Polarna noć, Murmansk, foto: tim
Prvog februara 2016. Boris Nikolajevič Jeljcin bi napunio 85 godina. I da je živ, bio predsednik ili penzioner, svakako bih mu čestitao rođendan. Zahvalio bih mu se za mnoge poteze – i one od istorijskog značaja i one sasvim lične. Od istorijski značajnih, pre svega bih mu se zahvalio na tome što je dokrajčio Sovjetski Savez, dokusurio imperiju. Za to je zaslužan on, a ne Mihail Sergejevič Gorbačov.
Od ličnih ću pomenuti dva. Dok je bio na dužnosti zamenika predsednika „Gosstroja SSSR“, državne mega strukture za građevinarstvo, Boris Nikolajevič je kod tadašnje sovjetske vrhuške bio u nemilosti. Bilo je to u vreme njegove kandidature za Vrhovni savet SSSR-a, gde su mu glavni konkurenti bili direktor prestižnog automobilskog giganta „ZiL“ Barkov i bivši predsednik Saveta ministara SSSR Rižkov, obojica iz Moskve. Meni je bilo naloženo da intervjuišem Jeljcina, a drugu dvojicu su preuzele moje kolege. Sećam ga se kao danas: izašao je iz svog kabineta tačno u ugovoreno vreme, u 11:00. Izgledao je veličanstveno: visok, srebrne kose, blistavih plavih očiju, rumenih obraza, obučen u tamno-sivo, besprekorno skrojeno odelo koje mu je savršeno stajalo. Rekao sam mu da ćemo intervju praviti bez rezova, u režimu „uživo“, da će trajati tačno 30 minuta i zamolio ga za što je moguće kraće odgovore. Neću se upuštati u detalje, pa ću navesti samo jedno pitanje i njegov odgovor kojim me je definitivno porazio:
– Borise Nikolajeviču, da li ste vi demokrata?
– Ne. Kako ja mogu biti demokrata? Pa barem vi znate u kojoj zemlji sam rođen i u kojoj partiji sam bio član. Kako ja mogu biti demokrata? Možda ću vremenom, u opštenju s demokratima nešto i naučiti. Ali za sada…
Bio je to odgovor neuobičajeno iskren i razuman.
Ceo intervju je bio odličan, i odmah… zabranjen. Jeljcin je očigledno bio i suviše dobar. Nakon dva dana, zazvonio mi je telefon:
– Halo?
– Ovde Jeljcin.
– Dobro veče Borise Nikolajeviču – (jako se trudeći da sakrijem iznenađenje) odgovorih mu ja.
– Vladimire Vladimiroviču, naš su intervju ukrali i prikazali ga u Sverdlovsku i Lenjingradu. Da li znate za to?
– Ne. Prvi put čujem.
– Da li ćete zbog toga imati nekih neprijatnosti?
– Ma ne. Pa nisam ga ja ukrao…
– Dobro. Procenite sami. Ako bude neprijatnosti, pozovite me. Ja ću vas zaštititi.
Treba imati na umu da ljudi, kada stignu do takvih političkih i drugih visina, veoma brzo zaboravljaju sve one koji su ih do tih visina na neki način doveli.
Jeljcinov postupak je za ljude toga ranga bio krajnje netipičan i ta činjenica mnogo govori o njemu.
Nakon nekog vremena, davao sam intervju nekom američkom dopisniku:
– Pretpostavite da se u SSSR-u sutra održavaju predsednički izbori. Za koga biste glasali: za Gorbačova ili za Jeljcina? – pitao me je on.
– Bio sam vatreni pristalica Gorbačova, ali ga sada više ne razumem. Postavljati takve ljude kao što je Janajev, pa krv u Rigi, Viljnusu, Tbilisiju, Bakuu… Ja to zaista ne mogu da razumem. Ukratko, glasao bih za Jeljcina.
Već sutradan sam bio pozvan na „razgovor“ sa zamenikom predsednika Državne radio-televizije SSSR (Гостелерадио СССР).
– Volođa – rekao mi je on. Tvoj odgovor je digao veliku prašinu i izazvao žestok bes rukovodstva zemlje. Predsednik Upravnog odbora (tada je na tom mestu bio Leonid Petrovič Kravčenko – V.P.) smatra da za tebe više nema mesta na državnoj televiziji.
Odgovorio sam mu da je Kravčenko u pravu i da za mene zaista više nema mesta na toj televiziji. Napisao sam otkaz, ali ne „po sopstenoj želji“ ili „iz ličnih razloga“, već s detaljnim objašnjenjem svega što je za mene bilo neprihvatljivo. Iste večeri je zazvonio telefon. Bio je to Jeljcin:
– Čujem, imate neprijatnosti?
– Ma ne, Borise Nikolajeviču. Oni imaju neprijatnosti, a ne ja. Sa mnom je sve u redu.
– Da li biste hteli da budete moj sekretar za medije?
Ostao sam zabezeknut. Za mene je ova ponuda bila potpuno neočekivana. Trebalo mi je malo vremena da se saberem i onda sam mu odgovorio:
– Hvala vam mnogo Borise Nikolajeviču, no bojim se da ću morati da vas odbijem. Prvo, za takvu vrstu posla sam prestar. Drugo, sumnjam da bih dovoljno dobro umeo da obavljam posao koji biste mi poverili i da se uzdržim od svojih intervencija, od iznošenja svog ličnog mišljenja…
– Na vama je da odlučite. Ako se predomislite, javite mi.
I opet, krajnje netipičan postupak za ljude toga ranga.
Znam da Jeljcin u Rusiji nije omiljen i da ga mnogi za sve i svašta krive, delimično s pravom. Ali sam istovremeno ubeđen da kada bi se na jedan od dva tasa vage istorije stavili svi Jeljcinovi „plusevi“, a na drugi svi njegovi „minusi“, da bi tas na kome leže „plusevi“ lako prevagnuo. Boris Nikolajevič Jeljcin će u istoriju Rusije ući kao veliki reformator, kao hrabar čovek koji se svim silama trudio da od Rusije stvori pre svega demokratsku zemlju. Prvi predsednik Rusije je – za razliku od mnogih tada, pa i danas – vrlo brzo shvatio da je bez toga sve ostalo besmisleno.
Vladimir Pozner, Pozneronline.ru, 01.02.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 04.02.2016.
