Nulta tolerancija

Razgovor Svetlane Lukić sa Vesnom Rakić-Vodinelić o Izveštaju EK o Srbiji.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ne radi se ni o kakvom revolucionarnom izveštaju, on je vrlo malo promenjen u odnosu na poslednji izveštaj koji smo imali prilike da vidimo. Sada, kada se radi o tom delu izveštaja koji se odnosi na demokratiju, na politički i pravni sistem, na pravosuđe i na ljudska prava, evo, ja bih spomenula nekoliko bitnih akcenata i počela bih tu sa pravosudnim sistemom.

Ono što Evropska komisija smatra napretkom u odnosu na 2012. godinu jeste nekoliko tačaka. To je prvo usvajanje strategije i takođe i akcionog plana za transformaciju pravosuđa u Srbiji. To je jedan akt koji se odlikuje dosta visokim stepenom opštosti i više političkim frazama nego nekim konkretnim zadacima.

Drugo što pohvaljuje u ovom domenu Evropska komisija jeste primena, implementacija kako oni kažu, odluke Ustavnog suda Srbije o reintegraciji neizabranih sudija i tužilaca, što je bila posledica one neuspešne reforme sprovođene između 2008. i 2012. godine.

I takođe u izveštaju se navodi da je došlo do poboljšanja u nekim zakonskim rešenjima, pa se onda ta zakonska rešenja konkretizuju u pojedinim delovima izveštaja. Ona nisu uvek vezana za pravosuđe, nego i za neke druge domene.

Ono što, međutim, predstavlja u ovom izveštaju ne samo rezervu, nego i kritiku, jeste nekoliko tačaka za koje ja mislim da su vrlo bitne. Prvo na šta ukazuje Evropska komisija jeste da i dalje postoji institucionalizovan politički uticaj na sudove i sudije. Oni to ne kažu tim rečnikom nego doslovce u izveštaju stoji sledeće – međutim, zakonodavni i ustavni okvir i dalje ostavlja prostora za neprimeren politički uticaj i mora biti izmenjen i dopunjen.

Dalje što Komisija stavlja kao negativno u sadašnjem stanju pravosuđa u Srbiji jeste jedna institucionalna takođe neodgovornost sudija i tužilaca. I oni predlažu sledeće, sad ću opet citirati taj deo izveštaja – da bi se obezbedila odgovornost u pravosuđu, treba doneti propis o stručnom ocenjivanju i, tamo gde je potrebno, sistematičnije primenjivati etički kodeks i disciplinska pravila za sudije i tužioce.

Odmah da kažem, u ovom izveštaju evidentiran je jedan slučaj disciplinske odgovornosti sudije koji je bio kažnjen sa 40% plate, a jedan slučaj odgovornosti zamenika jednog javnog tužioca koji je bio razrešen.

Treće i po mom sudu najozbiljnije, a o tome na vašem sajtu ima dosta podataka, jeste stvarna neefikasnost i sudova i javnih tužilaštava, i o tome u izveštaju kažu da je obim zaostalih nerešenih predmeta veliki, da taj obim i dalje izaziva zabrinutost, da postoje velike nejednakosti i neuravnoteženosti u pogledu obima posla pojedinih sudija i da uopšteno gledano sudski postupci i dalje traju neopravdano dugo.

Sledeća, četvrta primedba jeste otežanost pristupa građana pravosuđu. Najvažniji razlog koji se navodi kao uzrok te situacije jeste nepostojanje zakonskih pravila o besplatnoj pravnoj pomoći, na jednoj strani, a takođe i veliki trošak koji treba svaki građanin da izdvoji ako želi da ide na sud.

Takođe, podvlači se tu i sadašnja neadekvatna uloga pravosudne akademije, koja bi trebalo da posluži kao jedan pod navodnicima regrutni centar za nove sudije i javne tužioce. Tu se ukazuje i na to da zakonodavni i institucionalni okvir nisu odgovarajući, da pravosudna akademija nema dovoljno sredstava, da nisu ujednačeni propisi u pogledu regrutovanja za sudije i tužioce, onih koji rade kao pripravnici i stručni saradnici, a nisu prošli kroz pravosudnu akademiju i ostalih. A ono na čemu Evropska komisija insistira jeste da pravosudna akademija zapravo postane jedini regrutni centar za nove sudije i nove javne tužioce.

