Radio emisija 13.11.2009, govore: student Miloš Ćirić, novinar Miša Brkić i pisac Vladimir Pištalo.
Svetlana Lukić: Obezglavljeni smo, cela vlada je na ekskurziji u Rimu, o nama se brinu Jovan Krkobabić i Slavica Đukić-Dejanović. Manično jurcanje po svetu, koje se zove ofanzivnom spoljnom politikom, zamena je za potpuno odsustvo ideje šta da se radi unutar zemlje – osim da gušiš slobodu medija, plašiš ljude apokalipsom zvanom virus H1N1 i da svim metodama pokušavaš da sprečiš kosovske Srbe da izađu na lokalne izbore u nedelju.
Živeći iz dana u dan u ovom bunilu, pokušavajući da sačuvamo zdrav razum, počeli smo i sami da minimiziramo opasnost koja nam preti od ovih ljudi, doduše ne toliko strašnih i mračnih kao što su bili u vreme Koštunice. Ali i oni u istoj meri ne priznaju stvarnost i preko medija prave sliku sveta u koju su i sami poverovali, u kojoj je sve pod kontrolom.
Onda ugledaš lica predsednika i većine ministara i na njima vidiš paniku. Izgubili su se u lavirintu koji su tako sistematično gradili, a mrvice za sobom nisu bacali. Počeli su da lažu čak i Ruse – lažirali smo za desetak milijardi stanje na završnom računu NIS-a i sada Gasprom može da ih naplati tako što će nam podizati cene benzina i gasa, ili će nas hvatati po ulicama i uzimati nam krv i vaditi vitalne organe i prodavati ih, ne bi li nadomestili minus od 8, 9, 10 milijardi dinara.
Naš predsednik je Putinu prodao ciglu, doduše za male pare, ali ga je slagao da mu prodaje zlatnu polugu. Vladajuća kasta nam je prepuna lopova, lažova, ali i poremećenih ljudi, što niko ne govori, navodno nije politički korektno. Pa pogledajte slike iz skupštine, gde poslanici sede sa maskama na licu i turšijom na stolu. Nešto ozbiljno nije u redu, neprijatno je to gledati i saučestvovati u nečijim duševnim patnjama.
Neprijatno je pogledati i fotografiju ministra spoljnjih poslova, koji je uvežbao neki čudan, zazoran naklon pred sveštenicima, juče se čudno naginjao prema Amfilohiju Radoviću tražeći blagoslov Svetog Sinoda uoči posete delegacije Srbije Vatikanu. Stvarno ne razumem tog samozadovoljnog glupaka, šta ima da traži od Amfilohija blagoslov, kada je njegov šef Tadić u državnoj poseti Vatikanu. On neće pozvati papu da poseti Srbiju, jer je SPC rekla da je za to rano, da je naš narod još uvek ljut na sve pape, od prvog do poslednjeg. Tadić je otišao u Vatikan da se slika za svoj porodični album i da odgovori na pitanje zbog čega je SPC-i vraćena imovina, a katoličkoj nije.
I dok se Jeremić klanja Amfilohiju Radoviću, a Tadić kome god stigne, njihovi emisari na Kosovu plaše Srbe koji su pokazali nameru da u nedelju izađu na lokalne izbore. Tim izlaskom oni bi dezavuisali diplomatske napore Srbije i to na samo korak od presude Međunarodnog suda, koja treba da nam otvori još jednu šansu da vratimo Kosovo pod okrilje Andrićevog venca.
Ljudi sa Kosova nam javljaju o bombi koja je bačena na kuću Srbina kandidata na lokalnim izborima, o tome da će svi koji izađu na izbore biti suspendovani sa radnih mesta koje finansira srpska država.
Ovim nesrećnicima se čini da će sprečavanjem ljudi da izađu na izbore izdejstvovati još neko vreme koje, naravno, radi za nas. Misle da je dovoljno da Kosovo prozovu Kosmet, pa da zauvek bude naše. To je odličan primer magijskog mišljenja. Stari Egipćani su tako ljudima davali dva imena, jedno malo koje je svima bilo poznato i jedno veliko, tajno, koje se nikome ne govori.
Magijska kvaka 22 pala je na pamet i direktoru JAT-a, čiji sam avion na aerodromu u Ljubljani prekjuče čekala skoro pet sati. Menadžer se dosetio da bi JAT trebalo nazvati Air Serbia ili Serbian Airways i da će time biti rešeni svi problemi. Obećao je da će svaki sledeći avion koji budemo kupili nositi ime jednog grada u Srbiji, dakle, biće sve u redu kada budemo leteli Air Vlasotince ili Kuršumlija Airways-om.
Ovo je emisija Peščanik, na početku emisije govori jedan od naših najmlađih sagovornika, Miloš Ćirić. Miloš je apsolvent na Fakultetu političkih nauka, radi kao webmaster našeg sajta pescanik.net, a poslednjih nedelja se bavio padom berlinskog zida. U doba ujedinjenja dve Nemačke Miloš je imao pet godina.
Miloš Ćirić: Kada svi idu punom snagom napred, mi idemo punom snagom u rikverc i taj utisak mi se dosta pojačao kada se obeležavalo 20 godina od pada berlinskog zida. I onda sam poželeo da saznam kako je to Srbija odreagovala na pad berlinskog zida u trenutku kada su ga Berlinci srušili, novembra 1989. Čitajući Politiku iz tog vremena stekao sam utisak da smo mi u najmanju ruku oprezno spuštali loptu – polako, ne uzbuđujte se previše, jer to se vas, dragi Srbi, uopšte ne tiče. I primetno je koliko se tom događaju daje malo prostora u Politici u tim danima. Dopisnik Politike iz Berlina, hladne glave, izveštava: danas je manje jeftinog likovanja i euforije nego što je to bilo juče, a više je ozbiljne zagledanosti u dramatičnu neizvesnost onoga što neumitno stiže i što se više zaustaviti ne može. Eto, mi smo to tako videli i sada pazite, jutro je 10. novembra. Čitaoce Politike, na trećoj strani zatiče kratka vest koja kaže: otvoren berlinski zid. Tu imate dva pasusa i deset rečenica. I to je to. Sledećeg dana, jedina zvanična reakcija Beograda, bar jedina koju sam ja uspeo da pronađem, pod naslovom „Otvaranje nemačke granice pozitivan korak“. Tekst je sastavio Savezni sekretarijat za inostrane poslove i u njemu se kaže: „Odluka vlade Nemačke Demokratske Republike da otvori granice za putovanje građanima je pozitivan korak u pravcu uklanjanja administrativnih barijera i pozdravljamo je kao doprinos stvaranju atmosfere otvorenosti i poverenja u Evropi“.
Ja sam u arhivu Politike otišao po jedno, a vratio sam se sa nečim sasvim desetim. Jeziv je taj osećaj da čitate tekstove iz tog perioda, jer znate, znate šta sledi. Znate da je mesec dana do početka 1990. Znate da se taj pakao neumitno bliži. Toga dana kada su istočni Berlinci masovno ušli u zapadni Berlin, mi smo štampali listiće za izbore na kojima smo odabrali Slobodana Miloševića za predsednika predsedništva Srbije, i tako zacementirali njegovu poziciju za narednu deceniju. To se bukvalno u dan poklopilo sa padom berlinskog zida. Politika, naravno, sve vreme piše o tim izborima i među tim vestima, u kojima se jasno kaže da je Milošević taj čovek koga treba da izaberemo, nađem i jedan zanimljiv spisak kandidata. Spazim dvojicu poznatih savremenika, to su Miroslav Mišković-Maksi i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Za Miškovića se kaže da je istaknuti član Saveza komunista Jugoslavije od 1966, da je aktivno uključen u privredni preporod Srbije, a za Mihajlovića se kaže da je vrlo vredan, odgovoran i da je član komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije za politički sistem.
Politika Albance sa Kosova tada već uveliko naziva separatistima, neprijateljima, ona afera sa suđenjem Azemu Vlasiju, tada ulazi u svoj klimaks. Kosovski Albanci su neprijatelji, teroristi, a u izveštaju sa onih demonstracija koje su bile u Sloveniji, gde su tamošnji Albanci protestovali zbog nasilja na Kosovu, kaže se, citiram: „da je skoro 1000 Albanaca održalo tobož „komemorativni zbor za navodne žrtve nasilja na Kosovu“. Dakle već tada svim čitaocima Politike treba da bude jasno da nikakvog nasilja na Kosovu niti je bilo, niti će ga biti, da je ustvari reč o jednoj nasilnoj bandi koja podriva sistem i ruši Savez komunista Jugoslavije.
Onda naiđem na nešto što me je isteralo iz kože od straha, ono kada vam se kičma naježi. To je naslov na naslovnoj strani, stoji nekakav proglas i među prvim rečenicama piše: „Predstojeći izbori u Srbiji su u znaku osvajanja slobode građana Srbije. Promene u Srbiji su počele i više nikada ništa neće biti po starom“. Shvatio sam tada, kao nikada do sada, da od tog vikenda, kada se u Nemačkoj srušio berlinski zid, u Srbiji zaista nikada više ništa neće biti isto. Tada će se zacementirati pozicija Slobodana Miloševića i za to nije zaslužan pad zida, nego ta stravična, i za veliki broj nedužnih ljudi u ovoj zemlji i u zemljama oko nas, smrtonosna greška koju su napravili građani Srbije – niko drugi. I mene sada proganjaju te dve slike, koje i oslikavaju taj kontratrend koji je sve vreme prisutan kod nas. Znači sa jedne strane imate berlinski zid koji je pao, ljudi slobodno prelaze iz jednog u drugi deo grada, u svim zemljama istočnoevropskog bloka spremaju se da padnu ti komunistički režimi, ljudi skupljaju delove zida sa ulica, nose kući, pozdravljaju se porodice koje se nisu videle, prijatelji i tako dalje. Oseća se nova klima optimizma, evo ima nade, dešavaju se velike promene – a ja sedim u tom podrumu u Politici i čitam te novine i borim se, rvem se sa tim naslovom ispisanim crnim, masnim slovima, onako kako to samo Politika zna da napiše, preko cele naslovne strane: „Slobodan Milošević dobio ogromnu većinu glasova“. I ti sada znaš, kraj je svakoj nadi. To je ustvari početak tog pakla koji mi negde živimo i danas.
