Nastavno-naučno veće Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu nije izglasalo početak nadoknade nastave. Bio je to dirljiv momenat za sve koji su se 3. juna 2025. godine zatekli u inače mirnoj ulici Dr Subotića Starijeg. Studenti su pozdravljali svoje profesore iskrenim aplauzom, nadajući se da će glasati u najboljem (zajedničkom?) interesu, a neizvesnost koja je usledila može se uporediti samo sa polaganjem ispita iz anatomije u oktobarskom roku. Vest da predlog online nadoknade nastave nije usvojen izazvala je suze radosnice čak i kod najstamenijih studenata koji su ponosno držali transparente i zastavu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
U međuvremenu, nastala je prava infodemija netačnih ili delimično tačnih informacija, izazvavši paniku u akademskoj, ali i široj zajednici. Mnoga pitanja koja se mogu čuti zapravo ne traže odgovor, već predstavljaju prihvatljiviji način da se oprezno izrazi stav o studentskim blokadama. Ipak, ona koja se najčešće šire po kancelarijama, kabinetima i hodnicima prenosim u „izvornom“ obliku:
– Kako da univerziteti opstanu bez nastave?
– Kako da nastavnici i saradnici prežive bez plate?
– Kako da se ne izgubi akademska godina?
– Kako da se upiše sledeća generacija studenata?
Sama pitanja nisu sporna i odgovore na njih treba zahtevati. Međutim, suština jeste kome ta pitanja postavljamo i koga smatramo nadležnim da na njih odgovori.
Stvoren je narativ da naučno-nastavna veća fakulteta treba da daju sve odgovore, te da (ne)izglasavanjem online nadoknade nastave članovi veća suvereno odlučuju o budućnosti visokog obrazovanja u Srbiji.
Međutim, budućnost visokog obrazovanja u Srbiji odrediće Ministarstvo prosvete svojim (ne)činjenjem i (ne)reagovanjem u odnosu na situaciju na univerzitetima, kao i građani koji će takve postupke Ministarstva podržati ili osuditi. Neočekivano, složiću se da fakulteti izglasavanjem online nadoknade nastave biraju svoju sudbinu, ali iz potpuno drugih razloga. Pitanje zapravo glasi da li online nadoknada nastave realizovana tokom letnjih meseci i ograničena trenutnim tehničko-tehnološkim mogućnostima fakulteta može da garantuje kvalitet obrazovnog procesa na koji smo se obavezali Zakonom o visokom obrazovanju, odnosno pojedinačnim statutima i nastavnim programima?
Kada se radi o integrisanim akademskim studijama medicine, odgovor je jednostavan: ne može. Online nastava jednostavno ne može da obezbedi ishode učenja koje predviđa nastavni plan i program. Pored znanja koje budući doktori medicine moraju da poseduju, jednako je važan korpus veština koje treba da savladaju, odnosno stavova koje treba da usvoje u interakciji sa pacijentima i zajednicom. Iako su mogućnosti online nastave poslednjih godina značajno proširene, to i dalje nije dovoljno da ispuni dogovorene kriterijume i obezbedi predviđene ishode učenja.
Budući da se svojim učešćem u visokom obrazovanju nastavnici, između ostalog, obavezuju na akademski integritet, podsećam šta to podrazumeva: čuvanje dostojanstva profesije, unapređivanje moralnih vrednosti, zaštita vrednosti znanja i podizanje svesti o odgovornosti svih članova akademske zajednice i unapređenje ljudskih prava i sloboda.
Proglašavanjem online nastave za nešto što ona nije, krši se akademski integritet tako što se narušava dostojanstvo profesije i unižava vrednost znanja. Ono što zahteva višemesečni mentorski rad, rad u grupi, u laboratoriji ili zdravstvenoj ustanovi, prihvatamo da bude izjednačeno sa slušanjem unapred nasnimljenih predavanja ili sa pisanjem eseja. Time dalje pokazujemo da nam kvalitet obrazovnog procesa i ishodi učenja nisu prioritet: u slučaju dovoljno velikog pritiska, sve se može brzo „nadoknaditi“.
Mnogi će odmahnuti glavom na ove argumente i reći da trenutno postoji nešto preče: npr. pretnje vanrednim inspekcijskim nadzorima, neisplaćene zarade, neplaćeni komunalni računi fakulteta ili opstanak akademske godine. Reći će, takođe, da je ovakav stav suviše strog i da će u daljem toku obrazovanja sve doći na svoje. Iako bih voleo da je ovo tačno, podsećam da nas je upravo žrtvovanje profesionalne etike i standarda struke dovelo do situacije u kojoj se nalazimo. Da li je takva žrtva nastupila kao posledica straha, ucene ili lične koristi možda pravi vrednosnu razliku, ali krajnji ishod ostaje nepromenjen. Brojni veliki umovi su već pisali o tome, te kako kršenje sopstvenih principa zarad kratkoročnih ciljeva čini da se postepeno pretvaramo u ono protiv čega se borimo.
Ukratko, kada se radi o online ili bilo kom drugom modelu nadoknade nastave, pred nastavnicima se nalazi jednostavan zadatak: da procene efekte nadoknade u kontekstu garantovanog kvaliteta obrazovanja, očuvanja dostojanstva sopstvene profesije, zaštite vrednosti znanja i akademskog integriteta. Isto treba da urade i studenti, odnosno svako ko želi da formira stav o tome „šta bi fakulteti trebalo da urade“ u narednom periodu.
Na taj način bićemo korak bliže, a ne korak dalje, opstanku univerziteta. Nastavnici i saradnici će dostojanstveno zaraditi svoje plate za koje će biti spremni da se bore. Akademska godina neće biti izgubljena, već ćemo otvoriti prostor da se zaista spasi. Nova generacija studenata uveriće se da su autonomija univerziteta i akademski integritet neprikosnovene vrednosti, pa će razumeti da njihov upis mora da sačeka okončanje studentskih blokada. A blokade će se završiti kada se ispune studentski zahtevi.
Autor je asistent na Institutu za socijalnu medicinu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Peščanik.net, 07.06.2025.
NADSTREŠNICA
