Nakon prošlonedeljnog saopštenja Dmitrija Medvedeva, izjave u kojoj je naš predsednik naveo čitav spisak vojno-političkih mera uperenih protiv SAD i njenih evropskih saveznica koje su namerile da se sakriju pod Američki protivraketni kišobran (PRO), neko određeno vreme se može zaboraviti na rusko-američko resetovanje. U sledećim redovima ćemo pokušati da odgovorimo na pitanje šta je navelo Medvedeva da odjednom sebe doživi kao glavnokomandujućeg iz, reklo bi se već zaboravljenog vremena hladnoratovske euforije.
Dmitrij Medvedev se oglasio čitavom serijom pretnji Zapadu. Rusija će prvo, po hitnom postupku na teritoriji Kalinjingrada uvesti u svoj borbeni sastav radio-lokacioni sistem za blagovremeno otkrivanje i upozorenje o raketnom napadu (a stanovnici ovog najevropskijeg grada u sastavu Ruske Federacije od sada mogu slobodno da zaborave na bezvizni režim sa EU koji im je doskora bio najavljivan), zatim će svoje već postojeće balističke rakete opremiti kompleksnom opremom za savlađivanje protivraketne odbrane (PRO) protivnika, kao i novim „visokoefikasnim borbenim blokovima“, potom će po meri neophodnosti ubuduće uništavati informacione sisteme za upravljanje sredstvima PRO, onda će na zapadu i jugu zemlje postaviti udarne raketne sisteme tipa Iskander čiji će glavni zadatak biti „totalno uništavanje evropske komponente PRO“ i na kraju da će istupiti iz Sporazuma o ograničenju strateškog i ofanzivnog naoružanja (engl.START) ako SAD nastavi s planovima o izgradnji sistema PRO u Evropi. Reči predsednika su sa TV ekrana prosto tukle „ognjem i čelikom“ po zamišljenom neprijatelju, a šoumen i televizijski voditelj Maksim Ševčenko ih je ushićeno prihvatio i u svom nastupu na radiju Eho Moskve, s uzdahom olakšanja konstatovao: najzad im je Rusija ozbiljno pokazala svoje mišiće.
Razlog
Da li postoji neki razlog za ovako žestoke pretnje od strane glave Ruske Fderacije? Po svemu sudeći, ne. Na poslednjem samitu APEC-a (Asia-Pacific Economic Cooperation) koji je održan 13 novembra u gradu Honolulu, Obama i Medvedev su se dogovorili da pregovore oko problema sistema PRO odlože do samita NATO-a u Čikagu, koje se planira za maj 2012. U svom intervjuu za RIA Novosti, zamenik ministra inostranih poslova Sergej Rjabkov je 18 novembra izjavio da “što se tiče započinjanja pregovora sa SAD oko PRO, mi zasada još uvek imamo dovoljno vermena u rezervi” i da Ruska Federacija nema nameru da “dramatizuje nastalu situaciju”. Nepun dan do senzacionalne izjave Medvedeva, Američki Stejt department je izjavio da će SAD u odgovor na odbijanje ruske strane da uspunjava uslove iz Sporazuma o konvencionalnom naoružanju u Evropi, prestati da dostavlja informacije o svojim oružanim silama na evropskom kontinentu.
No po rečima direktora Instituta za političke i vojne analize Aleksandra Šaravina, verzija o tome da je baš ova odluka Stejt departmenta isprovocirala Medvedeva na ovako žestoku izjavu bez presedana, nikako ne stoji. „Mi smo prvi bili ti koji su još 2007 izašli iz ovog Sporazuma tako što smo prestali da informišemo Američku stranu o tome šta se događa s našim oružanim silama – napomenuo nam je ovaj ekspert tokom razgovora u našoj redakciji – a Amerikanci su i dalje nastavili da poštuju slovo sporazuma, i po svojoj dobroj volji jednostrano su nas redovno izveštavali o svim nastalim promenama. U najmanju ruku bi bilo veoma čudno ljutiti se na partnera za nešto što ste već odavno učinili sami“.
