Radio emisija 30.04.2004, govore: Végel László, Nebojša Popov, Latinka Perović, Branko Vučićević, Vera Ranković, Drinka Gojković.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Evo nama, blago nama, još nekoliko dana praznika. Sutra će ponosni narod na prvomajske uranke. Gušiće se Košutnjak i Avala od roštiljskog dima. Odmaraćemo se od natčovečanskih napora koje smo nesebično ulagali u suprotstavljanje evropskim vrednostima koje od nas ište Brisel.
Istog dana, Slovenci, Slovaci, Česi, Mađari i pripadnici drugih podaničkih naroda, proslaviće svoj ulazak u EU.
Milan Kundera je negde napisao da je septembra ’56. godine direktor mađarske državne novinske agencije, i to nekoliko minuta pre nego što je ruska artiljerija počela da puca u njegovu kancelariju, poslao u svet očajnički teleks o ruskoj ofanzivi na Budimpeštu. Depeša se završavala rečima: “Poginućemo za Mađarsku i Evropu.” “Da li se Solženjicin, demaskirajući komunističko nasilje, poziva na Evropu kao osnovnu vrednost zbog koje vredi umirati?”, pita se Kundera i odgovara: “Ne. Rečenica – poginuti za otadžbinu i Evropu, nezamisliva je u Moskvi, ali je zamisliva u Budimpešti ili Varšavi.”
Mađari su prizivali Evropu i ona se odazvala. Zato će se naš svet od sutra završavati na Horgošu, a iza Horgoša počinje zemlja zmajeva, u koju se ne može bez Šengenske vize. Utešno je što nam vize nisu potrebne za Tongo, Arubu, Benin i Belize i daleku ali slobodarsku Papuu Novu Gvineju. Jedino, srce malo boli što će Hrvati na leto postati kandidati za članove Evropske unije.
Svetlana Vuković: Teofil Pančić za nedeljnik Vreme:
Pre neki dan me je pozvao dopisnik mađarskog državnog radija, s molbom da za njegove slušaoce iznesem svoje utiske o raspoloženju građana Srbije glede činjenice da susedna Mađarska i još niz istočnoevropskih zemalja, među njima i oni izgladneli i odrpani bečki konjušari iz Slovenije, od 1. maja postaju punopravni članovi Evropske unije.
Ono što sam pokušao da dočaram slušaocima mađarskog radija jeste otužni fakat da ti famozni građani Srbije na prvomajski prijem buljuka nešto ozbiljnijih istočnoevropskih zemalja u Evropsku uniju, ne gledaju ama baš nikako. Niti im je drago, niti im je krivo. Ako ćemo pravo, oni su uglavnom blaženo nesvesni da se nešto važno događa.
Ovdašnjoj kolektivnoj svesti ovo pitanje je egzotičnije od krucijalne dileme – ima li vode na Marsu, kad će Srbin u kosmos, kad ga Rus povede sve cupkajući ga na kolenu, može li se šta gođ uraditi po pitanju naknadne revizije nepravedne sudijske odluke o pobedniku viteškog boja protivu nekrsta na polju Kosovu.
E, kada sve to raščivijamo, plus goleme probleme oko četnika i partizana, ćirilice i latinice, Zvezde i Partizana, Cece i Jellene, Exita i Zaječarske gitarijade ecetera, možda ćemo stići da se pozabavimo i tim trivijalnim i drugorazrednim pitanjem.
Prava je tragedija, upravo antičkih dimenzija, u tome što su ovde pogubljeni i svečano zatrpani, uz udruženo metanisanje i popova i komesara, svi bitni standardi i kriterijumi, što smo u svom strmoglavu izgubili čak i svest o tome da smo nešto izgubili.
