Brzina kojom su se pojavile reakcije u Srbiji na tek donetu presudu u slučaju Tužilac protiv Milutinovića i ostalih je zapanjujuća. Ovo se naravno ne odnosi na uopštene komentare o ključnim delovima presude u kojima komentatori s pravom raspravljaju o značaju utvrđivanja odgovornosti srpskog političkog vrha za zločine počinjene na Kosovu krajem devedesetih. Ovakve odmerene komentare, date s velikom rezervom, ponudili su oni od kojih se to i očekivalo; pravni stručnjaci poput profesora Vojina Dimitrijevića i profesora Tibora Varadija, koji su svesni složenosti jednog pravnog dokumenta kakva je presuda od 1700 strana. Moj komentar se pre svega odnosi na one koji su pohitali da presudu okarakterišu kao rezultat političkog procesa i koji su u već dobro poznatom kalimerovskom stilu istakli nepravičnost Haškog tribunala. Ne mogu, a da ne uočim ironiju u takvim reakcijama, naročito kada se ima u vidu da su došle od jednog diplomca fakulteta političkih nauka, ekonomiste i fizičara. Mogu li njihove reakcije na presudu od 1700 strana koje su se pojavile u roku od nekoliko sati biti bilo kakve druge prirode osim političke?
Svakako da neću pokušati da slažem bilo koga tvrdeći da sam bio toliko revnostan da sam za 24 časa uspeo da temeljno proučim presudu objavljenu u četiri toma na više od 500 strana. I ja ću se, kao i moje kolege, ograničiti na one delove presude koje smatram ključnim, naročito na deo koji se tiče akcija državnih organa Srbije i Jugoslavije usmerenih protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Neki komentatori su već ukazali na to da bi ovi nalazi mogli imati određenu težinu u postupku koji se trenutno vodi po zahtevu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija pred Međunarodnim sudom pravde. Stoga ovde neće biti reči o individualnoj krivičnoj odgovornosti šestorice optuženih, već o preliminarnim pitanjima koje je Tribunal utvrdio na putu ustanovljavanja individualne krivične odgovornosti. Dakle, ovde će biti reči samo o prva dva toma presude.
U uvodnim paragrafima presude u kojima se Veće pozabavilo istorijskim kontekstom krize, zaključeno je da su ustavni amandmani iz 1989. godine „ukinuli suštinsku autonomiju“ koju su prethodno uživale pokrajine Kosovo i Vojvodina (uprkos svedočenju „ustavotvorca“ Ratka Markovića koji je u svom svedošenju tvrdio suprotno). Čini mi se da profesor Marković ne bi mogao da nađe značajnu podršku za svoju tezu o „redistribuciji kompetencija“, kako on opisuje ustavne amandmane. Zapravo, sa ovim se nije složio ni sam Lukić, jedan od osuđenih, o čijoj se koži u ovom postupku i radilo. Dakle, prvi nalaz je dobro poznata činjenica koja je u presudi samo potvrđena.
Veće dalje ustanovljava da je kriza zaoštrena sprečavanjem kosovskih parlamentaraca da uđu u parlament, proglašenjem Kosova republikom, raspuštanjem kosovskog parlamenta i kosovskog Ustavnog suda. Ove akcije propraćene su oštrom cenzurom albanskih medija i otpočinjanjem diskriminatorske politike prema Albancima. Ovde se nameće ponovo jedno sasvim logično pitanje. Ima li ikoga u Srbiji ko se ne seća medijskog mraka tokom Miloševićeve vladavine i da li iko veruje da iste, ako ne i oštrije mere nisu bile usmerene ka onima koji su se aktivno zalagali za otcepljenje jednog dela srpske teritorije? Prema tome, ne samo dokazi, već i zdrav razum ukazuju da je i ovaj nalaz jednostavna činjenica. Što se tiče mera diskriminacije, naročito u oblasti obrazovanja i radnih odnosa, prihvaćeni su dokazi o brojnim otpuštanjima usled odbijanja albanskih radnika da prihvate da potpišu „deklaracije lojalnosti Srbiji“, sprovođenje nastavnog plana diktiranog iz Beograda itd. Kao posledica, počele su da se stvaraju paralelne institucije na Kosovu. Takođe su ustanovljeni pokušaji srpskih vlasti da uspostave čvršću kontrolu nad kosovskim institucijama, kao i diskriminatorska politika srpskih vlasti i rastući strah nealbanskog stanovništva od paralelnih institucija i secesionističkih težnji, naročito nakon pojavljivanja Oslobodilačke vojske Kosova.