E sada, na čemu oni zasnivaju te svoje ocene to se iz izveštaja ne vidi, nije dato mnogo primera, ali ja mislim da možemo u našem pravosudnom i pravnom okruženju naći dosta primera koji bi mogli opravdati ove dosta nepovoljne ocene. Ja ću tu poći pre svega od nezavisnosti sudija, gde se vidi uticaj pre svega izvršne vlasti, dakle vlade, predsednika republike, na rad sudova. E sad, ja neću u ovoj prilici poći od prvog potpredsednika vlade, mislim da se dosta već o tome zna, o njegovim najavljenim hapšenjima, borbi protiv korupcije itd.

Ja bih ukazala na nešto što je nekako bio neprikriveni uticaj na sud, a potpuno nije percipirano kao tako, i to u jednom postupku koji nije nikakav krivični postupak, koji čak nije nikakav ni koruptivni postupak, koji je jedan vrlo bezazlen postupak. To je jedan vanparnični postupak, konkretno ostavinski postupak iza pokojnog Josipa Broza Tita; jedna od naslednica, njegova supruga, umrla je nedavno. Šta je tu bilo?

Tu je sud koji odlučuje o tom ostavinskom postupku tražio od predsednika republike, valjda kao pravnog sledbenika predsedništva nekadašnjeg, da da dozvolu za otvaranje jednog sefa u Narodnoj banci da bi sud mogao da vidi šta se u tom sefu nalazi. Kod svakog raspravljanja zaostavštine, ako je nešto sporno potrebno je utvrditi šta je svojina umrlog lica, šta je svojina nekih trećih lica, u ovom konkretnom slučaju šta bi eventualno bila neka društvena ili državna svojina. Dakle, to je razlog zbog koga se to uradilo.

Na moje prilično zaprepašćenje, ali mislim i na ipak opšte prihvatanje javnosti, tu je predsednik republike formirao nekakvu komisiju na čijem čelu se nalazi jedan od njegovih savetnika, a to je profesor Oliver Antić, koji predaje nasledno pravo, sa zadatkom da ta komisija otvori taj sef i utvrdi šta se u njemu nalazi. Pritom, ono što je tu neobično je bilo to što je komisija tražila od suda da sud ne vrši nikakav uvid u taj sef, a poznato mi je to kao pouzdan podatak, jer sam taj akt dobila od jedne od stranaka u tom sporu, potencijalne naslednice, i što su oni zapravo taj sef sami otvorili.

Ono što je tu važno shvatiti jeste da se zapravo tu u sudsku vlast meša predsednik republike, jer njegov savetnik, generalni sekretar, članovi te komisije, oni nemaju nikakvih originarnih ovlašćenja, oni delaju u ime predsednika republike. Dakle, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić je zapravo preko svojih posrednika taj koji se umešao u sudski postupak. Zašto to nazivam mešanjem u sudski postupak? Pa, niko osim suda ne može da utvrđuje sastav zaostavštine. Te sad priče o tome kako je to državna tajna su potpuno deplasirane zato što je sud, ako je to državna tajna šta ima u sefu, dužan takođe da čuva državnu tajnu.

Pa onda priče koje su se iz toga isprele su vrlo interesantne. Sam Antić u nekoliko intervjua, dakle direktno se izjasnio o tome da on misli da 99,9 posto stvari koje su se našle u toj vreći u sefu ili već u čemu su bile – nisu pripadale Josipu Brozu. E, pa on to ne može da kaže. On to ne samo da ne može, on to ne sme da kaže. Kroz njegova usta govori predsednik republike, opet ponavljam, jer Antić nema nikakva originarna ovlašćenja u tom pogledu. Koji predsednik republike može da zameni sud – ne sme nijedan.