Konstantin Kosačev, glava Komiteta za međunarodne odnose u državnoj Dumi nas je uveravao da izjava predsednika Medvedeva nije bila spontana, da nema nikave veze sa Sporazumom o konvencionalnom naoružanju i da je ona dugo vremena pripremana. Moskva više nema nameru da trpi uporno ignorantsko ponašanje SAD u vezi naše uznemirenosti zbog razmeštanja sistema PRO na evropskom kontinentu. „Svi pokušaji da nas Amerikanci čuju ostali su bez rezultata, te je izjava Medvedeva ustvari glasni uzvik partneru nebili nas najzad čuo“ – kaže Kosačev. A zašto se nije moglo sačekati do majskog samita NATO-a, kako su se još 13 novembra dogovorili Obama i Medvedev? Do tada će – kako nam je Kosačev objasnio korigovanje stava Rusije – problem oko sistema PRO doživeti „kolektivizaciju“. „Zasada mi imamo posla samo s jednim partnerom, a to su SAD. A kada pred sobom budemo imali njih 28 (sve članice NATO pakta), teško da ćemo o bilo čemu moći da se dogovorimo. Svi će se vaditi jedni na druge i pozivati na opštu saglasnost“.
Odgovor
Što se diplomatije tiče, logika ove izjave Medvedeva se još i može razumeti, no sa vojne tačke gledišta, ona izaziva dosta velike sumnje i vojnim stručnjacima nameće nekoliko veoma važnih pitanja. „Predmet kojim se bavi njegova izjava, kao i njen sadržaj, Medvedev uopšte ne razume. On je prosto pročitao tekst na tikeru koji je neko drugi za njega pripremio“, tvrdi politikolog Aleksandar Hramčihin. Za njega je i dalje tajna to zašto je predsedniku trebalo da čeličnim glasom najavljuje „hitno uvođenje u borbeni sastav“ radio-lokacioni sistem u Kalinjingradu, kada je do kraja 2011 za ovu stanicu već bilo planirano uvođenje u status borbenog dežurstva. Osim toga, „pomenuti radio-lokacioni sistem može da ima samo krajnje posredan uticaj na evropski PRO“. Ovom se znalcu međunarodnih odnosa ništa manje čudno nije učinila ni pretnja o doradi već postojećih ruskih balističkih raketa. „Oprema za ometanje i savlađivanje protivraketne odbrane protivnika ugrađuje se u naše strateške rakete još od kraja 80-ih godina prošlog veka i to ni za koga više nije nikakva novost!“ A što se udarnog raketnog sistema Iskander tiče, ovaj politikolog tvrdi da „pošto je njihov domet svega 500 kilometara“, s vojnog stanovišta, a u kontekstu problema PRO, ove rakete ne mogu imati nekakav poseban značaj.
Aleksej Arbatov, rukovodilac Centra za međunarodnu bezbednost pri RAN (Ruska akademija nauka) ne vidi nikakvu potrebu da se žuri u modernizaciju ruskih strateških oružanih sila. Za najnovije strateške rakete na tvrdo gorivo Jars, a s kojima se raketne jedinice ruske vojske (РВСН) već naoružavaju, problem prolaska kroz Američki sistem PRO prosto ne postoji. „Raketa Jars ustvari i jeste onaj čuveni „asimetrični“ odgovor Rusije na Američki program PRO – tvrdi nam ovaj stručnjak. To čak nije odgovor na ovaj sistem PRO koji danas Amerikanci spremaju da izgrade u Evropi. To je već odgovor na potencijalni PRO koji hipotetički može biti izgrađen posle 2020, a koga još nema ni na crtežima“.