Veće se tada okreće nalazima o diplomatskim naporima rešenja kosovskog pitanja. Veće uzima kao činjenicu poziciju jugoslovenske vlade da se rešenje kosovskog pitanja mora tražiti u okviru suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i poštovanja svih nacionalnih zajednica na Kosovu, uz oštro protivljenje nezavisnosti Kosova. S druge strane, ustanovljeno je da je kosovska strana zastupala ideju referenduma koji bi vodio nezavisnosti Kosova. Ni u ovome, kao ni u prethodnim nalazima nema nikakve jednostranosti i pristrasnosti. Veće tada zaključuje da su međunarodni pritisci upereni protiv SRJ, naročito kroz sankcije i pretnju NATO intervencijom, doprineli sedanju za pregovaracki sto. Kao glavni medijator bila je postavljena Kontakt grupa, koja je u najranijoj fazi pregovora odbacila mogućnost proglašenja nezavisnosti Kosova. Veće na kraju zaključuje da su svi pregovori, uključujući i one u Rambujeu i Parizu propali krivicom SVE TRI strane (srpske, albanske i međunarodnih posrednika), ističući opstruktivno ponašanje pojedinih lidera OVK. Veće je čak izrazilo neslaganje sa stavom američke administracije toga vremena da je srpska strana, nakon što je albanska strana „prihvatila“ plan iz Rambujea, odbacila mirno rešenje, ističući da je jugoslovenska delegacija u toj fazi pregovora pokazala isti stepen posvećenosti mirnom rešenju prihvatajući mnoge ustupke. Čak je ustanovljeno da „iako bi bilo primamljivo svaliti krivicu za propast pregovora u Rambujeu na Miloševićeva pleća, pravi uzrok njihove propasti je mnogo složeniji (…) Pregled događaja ukazuje da međunarodni pregovarači nisu zauzeli u potpunosti neutralan stav prema pozicijama dve strane i da su zapravo favorizovali kosovske Albance.“ (citat). Veće ide čak toliko daleko da citira tadašnjeg američkog predsednika Vilijema Klintona, koji je izjavio kako on na Miloševićevom mestu ne bi prihvatio ponuđeni sporazum.
Posebna pažnja posvećena je Kosovskoj verifikacionoj misiji. Ustanovljeno je da je jugoslovensko rukovodstvo pod pritiscima i pretnjom vazdušnim udarima u načelu poštovalo uslove primirja, uključujući i povlačenje oko 6.000 naoružanih pripadnika snaga bezbednosti sa teritorije Kosova. Takođe je utvrđena već poznata priča o oružanim aktivnostima OVK u nastalom vakuumu nakon povlačenja srpskih snaga bezbednosti.
Iz ovih nalaza ne može se uočiti ništa drugo do veoma izbalansiran pristup veća prema političkim aspektima kosovske krize. Stoga je potpuno nejasan stav onih koji u nalazima presude vide nekakvu pristrasnost Tribunala. Zapravo, sve postaje jasnije kada se uzme u obzir da su prepričani nalazi opisani na blizu 200 strana presude, a da su se komentari pojavili u javnosti dvadesetak minuta pošto je sažetak presude pročitan, i pre nego što je presuda uopšte postala dostupna javnosti.