Posle tog aperkata, koji mi je zadala Politika, sledi kroše. I sada ispod tog naslova, na sred strane, velikim crnim slovima piše jedna rečenica koja mi je ustvari otkrila ko je autor omiljene mantre današnjih političara u Srbiji. Kaže Milošević, dok govori o Kosovu u intervjuu Rojtersu, pazite, 14. novembar 1989.godine. „Nikada Srbija neće dati Kosovo i nema te sile koja to može učiniti, jer Kosovo je srce Srbije“. Kockice su se složile u potpunosti. Sve ovo što danas pričaju, to je već on rekao pre 20 godina i to je to. Dakle, dok su ti Berlinci zaludni čekićima lupali po tom zidu, ujedinjavali se i tako dalje, mi smo tog istog dana u Srbiji glasali za Miloševića. Rezultati su za mene poražavajući, on je tada dobio 86 posto glasova u Srbiji, 92 posto u Beogradu, 98 posto u Nišu, 99 posto u Kuršumliji. Tako da, šta da vam kažem, zato nama pad berlinskog zida ne znači ništa. Ni onda ni danas mi u tome nismo učestvovali, niti smo to podržavali. Jednostavno, mi nismo bili na pravoj strani. Mi smo odabrali mračnu stranu. Danas se držimo istih Miloševićevih načela, i u međusobnim odnosima i u državnoj politici, i meni stvarno nije jasno šta smo mi to slavili u Beogradu ove nedelje.
Dugo nisam ni video ni čuo Vuka Jeremića na televiziji i to mi je onako baš super leglo. I taman kada sam pomislio da sam se nekako očistio od te ničim izazvane njegove energije i poletnosti, shvatim pre par nedelja da gostuje u Utisku nedelje. I nešto mi nije dalo mira, i kažem svojoj devojci – daj da sednemo da to odgledamo. Atmosfera u kući, naravno, napeta, uozbiljili smo se kako i dolikuje – ne znam da li znate, postoji novi srpski izraz, sada je ispravno reći: kako dodikuje. Dakle, uozbiljili smo se kako i dodikuje kada se sluša neko tako važan kao što je šef diplomatije. On nije rekao ništa novo i stvarno sve u vezi sa tim čovekom postaje nepodnošljivo naporno. Mislim, ja to vidim kao da nas je on nekako pobedio. Kao da nas je pokorio, jer nas je sve zajedno jednostavno umorio. To je kao kada te neko jako dugo smara i nešto ti traži, pa te juri, pa te zove na telefon, dolazi ti na kuću, vuče te za rukav, nervira ti prijatelje, zove njih, maltretira te i onda mu na kraju kažeš, dobro čoveče, evo ti sve, samo me pusti molim te. I ja mislim da je on to postigao, da može da priča šta hoće, jer prosto nema upornijeg i istovremeno napornijeg čoveka u Srbiji. Svi smo se smorili do kraja sa njim i pustili ga da radi šta hoće.
Hit nedelje u toj emisiji je bio taj poslednji minut, kada ga novinarka pita: a za koga ćete vi da navijate u predstojećem fudbalskom meču Rusija-Slovenija? On razmišlja, pa kaže: nije u redu za ministra spoljnih poslova da se izjasni javno, ali navijao bih tamo gde mi je srce. Zamisli, pa prvo ti nije jasno zašto nije u redu da kažeš na koga si se kladio u nekoj tamo bezveznoj utakmici. Možda on misli da je to vrlo važno pitanje za srpsku državu, da ne padnemo na trik pitanju pred Rusima. To Rusi sve gledaju.
Dakle, Jeremićevo srce je u Moskvi, to nam je otkrio, a gde mu je mozak, to je još nepoznato. Niko ne može da ugrozi njegovu poziciju u ovoj državi, sem šefa njegove stranke i istovremeno gazde na državu i on uopšte nije nikakav izuzetak. Takva je stvar sa svim javnim funkcionerima. I ja mislim da je to prava istina naše takozvane parlamentarne demokratije. Svako vodi svoju politiku. Od svih ministara pojedinačno, pa do svih nas građana ponaosob. Tako da se ja nisam nešto posebno začudio kada sam skoro u Mirijevu na nekom zidu video grafit: „Naš kraj, naša pravila“. To je fake demokratija. Mi se ponašamo kao da je ona prava, a znamo da to ustvari nije. To je ono, living in denial. Mi smo svesni gde i kako živimo, ali to neprestano poričemo, ponašamo se kao da je sve uredu, a trebalo bi da vrištimo na sav glas. Demokratija, dakle, nije jedina igra u gradu, igara ima onoliko koliko ima naselja, pa tako u Mirijevu imamo jedan pravilnik, jedan zakon, na Vračaru nešto petnaesto, a dok stignete do Zemuna, to je već druga država.
Nešto sam čitao i vidim da smo za 170 godina mi imali 13 ustava. Mi smo na 13 godina u proseku donosili ustav. I šta sada znači taj ustav, kada ga predsednik države de facto ne poštuje, jer ima mnogo veću moć, mnogo veću vlast nego što mu taj ustav propisuje. Pogledajte malo te odredbe ustava o predsedniku republike. To su članovi od 111. do 121. To su vrlo kratki članovi, informativni, pa pročitajte to i kažite mi da Boris Tadić poštuje taj ustav. Šta znači taj ustav, ako se poštuje samo jedna odredba, a pritom to i nije odredba nego je preambula. Ostatak tog teksta je donet eto, forme radi. Demokratije nema bez te forme, bez tog okvira. I još je jasnije na našem primeru da taj formalni okvir ne garantuje ništa. On ne garantuje demokratiju ako si ti iz njega najurio suštinu. Tako je u Srbiji danas moguće, koliko god da je taj primer banalan, da predsednik krši zakon tako što pije tamo gde se ne sme piti i da još posle, samom sebi propisuje kaznu. Kaže, platiću koliko košta. Pa stani čoveče, pa čekaj, ima valjda sud u ovoj zemlji. Možda ti ne propiše novčanu kaznu, možda neki društveno-korisni rad, možda ništa ne bude. Mi se ovde sve vreme igramo države. Ne, mi se zezamo države. To je zezanje države.
Kada je Medvedev pohodio Beograd, ja sam na nervnoj bazi zaspao u devet sati uveče, mrtav umoran, jer me je onih pet hiljada policajaca po gradu non stop zaustavljalo, nešto me zapitkivalo, nisu mi dali da pređem ulicu i tako dalje. I sada čitam tih dana u novinama da je Obamu u Pragu čuvalo četiri hiljade ljudi, znači za 1000 manje nego kod nas. Znači najvažniju političku ličnost univerzuma čuva četiri hiljade policajaca. Na sve to ambasador Amerike u Češkoj kaže: čekajte bre ljudi, da li ste vi pri pameti. Stanite bre, šta radite ovo, što pravite ovaj cirkus. Nepotrebno je i neprijatno. Šta će vam toliko policije, pa to je jedan čovek. Nije smak sveta, šta je sa vama. Ali ne, kod nas je i ovo bilo malo.
Pa ta mislim akademija u Sava centru, cirkus taj totalni, tamo su još samo gutači vatre falili, samo je to još nedostajalo. Onda sam zamišljao kako bi to bilo da, na primer, oni odluče da nam je Zimbabve to što nam je Rusija danas, da nam je to najvažniji stub spoljne politike. Dođe Mugabe, cela vlada, država, svi su na aerodromu, kako dodikuje, ali sada sa jednom malom razlikom, znači svi su u bambus suknjama, svi su u onim ratničkim bojama, Boris Tadić kao predsednik, istaknuti državnik, on je prvi, u ulozi velikog vrača, sa onom korpom voća na glavi, idu oko logorske vatre na Surčinu, lupaju šakom u usta, vrište, čeka se Mugabe. Svi poslanici igraju onaj ludi afrički ples umesto kazačoka, Palma dođe, žirafa iza njega trči, sve se lepo uklopilo. Mislim, to prosto može da se zamisli. Ja mogu jasno da vidim da oni to rade.
Jedino šta je bilo jadnije i tužnije od te predstave sa Medvedevom je gostovanje predsednika u seriji na RTS-u „Selo gori a baba se češlja“, gde je on rekao, kao da je lični PR Radoša Bajića – Ta serija je za mene živi etnografski muzej. I ja to slušam i mislim kako je time svakog umetnika u ovoj zemlji, pojedinačno, onako išamarao tom izjavom. Blam me je na njegov red, ali stvarno me je blam na njegov red. I mislim da je netačan taj utisak da u Srbiji vlada nekakva rusofilija neopisivih razmera, jer takvih rusofila ima samo u vrhu vlasti. To je ono, šta voli moj predsednik, to moram da volim i ja. A pazite, Milošević je imao samo jednu televiziju i šta je uradio. Tadić i cela ta kasta imaju pristup i uticaj na sve i gde će to da nas odvede, stvarno ne znam.
Možda to i ne treba toliko da me brine, Tadić svakako ni ne zna gde Srbija treba da ide. Mislim, on malo ide u Libiju, malo u Rusiju, pa malo u tu bladi Evropsku uniju, to mu nije nešto zgodno. Ja imam utisak da se on stalno nešto premišlja, ali ipak taj Putin, to mu je najslađe. Kao da nam poručuje – deco, u životu treba sve probati. Doček Medvedeva mi je jasno pokazao šta ustvari Tadić i ekipa oko njega žele od mene. On priželjkuje da ga ja toliko uvažavam kao što on uvažava Medvedeva. Da ga ja slavim, kao što on slavi Putina. On to hoće. On u tom odnosu igra podanika, pa očekuje da u našem odnosu, u mom i njegovom, podanik budem ja. Mislim, nema šanse. Ja nikada neću biti ničiji podanik, ničija dvorska luda, ničiji zabavljač, kao što su on, Jeremić ili Đilas. Mislim, nema sile.
Kada sam već kod Medvedeva i kod te akademije u Sava centru, ne znam da li ste videli taj detalj, koji je mene posebno iziritirao, gde proevropski, pro sve najbolji gradonačelnik Beograda Đilas sedi u prvom redu i pored njega sedi pukovnik Amfilohije Radović. I oni u nekom jako prijatnom razgovoru sede, smeju se nešto, ćaskaju i tako. Mislim, ja gledam i pitam se, pa dobro, kako te bre nije sramota? Da ti možeš sa tim čovekom da sediš. Ako ništa drugo, pa seti se bar šta je pričao o tom Zoranu Đinđiću na odru, na sahrani ga je vređao. Ja ne znam da li ste videli ovde, u Krunskoj ulici, gde im je sedište Demokratske stranke, a tu ispred ulaza u stranku, ima ovako dve zastakljene oglasne table i unutra su bile Zoranove slike. Sada tih slika više nema. Prođem i već jako dugo nema ničega. Stoje te table. One postoje, ali su prazne i ja ne znam čije slike mi tu treba da očekujemo uskoro. Stvarno ne znam. Da li Tadićeve, da li Putinove, da li zajedno. Kada se ti odrekneš evropske politike, nije čudno što ovaj ide kod Gadafija, ni što mu dolazi Medvedev, uz 100 dragačevskih truba na Trgu republike, koje su se čule do Moskve. Do Moskve se čulo i skandiranje: Srbija-Rusija, ne treba nam Unija. Pa to je isto logičan sled.