A raketni stručnjak, profesor Jurij Čudeckij, sumnja u efikasnost bilo kog sistema PRO i kao primer navodi slučaj iz davno prošlih vremena SSSR-a. „Pošto su znali da smo mi naša tada prva raketna postrojenja postavili na mestu gde se danas nalazi kosmodrom Pleseck, to jest licem prema Severnom polu odakle je put do SAD najkraći, Amerikanci su svoj prvi sistem PRO izgradili na granici sa Kanadom. No naši su tada izvršili uspešno probno lansiranje rakete po orbiti preko Južnog pola i tu se Američki program „severni“ PRO i završio.“
Realnost
Pre nego što će izaći pred televizijske kamere, predsednik Medvedev je očigledno zaboravio da se raspita u kakvom je stanju savremeni ruski vojno-industrijski kompleks (ВПК). I kako nam reče Aleksej Arbatov, tu se uopšte ne radi o količinama utrošenog novca. „Prema podacima vojnog tužilaštva, svaka peta rublja, odnosno 20 posto od iznosa koji se troše na vojne narudžbine je pokraden. Svaka firma ili korporacija lobira svoju proizvodnju, a kao rezultat imamo tankim slojem razmazan budžet s minimalnim efektima. Na primer, SAD čiji je vojni budžet sedam do osam puta veći od našeg, ne mogu sebi da dozvole luksuz i da naručuju dva taktičko-operativna udarna aviona istovremeno. A Rusija, ako je verovati navodima iz specijalne literature, u isti mah naručuje 6-7 novih modela, i to po cenama koje se ne daju uporediti s onim američkim, pa čak ni francuskim“ – kaže nam Aleksej Arbatov.
Trilioni rubalja koji se izdvajaju za odbranu, po mišljenju Arbatova uopšte ne garantuju željenu rekonstrukciji i pre-oružavanje Ruske armije. „Od 20 triliona (20 sa 12 nula) rubalja, 19 triliona je predviđeno za neposrednu tehničku rekonstrukciju i preoružavanje oružanih sila. Naravno pre-oružavanje je neophodno i zemlja bi mogla da podnese taj trošak, no vojna moć se nažalost ne meri količinom utrošenog novca, već onim šta se za taj novac dobija na izlazu. I nema tog koji danas može garantovati da će se taj novac racionalno potrošiti. Naprotiv. Niz skandala vezanih za zapanjujuća poskupljenja vojne opreme i pad njenog kvaliteta, a povodom čega se neverovatno povećao broj tužbi Ministarstva odbrane protiv vojno-industrijskog kompleksa, govore nam o tome da u toj sferi kod nas vlada veliki haos i u planiranju, i u dogovaranju, i u realizaciji“.
Uzgred, Moskovski institut za termotehniku, kao jedan od učesnika u proizvodnji balističkih raketa Jars, koje bi po mišljenju Arbatova mogle biti realan argument protiv američkog sistema PRO, istovremeno je i jedan od najaktivnijih aktera u pomenutim finasijskim skandalima. Od 2009 na ovamo, vojnim jedinicama su isporučene ukupno dve divizije raketa Jars, to jest samo 12 (i slovima: dvanaest) pomenutih raketa.
Unutrašnji neprijatelj
Većina vojnih analitičara se potpuno slaže oko konstatacije da se agresivna retorika Medvedeva ne može objasniti realnim spoljnopolitičkim izazovima i da se ne može biti podržana vojno-tehničkim mogućnostima zemlje. Po mišljenju Aleksandra Hramčihina, ova je izjava bila prosto primitivni predizborni piar. Potrebno je ponovo imati spoljnjeg neprijatelja, a Jedinstvena Rusija prosto nije u stanju da smisli bilo šta pametnije. Istina, ne sme se zaboraviti još jedan važan detalj. Sledeći samit NATO-a je već isplaniran za maj iduće godine, a tada će Vladimir Putin već biti predsednik Rusije. Da li možda naš „još uvek nominalni predsednik“ priprema teren za kudikamo oštriji spoljnopolitički kurs svog po rangu starijeg druga u tandemu? To je ono nad čim se treba ozbiljno zabrinuti. I Zapadu, i nama.
Anatolij Jermolin i Boris Junanov, Новое Время, 28.11.2011
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.12.2011.