Veće se nakon opisa ove opšte slike i iznošenja svog stava o držanju različitih političkih faktora tokom kosovske krize (što je veće učinilo isključivo radi utvrđivanja odgovornosti šestorice optuženih) koncentrisalo na dešavanja tokom NATO bombardovanja i na sukobe srpskih snaga bezbednosti i OVK. Detaljno je utvrđen nivo prisutnosti različitih vojnih, policijskih i paravojnih formacija na Kosovu, struktura komande, operativnost vojnog pravosuđa i disciplinskih organa u okviru vojske i policije. Veće je takođe ispravno odbilo da se upusti u razmatranje terorističke prirode OVK, s obzirom da sa aspekta međunarodnog humanitarnog prava ova kvalifikacija nije relevantna u uslovima postojanja oružanog sukoba za koji je Veće utvrdilo da je postojao u periodu 1998-1999. (Ovde treba imati u vidu da se isti kriterijumi primenjuju na konflikte u Avganistanu i Iraku, gde se pripadnici Talibana i Al Kaede smatraju stranom u konfliktu, bez obzira što je potonja grupa jasno okarakterisana kao teroristička organizacija). Sledeći ove zaključke ustanovljeno je da su pripadnici vojske i policije prevashodno bili angažovani u borbama sa OVK, za koju je Tribunal ustanovio da je kao organizacija bila odgovorna za brojne napade na srpske policijske snage i civilno stanovništvo. Takođe je ustanovljeno da su srpske bezbednosne snage prilično uspešno sprovele akcije suzbijanja aktivnosti OVK sredinom 1998, kao i da je OVK iskoristila vakuum nastao povlačenjem srpskih snaga tokom angažovanja Kosovske verifikacione misije za reorganizaciju i konsolidaciju. Na kraju, potvrđeno je i da su se snage OVK obučavale na teritoriji Albanije.
Veće na osnovu raspoloživih dokaza nije bilo spremno da iznese sud o postojanju zločina tokom 1998. godine. Među incidente koji nisu okarakterisani kao kriminalni usled nedostatka dokaza ubrajaju se i masakri u Drenici februara i marta 1998, „Jašari incident“, razaranje Dečana oko Uskrsa 1998, operacije tokom „letnje ofanzive“, razaranja u Suvoj Reci itd. Svi ovi incidenti okarakterisani su kao „mogući legitimni odgovori na operacije OVK“, iz prostog razloga što nisu postojali direktni dokazi da su srpske snage postupale protivno međunarodnom humanitarnom pravu narušavajući princip proporcionalnosti i razlikovanja civilnih od vojnih ciljeva. Ipak, incidenti u Drenici iz avgusta 1998, Mališevu i Gornjem Obrinju okarakterisani su kao prekoračenje upotrebe nužne sile i narušavanje principa razlikovanja, usled čega su brojni civili poginuli, a imovina uništena.
No, i ovo je promaklo onima koji su pohitali da se još jednom oslade pristrasnošću Haškog tribunala, najverovatnije zato što nisu imali vremena da pročitaju narednih 150 strana presude za 20 minuta, koliko im je bilo potrebno da donesu svoj sud o njoj.
Potom se presuda bavi incidentima tokom zime 1998. i 1999. godine, počevši od kršenja primirja provociranog „vojnim vežbama“ srpskih snaga oko Podujeva. U vezi sa ovim incidentom, Veće je zaključilo da su srpske snage dejstvovale protiv pripadnika OVK, a da su pripadnici OVK odgovorili napadom na srpske civile. Uz to, zaključeno je da su srpske snage dopustile evakuaciju ranjenih pripadnika OVK. Veće je takođe smatralo u neku ruku razumljivim strahove srpskog rukovodstva od invazije NATO i pojačanih aktivnosti OVK, usled čega je kršeći prethodne sporazume ono pojačalo vojno prisustvo na Kosovu. Ipak, provokacija u Podujevu je okarakterisana kao namerno kršenje prethodnih sporazuma.
Za razliku od ovih nalaza, veće je našlo da je van svake razumne sumnje ustanovljeno da je, nakon otpočinjanja NATO bombardovanja, albansko stanovništvo bilo sistematski proterivano iz Peći, Dečana, regiona oko Đakovice (mada je istovremeno ustanovilo da prisilno preseljavanje stanovništva iz nekih sela đakovičkog regiona nije dokazano), Reke i drugih mesta. Takođe je ustanovljeno da su srpske snage izvršile masovna ubistva civila i drugih osoba stavljenih van borbe (dakle potencijalnih boraca OVK koji su u momentu ubistva već bili razoružani) na više lokacija. Tela mnogih ubijenih nađena su u hladnjačama na teritoriji uže Srbije. Zaključeno je i da je došlo do masivnog razaranja civilnih objekata i ustanova kulture, mada je u mnogim slučajevima Veće bilo nespremno da razaranja pripiše srpskim snagama usled nedostatka dokaza da su bila neproporcionalna, ili da su uopšte bila izvršena od strane srpskih snaga bezbednosti.
