Nešto mahnito mi pada na pamet, to je valjda od ovih naglih promena vremena: a šta ako Ratko Mladić ometa Peščanik, kako u etru, tako i u sajber prostoru? Mislim, ilegalisanje ume da bude pomalo i dosadno, nečim treba ispuniti to vreme, pa zar nije bolje da to bude kakav korisni patriotski rad, a ne večito ono oficirsko igranje šaha kao loš erzac za terenske strateške operacije?
Znam da ovo zvuči šašavo, ali to ne mora da znači da ne deluje. Iza svega stoji, da se ne lažemo, jedna respektabilna tradicija. U onoj istoj vojsci – netragom nestaloj poput zemlje koju je umela da sačuva od svega osim od sebe same – u kojoj je stanoviti, tada sasvim anonimni Mladić Ratko bio pukovnik, ja sam bio vezista. Kasnije je Mladić brutalno pogazio zakletvu datu toj vojsci i okrenuo cevi ka ljudima od kojih se sastojala, a mene ionako niko ništa nije pitao. No, vratimo se u onaj nedužni, „nulti“ trenutak mog više nego mirnodopskog topčiderskog vojnikovanja; na zidovima našeg bataljona pisalo je: „PAŽNJA, NEPRIJATELJ PRISLUŠKUJE!“ To, kanda, zato što smo vezisti; nisam proveravao da li na zidovima prostorija vojne policije piše da neprijatelj podriva, kod ABHO jedinica da neprijatelj truje, a kod inženjeraca da neprijatelj minira, ali, kako god, poruka je bila jasna u svojoj nebuloznosti: s jedne strane, sam bog zna šta je to Neprijatelj imao kod nas da prisluškuje kad smo uglavnom krali bogu dane i čekali da se sve to već jednom završi, ali s druge, Neprijatelj je morao da postoji i da rovari/prisluškuje, on nam je bio od presudne važnosti, jer ako nema zlog Neprijatelja, šta onda mi tu uopšte radimo osim što se zamajavamo o trošku dobrih i naivnih poreskih obveznika?
Dvadeset i kusur godina kasnije, jedino što se promenilo je da Neprijatelj izgleda više ne prisluškuje, nego je prisluškivan, a bogme i ometan. Ne u razvoju, nego onako, uopšte. Prešao u defanzivu, sateran u ćošak načisto. E sad, kakav je Peščanik kao Neprijatelj? Prilično bedan, mora se reći, ali ni onaj s kojim sam se suočavao dok sam po Košutnjaku, na očigled zabavljenih rekreativaca, razvlačio žice induktorskog telefona, nije bio mnogo bolji, to jest, bio je skoro podjednako virtuelan u svom neprijateljskom svojstvu, ali opet i neophodan: živeo Neprijatelj, jer bez njega, naše patriotsko naprezanje gubi svaki smisao! Zato, tamo gde ga nema, ima da ga napravimo, pa šta košta.
Stvari, dakle, u zemlji Srbiji, a u januaru 2009. stoje ovako: Peščanik je Neprijatelj, a Ratko Mladić je Prijatelj. Teško je drugačije objasniti kako je moguće da je dve trećine učesnika jednog, reklo bi se, ozbiljnog istraživanja, izjavilo da ni po koju cenu, čak ni za džabe, a kamoli za tamo neke milione Judinih evra, ne bi prijavilo Ratka Mladića onom užasnom Novom svetskom poretku. Da Cecu Lukić, daleko bilo, stave izvan zakona, teško da bi nakupila toliki procenat ponosnih jataka, iz čega zaključujem da su zloglasna nepočinstva Cece Lukić daleko strašnija od onih Mladićevih, ako takvih uopšte ima. Kako je to moguće? Pa, lepo: vratite se na prvu rečenicu ovog pasusa. Dobro, pustimo sad Peščanik, ali šta to Ratka M. čini Prijateljem dve trećine građana Srbije? Čime ih je on tako zadužio?