Da to nije tako, ovih dana bismo na ulicama naših gradova gledali srcelomne masovke, sa ljudima koji se hvataju za glave, ridaju i jauču, očajni što smo zahvaljujući vlastitom pregalaštvu u 90-tim, ali i dan-danas, ponovo ostali sa pogrešne strane ‘gvozdene zavese’. Ovako: seci uši – krpi dupe i udri brigu na veselje. Biće uvek ‘leba i masti, osim ako ih ne bude. Zbog svega ovoga, prvomajska klasa evroregruta ovde je savršen nedogađaj, nešto što ne postoji.
Svetlana Lukić: A nas će, kako je krenulo sa novom vladom, izbaciti iz Saveta Evrope. U Strazburu su nam ovih dana poručili da delegati SRS-a i SPS-a nisu poželjni u evropskom parlamentu, jer su njihovi šefovi optuženi za najstrašnije ratne zločine. Reformisani, pripitomljeni Toma Nikolić je izjavio da se i takve stvari mogu očekivati gde god su Hrvati i Slovenci.
Jeste, i vojvoda Žan-Mari Le Pen je sedeo kao poslanik u evropskom parlamentu. Njega su tamo podnosili, a ove naše neofašiste i rasiste neće. Mala razlika je u tome što Le Pen nije optužen za genocid, a i prošlog meseca je u Parizu uhapšen zbog podstrekivanja rasne mržnje. A ovaj naš će postati šef države, a onda će ga, kad se još malo politički prekali, naslediti Bogoljub Karić, čiji će prvi potez kao predsednika, kako je rekao, biti da se prestane sa uvozom zelene salate i da je “naš Srbin sadi, kao što je sadio uvek. To će biti moj najprvi potez”, rekao je Karić.
U ovoj zemlji više nema ko da poludi. Nije ni čudo što ovako vitlamo po svetu kao kamikaze bez padobrana, zaključani u kabinu, ali iznutra, sa gorivom samo u jednom pravcu. A naravno, samoubilačku misiju svakog dana blagosilja neki vladika.
Mitropolit Amfilohije je propustio još jednu dobru priliku da ućuti. “Ima indicija”, rekao je u Podgorici svom narodu, “da su na Palama sveštenika Starovlaha i njegovog sina linčovali pripadnici SFOR-a, među kojima su bili Muslimani, Slovenci i Hrvati. Zato je taj zločin nad njima i bio tako brutalan”, reče Amfilohije i dodade: “Ne verujem da bi jedan Evropljanin imao toliko mržnje prema nekom ko je nevin.”
Toma Nikolić da postane predsednik, a Amfilohije patrijarh i eto nama ostvarenja drevnog ideala o simfoniji cara i sveštenika. Mada, ni ova sadašnja kombinacija, sa Koštunicom, od ideala nije daleko.
A naš zastrašujuće nesposobni premijer primetio je juče da izgleda da su građani malo uznemireni pojavom Crvenih beretki u sudnici. Njegov mladi lav Bakarec kaže da će se majice sa vučjom glavom uskoro prodavati na ulicama, što će biti posledica publiciteta koji smo dali tom događaju. To je na tragu čuvenog DSS-ovog stava da je istina sama po sebi štetna i da se iznošenjem u javnost šteta samo uvećava.
Predsednik vlade se juče odmarao od uloge neizlečivog melanholika kome nije ni do čega, a koji bi na pitanje: “Kako si, brate Vojo?”,rekao: “Ne pitaj, sestro. Zdrav sam a bolan.”
Izneo je juče plan za Kosovo, sve sa mapama. “Srbija ovo mora da uradi”, reče, “zbog sebe, ali i zbog Evrope, kojoj pripada suštinski, mada još ne formalno.” Pozivao se na uspeli multietnički eksperiment, koji je, kaže, uspeo na jugu Srbije. A u isto vreme, Riza Halimi se žali da već tri meseca niko od srpskih političara nije dolazio na jug Srbije. Gospodin Halimi kaže da ne bi voleo da se ponovi vreme kad su Srbi svoje političare slali do Leskovca, a južno od Leskovca samo vojsku i policiju.