Prema tome, on to ne može da kaže, on je to, međutim, rekao, sa još jednom tvrdnjom da, eto, neke stvari pripadaju Karađorđevićima, kao da je on nekakav sudski veštak, kao da imovina Karađorđevića već jednom nije bila nacionalizovana, pa se ne zna kakav je status i ko je sve tražio denacionalizaciju. A tu je on kao funkcioner, bez obzira što nema originarna ovlašćenja, ja mislim ima jedan izražni sukob interesa, jer ne treba zaboraviti da bar jednog iz kuće Karađorđevića zastupa advokatska kancelarija Homen, a meni je poznato i da su Antić i porodica Homen u veoma prijateljskim odnosima.

Prema tome, to sve strahovito smrdi. Prvo, ono što predstavlja najveći problem jeste zapravo mešanje predsednika republike preko njegovih poverenika u posao koji nije njegov. Njegov posao nije da utvrđuje bilo čiju zaostavštinu. Drugo, to je sukob interesa koji jedan od aktera ima. I treće, radi se o profesoru prava koji sebi dozvoljava da kaže da ovo 99 posto ne pripada Miki, nego pripada Žiki. Znate, predsednik republike preko svojih poverenika onako kao medved u staklarskoj radnji još više se meša u to i onako potpuno jasno pokazuje da izvršna vlast ovde smatra normalnim da se meša u jedan takav postupak.

E sad, u vezi sa nepristrasnošću, ja bih skrenula pažnju i na jedan standard koji je dosta važan, a to je pojavni izgled nepristrasnosti i nezavisnosti jednog sudije. I tu takođe ima nekih primera koji su tako nekako dosta olako prošli pored nas i veći broj građana zapravo uopšte nije ni primetio šta se tu dešava.

Pre nekoliko meseci bio je određen vršilac dužnosti ili vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. Tom vršiocu funkcije bilo je prebačeno u javnosti da je kao sudija putem testamenta nasledio neki deo nepokretnosti od stranke kojoj je sudio i koja je bila uspela u sporu. I sad, samo po sebi to meni nije bilo toliko interesantno koliko mi je bila interesantna reakcija predsednika Visokog saveta sudstva i sudije Kasacionog suda, sada možda izabranog u međuvremenu za predsednika, bio je do sada vršilac funkcije, Milojevića.

On je rekao, ja ću pokušati da njegove reči doslovce citiram, rekao je da je taj sudija građanin kao i svaki drugi građanin i da svaki građanin ima ustavna i ljudska prava, pa među njima i pravo na nasleđivanje. Jeste pravo na nasleđivanje jedno ljudsko pravo, međutim, to je pogrešno, to nije tačno, jer sudije i ne samo sudije, upravo zbog potrebe da očuvaju nezavisnost jesu i te kako ograničene nekim ljudskim pravima. Na primer, oni su ograničeni u pravu na udruživanje.

Da bi neko kod nas, i ne samo kod nas nego u brojnim drugim državama, bio sudija ne sme biti član političke stranke. E pa, ako ne sme biti član političke stranke zašto bi smeo i mogao da nasledi stranku koju sudi u parnici, koju sudi u sporu? Nadalje, sudije ne smeju imati sukob javnog i privatnog interesa, oni moraju da prijave svoju imovinu Agenciji za borbu protiv korupcije, to mi ostali građani ne moramo. Dakle, sudije moraju da shvate da oni jesu ograničeni u nekim svojim ljudskim pravima, pa tako i u ovom pravu, upravo zato da bi ličili na nezavisne, na dostojne i na nepristrasne sudije.

Što se tiče efikasnosti postupanja i primedbe da je postupak neefikasan, ja neću ništa naročito o tome govoriti. U onom domenu koji je već dosta obrađen od strane samog Peščanika, kad je reč o postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava, videli smo najveći deo tih postupaka u kojima su građani uspeli, a tiču se neopravdano dugog trajanja, ne ma kog nego sudskog postupka.

Ali ima nekih postupaka koji razorno prosto deluju na osnovni interes i samoodrživost ovog društva. I na moje zaprepašćenje ti postupci su postupci koji se tiču korupcionaških afera, ali nekako nisu stavljeni u isti rang kao i ostali korupcionaški postupci. Kao što znamo proglašeni smo društvom nulte tolerancije na korupciju i ta nulta tolerancija se za sada ogleda samo u krivičnom procesuiranju onih koji su učestvovali u tim manipulativnim, pljačkaškim privatizacijama.

