Tekst Uskoci i hajduci povukao sam nakon pretnji da će se njegov sadržaj demantovati selektivnom primenom spornog Zakona o informisanju. N. Samardžić
Da, pa šta?
To je razlog da se javno iznet stav o nečemu povuče nakon pretnji, a zatim se da javno objašnjenje (izvinjenje) o tome (pretnjama) i tako sačuva „integritet“? U daljem tekstu svog „objašnjenja“ N. Samarđžić vešto demonstrira istrajnost svojih ubeđenja (bez obzira na pretnje), istovremeno se distancirajući od sebe samog, e da bi dao do znanja da nema potrebe za pretnjama.
I nema!
Balkanskom intelektualcu nije potrebno pretiti. To rade samo diletanti. Oni pravi poznavaoci znaju da balkanski intelektualac sam zna da prepozna liniju iza koje su moguće neugodnosti – a to je neugodno.
Sudeći po sebi (a po kome bih), uveren sam da se ne mogu menjati. Moguće je da kukavica živi u zabludi i da je on u stvari veoma hrabar, samo treba da dođe u situaciju da to otkrije. Ne znam, moguće je, ali ja u to ne verujem. Moguće je možda i da glup čovek živi u strašnoj zabludi, da je potpuno nepravedan prema sebi i da je u stvari veoma pametan. Moguće je, ali ni u to ne verujem. To ne znači da sam u pravu, to samo znači da sam ja takav i da se ne mogu menjati.
Nikola Samardžić je zadnjih godina u svojim tekstovima ne samo demonstrirao da se neko zaista može promeniti, već je našao snage i da javno izrazi žaljenje zbog nekih svojih ranijih ubeđenja. Ja koji ne verujem, poverovao sam. Jer ako ja nešto ne mogu, eto može neko drugi, neko ko je dovoljno jak. Ja nisam, samo to je u pitanju.
I najzad, zašto ne bih poverovao Nikoli Samardžiću kada sam poverovao Biljani Srbljanović, a o Veranu Matiću i svim ostalima iz „kruga intelektualaca“ koji su bili okupljeni u Pogled-ima i da ne govorim.
Dakle, moguće je. Sve do onog trenutka koji se čeka, trenutka kada kukavica očekuje da otkrije da je zapravo junak.
Zato našim intelektualnim nije potrebno pretiti. Treba ih pustiti da pronađu svoj „trenutak“.
Jedan „mali“ Milan Pantić je u provincijalnom prostoru isto tako provincijalnih pretnji „prepoznao“ svoj trenutak. Bio je takav kakav je bio, njegov trenutak. Jer čovek se, kažem, ne menja. I zato je Milan Pantić bio spreman da ga dočeka. I bude ubijen. Nikola Samardžić pak, budući neprovincijalan, odlučio se na objašnjenje izvinjenja. Što bi još jedan balkanski intelektualac rekao – oksimoron.
Naravno da ne prebacujem Nikoli Samardžiću bilo šta. Samo mi je malo krivo. Mislim, već mi je dovoljno neugodno što imam takvog predsednika, takvu političku elitu, što pripadam ovoj kulturi i ovom narodu, previše je svega toga, a uz to moram da mislim i na svoj „trenutak“. Moram biti spreman. Kako već rekoh, previše je neugodnosti, e da bih posle krenuo još i da objašnjavam.
Ko će ako neću ja, kad ću ako neću sad?
Branislav Guzina
Autor je filmski reditelj iz Beograda.
Građanski parlament, 06.12.2009.
Peščanik.net, 06.12.2009.