Prema tome, nalaz Veća je daleko od jednostvnog svaljivanja krivice na jednu stranu u konfliktu. U delu u kome se bavilo opštim pitanjima, Veće je zapravo pokazalo izuzetno izbalansiran stav (svakako znatno izbalansiraniji od mog stava koji sam izneo u svojim ranijim tekstovima). Deo presude u kome je ustanovljena odgovornost policijskih i vojnih snaga (koja u presudi Haškog tribunala nije pravno, već činjenično pitanje, jer Tribunal nije nadležan da odlučuje o odgovornosti država i državnih organa već isključivo pojedinaca) potkrepljen je nepobitnim dokazima. Naravno, čitalac bi morao sam da se uveri u ovu tvrdnju tako što će sam pročitati presudu čiji je sažetak već objavljen na srpskom jeziku, a koja će uskoro biti i u celosti objavljena na srpskom, umesto da veruje na reč meni ili gospodinu Dačiću.
Ne pobijajući relevantnost činjenice da su pripadnici najužeg državnog vrha oglašeni krivim za osmišljavanje zajedničkog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio odstranjivanje albanskog stanovništva sa Kosova radi održavanja kontrole nad tom teritorijom, treba se zaustaviti na trenutak i pogledati koje su to činjenice ustanovljene pred Haškim tribunalom, koje bi se mogle iskoristiti u postupku pred MSP. Pre svega, treba imati na umu da ova presuda ni po čemu ne obavezuje Međunarodni sud pravde. Iako se u prethodnom postupku koji je Bosna i Hercegovina vodila protiv Srbije po pitanju genocida videlo da se MSP u mnogome oslanja na činjenične nalaze Haškog tribunala, ovo je jednostavno posledica ograničenog kapaciteta MSP da sprovodi svoju sopstvenu istragu. Kao posledica toga, MSP je u velikoj meri ograničen na razmatranje dokaza koje predstave stranke u postupku. Kada je slučaj već razmatran pred nekom drugom međunarodnom instancom, poput Haškog tribunala, ali i Saveta za ljudska prava UN, UN Komiteta za ljudska prava, Savetom bezbednosti i drugih tela, jasno je da će se sud služiti ovim nezavisnim nalazima. U savetodavnom postupku, kakav je ovaj vezan za Kosovo, situacija je još složenija. Naime, u ovom postupku nema stranaka. Sve države članice UN, kao i druga tela poput UNMIKA, pa i kosovske vlade mogu da daju svoje viđenje činjeničnih i pravnih pitanja. U takvoj situaciji, nalazi Haškog tribunala, iako važni, predstavljaju jedan od mnogobrojnih izvora informacija.
Druga stvar koja treba da bude razjašnjena je da je pitanje koje se nalazi pred MSP pravne prirode, te da će većina argumenata biti pravni, a ne faktički navodi. Zapravo, pitanje legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova predstavlja izuzetno komplikovano pravno pitanje koje pliva u vrlo mutnim i nejasnim vodama međunarodnog prava i koje je moguće posmatrati iz najrazličitijih uglova. Luksuz prejudiciranja koje je stanovište ispravno, ili bolje reći, za koje će MSP reći da je ispravno, imaju političari koji su isforsirali ideju upućivanja tog pitanja Međunarodnom sudu, ali ne i oni kojima je profesija tumačenje normi međunarodnog prava. Ipak, mogu se nazreti dve osnovne struje pravnih argumenata koje će se naći pred MSP. Prva, ona na koju će se verovatno oslanjati Srbija, biće bazirana na teoriji suvereniteta i teritorijalnog integriteta kojim je zabranjena nasilna promena granica. Druga, koju će verovatno favorizovati albanska strana i one zemlje koje su podržale nezavisnost Kosova, koncentrisaće se na pravo na samoopredeljenje naroda, uključujući i pravo na otcepljenje pod određenim ekstremnim uslovima.