Moj problem sa LDP-om se sastoji u tome što gledam jednog od vodećih funkcionera te stranke, Nenada Prokića, u intervjuu na B92 i sada on na pitanje novinara, zašto neki istaknuti članovi LDP-a napuštaju stranku, kaže da on za to ne vidi razlog u drastičnoj promeni politike LDP-a, nego da su pod a) u pitanju privatni razlozi i neka privatna nezadovoljstva i pod b) velika promena koju nezavistan intelektualac mora da doživi, ako hoće da se bavi politikom, što neki istaknuti članovi nisu ukapirali, pa su zato otišli. E, tu sam ga ja čekao, onda sam počeo da se raspravljam sa njim iako me on čovek ne čuje. Onda sam rekao: čekaj sad malo. Prvo, ja ne mogu da zamislim zavisnog intelektualca. Drugo i najvažnije, ja sam za tebe glasao i omogućio ti da budeš političar zato što si mi govorio da ćeš da ostaneš nezavistan intelektualac. Da li smo se tako mi bili dogovorili? Ti si mi govorio, cela ta stranka mi je horski govorila: mi, nezavisni intelektualci, imamo rešenje. Mi, nezavisni intelektualci, hoćemo da se bavimo tim prljavim poslom, mi smo jedini koji se nećemo promeniti ako nam date podršku. Je li tako bilo? Oni su mi govorili: mi hoćemo da menjamo Srbiju, mi hoćemo da menjamo sistem, nećemo dozvoliti da sistem promeni nas. Je li tako bilo? Tako je bilo. Kada se to sve dešavalo, ja sam rekao: Okej, grupo nezavisnih intelektualaca, evo ti moj glas, i ja i još 230 hiljada ljudi u ovoj zemlji je to reklo. Znači mi smo imali dogovor, koji ta grupa, sada bivših nezavisnih intelektualaca, sa izuzetkom njih dvoje i ovih koji su otišli iz te stranke, jednostavno raskida sa nama. Oni kažu, to više ne važi. A sada me taj, koji me je prevario, još ubeđuje kako sam ja lud i glup, treba da shvatim tu kolosalnu promenu koja je nužna. Jednostavno, to nije tačno.
I što to sada meni toliko smeta? Meni Boris Tadić u kampanji nije zavodljivo govorio: slušaj ti Miloše, ja se neću okoristiti ako dođem na vlast. Ja se neću ljutiti i napadati te ako me kritikuješ. Ne, ja ću biti demokrata i ja ću shvatati da si ti taj koji mi je dao mandat. I da si ti taj koji će ga jednom i uzeti. Izvinite, to pred izbore niko nije govorio, sem LDP-a. Niko. Oni su mi rekli: ako mi budemo vlast, što i jesu na nivou Beograda, ako mi budemo nekakav faktor, što jesu, jer smo ih na mišiće ugurali kroz usko grlo u tu skupštinu, mi ćemo biti pošteni, mi ćemo biti podložni svakoj kritici i nepodložni bilo kakvoj korupciji i nikakvim sitno političkim kalkulacijama, zagledani u naredne izbore. Oni su mi to govorili i niko više. I zato je moje razočarenje ogromno, jer je prosto razlika između njih i ovih drugih stranaka bila ogromna.
Oni su jedini govorili: živećemo na posnoj hrani. Na posnoj hrani, samo da ovu zemlju promenimo i izvučemo iz ovog limba. Ne trabaju nam nikonosi, džipovi, kuće na Dedinju. Ne treba nam to ništa. Mi hoćeo da budemo hrabri, vredni, pošteni, da radimo i da uvek slušamo šta naši birači kažu. To je tako bilo, a sada i oni sa te neke visine iz tih svojih fotelja kažu, kako se ti bre, podaniče jedan, usuđuješ da mene bilo šta pitaš i kritikuješ. Da li znaš ti šta je javni interes? Stvarno, nemojte bar mi da se zezamo. Onda kažu, pa šta, imaju i drugi džipove. Pa da čoveče, ali ti si rekao da ti ne treba džip. Ti si rekao da ti taj prokleti džip ne treba, zato sam te i glasao. To nije bio naš dogovor. Prosto nije. I onda kažu – mora se. Ne, ne mora se ništa. Ništa se ne mora. Samo je pitanje ko ima koliko časti, i ljudske i intelektualne, koliko si ti iskren i pošten. I mislim, ako ovako nastave, neka me slobodno brišu iz onog spiska sigurnih birača.
Posle mnogo vremena, nekome poverujete i onda vas taj neko izda. Pa mislim, to ne može a da ne bude emotivno. Jako mnogo ćute. Ja sam pročitao u jednom trenutku tri-četiri vezana intervjua Čedomira Jovanovića. Znate šta, on više priča o Borisu Tadiću nego o meni. Ja ne želim novog Tadića. U boljem odelu i u bolje rešenim kampanjama. Ne želim novog Tadića. Ti si rekao da si nešto sasvim drugo, izvini molim te. I ja sam ti poverovao. Sa druge strane, nisam ja nametnuo taj moralni stav. Nisam ja neki sad rođeni moralista. Izvinite, oni su ti koji su uneli te reči u politički govor. I to je velika zasluga njihova. Oni su ubacili evropski sistem vrednosti, ratne zločine, moral. Oni su ubacili Love is in the air. Izvinite molim vas, kada stavite Love is in the air, ja stvarno hoću tu ljubav da vidim. Nisam ja kriv zbog toga. I sada, kada im ja kažem to isto, iz te nekada njihove pozicije, onda oni meni kažu, ma ne bre, ti ne znaš ništa, ne razumeš se ti u politiku, ne znaš šta je javni interes. Moramo da glasamo za loš zakon da ne bi došao Koštunica. Dajte molim vas, to su stvarno priče za malu decu. Neprijatno je svima. Ja mislim da je neprijatno i njima. I to se po njima i vidi. Oni su sve nervozniji, sve su kraćih živaca, prasnu jako brzo. Ti ljudi su bili nezavisni intelektualci, ali se više ne bave svojim poslovima, a ne bave se ni politikom onako kao su rekli i prosto to je sve zajedno jako frustrirajuće, i za nas i za njih.
Mene je najviše ovih dana isfrustrirao taj povratak one grozne starice u Beograd iz Haga. Prvo, sramota me je što je ona uopšte tu. Sramota me je što živim maltene u istoj ulici sa Biljanom Plavšić. Neprijatno se osećam i ljut sam što je ta situacija u mom životu uopšte moguća. Sa druge strane, nervira me to što su se sada svi raspisali i raspričali kako je ona odležala svoje i tako dalje. Mislim, otkud vam pravo da vi dajete bilo kakav oprost toj ženi. Na to imaju pravo samo porodice žrtava i niko više. Nijedan Dodik, nijedan Tadić, nijedna Srbija, niko. Nemojte da pominjete to uopšte. Recite mi, kako je moguće da ona dođe u Beograd? Nemoguće da za to Demokratska stranka nije znala. Nemoguće da nije postojao neki prethodni dogovor da ona dođe tu. Meni je strašno i sramota me je što je ona tu. Što mogu da je sretnem na Kalenić pijaci u onoj bundi. Ja sam očajan jer je ta situacija u mom životu moguća, da sa nekim, ko je odgovoran za tako strašne zločine, kupujem hleb u istoj prodavnici. Ja, kada sam nju video na televiziji, sa onako onim širokim osmehom, kao veliku hrišćanku sa onim krstom, toliko me je to nešto loše odradilo, da sam pomislio da je iznenadim tako što ću, ne znam, da uzmem sprej i da po celoj Katanićevoj ulici, pa tamo do Hrama Svetog Save ispišem imena muslimanskih žrtava u ratu u Bosni, pa dok ide na liturgiju kod Amfilohija, pošto će verovatno tamo ići, neka još malo onako gazi po njima, pošto joj očigledno nije bilo dovoljno. Odustao sam od te ideje, jer ipak neki redosled je važan iako su sve žrtve jednake. Po mom mišljenju, u ovom gradu ima toliko njih koji bi trebalo da budu optuženi za raznorazne zločine, da bih morao da krenem od parlamenta, jer neki, po mom shvatanju, i sada tamo sede, pa do SANU, pa do Patrijaršije, pa u krug po fakultetima, televizijama, novinskim redakcijama, na kraju bi ceo Beograd bio ispisan tim imenima nedužnih ljudi koji su stradali zbog nekog gmaza, koji i dalje sedi u ovom gradu i obavlja neke posliće. I onda sam odustao. Mislim, šta ću.
Ali mislim da sam našao sebi rešenje. Verujem da ste gledali film Blistavi um o matematičaru Džonu Nešu, koga igra Rasel Krou. U teoriji igara inače postoji koncept rešenja igre koji se po ovom naučniku zove Nešov ekvilibrijum. Ja sam sada, nekim izrazito nenaučnim metodama, došao do zaključka da mi ustvari živimo to. Nešov ekvilibrijum postoji kada su svi igrači u igri upoznati sa strategijama ostalih igrača. U situaciji kada niko od igrača, jednostranom promenom svoje strategije ne profitira, skup rezultata u tom slučaju je Nešov ekvilibrijum. I sada, svi igrači u igri, odnosno svi mi ovde, moramo da odgovorimo na sledeće pitanje. Ako znam strategiju ostalih igrača i osnovano pretpostavljam da ih oni neće promeniti, da li ja profitiram promenom svoje strategije? Odgovor je ne i nalazite se u Nešovom ekvilibrijumu. I mi smo sada tu jer niko ništa ne pomera sa te mrtve tačke, niti želi. Sada, da bismo mi bar ponovo poverovali u tu promenu, jer ja mislim da smo mi postali ateisti u tom smislu, ovde više niko ne veruje da će bilo kada biti drastično bolje. Mi moramo da promenimo tu strategiju. Pa sam ja odlučio da izađem iz tog ekvilibrijuma, a to jedino mogu da uradim tako, i to mislim da svi mi možemo da uradimo, da je to najmanje što možemo sigurno da uradimo, a to je da promenimo sebe. Ako krenemo tim putem, ja mislim da će nas za godinu dana biti mnogo koji smo promenili tu strategiju ponašanja, pa kada se taj broj nakupi, verovatno će se stvoriti uslovi za promenu same igre. Uprkos tome što me država tome ne uči, niti to od mene zahteva, ja disciplinujem samog sebe da poštujem tuđa prava i da znam kakva su moja, da poštujem zakon, da poštujem pravila, da gradim poverenje u institucije, od predsednika do parlamenta. Ovako na suvo, jer mi one ne daju apsolutno nikakvog razloga za to.
