Brzina je od šejtana, govorili su mudri ljudi u Bosni nekad. Te mudrosti danas se drži samo još saobraćajna policija; pitajte ih. Možda čoveka ovakve misli spopadaju po ovim vrućinama (Summer time, when the living is easy, rekla bi Dženis Džoplin), ali mi se čini da su umesne.

Na primer: u Beogradu je odjednom ponovo u modi prolaženje kroz crveno svetlo na semaforu u svako doba dana. Čovek se osvrne – ili ne osvrne – i prođe; pre neko veče je jedan tako prošao kroz tri crvena svetla i stao tek na četvrtom. Nama ostalima koji poštujemo propise izmakao je punih desetak-petnaest sekundi. Moj pokojni tata, mudar čovek, govorio je: “Juriš kao budala, stigneš deset minuta ranije i onda tih deset minuta potrošiš na budalaste priče.” Žure se policajci, vatrogasci i hitna pomoć, ali oni moraju da se žure. Osim toga, oni umeju da se žure i jako su oprezni vozači.

Obuzet takvim, dakle, mislima gledam na televiziji ministra Milutina Mrkonjića kako opet izvodi svoju već bajatu predstavu “Ajde brže to!” Stoje okolo razni inženjeri i direktori firmi i gledaju ga onim pogledom. Samo što je ušao u vladu, a već je počeo da se kurči kao nekad. Ej, Mrko: nije ti to isto. Stalno to gledam, očekujući da će se naći neki majčin sin inženjer da kaže Mrki da ohladi i da “pozdravi visoke goste s nekolke reči proste”, što reče pesnik. Kud si navalio, budalo, ne može to tako, ima naša nauka svoja pravila po kojima je brzo kuso i u tom pravcu. Obećavaj ti na televiziji šta hoćeš, ali mi smo profesionalci i znamo posao, hvala lepo. Ako ne može tako brzo, onda ne može i nikakvo vikanje tu ne pomaže. Primera ima bezbroj u svim profesijama: ambiciozni karijeristi upropastili su više naučnih i inženjerskih projekata nego elementarne nepogode. Pada mi na pamet sjajan opis tog fenomena u “Prvom krugu” Aleksandra Solženjicina (pročitajte ponovo! vredi): goveda iz NKVD teraju zatvorenike-naučnike da Staljinu za rođendan naprave čudo tadašnje tehnike – telefon sa kriptozaštitom. Ljudi kažu da je to moguće, ali traje; čekisti zapeli da bude za Staljinov rođendan i onda lažu i Staljina i šefove i tresu se od straha jer su brzopleto obećali, umesto da slušaju pametnije od sebe.

Uzaman se ja nadam da će neki inženjer reći Mrki pred TV kamerama šta ga spada, iako im se na licima sasvim lepo vidi šta mu misle, još od 1999. Za takva posla narod lepo kaže “drži vodu dok majstori odu”; sam si hteo, Mrko, eto ti ga sad, a onda mi krivi. Reč je o ponižavanju profesije i podrivanju profesionalnih standarda i sistema vrednosti, fenomenu mnogo raširenijem i čiji je Mrka tek jedan od pojavnih oblika. Na ovom mestu sam pominjao moju pustu čežnju da neko od voditelja raznih televizijskih svađaonica iz studija izbaci nekog od sveprisutnih bezobraznika i lažova čim ovaj pokuša da ga ponizi. Nažalost, i ta će čežnja ostati puka čežnja: još nije majka rodila junakinju ili junaka.