Međutim, već skoro sedam godina traje postupak u aferi Index. U toj aferi veoma smo daleko od prvostepene presude, jako smo daleko. U međuvremenu, profesori koji su krivično optuženi i protiv kojih se vodi postupak u skladu sa jednom političkom krilaticom, doduše iz prošlosti, ‘život ne može da čeka’, oni napreduju. Recimo, neki od njih su u međuvremenu ne samo unapređeni u zvanjima, hajde, možda su u zatvorima pisali neke knjige, nego su unapređeni u nekim administrativnim raspodelama poslova.

Jedan od njih je izabran za dekana, pa onda tu ima nekih šefova katedri, pa onda neki od njih su članovi upravnih odbora. Ja sam takođe već nekoliko puta rekla da je ova vlast jako mnogo zainteresovana kad je korupcija u pitanju za korupcione akte iz prošlosti, a da nisu mnogo zainteresovani za korupcione akte koji se dešavaju i danas. Ima nekih primera da nekih akata korupcije, doduše, sada ne novčane, nego trgovine, neosnovane trgovine naučnim i akademskim zvanjima, i dalje postoje. Pa sam ja tako na sajtu Pištaljke našla jedan tekst koji je pripremljen zajedno sa Radiom 021, a koji nosi naziv ‘Privatni univerzitet rukovodi Novim Sadom’. Pa se tu onda govori o univerzitetu čije ime glasi ovako ‘Univerzitet privredne akademije u Novom Sadu’, naročito o njegovom fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment.

U tom članku se onako uzgredno govori o master diplomi našeg predsednika Republike i ja sam prvi put i videla fotokopiju te diplome. Ali nije nije značaj teksta u tome, to je uzgredno, nego se tekst odnosi na to da je najnoviji master ekonomije, kako kažu u tekstu, evo, sad ću ga citirati – koji je izašao iz produkcije Privredne akademije direktor Javnog preduzeća Urbanizam koji se zove Tomislav Bokan. Potom se u ovom istom tekstu navodi i da su neki suvlasnici ove institucije odmah po prekomponovanju vlasti, kako se to drukčije zove, prekomponovanje se zove upodobljavanje, je li tako – da je taj jedan od tih suvlasnika postao član Upravnog odbora Zavoda za izgradnju grada, koji možda ima neke veze sa ovim Javnim komunalnim preduzećem Urbanizam.

Kad se radi o sufinansiranju naučno-istraživačkih projekata za koje nema para uopšte, evo, ovaj fakultet sa koga je proizašao i master Tomislav Nikolić, dobio je jedan dosta veliki novac za projekat koji se tiče ekologije, iako se radi o fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment, a mi imamo specijalizovane fakultete što državne, što privatne koji se bave ekologijom pre svega.

Što se tiče borbe protiv korupcije, ali na onom nivou sudske borbe, dakle, pokrenutih krivičnih postupaka, u izveštaju Evropske komisije doslovce stoji sledeće – broj istraga koje su 2012. godine pokrenuli specijalni tužilac za korupciju i organizovani kriminal u vezi sa slučajevima korupcije na visokom nivou se blago povećao. Ima 140 novih istraga u poređenju sa 115 istraga koje su pokrenute 2011. godine, dakle, pre nego što je ova vlast sa nultom tolerancijom na korupciju stupila na posao. Tu se pohvalno ovaj izveštaj izjašnjava o odluci Ustavnog suda koji je razjasnio da produženje pritvora do suđenja tokom istrage ne sme da povredi ustavno pravo na razumno trajanje pritvora. Međutim, naglašava izveštaj Evropske komisije da je broj osuda i dalje relativno mali.

Dakle, veliki je broj pokrenutih postupaka i istraga, a broj osuda je relativno mali. Prema tome, ono na čemu se gradi imidž ove nove vlasti, a to je borba protiv korupcije, koju smo mogli da vidimo na delu pre svega u pokrenutim istragama, nije nešto što bi, da kažemo, bitno kvantitativno razlikovalo ovu i raniju vlast. Ono u čemu razlike ima jeste da se krenulo na neke od najistaknutijih tajkuna, ali opet samo nekih, što opet navodi na zaključak da postoje ne samo građani prvog i drugog reda, nego i tajkuni prvog i drugog reda. To smo mogli sad dobro da vidimo u reakcijama povodom jedne od izjava Milana Beka. I tu bih morala možda po prvi put da se složim sa Dačićem: zašto je uopšte važno šta Beko ima o bilo čemu da kaže.