E sada, ako u skorijoj budućnosti taj dan ovde ne osvane, ako ništa drugo, ja ću biti spreman da takav odem odavde i da se bezbolno asimiliram u neko normalno društvo. Ali ja neću otići bez te borbe. Ja sam to sebi obećao. Nećeš otići bez te borbe. I to je ono što je rekao Zoran Đinđić: neka svako od nas postane bolji, pa će i ova zemlja postati bolja, pa sve bolja, pa sve bolja. Znam da bi išlo mnogo lakše da ova država propisuje isti zakon za sve. Znam da bi išlo mnogo lakše da imamo neku trasu, ali nemamo je. Ova zemlja će postati bolja kada mi postanemo bolji. A ova država ne čini od nas bolje ljude. Ona ne pravi dobre građane. Ona pravi podanike i neposlušne poludivljake, koji se snalaze. Oni su naše egzistencijalne probleme sveli na to da je najvažnije da jedeš i da imaš da platiš račune. Drugo je nebitno bre, pusti to. Nije to život, neću na to da pristanem uopšte.
- Lykke Li – I’m good, I’m gone (live)
Svetlana Lukić: Na početku emisije slušali ste Miloša Ćirića, a sada govori Miša Brkić, urednik ekonomske rubrike Politike i naš redovni sagovornik.
Miša Brkić: Kad je bila ona velika priča o tome da Rusi kupuju NIS, imao si sa ruske strane priču – mi kad kupimo, ma svi vi Srbi ćete besplatno da imate benzin. Oni nama vojvodo, mi njima serdare, pa onda mi kažemo – e, ali niste samo vi dobri u celoj stvari, evo, i mi smo dobri, mi vam dajemo firmu koja ima velike dobitke. I tako je negde u avgustu, septembru prošle godine kružila priča da će NIS da završi 2008. sa velikim dobicima i da mi sada dajemo miraz uz kompaniju, iako im je prodajemo za male pare. Pošto je po zakonu svaka kompanija dužna da napravi završni račun, pa da revizor to pregleda, onda je to pregledano i utvrđeno je da NIS ima gubitak od 3,2 milijarde dinara. Onda se neko u vladi valjda našao uvređen što je revizor pronašao gubitke, a ne, ne, to nije tačno, mi smo vama ipak prodali dobru firmu. Rusi kažu – mi nemamo ništa protiv da uzmemo još jednog revizora, pa se onda ispostavilo da srpska vlada nema 300-500.000 evra da plati novog revizora. Onda su Rusi galantno rekli – dobro, mi ćemo da platimo samo da se utvrdi konačno stanje i evo ga, sad je Ernest Jang revizorska kuća završila izveštaj i utvrdila da NIS ima 8 milijardi dinara gubitak. Ako firma ima 8 milijardi dinara gubitak, a u mešovitom je vlasništvu srpsko-ruskom, ko će da pokrije gubitak? Onda stiže saopštenje sa ruske strane – ne, ne, ne treba pokrivati gubitak, mi smo izašli sa tom revizorskom konstatacijom da bismo pokazali šta je istina i kao, niko nikom ništa ne duguje. Nemoguće je da niko nikom ništa ne duguje, jer ti u bilansu sad vodiš gubitak i moraš nekako da ga pokriješ da bi kompanija mogla da nastavi da posluje. Ne zna se kako će biti pokriven gubitak. I provukla se pre tri nedelje vest o poskupljenju goriva, ali ne uobičajeno – od sutra poskupljuje gorivo zbog promene cene sirove nafte na svetskom tržištu. Ne, pojavila se vest da ovoga puta nije to razlog poskupljenju, nego to što je povećana rafinerijska cena prerade nafte. Dakle, većinski vlasnik je rekao – alo, mi više sa ovom cenom ne možemo da radimo, i ja tu vidim negde način da se pokrije gubitak iz prošle godine i da se eventualno i ovogodišnji neki manjkovi peglaju. Okreni, obrni, čitav taj posao sa Naftnom industrijom Srbije se pokazao kao prevara. Prevara u smislu da mi nastavljamo da plaćamo najskuplju cenu za najlošije gorivo zato što su razni politički faktori u tom poslu brljali i pravili razne vrste nepodopština. I tačno se znalo da će se to dogoditi. A sad se tu otvaraju nova pitanja, ako je NIS planirao da ima dobitak, je l’ platio porez na profit? Ako je platio, hoće li mu se sada vratiti ili se neće vratiti? Dakle, otvaraju se mnogo pitanja. Ako je prvobitni gubitak bio po završnom računu 3,2 milijarde, a sad je utvrđeno da je 8 milijardi – da je to nekome pronađeno u privatnoj kompaniji taj bi završio u zatvoru kao Raja Rodić. Sad mene interesuje ko će u NIS-u odgovarati zato što je prikazao netačne podatke o poslovanju za prošlu godinu. Je li to direktor, je li to većinski vlasnik, je li to manjinski vlasnik, jesu li to oba vlasnika, je li to upravni odbor, šta će se dogoditi?
Ako se ništa ne dogodi onda mi šaljemo lošu poruku domaćoj i stranoj javnosti, da u Srbiji postoje firme prvog, drugog, trećeg i vanrednog reda. Znaš, naši političari računaju – slagali smo braću, oni će nam progledati kroz prste. I to je drugi loš signal koji Srbija šalje poslovnom svetu – prodavaćemo mi još nešto, ima još državnih firmi. Ali sad će svaki potencijalni kupac posle slučaja NIS biti dvostruko oprezan, em dolazi u Srbiju za koju ceo svet kaže da je takva kakva je, a uz sve to sad imaš još ovo dodatno, znači čuvaj se, država može da ti proda mačku u džaku i da kaže – ej, prodajemo ti polugu zlata, a ustvari unutra imaš bronzu. Potencijalni kupci dolaze sa tom svešću da je ovo malo prevarantsko društvo i da s mašnicom pakuje svašta. Jeste, taj aspekt blamaže je veoma važan, ali kao što vidimo, ni braća to nisu stavljala u prvi plan, valjda računajući da znaju s kim imaju posla.
Svetlana Lukić: Naći će oni načina, jer su monopolisti i mogu lako da nađu način kako da nadoknade tih 8 milijardi, a da ne prave politički problem.
Miša Brkić: Pazi, pošto je to međudržavni sporazum, uz NIS je bilo raznih drugih aranžmana, Srbijagas, Banatski Dvor, Jugorosgas, Južni tok. A u celoj stvari zapravo stoji kišobran koji se zove Gasprom. Ne treba mi da likujemo da smo mi njih prevarili, platićemo mi na ćupriji to što smo izbegli da platimo na mostu. Zaračunaće to nama Gasprom ili na gasu u Banatskom Dvoru ili kroz uvoz gasa preko Ukrajine ili u izgradnji Južnog toka, ako ga bude. Neće Gasprom i njegova ćerka Gaspromnjeft ostati prikraćeni zbog te prevare, izvući će oni te pare od nas.
Imamo mi mogućnost, rejting da uzmemo kredit, ali je problem što ako ti stalno uzimaš kredite, a ne razmišljaš kako ćeš zaraditi novac za te kredite da vratiš, onda ćeš za neku godinu doći u ozbiljnu krizu. I onda više nije važno da li si u dužničkom ropstvu MMF-a ili Rusije i Kine, ti si u dužničkom ropstvu. Ja se slažem da treba graditi most na Dunavu, treba nam još tri mosta na Dunavu, ali se pitam da li je najbolji način da to bude kineskim kreditom. Kad je ruska delegacija došla u Beograd i rekla – dobro, mi ćemo dati 200 miliona dolara za budžet, ali hajde da vidimo šta ćemo sa ovih 800 miliona, imate li predlog. Naša delegacija se snebivala, a onda su Rusi rekli – pa, dobro, mi imamo predlog, mi vam izgradimo metro u Beogradu za te pare, sistem ključ u ruke. Što znači – ruska tehnologija, ruska oprema, ruski radnici i mi samo uzmemo ključ i počnemo da koristimo metro. Rekli su – ako bude skuplje vas se to ne tiče, mi ćemo to pokriti. Onda su naši pregovarači rekli – u, dobro, super, eto metroa.
U toku pregovora je stigla preporuka da se metro skine sa dnevnog reda, jer smo mi u pregovorima, odnosno već smo se dogovorili valjda sa Špancima, da Španci grade metro u Beogradu. I onda smo mi ponudili Rusima ono što nudimo svima – Koridor 10, drumski i saobraćajni. I Rusi su rekli – pa, dobro, ako je tako onda su to nove okolnosti, dođite vi u Rusiju pa da se mi dalje dogovaramo. I sad je počelo otezanje, nisu to uslovi kredita kakvi mogu da se dobiju na svetskom tržištu kapitala. Rusi očigledno nisu mnogo zainteresovani da investiraju u Koridor 10 i putni i železnički, i to je logično, zainteresovanija je Evropska unija, jer je to njen put, nije ruski put. I tu je negde sad zapelo, kao potrošićemo mi te pare, nije problem. Ma, jeste problem, to je kao kad u porodici bogati ujak iz Amerike ili iz Nemačke završi gastarbajtersku karijeru i vrati se u Srbiju ili nastavi da živi tamo, a pošalje ti pare. I sad, on te pita – e, a šta bi hteo da kupiš, ti nisi razmišljao, ne znaš, sve ti treba, nemaš nikakav prioritet i počneš onako da pričaš – pa, treba mi, ne znam, frižider, šifonjer, otkud znam šta sve. On kaže – pa, stani, ajde kaži mi bar jednu važnu stvar, pa da ti dam novac, a ti mu odgovaraš, pa nemam ništa, sve mi treba. E, tako smo i mi, sve nam treba, a ozbiljni zajmodavci neće na tom principu da funkcionišu. Kad kažem ozbiljni, mislim i na Rusiju, što bi neko bacio 800 miliona dolara samo zato da bi ti pomogao, a da pritom ni on nije u sjajnoj situaciji. Tako da nisam siguran da će to sve slavno da se završi.
