Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

To da ne treba, tačnije, da ne smemo da verujemo izjavama političara koje nisu potkrepljene dokumentima, to smo valjda naučili do sada. Jer te izjave prenose mediji od kojih ogromnoj većini ne treba verovati. Jer prenose samo ono što im se kaže i ne postavljaju pitanja. Ako im nije rečeno šta treba da pitaju. Čini se, međutim, da su i političari shvatili da mi ne verujemo njihovim izjavama, pa su spremili drugu liniju odbrane – dokumente kojima ne treba verovati.

Kako ni meni ne treba verovati, ilustrovaću ovo sa par sličica i dokumenata.

Primer br. 1. Mediji prenose izjavu: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da ne postoji bilo kakav obavezujući ugovor na osnovu koga se plaćaju usluge savetovanja Vlade Srbije, te da se za to ne plaća ni jedan dinar, prenosi Tanjug. Na pitanje novinara da prokomentariše to što je premijerka Ana Brnabić ranije rekla da je angažman Tonija Blera za savetničke usluge samo nastavak prakse koja je uvedena dok je Vučić bio premijer i pitanje da li je potpisan bilo kakav dokument, pošto u vladi kažu da ugovora nema, predsednik je rekao: „Mi nemamo nikakav ugovor tog tipa, jer ne plaćamo ni dinar. Nisam vas tada slagao, niti ja, niti Ana Brnabić“. Istakao je da se pro bono od pojedinih veoma stručnih ljudi dobija podrška i pomoć i zahvalio im na tome. „Ali, pošto su i tada mnogi lagali kako plaćamo milione i milione… kažem da ne plaćamo ni dinara i da zato nema nikakvog ugovora sa bilo kakvom finansijskom prestacijom (predmetom obaveze)“, ponovio je Vučić.“

Ako ugovori ne postoje, logično je da se ne mogu objaviti, zar ne? Ali dokumenti bi da se umešaju u stešnjeni prostor između izjave i logike. Kada vam neko traži dokumente, po Zakonu o slobodnom prostupu informacijama od javnog značaja, možete da mu odbijete zahtev, da mu dostavite dokumente ili da odgovorite da dokumenti ne postoje i stoga ih ne možete dostaviti.

Transparentnost Srbija već pet godina pokuša da dobije od Vlade Srbije dokumente – pomenute ugovore „koji ne postoje“, a u vezi sa dvadesetak ljudi koje smo u medijima identifikovali kao osobe koje su predstavljane ili su se same predstavljale kao savetnici Vučića ili savetnici vlade. Slali smo zahteve u nekoliko navrata, gotovo posle svakog izbora nove vlade sa starim premijerom – Vučićem. Dobili smo odgovor samo jednom, kada je greškom zahtev bio neprecizno formulisan. U avgustu 2016. traženi su „Ugovori o angažmanu domaćih i inostranih savetnika Vlade RS u periodu od uspostavljanja Vlade RS juna 2014. godine do dana podnošenja zahteva“ i „Pravni osnov za angažman domaćih i inostranih savetnika Vlade RS u periodu od uspostavljanja Vlade RS juna 2014. godine do dana podnošenja zahteva“. Ubrzo je stigao odgovor da Vlada Srbije ne poseduje dokumente sa traženim informacijama jer ne postoje savetnici Vlade Srbije.

Odmah potom poslat je novi, precizno formulisani zahtev, u kome su traženi „Ugovori o angažmanu domaćih i inostranih savetnika predsednika Vlade i svih potpredsednika Vlade Srbije od izbora Vlade Srbije 27. jula 2012. do 27. aprila 2014. godine i o savetnicima predsednika Vlade Srbije od izbora Vlade Srbije 27. aprila 2014. godine do dana podnošenja zahteva“, kao i „Pravni osnov za angažman domaćih i inostranih savetnika predsednika Vlade i svih potpredsednika Vlade Srbije od izbora Vlade Srbije 27. jula 2012. do 27. aprila 2014. godine i o savetnicima predsednika Vlade Srbije od izbora Vlade Srbije 27. aprila 2014. godine do dana podnošenja zahteva“.

Odgovor nije stigao, poslata je i urgencija, bez odgovora.

Mnogo je lakše, što bi rekao Božo Koprivica, „klepetati“ nego potpisati dokument u čiju bi se verodostojnost moglo posumnjati.

Bar tako deluje, jer smo se uverili da ni dokumentima više ne može da se veruje. Nagledali smo se svega i svačega – od čudnih potvrda izvađenih iz arhiva misterioznih visokoškolskih ustanova, do državnih ugovora koji ne sadrže najvažnije podatke, a kojima se mahalo kao dokazom transparentnosti.

Primer br. 2. Danima bukti požar na Staroj planini u teško dostupnim ili, za vatrogasce i vozila, nedostupnim predelima. U (malobrojnim) medijima i na društvenim mrežama povremeno se čuje pitanje šta se dešava sa ruskim avionima iz „humanitarnog centra“ u Nišu, za koji zvaničnici tvrde da je otvoren upravo zbog dejstvovanja u slučajevima kao što je ovaj požar.

Vlada Srbije, petog dana od izbijanja požara, donosi odluku da uputi zahtev Vladi Ruske Federacije za angažovanje aviona koji je smešten na aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu, u trajanju od tri dana. Vlada istom odlukom odvaja 22,5 miliona za realizaciju ove odluke, uz dodatnu napomenu da će se visina naknade troškova u slučaju angažovanja „predmeta međunarodne pomoći na zaštiti i spasavanju“ (aviona i posade, valjda) opredeliti na osnovu vrste angažovanja, posebnom odlukom vlade.

Dan kasnije, 1. novembra, iz medija saznajemo da je predmet međunarodne pomoći, avion Iljušin 76, koji je bio smešten na aerodromu u Nišu, sleteo na aerodrom u Nišu. Požar je, prenose pojedini mediji, do tada već ugašen ili stavljen pod kontrolu.

Nema požara, nema angažovanja, možda će ostati troškovi, ali treba li sumnjati da ni o njima neće biti dokumenata.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 02.11.2019.