Mislim pre svega da je on bio besan, a drugo, on je to jasno i rekao, da se sada vidi da između SPS-a i Beka kao jednog od tajkuna ne postoje veze koje su im navodno neki ranije prebacivali. Ja ne znam ko im je te veze ranije prebacivao, verovatno su prebacivali mnogi, ali on verovatno zna šta ga najviše svrbi, čije prebacivanje ga najviše svrbi. A drugo što leži u osnovi te njegove reakcije, mislim da je bilo to što je Beko predložio da vladu umesto Dačića vodi Vučić.

Sad stvarno, mislim, mogu i ja da predložim da vladu umesto Dačića vodi Svetlana Lukić, ja bih to jako volela. Ono što kada ja kažem – vladu treba da vodi Svetlana Lukić treba da ima istu težinu kada Beko kaže – vladu treba da vodi Vučić. Sad, Beko naravno zna zbog čega treba da ima poltronski stav prema Vučiću, a ne takav stav prema Dačiću, ili on možda čovek je prosto nekakav spletkaroš pa voli tako da se bavi javno određenim stvarima. A sa druge strane, Dačić je čovek koji očigledno zna koja je spletka u pitanju, jer neće reagovati na moju spletku da vi treba da vodite ovu vladu.

Ako sad niste gorljivo za Vučića, pa vi ste gori ste od državnog neprijatelja i vi ste potpuno neka suluda persona, koju treba kroz nekog toplog zeca provlačiti i ne znam šta joj raditi. To je pitanje podivljalosti i stanja podivljalosti u kome se ovo društvo nalazi. Dakle, ovde ljudi zamenjuju institucije. Više puta sam rekla u ovoj vašoj emisiji, dok se mi čudimo Darmol radi, to je bila neka stara reklama, dakle, dok se mi čudimo, razni ljudi završavaju razne vrste svojih poslova. I to je ono što je trajno, što se ovde kod nas nije uopšte promenilo, što se još desetinama godina, pa pitanje je i da li ikada će se promeniti.

Ali razotkrivanje svega toga, objašnjavanje mehanizma kako recimo nešto što vama izgleda kao zgodan napis u novinama predstavlja jednu vrlo opasnu pojavu – nekako mi se čini da je to zadatak vašeg portala. To ste sebi stavili u zadatak, a eto, nekoliko nas vam u tome pomaže. Mislim, ima ko će reći, ima ljudi i u nekim opozicionim strankama koji to govore, ali to nije interesantno, to je dosadno. Ovo što ja pričam je jako dosadno, to je nešto što uopšte ne može da ide ni na koju naslovnu stranu, to je jako neinteresantno.

Mnogo je interesantnije što se pojavi neka pripravnica za starletu, pa ne zna gde je Kip slobode. I mi se tu sad kao čudimo i ljudi se kao podsmevaju toj starleti. Pa na kraju krajeva, za mene je neznanje te starlete isto što i čitanje nekog teksta o tome kako se otvara sef Josipa Broza Tita, a niko u tome ne vidi povredu nezavisnosti pravosuđa. E sad, što ja to gledam na taj način i što moram da koristim toliko reči da bih to objasnila, pa to je strašno dosadno.

Svetlana Lukić: I sve češće se opet upoptrebljavaju, kad slušamo Vučića i ne samo njega, nego i mlađanog Krstića – ti metafizički termini kao što je nada.

Vesna Rakić-Vodinelić: Pa, šta će profesionalni političar da vam obeća ako nemate hleba ili ga nemate dovoljno ili nemate kolače, on može da vam kaže dobro, imate nadu da ćete ih imati. Ja prosto ne znam zašto se mi čudimo, oni prodaju maglu dosta uspešno kao što možemo da vidimo. Opozicija očigledno se nije konstituisala još uvek do te mere da može da proda maglu kao nadu, ali konstituisaće se, mislim, to je prosto samo pitanje vremena. I pitanje je nekog zaborava od dve-tri godine kada se malo ta nepočinstva ranije vlasti zaborave.