Hajde, Kinezi će da prave taj most. Dobro, pomama je na svetskom finansijskom tržištu, mnoge zemlje traže novac, ali namenski traže novac i traže sa jasnim projektom u šta će da ga potroše i da taj projekat počne da radi i da vraća uložene pare. A mi ovde sve što uzimamo, uzimamo u potrošnju. Kad gledaš budžet prošle i ove godine, najveći rast troškova iz budžeta su penzije. Kad mi sad tražimo makrofinansijsku pomoć od MMF-a do Rusije, od MMF-a će deo novca ići u budžet, iako nikad dosad nije išao, Rusija daje 200 miliona dolara. Najveći deo tog novca će pojesti penzije ponovo. Kad slušaš penzionere oni kažu – dokle će, bre, ova zemlja da se zadužuje, naši unuci neće da vrate te kredite. Ali, gospodo penzioneri, krediti se uzimaju za vaše penzije i kažite vašim unucima da će oni kroz 50 godina vraćati kredite koje ste vi pojeli. Jer kad kažeš – treba da se smanje penzije, a ne, ne, ne… Ovaj potpredsednik vlade Krkobabić kaže – ne, ne, u penzije ne sme da se dira, taman posla, mi smo obećali penzionerima. Za ovu godinu je bilo predviđeno negde 132 milijarde, a sad je već 214 milijardi, dakle, skoro duplirano. U 2008. samo je rastao deo budžeta za penzije, imam utisak da ovaj potpredsednik vlade zadužen za penzije računa da reforma krene kad on umre, znači za jedno 20 godina, ali da on dotle bude u vladajućoj koaliciji i da stalno dobija glasove obećavajući penzionerima da će redovno primati prinadležnosti iz međunarodnih kredita. A inače, čujem da su se ljudi iz misije MMF-a krstili i čudili kad su s njim razgovarali, jer im je čovek recitovao Internacionalu na razgovorima o reformi penzionog sistema. Srbija je u devetoj godini tranzicije i u najboljim godinama socijalizma kad su u pitanju penzije. Ova zemlja nema kapacitet da zadrži ovakav nivo penzionog sistema iz doba socijalizma, kad smo takođe živeli na kreditima i propali, i to javno treba reći. Ako mi nastavimo sa ovim, propašćemo.
Ceo taj javni sektor, sve to što se zove društvena potrošnja je ovde nasleđe socijalizma s kojom vladajuća koalicija božanstveno manipuliše. Narode, ništa se vi ne sekirajte, imate vi državu koja brine za vas. A kako brine? Brine tako što uzima kredite po svetu. Mi smo i dalje najneefikasnija ekonomija i najneefikasnije društvo u Evropi, nije više ni Albanija, možda Bosna još, mi smo najneefikasnije društvo, najneproduktivnije društvo u Evropi. Ne možeš ti sa najneefikasnijim društvom imati najsocijalističkije društvo. Možeš, ali to je onda društvo na zajmovima. Ta zemlja je propala 1980, ko je zaboravio kakav je to bio stravičan strmoglav neka nađe novine iz tog vremena, pa neka vidi šta nam se događalo. Činjenica je da je ova vlast, da je demokratska Srbija nasledila propali penzioni sistem, ali sve zemlje u tranziciji su završile i tu priču. Ja sam 2007. godine pitao Lajoša Bokroša, bivšeg mađarskog ministra finansija, koji je bio njihov spiritus movens tranzicije. U to vreme je bio prodat Karićev Mobtel Telenoru i pitao sam ga šta bi on uradio sa milijardu i po evra, koliko je Srbija dobila od prodaje Mobtela. On se prvo našalio i rekao – pobegao bih iz zemlje, to je bila šala, a onda mi je ozbiljno rekao da bi uložio u reformu penzionog sistema. Dakle, ako si već prodao porodičnu srebrninu, onda nemoj da je trošiš na sportske hale u Prokuplju, na kupovinu klavira u Leskovcu, uloži pametno. Pametno je u reformu penzionog sistema i to skineš sa dnevnog reda. Dakle, nikakav NIP i nikakvo troškarenje i razbacivanje.
Pogledaj, analizu koliko je para ostalo u NIP-u i na šta je potrošeno. Pa, milijardu i po, to ti je kao ono, pijani Srbin koji dođe i uvek dobije na Lotou i ode u kafanu i polupa sve i časti sve. Kao što su radili radnici Apatinske pivare kad je privatizovana i kad su dobili silne pare, onda su kupovali plazma televizore komšijama. Provincijalna bahatost, dobio si ogromne pare i sad misliš ono, kad je beg bio cicija, hajde da trošimo. E, tako su se ponašali radnici Apatinske pivare, Knjaza Miloša i tako se ponaša država. E, to je prošlo, šta je sledeće što možemo da prodajemo kao srebrninu, kažu – ništa od tih javnih preduzeća, jer je kriza, pa kao nije dobro sada prodavati, nego da mi to još malo ugojimo, pa onda da prodajemo. Šta ima? Od dobrih ima Telekom, ima EPS, ali kao nećemo to da prodajemo, to su naša nacionalna blaga. Vidimo kako su nacionalna blaga, EPS je napravio stravičan gubitak prošle godine.
Ima mnogo firmi, društvenih preduzeća koja duguju pare za neplaćenu struju i onda je država sve njihove dugove pretvorila u akcije. I sad EPS postaje akcionar najlošijih firmi u Srbiji. I firme koje do sada nisu plaćale struju i dalje nastavljaju da ne plaćaju struju i kažu – pa, mi nemamo pare, uzmite nam akcije. Država kao vlasnik EPS-a tera EPS da jede sopstveni kapital. I na to što ne naplaćuje struju koju je isporučio, mora da plati PDV. To je onako najsmešnija stvar u celoj toj igri. Znaš, neka im je bog u pomoći. Tu nema alhemije, tu ni Den Braun sa Da Vinčijevim kodom ne može da pomogne kad je EPS u pitanju. A mi taj EPS nećemo da privatizujemo, kažemo – kriza je, čekamo bolja vremena, EPS će sve više vredeti, a sve činimo da ga što više upropastimo. U suštini nemaš nešto što bi mogao da prodaš za velike pare, pa da kažeš – e, sad ću da stisnem zube i te pare da uložim u reformu penzionog sistema. Gospodin Krkobabić kaže da ne treba da žurimo s celom pričom. I sad je meni najsmešnije što cela vlada priča da se jedno dogovorila sa MMF-om, a on priča da se on dogovorio drugo. Ili zastupnik penzionera u vladi zaista brani penzionere i može da izađe i da ih pogleda u oči i da kaže – odbranio sam vas, a svi ostali lažu, ili on pravi budalom sve penzionere, a koalicioni partneri ga puštaju po sistemu – ma, pusti ga, bre, neka priča šta hoće, mi radimo svoj posao. Ako je tako, onda kakva nam je to vlada?
To ti je kao i na ovom primeru sa fiskalnim kasama kod advokata. Dva ministarstva, finansija i trgovine, kaže – mi pregovaramo ozbiljno sa advokatima, oni moraju da uvedu fiskalne kase. Oni plaćaju paušalno, a ustvari to je jedna od najvećih sivih zona poreskog sistema u Srbiji. I sad država najozbiljnije gleda da tu sivu zonu svede na najmanju moguću meru, uvede advokate u fiskalni sistem, poreski sistem, i onda ti izađe državni sekretar u ministarstvu pravosuđa i kaže – ja se ne slažem sa štrajkom, ali podržavam advokate da ne uvode fiskalne kase. Pritom, on dolazi iz advokatske kancelarije na mesto državnog sekretara, njegova porodica je advokatska porodica, to je sukob interesa, ali on kaže da to javno podržava i time ruši ceo koncept vlade. Dakle, moje pitanje je – jeste li se vi u vladi dogovorili? I ako ste se usaglasili i ako kao vlada idete u pregovore sa advokatima koji nisu mala sila u ovoj državi, onda otkud jedan državni sekretar solira i ruši ceo koncept? Može i to da se dogodi, ali ja sad očekujem vladu da kaže – taj državni sekretar istupa u svoje ime i on ne može više da bude u vladi. Ali ništa se ne događa i advokati i dalje štrajkuju. Profesorka Danica Popović je imala božanstveno pitanje, pitanje je da li ljudi koji treba da brane pravnu državu na ovaj način ruše pravnu državu. Odgovor je naravno – da.
Sećam se mart, april ove godine, prva vest iz poreske uprave ko je najveći poreski obveznik u građanstvu za prošlu godinu – advokat iz Beograda. Ta branša je jedna od, kako bih rekao, najbogatijih slojeva srpskog društva. Ta branša ne učestvuje srazmerno svojoj ekonomskoj snazi u punjenju budžeta. I kad se država trudi da uvede red u fiskalni sistem mi odjednom dobijemo štrajk. Pritom smo svedoci, neću da kažem generalno cele advokatske profesije, ali mi gledamo ovih dana na raznim televizijama, u raznim novinama ljude koje u ozbiljnim, normalnim demokratskim državama zovu konsilijeri, koji nam pričaju bajke o potrebi za pravnom državom, a s druge strane, dobijemo sve ono što je zapravo zagovaranje haosa nepravne države. Teza je da to je zadiranje u privatnost advokata. Ma nemoj, finansijske knjige nemaju nikakve veze sa advokatskom tajnom i time što oni rade sa svojim branjenicima čuvajući njihovu tajnu. Ali ta vrsta podvale samo pokazuje da se radi o neviđenom hohštapleraju.
Ja bih voleo da se u tom poreskom sistemu najzad nađu i verske zajednice. Ne vidim razlog zašto radnici zaposleni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a zovu se popovi, ne bi imali fiskalne kase. Hajde da napravimo anketu među stanovništvom od Srema do juga Srbije, ko vozi najbolje džipove – popovi, ko ima najbolje kuće – popovi, ko najmanje radi a dobro živi – popovi. Ko najviše gradi, nigde nije niklo toliko novih objekata, ni u jednoj drugoj oblasti, ni u školstvu, ni u zdravstvu, ni u privredi kao u crkvi. U zemlji u kojoj pastva nema ‘leba da jede.
Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika slušate pisca Vladimira Pištala. Vladimir je ove godine dobio NIN-ovu nagradu za svoj roman “Tesla” koji je pisao blizu 10 godina. Ova nagrada je posebno usrećila njegovu mamu koja mu je tek sada poverovala da nije samo dangubio po Americi od 1993., gde je doktorirao i predaje američku istoriju. Ovog leta u Francuskoj je izašao prevod njegovog ranijeg romana “Milenijum u Beogradu”, a na kraju razgovora Vladimir Pištalo će pročitati svoju priču o multikulturnom psu.