Ovo ne znači da činjenice ne igraju nikakvu ulogu u ovom postupku. Naprotiv, pravni argumenti se u velikoj meri grade na različitim činjeničnim osnovama. Na primer, nakon što se, rasprave radi, ustanovi da pod određenim uslovima pravo na samoopredeljenje sadrži u sebi i pravo na otcepljenje, što je pravno pitanje, Sud bi morao da utvrdi postojanje tih posebnih uslova, što je pitanje činjenica, a ne prava. Ova presuda nesumnjivo u nekoj meri ide u prilog zastupnicima teorije samoopredeljenja. Ima li ekstremnijih uslova od rasprostranjenog činjenja masovnih zločina protiv manjinskog stanovništva u cilju menjanja etničke geografije određenog područja? No, stvari nisu tako jednostavne. Tribunal je utvrdio da su vlasti Srbije pokušavale da nađu političko i mirno rešenje, ali da je značajnu ulogu u propasti tih napora igrala albanska strana. Tribunal je sugerisao i pristrasnost određenih međunarodnih faktora. Tribunal je takođe ograničio tu rasprostranjenu kampanju vršenja masovnih zločina na tromesečni period NATO intervencije. Iako ovo ni u kom slučaju ne umanjuje odgovornost Srbije kao države za ono što se dešavalo na Kosovu devedesetih, pitanje je da li će to biti dovoljno da pruži validne osnove za proglašenje prava na otcepljenje, naročito kada se imaju u vidu proterivanja i progoni koje su izvršile snage OVK protiv nealbanskog stanovništva (a koje je Tribunal takođe notirao u presudi). Ova presuda dalje sugeriše i određenu odgovornost države Albanije za tolerisanje „revolucionarnih aktivnosti“ protiv strane države na svojoj teritoriji, kao i za davanje aktivne podrške ustaničkim snagama, što takođe predstavlja međunarodni protivpravni akt koji povlači odgovornost države. Iako se u savetodavnom mišljenju neće razmatrati odgovornost bilo koje države za protivpravne akte, ova činjenica takođe može biti od značaja kako bi se predstavila ozbiljnost sukoba i pokazalo da situacija nije bila tako crno-bela kako se obično predstavlja.
Upravo doneta presuda Haškog suda kao dokaz pred MSP pre otvara mogućnost Srbiji da uspešnije zaigra na terenu samoopredeljenja, nego što donosi išta značajno novo za one države koje se zalažu za nezavisnost Kosova. Prvo, ova presuda diskredituje pregovore svaljujući krivicu na sve tri strane, ali izdvajajući pristrasnost međunarodnih faktora kao važan činilac za propast mirovnog procesa. Drugo, ova presuda negira ili makar ne ustanovljava ono što se često sugeriše, a to je da je Srbija činila masovne zločine nad albanskim stanovništvom pre otpočinjanja NATO bombardovanja. S druge strane, ona potvrđuje ono što je sada već deo opšteg znanja o situaciji na Kosovu devedesetih – rasprostranjenu diskriminaciju albanskog stanovništva i teške zločine nad albanskim stanovništvom učinjene tokom NATO intervencije. Kako će ovu novu situaciju timovi zainteresovanih zemalja iskoristiti, ostaje da se vidi.
Ono što Srbiji preostaje je da na trenutak prestane da posmatra presude Haškog tribunala kroz političku lupu i sa prezirom, a da o događajima iz devedesetih ćuti i negira ih. Ubistva, silovanja, proterivanja, pljačka i paljevine nisu činjenice koje, ako su dokazane, kvare „taktiku“ našeg pravnog tima i smanjuju mu mogućnost za dobijanje još jednog u nizu međunarodnih postupaka. To su činjenice koje u svakom moralnom biću treba da izazovu prezir prema ljudima koji su te zločine činili i da pomognu Srbiji da se suoči sa tim zločinima i distancira od njih. U protivnom, neće biti zajedničkog života Srba i Albanaca, ni u zajedničkoj državi, ni u odvojenim državama, ni u EU, ni na istoj planeti. Kako se albanska strana suočava sa zločinima koje su u njihovo ime učinili pripadnici OVK, zaista ne bi trebalo da to isto bude problem u Srbiji. Nakon što izvadimo deblo iz svoga oka, možda ćemo lakše moći da vidimo šta se to tačno nalazi u njihovom – trn ili šuma.
Peščanik.net, 01.03.2009.