Zbog takvog nedostatka građanske i profesionalne hrabrosti zanatska merila kvaliteta osipaju se i širi se moralni relativizam tipa “mož’ da bidne, al’ ne mora da znači”. U vreme dijalektičkog materijalizma rokovi su se postavljali na neki zgodan datum, ali je tih datuma bilo mnogo: ako ne stigne za Novu godinu, stići će za Prvi maj; ako ne tada, ono za 25. maj, svoj rođendan koji je drug Tito čestitao svima nama; ima onda 4. i 7. juli, pa 20. oktobar, pa 29. novembar. Njima je, čini mi se, bilo nekako lakše; ovi naši se samo žure, a kad zakasne, onda se klone TV kamera i izmišljaju ovo i ono. Uprkos svojoj komunističkoj prošlosti, ili možda upravo zbog nje, drug Mrka je zaboravio na Aliju Sirotanovića i kako je on završio. Udarnici bivaju zaboravljeni prvi, čim budu upotrebljeni u političke svrhe od strane raznih Mrkonjića. Tada, u stara vremena, barem bi im zakačili plehanu emajliranu značku; danas su udarnici na silu nevidljivi ljudi.

Kazaće sada neko: “To vam je taj vaš kapitalizam, sami ste hteli. Zar nismo tako divno živeli do tog vašeg Petog oktobra?” E, pa to nije “taj naš” kapitalizam, to je Mrkin kapitalizam koji traje bez prestanka od 1945. i na koji je još Đilas upozoravao (Milovan; ne Dragan!): državni kapitalizam zasnovan na pojmu “pokazuhe” (opet Aleksandar Isajevič), dakle fiktivne knjigovodstvene vrednosti i lažnih statistika. Nije nikakvo čudo što je ovde “Država” obogotvorena još pre sto i više godina kao vrhunska vrednost, što su svima usta puna “državotvornosti”, pojma koji niko – pa ni Vojislav doktor Koštunica – ne ume da definiše. “Država” (naglasak na prvom “a”) je postala najunosnija industrija zato što jedino u toj industriji profitiraju šarlatani, munđaroši, šibicari i hohštapleri, međunarodni umetnici koje bismo mogli i da nabrojimo po imenu, bez brige. Kapitalizam u svom današnjem razvijenom obliku ima pravila igre, a posao države je da ta pravila sprovodi. Nije ni kapitalizmu lako s državom, da se razumemo odmah, jer je i njihovoj državi zinula bulja na pare, ali se nekako bore. Mi, međutim, imamo “državotvorce” kojima je ovo malo kakvog-takvog kapitalizma samo još jedna krava-muzara, pored poreskih obveznika i stranih partnera, istih takvih kakvi su i oni. Uzmimo onu spektakularnu prodaju NIS-a Rusima: očekuje se poseta ruskog ministra za vanredne situacije Sergeja Šojgua Srbiji; g. Šojgu bi se tom prilikom video i sa ministrom unutrašnjih poslova Dačić Ivicom. O čemu će njih dvojica razgovarati? O vatrogasno-spasilačkoj službi MUP Srbije? O šatorima i poljskim krevetima? Ma nemojte mi reći.

Što se letnje šeme tiče, dobili smo još jednu manifestaciju Božanskog, jedno čudo na kori izvesnog drveta koja je poprimila opšte obrise Bogorodice, pa sada to drvo cmaču razni lakoverni ljudi. To smo do sada imali više puta, veoma često baš na drvetu: kora ili, češće, presek panja. Sveta Matera Crkva obično se oko toga dvoumi: s jedne strane, čudo je zgodno za pojačavanje imidža; s druge strane, čuda su nekako izašla iz mode i deluju sumnjivo. Čak se ni Gospa Međugorska nije kvalifikovala, mada je postala industrija nebeskih razmera.

PS: Kad sam ja bio mlad, motociklisti su se ponosili time što im je motocikl tih! Zamislite! Na ceni je bio BMW 500cc, zaista tih i savršen uređaj za ono vreme. Saobraćajci su imali instrukciju da motocikle bez auspuha ili suviše bučne isključe iz saobraćaja (i usput im ispuste gume, pa neka ih majstor gura); slično je bilo i sa ostalim motornim vozilima: ne možeš u saobraćaj bez auspuha, druže! Još nije kasno za dopunu Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja.

 
Danas, 18.08.2008. 

Peščanik.net, 18.08.2008.