poručuju državama da javna potrošnja treba da se smanji. Plate treba smanjiti, čak i ako se bonusi u bankama zadrže na istom nivou. Huverovci – zagovornici predkejnzijanskih mera, koje propisuju štednju u vreme krize – su dočekali svoj trenutak. Kejnzijanci, koji su do pre samo godinu dana slavljeni, sada se povlače.
Da su tržišta racionalna, postojale bi jednostavne mere odgovora na krizu. Ulaganje u investicije koje su donosile umereni realni prihod (od, recimo, 5 do 6 procenata) snizile bi dugoročni nivo duga; takve investicije kratkoročno povećavaju proizvodnju, povećavajući tako i prihode od poreza, a budući prihodi proizvode dodatne prihode od poreza. Kad bi se tržišta mogla ubediti da će, na primer, evropske države na vreme vratiti dugove, kamatne stope bi pale, pa bi se čak i najzaduženije zemlje lako razdužile. Ali tržišta nisu nužno racionalna, a čak i kad jesu, nemaju uvek dobre namere. Cilj spekulativnog napada je stvaranje profita za špekulante, bez obzira na to koliko će to koštati ostatak društva. Oni mogu da zarade stvarajući paniku, a onda da se hvale kako su „videli šta se sprema“: njihova zabrinutost je bila opravdana, ali samo zbog odgovora koji je njihovo delovanje iznudilo.
Sposobnost tržišta da izvede spekulativne napade sada je mnogo veća nego u Kejnzovo vreme. Ali ni države nisu nemoćne da takve napade ublaže, a ponekad umeju i da vrate udarac, kao što je uradio Hongkong prilikom napada Volstrita, kada su špekulanti istovremeno šortovali i valutu i berzu. Špekulanti su znali da države obično odgovaraju na napadanje valute podizanjem kamatnih stopa, što snižava cene deonica. Ako Hongkong ne podigne kamatne stope, zaradiće šortovanjem valute. Ako ih Hongkong podigne da bi spasao valutu, špekulanti će zaraditi šortovanjem berze. Hongkong ih je nadmudrio, istovremeno podižući kamatne stope i jačajući berzu kupovinom deonica. Porezi na kratkoročnu kapitalnu dobit, regulisanje sve snažnijih spekulativnih instrumenata (kao što su credit default swaps), i uvođenje ograničenja na nekontrolisano kretanje kratkoročnog kapitala preko državnih granica – posebno u zemljama u razvoju – sve bi to moglo da smanji prostor za ovakvo ponašanje, kao i profit od tih radnji.
Kejnz je stvorio savremenu makroekonomiju; i kao što sam već rekao, zanemarivao je finansijska tržišta. Možemo samo da pretpostavimo šta bi mislio o jednom od najvećih problema našeg vremena: kako regulisati finansijski sektor da bi se smanjila mogućnost ponavljanja sadašnje krize, a povećala verovatnoća da će finansijski sektor da radi ono što treba da radi: da procenjuje rizik, alocira kapital, brine se o mehanizmu plaćanja, i sve to po niskoj ceni. Ovde su stanovišta Skidelskog (koji je toliko posvećen Kejnzu, makroekonomisti) dosta neubedljiva i prilično neuobličena. Na primer, on je skeptičan prema regulativi koja pokušava da spreči neumereno kreditiranje u naglim skokovima tržišta (takozvanom makro-štedljivom regulatornom okviru).
Pri kraju knjige, Skidelski navodi kako je njegova glavna teza „da je niz finansijskih kriza kroz koje u poslednje vreme prolazimo rezultat neuspeha ekonomije da ozbiljno shvati pitanje nesigurnosti“. Ipak, Skidelski ne uspeva to da dokaže. Preveliko oslanjanje rejting agencija i investicionih banaka na nesavršene matematičke modele jeste jedan od razloga za strahovite greške koje su dovele do krize, posebno u Americi. Ali ovi modeli su odigrali relativno malu ulogu u poređenju sa brojnim mehurima, skokovima i krahovima koji su obeležili poslednjih 25 godina. Banke zapadnih država su konstantno morale da budu spasavane zbog svojih nepromišljenih postupaka u kreditiranju.
Ne možemo da uvedemo zakone za sprečavanje iracionalnog optimizma i pesimizma. Ne možemo ni da budemo sigurni da banke neće ponovo donositi loše odluke. Međutim, možemo da se potrudimo da oni koji prave greške snose veću odgovornost za svoje postupke – a da ostali to plaćaju manje. Možemo da se pobrinemo za to da oni kojima je poverena briga o tuđem novcu ne koriste taj novac za kockanje. To važi i u slučajevima kada su njihove odluke zasnovane na lošim modelima i kada neracionalno sagledavaju problem nesigurnosti. Poreski obveznici, radnici, penzioneri i kućevlasnici širom sveta, skupo su platili greške američkog finansijkog tržišta. To je neprihvatljivo i može se izbeći.
Kejnzov veliki doprinos nauci je spasavanje kapitalizma od kapitalista: da se oni pitaju, nametnuli bi mere koje slabe ekonomiju i podrivaju političku podršku za kapitalizam. Zakoni i reforme usvojeni nakon Velike ekonomske krize su dali rezultat. Kapitalizam je postao malo humaniji, a tržišne privrede malo stabilnije. Ali ove lekcije su zaboravljene. Tačer i Regan su pokrenuli novi talas deregulacije, rastuće nejednakosti i slabljenja socijalne zaštite. Sada vidimo posledice toga, koje nisu ograničene samo na veću nestabilnost. Kejnz nam je sada potreban, ako želimo da ponovo spasemo kapitalizam od kapitalista.
London Review of Books, 22.04.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.05.2010.