E sada, ovo što se sada slavi ovaj ili onaj pojedinac, pre svega prvi potpredsednik vlade, pa to već postaje kontraproduktivno za njega. Ja mislim da će on sad i treći put biti proglašen za narodnog heroja. Mislim, nema više narodnog herojstva, ali hajde, ima počasnog građanina ovog ili onog. Ako njemu to čini zadovoljstvo, kako da kažem, to je njegova privatna stvar, ako to čini zadovoljstvo tim lokalnim samoupravama, to je ulizištvo i očekivanje nekakve koristi. A ako nama čini zadovoljstvo da neko bude tri puta narodni heroj bez ikakvog rata, učešća u borbi itd, bez onog strašnog fašizma koji sada mora vojno da se porazi, pa onda smo mi obične budale.

Svetlana Lukić: Kada slušam nekada, pogotovo ove iz SNS-a, nekako su se vratili na taj vokabular od ranije, a to je da je i DS opoziciona stranka na koju će oni navaliti sve; ona je zauzela mesto arhetipskog neprijatelja. Bili su Hrvati, bili su ustaše, pa su bile balije, pa su bili Šiptari i nekako se na tom mestu sada našla DS.

Vesna Rakić-Vodinelić: Moguće je, mislim da je to jedan vrlo interesantan ugao gledanja zato što oni prosto ne smeju da proglase neprijateljem nekoga koga bi vrlo rado proglasili, jer zapravo oni su kao proevropska partija. I sad ne možete vi etničke manjine proglašavati neprijateljem. Za sada se ne uzdržavaju mnogo prema LGBT, oni, hajde, i mogu da budu još neki tako sitni neprijatelji. Imali smo mi u Titovoj Jugoslaviji unutrašnje neprijatelje koliko god hoćete. Ono što je mene prvi put kao mladu osobu učinilo skeptičnom prema komunizmu bila je ta nejednakost koja se izražavala kroz neke delove rečenica koji su mi se ja mislim za svagda urezali u glavu, a oni glase ovako – radni ljudi i građani i poštena inteligencija. Dakle, svi ostali su nepošteni i neradni i nisu čak ni građani. I sada tu ulogu, tako da kažem, nepoštenih, neradnih negrađana je trenutno preuzela Demokratska stranka, odnosno ta uloga je nametnuta DS-u.

Većim delom je zaslužena ta uloga, oni su se sami namestili da budu takvi zbog onoga što se dešavalo neposredno pre nego što će doći ova sadašnja vlada. A sa druge strane, niko sada ne oseća nešto potrebu upravo zbog toga da ih štiti i brani. A treće, oni se sami vrlo nespretno ponašaju zato što zapravo imaju i neprestano insistiraju na negativnom, a nisu se još uvek sakupili da naprave nekakav pozitivan program. I sada ja mislim da mi tu možemo da razlikujemo neke dve možda buduće struje, i možda ja sad pričam nešto zbog čega ću se pokajati u budućnosti, ali čini mi se da možemo da razlikujemo političke stranke ne više po ideologiji, ne više po ciljevima, jer manje više oni svi isto pričaju, ne po unutrašnjoj organizaciji, jer su svi nedemokratični i nelegitimni sa stanovišta unutrašnje organizacije – nego po tome koliko deluju proaktivno, a koliko deluju odbrambeno.

I u taj proaktivni deo tih stranaka koje su najviše na sceni ja vidim sada Srpsku naprednu stranku i LDP. Do skoro potpuno na različitim stranama političkog spektra, ali čini mi se da ih ta proaktivnost sada povezuje mnogo više nego što ih udaljuje ideologija prošlosti itd. I imamo taj reaktivni deo političke scene u koji spadaju pre svega Demokratska stranka, a onda i SPS. I ne bi me čudilo da umesto ideologije neka spona u budućnosti među njima bude proaktivnost, odnosno reaktivnost i da se tako stvore neka dva nova bloka, ne nužno u vidu ujedinjenja stranaka, ali u vidu nekakvih mogućih koalicija. Ili sam ja prosto nasela kao i ostali na Bekove spletke.

Peščanik.net, 26.10.2013.