Vladimir Pištalo: Tesla je bio čovek koji je imao vrlo snažne prodore i trenutke ozarenja i otkrića, koji su kod njega bili jako česti, u kojima je izgledalo kao da vidi, sada mi pada na pamet jedna smešna metafora – Boga u negližeu. Onako kao da vidi kroz svet pojavnog i kao da vidi pravo lice sveta. On nije imao samo jedno veliko otkriće kao što neki imaju, nego ih je imao mnogo i on je živeo u tom stvaralačkom naponu, koje mu je pružalo ogromno zadovoljstvo. On bi radio po 16 sati dnevno, on bi spavao po 2-4 sata i u poređenju sa zadovoljstvom koje mu je to pružalo, sva druga zadovoljstva u životu, uključujući i ljubavna i zadovoljstva prijateljstva, novca, nisu se mogla porediti. I u tom smislu, on je jako usamljen čovek. Ali, ja bih rekao, usamljen i srećan čovek na jedan drugačiji način, najveći deo vremena. Tesla je voleo Ameriku. Tesla je uživao u Americi, sem prvih godina koje su mu bile jako teške. Kada bi došli ljudi da ga posete, njegovi rođaci, on bi ih poveo na njujorške ulice, koje su već tridesetih godina izgledale kao sada. Tu bi bili oni nadzemni vozovi i on je govorio sa tim zemljacima i ovi su jedva mogli da ga čuju. Kada bi mu rekli – hajdemo negde gde možemo na miru da pričamo, on bi im rekao – volim buku, buka je stvaranje. I on je govorio o američkom idealizmu. Ta ogromna radna energija je Teslu inspirisala, tu su se našli ljudi koji su ga razumeli, a nisu se našli ni u Budimpešti, ni u Parizu ni na drugim mestima gde je bio. Većina njegovih projekata ne bi bila ostvarena bez te Amerike.
Onda, on je apsolutno odbijao kompromise, što nije bila stvar naivnosti, nego stvar izbora. Postoji taj sentimentalan, a to je možda nama i u prirodi, odnos prema Tesli. Eto, nekako se sve to desilo. Nije se desilo nekako, tačno se zna nekoliko odluka koje je Tesla napravio, kada je mogao da dobije novac koji mu je potreban, pod uslovom da se veže za određene institucije. On je mislio da bi on u instituciji umro. Ja ne ulazim u to da li je on tu bio u pravu ili nije bio u pravu. Hajde da pretpostavimo da jeste. Onda je on izabrao ono što je jedino mogao izabrati, a to je da bude potpuno slobodan i da radi samo ono što on hoće. On je hteo da radi samo stvari koje samo on na svetu može da radi. Sve drugo što bi mogao još neko da uradi, e to neka uradi neko drugi, a ja neću, Znači, imamo njegovu poziciju radikalnog individualizma, koja postaje previše radikalna možda i za zemlju individualizma, kakva je Amerika. Koncept Teslin je bio koncept besplatne energije i Morgan je govorio da, ako je to moguće, mi na to ne možemo staviti strujomer. A mnogi misle da je Morgan zaustavio Teslu zbog toga što nije verovao da on to može da uradi, ja mislim da ga je zaustavio zato što se bojao da je to možda moguće, a onda to ruši premise na kojima je kapitalistički sistem zasnovan.
To je kao današnja stvar sa električnim kolima ili sa nekim drugim izvorima energije. Nije nemoguće napraviti električni automobi, ali nije ni u čijem interesu još da to uradi. Uostalom, ovo je Marksova ideja. To je da se nove tehnologije u početku slažu sa svetom kapitala u XIX veku i zato građanska klasa iskoračuje tako mnogo. To vam je početak komunističkog manifesta, pohvala građanskoj klasi, ali u jednom trenutku, tehnologije i strukture moći i kapitala, mogu da dođu u sukob i u tom slučaju nove tehnologije nisu dobrodošle. Ja mislim da se to desilo Tesli. Znači, odbijanje kompromisa i sklonost da uzima ideje kao da su gotove činjenice. Kada bi na teoretski način iscrpeo neku ideju, njemu ona više nije bila interesantna. Sve ono što dalje dolazi, a dalje je praktično primena, novac, ostvarenje ustvari, uživanje onoga što je neko razumeo, to njemu nije bilo zanimljivo.
Ja prosto mislim da je pristajanje na ideologiju pristajanje da lažete. Ne odmah, nego ako pristanete na neku ideologiju, onda će vas, u ime te ideologije, pozvati da kažete neku poluistinu, pa ćete vi reći tu poluistinu je li tako, pa onda neku još veću poluistinu, i na kraju kompletnu laž. Ja mislim da ideologija vodi i u glupost na taj način, jer ćete početi da govorite stvari u koje ne verujete i onda ćete početi da govorite stvari koje nisu samo nemoralne nego i nepametne, da biste prosto pratili tu logiku velike priče. Bolje je da se držite detalja i govorite nešto što ste sami videli, što ste sami iskusili, što dolazi iz vašeg života, nešto o čemu imate nekakav odnos.
Milenijum je knjiga višeslojna. Prvi sloj se bavi se devedesetima. U drugom sloju, tu se radi ne samo o toj generaciji, nego o tri generacije ljudi koji žive u Beogradu, koje se poklapaju sa avangardnim pravcima. Jedan je novi talas osamdesetih, pa pre toga medijala pedesetih godina, otac glavnog junaka, Milana Đorđevića, pa njegov otac, koji je u vreme zenitizma i beogradskog nadrealizma tu živeo. Znači, ja govorim kroz te tri generacije ustvari i o ta tri avangardna pokreta. Ali svaki put između oca i sina i dede bi vulkan istorije eksplodirao i lava i pepeo bi pokrili taj svet, kao Pompeju. Tako da između te tri generacije i ta tri avangardna pokreta ne postoji direktna tradicija, nego je svaki put trebalo otkopavati onaj zaboravljeni svet. I treći sloj je istorija Beograda uopšte. Ima jedan intervju sa Beogradom, znači govori se o istoriji grada, od kada je iz njega izjahivala Četvrta Flavijeva legija rimska, pa do sada. I o tom nekom osećaju prokletstva. To možda nije dobar izraz i ja se i sam borim sa time, jer kada čovek počne da priča o prokletstvu, tu dolazi samosažaljenje, tu dolazi sentimentalnost, a ta sentimentalnost se najčešće koristi da spreči misao. A to sprečavanje mišlju emocijom, jedna je od najgorih stvari koja može da ti se desi, jer prosto ne pomažeš sebi. Knjiga počinje mitom o stvaranju grada. Postoji jedan čovek koji se posvađao sa kentaurima, to je očigledno antičko vreme, koga oni jure i gađaju strelama i on prepliva Savu i padne na breg pod gradom. To je ono, gde će biti Beograd i taj progonjen, užasno umoran čovek zaspe i usni grad. Onako potpuno beo, kao da je od sipine kosti, kao jedan idealan grad u kome se ljudi vrlo pažljivo odnose jedni prema drugima i ljubavnici i mladi i stari ljudi i neke biblioteke i vinarije, jedan dobro uređen grad i on se probudi i vidi anđela koji mu pokaže na taj grad i grad je stvarno tu. Nije ga samo sanjao, nego je tu. I sada taj čovek, taj progonjen, očajan čovek, kreće prema tom gradu, ali u jednom trenutku se oseti previše malim i previše beznačajnim da bi se zaista naselio u tom snu i napravi korak nazad i na neki način pobegne od onoga što najviše želi. Što je neka vrsta najvećeg izdajstva. Ako čovek izda ono do čega mu je najviše stalo, onda on ostaje čovek bez snova. To je izdaja sna, i taj san isti se javlja Beograđanima iz generacije u generaciju. San o gradu i izdaja sna o gradu, to je priča. I onda je taj čovek proklet, pošto je izdao svoj san i time je osudio ovo mesto da bude rana. Govorimo o ovome mestu između Save i Dunava, i kada se god na njemu uhvati krasta, da je strgnu prljavi nokti. Taman kada se život okupi u roj nekako, i izgleda kao da je zalečio malo, onda dune neki oštar vetar i taj roj opet rasprši. I na neki način, to je tačno, u XVII i XVIII veku, kada su se Austrija i Turska borili oko Beograda, da se ovde nije moglo živeti, nego samo bežati i vraćati se. Tako da osećaj te privremenosti je nešto o čemu se radi u ovom romanu.
Sam roman počinje Titovom sahranom. Znači, ne govorimo samo o devedesetim. I to je kada se čitav svet skuplja u Beogradu na faraonovoj sahrani. Onda rat u Hrvatskoj, rat u Bosni. Ne svaka stvar. Ne može književnost tako da se bavi time, nego sve te različite podele u glavama. Znam da sam tada u svojoj kancelariji primetio da ljudi gledaju TV Dnevnik i onda ujutru ponavljaju to što su videli na TV Dnevniku kao da su oni to smislili, ali se nekako podele na uloge. Ja kažem jedan deo, ti kažeš drugi deo, neko treći kaže treći deo, kao da su to njihove priče. Ono otprilike, gde su bile podele i političke a i intimne, i ljudi su izgubili jako mnogo prijatelja, tada. Jer u početku je izgledalo da su ludi neki drugi ljudi. Da je lud, ne znam Milošević i njegov režim, a onda se čovek nađe pred svojim prijateljima pa kaže, čekaj da li smo mi ludi, dokle je došlo to ludilo ili korumpiranje i tako. U to vreme je to imalo razmere katastrofe, najdublje lične drame, najmračnijeg osećaja i prokletstva i očaja i bezizlaza, sve to povezano sa spoljnim događajima, ali više njihov odraz u ljudima. Završavajući se sa bombardovanjem. Znači, ako hoćemo da pričamo o političkim zbivanjima, to je od Titove sahrane do bombardovanja 1999, tačno do milenijuma, zato se roman i zove Milenijum.
Ali ima još jedna stvar. Milenijum je inače, kraj vremena. Ta ideja da će sada da lete komete, da će trećina voda postati krv, pojavljivaće se znamenja i da će doći kraj vremena. I 1000. godine, u srednjevekovnoj Evropi, to je uzimano jako ozbiljno. Ljudi su prodavali sve što imaju, očekujući to. 2000. godine, nije to uzeto tako ozbiljno, ali opet bilo odbrojavanja. Ipak je to milenijum. Milenijum, ne u smislu da je to okrugla godina, nego ipak je odjekivala ljudima ta ideja potencijalnog kraja vremena. Međutim, svet je manje-više miran u tom trenutku, a taj metafizičko apokaliptički kraj se negde dešava u Beogradu.
