Kišno popodne u Londonu, od snega ni traga, sumorna omorina i magla. Na svu sreću, lokalna dnevna politika, neiscrpna sapunica nastanjena vrhunskim stručnjacima za zamajavanje populusa, u izvanrednoj je formi jer ko bi se po ovakvom danu bavio ubistvima i kidnapovanjima koje je naručila država, greed-is-good ideologijom neregulisanog tržišta, industrijom zemljotresa, dronova i invazija i ostalim depresivnim temama.

Umesto toga, već danima se vode ljute polemike, demokratski parlamentarno, o homoseksualnim brakovima – pitanju o kojem više od dve trećine građana ima sasvim jasan stav (da, moraju se ozakoniti), koje je zapravo društvo godinama raspravljalo, rešavalo, razrešilo i odlučilo davno (dakle ostaje samo puka formalnost pisanja zakona). Svašta se moglo čuti, ekstremna homofobija u samom vrhu Konzervativne partije, automatizovani premijer u pokušajima da istovremeno brani religioznu zatucanost i liberalnu realnost, čak i lokalna verzija klovna sa uverenjem (zamislite Vuka Jeremica za desetak godina, uštogljenog i mršavog) kome je glavni argument protiv da u njegovom seoskom pabu u prebogatom, prebelom, pregentrifikovanom Kentu, niko ne misli da je to dobra ideja.

Nesnađena u cirkusu i u pokušaju da umiri torijevce skrhane brigom za svoju, našu, najvažniju crkvu, ministarka za jednakost (equalities minister) predložilia je dodatak zakonu po kojem Engleska i Velška crkva i dalje ne mogu da obavljaju venčanja takve vrste, za razliku od ostalih priznatih verskih organizacija. Zamišljam je kako danas otvara novine uz doručak i doživljava nervni slom – taman su se svi malo primirili, ni opozicija nema šta više da doda, kad Crkva Engleske i Crkva Velsa su u „potpunom šoku“ zbog takvog predloga! Njih niko nije o tome ništa pitao, prosto su zaprepašćeni i pomalo zgroženi.

No život ide dalje. Prekjuče su objavljeni obrađeni rezultati prošlogodišnjeg popisa, zaista izuzetno zanimljivo. Struktura britanskog društva se suštinski menja, broj hrišćana drastično opada (manje od 60%), broj emigranata drastično raste (svaki osmi Britanac nije rođen u Britaniji, svaki sedmi nije belac), broj visoko obrazovanih takođe (svaki treći ima fakultetsku diplomu), broj nevenčanih parova koji žive zajedno veći je od od broja onih koji su venčani i tako dalje. Negde u masi fascinantnih brojeva takođe se spominje i činjenica da u celoj toj gunguli svetova u samo 4% domaćinstava niko ne govori engleski kao glavni jezik, a u 1% niko ne govori engleski.

Važne stvari. Prvi je rešio da reaguje vođa opozicije, laburista, Ed Milliband. Njegovo izlaganje je ništa manje nego virtuozno, dug i naizgled konzistentan niz zvučnih izjava, pažljivo ciljanih da podilaze svakome, neverovatno uspešno ignorišući svako iz gomile bitnih novih saznanja o društvu koje predstavlja. Kad se pažljivo pročita, suština izgleda otrpilike ovako: svi treba da pričaju engleski (poruka za desnicu), a to znači da svim emigrantima treba pružiti podršku (poruka za levicu), jer svi znamo da je snaga naše nacije (desnica) u našoj različitosti (levica), iako imamo problema sa imigracijom koje treba rešavati (desnica), rešavamo ih da bismo lepše živeli svi zajedno (levica), tako što ćemo integrisati strance (desnica) ali naravno da se oni ne odriču svoje tradicije i kulture (levica) i tako redom, besmisleno izazivajući morsku bolest. On naravno najbolje zna o svemu tome jer su njegovi roditelji Jevreji, izbeglice iz nacističke Nemačke, a i to je vrlo zgodna prilika da se malo šutne britanska prokazana ekstremna desnica, to uvek dobro prođe, a i trebalo bi da nam je iz toga jasno da nam se samo pričinjava da je to što priča ipak najobičniji nacionalizam. Nezaobilazno, tu se nađe i duboki, grunfovski uvid u suštinu problema, koji objašnjava zašto obavezni časovi engleskog jezika postaju okosnica programa laburista: „Ako kanimo razgovarati, moramo pričati istim jezikom“. Iznad svega impresionira uverenost, hrabrost i odlučnost u izlaganju ovog genijalnog novog pristupa.

Premijer, Cameron, se po pitanju popisa još nije izjasnio, nije bilo potrebe, umesto toga se javio iz Brisela da bi, pokazujući u dahu ko je tu zapravo virtuoz, besno objasnio da je za sve kriva prethodna, laburistička vlada. Nije bilo prilike da se izjasni šta je to za šta su krivi, osim da je nešto u vezi sa imigracijom.

Njegov mlađi koalicioni partner, beskičmeni Nicholas Clegg, vođa Liberalnih Demokrata, odlučio je da je red da se i on oglasi, ali po pitanju o kojem se žustro diskutovalo davne prošle nedelje. Razmislio je o svemu dobro, i on misli da bi bilo fer i pametno ipak uzeti u obzir naučna istraživanja o efektivnosti rata protiv droga (za razliku od Camerona, koji ne misli).

A još nije ni vreme za čaj.

E-novine, 14.12.2012.

Peščanik.net, 16.12.2012.