Jedva da ima stvari strašnijih i groznijih od onih za koje je optužen Ratko Mladić. Kad tako pogledaš, teško da bi iko osim njegovih neposrednih saučesnika imao razloga da ga čuva i brani. Kojim se onda putem stiže od šačice saučesnika do šezdeset i pet odsto anketiranih punoletnih građana Srbije? Mogućnost 1: ljudi ne veruju da je on odgovoran za ono za šta ga optužuju, dapače, sigurni su da to nije tako. Odavde se račvaju dva putića, dve podmogućnosti; podmogućnost 1a: nije Ratko Mladić odgovoran za zločine, za granatiranja, za etničko čišćenje, za ubistva zarobljenika i civila, za genocid, nego je odgovoran neko drugi. U redu: ko? Ime, adresa, JMBG? Suvislog odgovora nema pa nema, osim ako ne mislite da je, recimo, za Srebrenicu kriva „francuska obaveštajna služba“, kao što je blagoizvoleo izjaviti Slobodan Milošević, postidevši i onog poslovičnog Maksima koji od pamtiveka žustro udara po diviziji. Dakle, ako na to ili nešto slično pristanete kao na potencijalno ozbiljan i istinit iskaz, sledeće je da će se od vas tražiti da spontano priznate da je Sarajevo pod opsadom držao Hogar Strašni sa svojim pijanim vikinzima. Zato idemo na podmogućnost 1b: niko nije odgovoran, jer tih zločina ni nema, oni su izmišljotina Imperijalističke Antisrpske Propagande. Nevolja sa ovom podvarijantom je u tome što podrazumeva postojanje masovnih ritualnih samoubistava etnički nepodobnih Bosanaca, i ništa manje masovnih samoiseljavanja, samospaljivanja kuća, samopljačkanja, samozatvaranja u samoorganizovane logore poput Keraterma etc. Odlično, samo što tako nečega nema ni kod Montipajtonovaca.
Zato prelazimo na mogućnost 2: Ratko Mladić jeste učinio ono što mu se stavlja na dušu, ali to je i trebalo da učini, to je za orden a ne za robiju, to je patriotski podvig na diku njegovu i svih nas. Jedina nesumnjiva vrlina i prednost ove druge mogućnosti je što se tu igra otvorenih karata, bez nepodnošljivog pratećeg licemerja. Đavo tu nije prerušen, nego ponosno pokazuje rep, rogove i kopita, odišući sumpornim parfemom, tražeći od svih nas da priznamo da je vrlo seksi. I mnogi, bogme, priznaju, ne bez požudne iskrenosti koja obara s nogu.
Godine nam prolaze u ovom čudnom limbu, nazad, kao, nećemo, napred, fakat, ne možemo; zarobljeni u čistilištu zatvorenom na obe strane, često se žestimo na masovni zaborav, ali to je privid: nama zaborava, jer nikada nije ni bilo svesti o Onome Što Se Dogodilo. Ne možeš zaboraviti ono što nikada nisi znao, a nisi znao jer si se odlično potrudio da ne znaš i da ne shvataš, pošto je tako lepše i lakše. Zato je sve to ovde tako kako je, uglavnom nikako, i zato je Peščanik Neprijatelj, a Ratko Mladić Prijatelj: zato što ti prvi dodijava svojim čudnim zahtevima i merilima, a drugi ti samim sobom nekako poručuje da se opustiš i uživaš, sve je u redu u najboljem od svih svetova.
Sada shvatam da je ona parola sa zida Prvog gardijskog bataljona veze duboko istinita, svevremena: da, Neprijatelj zaista prisluškuje; prisluškuje i osluškuje Istoriju, krvavu, dronjavu i bednu, a onda besramno izveštava o onome što je čuo.
Peščani sprud
Peščanik.net, 29.01.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019