Preporučio sam jednoj prijateljici u Americi da gleda Felinijeve filmove i ona je gledala Ulicu, možda najpoznatiji njegov film, ali nije meni najdraži. I na kraju, Đulijeta Masina, koja je potpuno prevarena, onako užasno, imala je tu neku bednu kuću i onda je i nju prodala i nema ništa i onda ona ide ulicom i osmehuje se. Kaže ova moja prijateljica da joj se to ne sviđa. Taj optimizan joj je nekako grozan, zato što je kao slomljena lutka. Zato što je baziran ni na čemu. A ja sam rekao, znaš šta, kada ti ništa ne ostane, onda je to mnogo bolje nego ništa. Neki klinac u mom ulazu je napisao na engleskom za nekoga – He died hoping, umro je nadajući se. A šta je bolje? Da nikada nije upoznao nadu? A umreće i ovako i onako. Sada, da li je nada dobra, da li je naivnost ili nije naivnost, ma nije naivnost. Znaš, to je ipak nešto što čoveka gura da ide negde. Onda, da ti odgovorim baš najintimnije. Jedan od razloga zašto ja to možda nisam osetio, zato što sam ja započeo još jedan život negde u svojim tridesetim godinama, sredinom tridesetih godina. Otišao sam u Ameriku, na samom početku 1993. To je i jedna od najgorih godina. Pazi, Sarajevo je već uveliko pod opsadom, ali 1993. donosi onu užasnu inflaciju. Onda sam promenio profesiju, pre toga sam radio kao novinar u jednom malom listu „Železničke novine“. Onda sam otišao u Ameriku i sticajem okolnosti sam počeo da studiram. Prvo sociologiju, onda istoriju. Istoriju zato što sam pokušavao da napravim neki smisao od ovoga što se desilo, nešto sam se bavio etnicitetom, pa identitetom i onda sam jako mnogo stvari naučio. Prvo, živeo sam na jednom drugom jeziku, putovao sam jako mnogo i dodao sam jedan čitav prostor. Naučio sam prvo američku istoriju, sticajem okolnosti sam doktorirao američku istoriju. Pa onda, kada sam već to uradio, onda sam, na svoju ruku, još pročitao čitav kanon američke literature, računajući da bih bio slepac, ako bih živeo u jednoj zemlji koju ne bih razumeo. Ne znajući kako bih pametnije upotrebio to vreme, učio sam. Onda, pored toga, stalno sam nešto pisao. Slušaj, na mom individualnom nivou ono što mogu da dodam, pomognem, uradim, to je da pišem. U jednom od tih eseja, 1992. ja sam napisao „pošten profesionalac je nužno patriota“. Ako ti dobro radiš bilo šta, proizvodiš jabuke dobre, ti pomažeš svojim sugrađanima i ne znam, ljudima koji tu žive, a moj je posao da pišem. Ja to i radim. Ja to nisam prestao da radim i možda taj nedostatak pesimizma je od toga što sam ja radio svoj posao. Ne zato što ne vidim kako stvari stoje.
Sada će mi izaći eseji koje sam pisao od 1992. do sada. Najviše u Vremenu, ali je tu bila i Naša Borba, nešto na Peščaniku, verovatno još neki izvori i sada će biti zanimljivo da saberem te eseje, i da vidim koliko se promenilo. Nekada mi se čini da se ništa nije promenilo. Nekada mi se čini da bih mogao da uzmem neki esej iz 1992. i da je sve ostalo isto. Ali čini mi se da ću ipak videti promenu dok to radim. Ono što je možda zanimljivo je taj nedostatak vizije. To su kao ona stopala Kineskinje, koja su stavljana u one kalupe, da bi ostala upatuljčena, kao da je neka burka navučena, onaj čador na taj pogled, tako da baš je to, sve nešto, drži vodu dok majstori odu, taj osećaj stagnantnosti. Kada sam razgovarao sa Francuzima, jedan gospodin mi kaže da je metafora njegova Beograda – on je pravio fotografije kao konceptualni umetnik i slikao je svaki dan, mesecima, nekoliko beogradskih ulica. I onda je utvrdio da se na tim slikama javlja jedan čovek. U različitim sezonama. Leti je on, zimi je on, u proleće je on i onda je otišao da ga traži. Pokazao mi je neke od slika tog čoveka i našao je da taj čovek hoda svakog dana od Kalemegdana do Slavije i nazad. I onda me je pitao da li bi me interesovalo da sa nekoliko pisaca napišem komentar o tom čoveku.
Kaže zašto taj čovek to radi. Da li je to oblik ukletosti ili molitve ili, ili je najlogičnije da je čovek lud, je li tako? Ali su ove druge mogućnosti interesantnije. I on je na neki način predložio, kao jednu od metafora toga, što se tom čoveku dešava, da je to slika stagnantnosti Beograda. Tog hodanja u istoj kolotečini. Ja znam kada je to pomenuo, ja sam se malo lecnuo, ja ne doživljavam, bar ne doživljavam uvek, Beograd kao stagnantan grad. I to je vrlo čudno kada ti kažeš neke stvari, onda je to drugačije. Kada tebi kaže neko neke stvari, onda je to drugačije. Sada da pokušamo da uvedemo neku mogućnost u ovu priču. Vrlo je teško imati nove ideje bez novog iskustva, jer ljudi nisu išli nigde, bila je to ignorisanje sveta. Kada Mađari pitaju, pa je li, da li vi nama zavidite sada što smo u Evropskoj uniji? Pa kažem, uopšte nismo svesni da ste u Evropskoj uniji. Pa ja znam, kada bih došao iz Amerike, svi ovde, svi znaju bolje od mene. A ja mislim da je to sveznalaštvo isto neki oblik straha. Zato ljudi i imaju predrasude. Predrasude su isto instant sveznalosti. Kakvi su Koreanci? Eto takvi. Ali ovo pitanje se nadovezuje na ono ranije, da li su neke stvari nepovratno uništene i u nama i u drugima. Pa, ako je tako, to je strašno kada su vrata zatvorena iznutra, onda nema veze da li su spolja otvorena. Znaš na šta me to potseća? Mislim, kada su neki ljudi koji su preživeli logor, i onda su ih intervjuisali. Bila je neka knjiga o tome. I onda, oni bi se igrali sa unučićima i smejali se, videlo se da imaju veliku količinu topline i ljudske razmene sa tim unučićima i bili su potpuno živi ljudi, emotivno sposobni. A onda bi ih pitali o njihovom životu i oni bi rekli – sve je tada izgorelo, mi smo mrtvi ljudi, nema ničega. Znači, ovo prvo i ovo drugo nekako se ne slažu potpuno.
Pre svega, ima užasno mnogo straha. I paranoje i straha. Naravno da su ova prebijanja po ulicama delom verovatno inicirana i manipulisana, ali postoji neko realno nezadovoljstvo koje je jednim velikim delom i socijalno, a hranjeno je ovim raznim strahovima i očajem. Što bi rekao jedan moj prijatelj, to su ljudi koji su čitali loše knjige i slušali pokvarene ljude predugo, pa je onda stvorena jedna psihoza, ali se to nikada nije promenilo. Znači, nekako je bivalo gore, pa gore, pa gore, pa gore i to se nikada nije promenilo. I to pomalo prkosi zakonima fizike, koji su ono, akcija i reakcija. Ako ljuljaška ide levo, onda bi ljuljaška u jednom trenutku trebalo da se vraća desno. I ovo nije neki besmisleni optimizam, nego prosto tako idu stvari, što se ovde nikada nije desilo. A čovek ima jednu veliku potrebu da se veže sa nekim pozitivnim sadržajima. Da bude pohvaljen. Treba izdržati jednu kišu ne, ne, ne i ostati nedirnut. Pa to je malo, ipak, preko ljudske snage, kada je stalno ne, ono stalno je nemogućnost, stalno je nemogućnost, i to nekako treba izdržati. Onda postoji jedna prirodna potreba za nekom vrstom čistote, koje isto nema. Kaže mi jedan gospodin Amerikanac, njegova žena je došla da Coraxa intervjuiše, pa je on bio tamo, kaže kada čitam i kada pratim politiku, osetim se toliko užasno prljavo, da ja onda tri dana čitam poeziju. Kaže, ja znam da to tako svako ne može jer kada bi to svako radio tako, onda to nigde ne bi vodilo. Ali ta pojava da se čovek očisti, ja mislim da su to mnogi mladi ljudi pokušali da nađu u crkvi. Eto ne postoji ništa, ali eto postoji čisto nešto. To nije lako izdržati, jer prosto čovek može da se intelektualno uzdigne iznad toga, ali ne može emotivno.
To odvajanje od svog emotivnog dela, u ime objektivnosti, je zaista skoro mučenički posao i podseća me na nešto u vreme pokreta za ljudska prava u Americi. Ti ljudi su se ugledali na Gandija i imali su to nenasilno protestovanje. I pošto su znali da će ih policija tući, a nisu smeli da odgovore policiji, pa su ih obučavali kako da budu bijeni, a da se ne brane. Recimo, pokriješ glavu, pokriješ vitalne organe. I onda mnogi pričaju o tom ogromnom besu koji je rastao u njima jer te prosto neko tuče a ti se ne braniš. I to dugoročno nije normalno.
Ja imam malo problem sa tim tradicionalnim vrednostima, ja mislim da su čitave devedesete bile okretanje tradicionalnim vrednostima, nije se to završilo bog zna kako dobro, e onda je sada lek od toga, još više tradicionalnih vrednosti. Ima u Felinijevom Kazanovi neka žena koja je malokrvna. I ona se onesvešćuje od malokrvnosti i onda dođe doktor i pusti joj krv. Tako da je to ta vrsta lečenja puštanjem krvi malokrvnih. Ja često čujem ljude koji kažu mi smo veliki individualci. Pogledajte, to su patrijarhalne zadruge kod južnih Slovena. Postoje svuda. Postoje kod Slovenaca, samo se rasformiraju u XIX veku. Postoje kod Hrvata, propadaju nešto kasnije, postoje kod Srba u dinarskim krajevima, do Drugog svetskog rata, oni koji su selili u Banat su se selili u tim patrijarhalnim zadrugama. Šta je to značilo? Značilo je da ti ne možeš da kupiš kaput svom detetu zato što hoćeš da kupiš kaput, nego si morao da pitaš čitavu zadrugu. Ono što ti radiš, ima uticaja na čitavu zadrugu. Ako živiš u jednoj proširenoj porodici, kako ti živiš, utiče direktno na druge ljude. Osim toga, za vreme Turaka, postojala je kolektivna krivica. Ako je ubijen Turčin u selu, čitavo selo je odgovorno. Znači, imate iznutra patrijarhalnu zadrugu, u kome ono, ti ne možeš da kupiš kaput kada svi nisu odlučili da kupiš kaput i to što si kriv za sve spolja. Naravno, to je prestalo pre pedeset godina. Sada očekivati da je to odjednom nestalo, da je to isčililo iz ljudi, ja mislim da to nije tako. Ja mislim da popularnost ovih raznih populističkih parola ono, zna se, tako treba, je bazirana na ovome patrijarhalnom imperativu, koji je služio očuvanju samog života, u oskudnim uslovima stotinama godina. I sada ti očekuješ da se to za pet decenija promeni. Ne tako lako.
