Diktator se premešta iz šatora u šator i time simbolički premešta centar vlasti arbitrarno i bez plana – što i sam kaže: tu pokretna ambulanta, tamo škola, onde tri kilometra, sve je dobro, gde god može da se raspreda o mnogo većim dostignućima. Verovatno i ekonomski povoljnije, jer samo oni koji se uguraju pod šator dobiju dnevnice i mrvice. Ključni su naravno vučimediji, koji stvar rastegnu do rijalitija. Heterotopija tako doprinosi potpunom sluđivanju: dok oni loču, specijalci bacaju na zemlju starca koji se razbesneo na internetu, diktator sve voli ali ih pobeđuje batinama. I naravno, izvolite na dijalog. „Ko si bre, ti“ označava kako dijalog deluje: naivci koji veruju da je to anonimno odmah su pitali nešto o ustavnosti diktatorovog predsedničkog položaja, odgovor nisu dobili, ali specijalci znaju ko su i gde su. Ostala pitanja bolje da se fokusiraju na komšijinu kravu. Kapilarni sistem zastrašivanja i potkupljivanja sada radi i u obrnutom smeru – lokalni prenosioci naredbi moraju da učvrste sistem, čime bi se i uštedelo u predizbornoj kampanji. Možemo se do besvesti tešiti time da su to očajni potezi, što je tačno, ali to ne menja na stvari: masovna narkoza ne pokazuje znake jenjavanja.
Istorijske paralele pokazuju da visoka stanja masovne narkoze zahtevaju u nastavku gvozdeno stezanje institucija terora da bi se zanos pretvorio u patološku pasivnost i pokornost, stanje u kojem više nije potrebno davati ustupke, plaćati (prividno) nagrade i razvijati heterotopiju. U slučaju još jedne krađe vlasti, sve će se ograničiti na EXPO i uobičajenu pijačnu aktivnost, stezanje kaiša i ukratko, drugi čin, tinjanje zapleta, sve do trećeg čina… kad opaljuje puška što visi na zidu od prvog čina. U drugom činu, diktatura će živeti na arhivima koje je sakupila od lakovernih cinkaroša, koncentrišući dejstvo na sudstvo, prosvetu i kulturu. Izvesno će doći do velikog talasa iseljavanja svake, pa i tehničke inteligencije, medijski prostor i kulturna aktivnost jako će se zgužvati. Na prosvetu, koja već sada trpi najjače pritiske, diktatura bolje da ne računa, jer će svaka nova generacija mladih znati šta treba da pročita. Ovo ne navodim napamet: upravo to se dešavalo u Grčkoj za vreme vojne diktature. Medijski prostor sveo se na jedne novine, fudbalske časopise i nešto kao o starletama – tu Vučićeva diktatura ima prednost sa komercijalizovanom pornografijom – tehničari, sa sve televizijskim, pobegli su, ostala je jeftina zabava umesto pozorišta, veliki segmenti kulture jednostavno su zabranjeni. Što se interneta tiče, primer optuživanja Radića jasno pokazuje koliko je cinkaroška kultura uz koruptivne bogataške digitalno/elektronske mreže uništila svaku privatnost. Prave mogućnosti skrivanja i uspešnih zavera moraju da uspešno vladaju potpunom transparentnošću i istovremeno potpunom staroanarhističkom neprozirnošću.
Kako sam već prorekla kako će izgledati pobuna krajem oktobra 2024. na konferenciji koju je Crta organizovala, mogla sam sebi priuštiti i ovaj ispad: razvoj cinkaroške kulture, masovna narkoza sa heterotopijom i svi znaci pravog terora moraju pokrenuti ozbiljno razmatranje strategija, koje i treba da u javnosti deluju haotično, razdrobljeno, nesposobno – što duže, to bolje. Ukoliko bude mira, naravno.
Verbalno jahanje uveliko se završilo pravim jahanjem specijalca na starcu, bačenom na beton. Nedavno, neko „dete“ je naletelo kolima na devedesetogodišnjeg starca, sasvim nedavno je dvadesetak klinaca pretuklo poznatog književnika. Svi sem žrtava biće ili već jesu pušteni, pomilovani, pohvaljeni. Starci, jedino što vam preostaje, jeste da budete pokorni, da hvalite Njega čim ugledate kameru i mikrofone i Gocu, kanite suzu, uvek dobro dođe… ali u glavi još imate svoje carstvo, svoje čadore, uspomene, svoj nikad dovoljno plaćen život, dok se može, dok cinkaroši nisu zatamnili nebo, zabijte im čiviju, glasajte kako vam sve što vidite šapuće…
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
