Neko je već primetio (u Večernjim novostima, od svih mesta) da se „devedesete vraćaju“: u modu, u običaje, u vesti, u psihičko stanje. Pa tako imamo nove sponzoruše, mada nismo nešto primetili da su ikada nestajale; mora biti da su se ohrabrile, što je već samo po sebi znak da se nešto događa. Tajkuni, debeli džipovi i skupa vozila umnožavaju se; kroz crveno svetlo prolazi se sve više.
Dripci se opet ozbiljno ubijaju u tim istim debelim džipovima, na isti način. Policajci stradaju na ulici, a estradne zvezde od ručnih bombi; zločina iz strasti je više nego što bi se statistički dalo očekivati; sindikalni lideri seku sebi prste kao oni japanski gangsteri, jakuze. Opšta nervoza je u porastu. Neki za to krive ovo hirovito proleće i dosadnu košavu; drugi svetsku krizu koja se marljivošću masovnih medija pojačava kao uopštena, difuzna i nejasna pretnja.
Osećanje nesigurnosti vidljivo je golim okom, pritiska kao skakavac, rekao bi Filip K. Dik. Zbog toga bi trebalo da se još neko zabrine – osim ljudi nadarenih istančanom moći opažanja. Vlast, na primer. Racionalna i – nadamo se – ispravna tumačenja da je naš bankarski sistem „solidan“ i „pod kontrolom“ nisu dovoljna. Pretnja je tu, prisutna kao psihološka i, prema tome, politička činjenica: nešto nedovoljno poznato što preti spolja; prva pretpostavka dobrog horor-filma; difuzni i nefokusirani strah od nepoznatog. Taj strah pojačan je sećanjem na poznato: na još živu traumu hiperinflacije i užasa devedesetih. Ukratko: mutna slutnja i zebnja da bi se mogla ponoviti noćna mora praznih dućana i ćoškova punih plastičnih flaša s benzinom.
Pustimo sada uzroke takvog stanja. Ono što je važnije jesu posledice, jer na uzroke ionako ne utičemo iz našeg trpnog stanja. Zajednički imenitelj za sve ove posledice je nered, popuštanje potrebe da se poštuju pravila na kojima društvo, država, kultura i civilizacija počivaju. Pametna vlast trebalo bi da bude osetljivija na ove naizgled sitne i razbacane zabrinjavajuće pojave, jer one umeju da se u datom veoma mogućem trenutku saberu u ozbiljnu krizu. Odatle, iz takve brige, potiču ideje „javnih radova“ (New Deal) i drugi predlozi za zapošljavanje stresova, strahova i frustracija na nekom korisnom poslu. Reč je o potencijalno razornoj energiji koja se dade preusmeriti u korisne svrhe.
Tragajući za smislom nereda (tako nešto postoji i samim tim treba ga i razumeti), nismo išli na internet; WWW se takvim banalnostima ne bavi, pa smo se okrenuli klasicima. Dakle, veli Miroslav Krleža u Njegovom obračunu s Njima ovako: „Nered u rečenicama posljedica je nereda u mislima, a nered u mislima posljedica nereda u glavi, a nered u glavi je posljedica nereda u čovjeku, a nered u čovjeku je posljedica nereda u sredini i u stanju te sredine“. Fritz je, doduše, mislio na „sredinu“ književnu, ali nema tu neke bitne razlike: nered je nered, a uzroci su mu vazda isti. Čoveku pismenom nered u rečenicama smeta kao svrab, a toga svraba imamo i previše, do očajanja, u medijima. Tu se gubi podmet iz rečenice, tu gramatike nema, a o dikciji i naglascima i da ne govorimo. Baki Anđelković je etalon gramatike („petnajs’ iljade“); sportski novinari briljiraju u blesavim klišeima; politički novinari nisu sigurni da li je nešto „o“ nečemu ili „za“ nešto; vlast više nije vlast nego je „pozicija“; svi „odrađuju“ (dakle otaljavaju), a niko ne radi. Prevodi televizijskih emisija su upravo katastrofalno „odrađeni“: nisu „ispoštovani“ ni rečnici, ni gramatika, ni zdrav razum, ni elementarna erudicija. Sve naime, počinje: od proklete rečenice. Kad jezik počne da posrće, tu nešto ozbiljno nije u redu sa svim ostalim. Jezik je živ organizam i pokazuje simptome trovanja ili boleština veoma precizno – onome ko ume da ih čita.
Reč je, dakle, o neredu u glavi i u čoveku i u sredini. A taj nered počinje upravo iz te „sredine“, takve kakva je i iz njenog „stanja“. Svaki savesni analitičar u Službi zabrinuo bi se i napisao „presek“ ovog našeg sadašnjeg stanja, takvog kakvo je, pa bi ga uputio Gore, šefovima, da ga proslede Vladi i Predsedniku kao materijal od kritične važnosti, dijagnozu sa neveselom prognozom. To, međutim, nećemo dočekati: savesni radnici Službi naučili su odavno da ne treba ljuljati čamac, niti uznemiravati šefove. Socijalna je psihologija odavno ušla u procese političkog odlučivanja i postala neizbežni alat. Ne kod nas, jer da jeste, vodilo bi se računa o demografskim, socijalnim, ekonomskim i psihološkim stanjima i kretanjima; ta su stanja i kretanja vidljiva onome ko ume da gleda i sme da kaže šta je video. Kosovo je najbolji primer slepila: još 1989. demografska, socijalna, politička i ekonomska situacija jasno je ukazivala na neizbežni ishod, ali to nikome nije značilo ništa. Danas imamo nešto slično: vidljivo rastresanje svih normi usred ekonomske krize, kao spontani odgovor pojedinaca kojima nije ponuđena drugačija mogućnost ili nada, a što je posao pametne i javnosti odgovorne vlasti s vizijom. Pod uslovom, naravno, da joj je stalo.
A da li joj je stalo? Taj se problem ne rešava aferama, niti skupštinskim cirkusima čija je jedina svrha kompromitacija demokratskog višestranačkog poretka u očekivanju da se složi frka i ta frka koincidira sa vrhuncem krize, pa da se vratimo na „narodni odisaj“, institucionalni ili vaninstitucionalni, u Skupštini ili na ulici; na „događanje naroda“, ukratko.
Danas, 26.04.2009.
Peščanik.net, 27.04.2009.