Video sam da mnogi naši ljudi nemaju tačno predstavu o svom socijalnom položaju, jer se sve tako brzo izmenilo. Moj prijatelj jedan, koji je inženjer, kome je sin arhitekta, on misli kao da je seljak. I on govori kao da je sa sela. On nije seljak, njemu ni otac nije bio seljak. I to sigurno nije u interesu njegovog sina. Ali to odjekuje u umovima. Ja sam mislio da napišem jednu priču o tome da sam sve ove godine sretao dvojicu blizanaca. Nikada nisam umeo da ih razlikujem, mada sam ih sretao svakodnevno. Jednome je ime Glupost, a drugom Zlo. Tako da nikada ne znaš da li je nešto glupost ili zlo. I ja bih mislio da je više glupost. Zašto proizvodiš te šablone? Jer nemaš druge u glavi.
Vladimir Pištalo: /čita/
Anđeo i crveni pas.
Samson je bio mlad, zlatni retriver, koji je imao običaj da proturi glavu kroz prozor automobila i da je drži uzdignutu u vetru. Njegov pogled je odisao čestitošću. U eri multikulturalizma, Samson je bio multikulturalan pas. Živeo je u kući sa dve mačke. Nesrećnim parovima ovoga sveta, treba poželeti da se slažu bar upola onako dobro, kao što se Samson slagao sa tim mačkama. Mačke su bile veoma različite. Žuto-bela Kuk je bila izuzetno dobro i pitomo stvorenje, Džozefina je ličila na sliku sa čileanskog vina “Crna mačka”. Džozefina nije bila samo lepotica, nego i masovni ubica. Od proleća, do kasne jeseni, ona bi u vrtu pobila stotine malih bića. Puhova, ptica, veverica, miševa i ponosno ih izlagala na kućnom pragu. Posle tih zločina, bezazlenost u njenom čistom oku, ostajala je nepromenjena. Džozefina se držala nezavisno i od ljudi i od kućnog psa. Sve u svemu, u kući su vladali dobri odnosi između pasa i mačaka, baš kao što i pristoji u eri multikulturalizma.
Samsona je uznemirila i rastužila pojava koja se zove zima. Svet je preko noći osvanuo prekriven snegom i u tom stanju je, zamislite, ostao mesecima. Ovo je bila njegova prva zima. Blazirane mačke su iz iskustva znale da će opet doći proleće, ali Samson nije znao i bio je vrlo zabrinut. Proleće je došlo i pas je za svojim vlasnikom ponovo trčao putem kroz olistalu novoenglesku šumu. Čovek i pas su prolazili pored kuće sa otvorenim prozorima. Kroz prozor je grmeo susedov televizor. Na televiziji je predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Bil Klinton, govorio o snazi naših različitosti. Lepeze sunca su kroz grane padale na šumski put. Tim šumama je, pre 150 godina, lutao jedan drugi samouvereni šetač, ubeđen da lično on, Ralf Valdo Emerson, deli isti uzrok sa svim stvarima u prirodi. Deleći isti uzrok sa Ralfom Valdom Emersonom i svim ostalim pojavama u prirodi, po šumi je sada njuškao naš prijatelj Samson. Iznenada, Samsonu i njegovom gazdi, u susret je naišao šetač, hrom kao sam đavo. Šetač je na uzici vodio nešto. Samson je blenuo u to nešto. Mora da je nešto bilo u srodstvu sa zimom pošto je bilo belo i veoma dlakavo. Kako to sme da postoji?, čudio se crveni pas. I šta je uopšte to?
Da je Samson razumeo jezik ljudi, i da se iza susednog drveta kojim slučajem, krio zoolog sa otvorenom enciklopedijom, on je Samsonu mogao reći sledeće: lame su bezgrbe kamile, srednje veličine, uske glave i krupnih očiju zastrtih trepavicama. One žive na prostoru od Perua do Patagonije. Andska lama se na visinama od 3700 do 5500 metara druži sa kondorima i preživa uz zvuke panove frule. Patagonska lama, svoje potrebe za vodom, može zadovoljiti vlagom iz trave, a kadra je i da pije slanu vodu. Lama je životinja velikog srca. Njeno srce je proporcionalno veće od srca drugih sisara iste veličine. U opasnosti lame propevaju. Zvižduk upozorenja andske lame, liči na visok ton sopranistkinje. Istorija lame je tragična. Prvo su je Inke prinosile na žrtvu, a onda su je konkvistadori lovili zbog kože. U određenim godinama, Španci bi pobili 8000 lama. Oslobodilac, Simon Bolivari je 1825. godine zaštitio lamu zakonom. Sa druge strane, Ajmara Indijanci, po zabačenim visoravnima, veruju da je andska lama kćer boginje plodnosti.
Aha, Samsone neznalico. Vidiš da je strankinja visokog roda. Generalno poznata specifičnost u ponašanju lame je njeno takozvano pljuvanje. Kada je jako uzbuđena, lama visoko podigne glavu, priljubi uši i kratko i silovito ispusti vazduh u pravcu neprijatelja. Snažna struja vazduha ponese pljuvačku. O svim ovim stvarima, naš prijatelj Samson niti je išta znao, niti je želeo, niti mogao da zna. On do nedavno nije znao ni da zima ima kraj. Pas je nepoverljivo gledao kako njegov gospodar prilazi hromom šetaču i kroz osmeh ga pita: Odakle lama u Novoj Engleskoj? On je obavestio Samsonovog gospodara da namerava da u susedstvu osnuje farmu lama. Čovek sa šalom je naveo mnoštvo pametnih razloga zašto je dobro osnivati farme lama u Novoj Engleskoj. Neki od pametnih razloga bili su komercijalni. Samsonov gazda je sve razloge smesta zaboravio. Dok su dvojica ljudi razgovarala, Samson je poprimio držanje britanskog oficira u inspekciji i krenuo da proveri kakvo je biće ta strankinja iz trećeg sveta. Već smo rekli da je u eri multikulturalizma Samson bio multikulturan pas. U svojoj kući, on je prevazišao iskonsku netrpeljivost između pasa i mačaka. Ali oprostite, svemu ima granica. Uklopiti životinju koja širi ovakav miris u svoj svet, to je već previše i uveliko previše. Kakav je miris Samson osetio, miris tuđine, miris urlajuće divljine, miris trećeg sveta. Najverovatnije je za Samsona taj miris bio miris straha. Samson je zarežao iz dna grudi.
Lama mu se nije svidela, prvo zato što je bila guzata. Lama mu se ponajmanje sviđala zato što je njeno držanje bilo veoma arogantno. Samson je neočekivano zaskičao i pobegao. Može biti da je pobegao zato što je izluđujući vonj tog drugoga, vonj odvratno egzotičan, narastao do krešenda. Moguće i da ga je lama pljunula kroz zube. Kako bilo da bilo, Samson je zaždio takvom brzinom, da se njegov gospodar navrat nanos oprostio od hromog stranca i jedva uspeo da ga stigne.
Prošao je dan, došla je plava noć. Na ljubičastoj prostirci kraj gospodarevih nogu, Samson je spavao nemirno. Noge crvenog psa su se pokretale kao da roni kroz san. To je značilo da je Samson ponovo sreo lamu i da je kroz čitavo Hipnosovo kraljevstvo bežao od te strankinje. Najednom, u Samsonovom snu počeo je da se vije nekakav zlatni dim. Dim je počeo da se upreda i pop!, u dimu se izbistrio lik bugarsko-francuskog humaniste Cvetana Todorova. Poliglota Todorov je bljesnuo naočarima, otvorio usta i zalajao. Samson ga je sve razumeo. Todorov je govorio o ljudima, ali je pas znao da se to odnosi na druga božija stvorenja. Samsonovu pažnju privukla je činjenica da je došljak na glavi, umesto kose, imao perje.
Dragi Samsone, rekao je anđeoski posetilac iz zlatnog dima. Moramo naučiti da živimo sa drugima. Na žalost, svako biće je egocentrično, a svaki narod etnocentričan. Moraš znati da su sva bića ravnopravna, ali neka to ne znaju. Ona misle da su bolja od drugih i utoliko su gora od drugih. Crveni pas je ove reči popratio režanjem. Samsonov etnocentrični narod činili su njegov nasmejani gazda, njegova nasmejana gazdarica, zla, prelepa mačka Džozefina, dobra obična mačka Kuki i on. Oni su se dobro slagali, upravo zato što su živeli unutar ove kuće. Iz sveta u kome psi i mačke žive u miru, baš radi tog mira, neko je morao da bude isključen. Kakvog uopšte smisla ima savez, ako iz njega neko nije isključen. Šta je onda dobro i šta je onda čudno? I prema čemu da se sve meri? Izvan kuće je bio veliki svet na koji je valjalo lajati. U tom svetu, neshvatljiva zima je dolazila i prestajala. U tom svetu su živeli poštari, rakuni i drugi psi. Tamo su se mogla sresti razna odvratna stvorenja, kao na primer lama. Postoji tendencija da se svaka različitost svede na nečiju inferiornost, učio je Samsona anđeo iz zlatnog dima. Ali za svako biće, znanje o drugima nije prosto jedan od mogućih puteva prema samosaznanju. To je jedini put. Crveni pas je prodrhtao celim telom od studeni koju je nosila ova mudrost. Mora da je i ovaj posetilac bio u nekom srodstvu sa zimom.
Pred Samsonove oči, ponovo je izašao neverovatni arogantni lik lame. Lama je bila uobražena, ona ga je prezirala, čak ga je i pljunula kroz zube. Crveni pas je podigao glavu i glasno zalajao. Lajao je punim plućima na hladnu anđeosku istinu. On je bio privržen jednoj drugoj istini, opojnoj i koja greje krv. Ta istina je glasila da nekoga uvek moraš da sanjaš režeći.
- Melody Gardot – Your heart is as black as night
Svetlana Lukić: Dok ste slušali priču Vladimira Pištala ja sam pokušavajući da nešto saznam o ovom slavnom gripu i nevino počela da čitam informativni tekst u najnovijem broju Vremena, a onda sam usred raznih podataka i procena naišla na rečenica koja glasi: “Šta je najcrnja procena? Sa pomenutom smrtnošću od 0,3%, prost račun pokazuje da bi novi grip mogao da usmrti i do 5.600 ljudi, što je, kaže autor teksta, samo nešto manje nego što je stradalo u Srebrenici.” Prvo, to nešto manje je oko 3.000 mrtvih ljudi, a drugo, da li je ovaj autor normalan da virus i genocid stavlja u istu rečenicu. Bio je ovo Peščanik.
Emisija Peščanik, 13.11.2009.
Peščanik.net, 13.11.2009.