Državnik-pripravnik Boris Tadić počeo je svoju predizbornu kampanju u Americi. Ubeđuje dijasporu i američke činovnike, a misli da nas i ovako i onako ima. Zvanično će predizbornu kampanju početi na Đurđevdan. Eto, i on je prešao na crkveni kalendar. Udvara se Boris svima, pa što ne bi i crkvi.
Dinkić i Labus su se trijumfalno vratili iz posete MMF-u i zakleli da devalvacije neće biti. Daleko bilo, kakva devalvacija. Pa, mumificirani dinar je glavni i jedini politički adut G17 plus.
Ministarstvo prosvete, pod okriljem mraka, sprema novi zakon na školstvu, a u trenucima odmora smenilo je rektora prištinskog univerziteta Gojka Savića i postavilo Radivoja Papovića, koji je bio rektor u Prištini u vreme Slobodana Miloševića. Posle se posvađao i sa njim, jer je Milošević bio suviše mek prema Albancima. Mi smo gospodina Papovića upoznale ’94. godine u Prištini. Sedeo je u kabinetu prepunom srpskih znamenja, sa statuom mnogoruke boginje Šive na svom radnom stolu.
Radivoje Papović: Srbi su ovde mera stvari i svi drugi se moraju ravnati prema tim kriterijumima. To je kriterijum…. To je specijal, to je specijal, moramo da … Javite se, kažite ..na taj drugi telefon ….
A znate šta bi još bilo pogubno? Ukoliko bismo dozvolili takvo obrazovanje od osnovne škole do univerziteta na šiptarskom jeziku, time bismo stvorili jedan nacionalni geto, što bi se zvalo i nehumano i nezakonito i nekorektno. Ko daje nacionalnoj manjini pravo da ona vidi to Kosovo kao neku posebnost? A još manje imaju pravo oni koji i nemaju državljanstvo ove zemlje. A 57%njih nema državljanstvo ove naše zemlje.
Mi smo spremni da im ukažemo, odnosno da im ponudimo, sva građanska prava, i to činimo, a ništa mimo toga, a još manje da im dozvolimo da razmišljaju koliko ih ima ovde na Kosovu. Oni moraju da razmišljaju koliko ih ima u Srbiji. I ovde nema niko više pravo od Srba. Jer vi znate da je XIIi XIII vek posebno uspeće srpskog naroda, koji je omeđio opšte civilizacijske tokove Evrope.
A što se Albanaca tiče, ja želim da vam kažem da 1915. oni kao narod formiraju svoju azbuku, prvi put. Samo ta činjenica je dovoljna. Dovoljno je pokazati, da uporedite trajanje, da na toj relaciji nađete i razlike koje su civilizacijske vrednosti. Oni imaju sva prava kao što mi Srbi imamo ovde na Kosovu, i ne samo na Kosovu nego u čitavoj Srbiji. Ali, oni nemaju sopstvenu državu koju oni zovu Albanija. E, to im mi nikada nećemo dati. Vlasti moraju da rade svoj posao. Tu još postoje neke nerazumne popustljivosti. Problemi su samo u poštovanju zakona. Oni to ne umeju. Oni to ne umeju, civilizacijski ne umeju da poštuju zakon.
Svetlana Lukić: Istog dana ’94. godine, upoznale smo i njegovog tadašnjeg glavnog protivnika, ideologa Rugovinog Demokratskog saveza Kosova, Fehmija Aganija.
Fehmi Agani: Srbija deluje kao država koja se konstituiše protiv Albanaca, koja želi da ih diskriminira. A diskriminacija, obespravljenost se na Kosovu može opipati rukom. I u tom smislu, to nije država Albanaca.
Ukoliko jedna zemlja drži 15 godina jednu regiju stalno u nekim vanrednim stanjima i okolnostima, onda ne može da pretendovati da ta regija bude njen sastavni deo.
Oružani konflikt može nam se jedino nametnuti. Ako nam se konflikt nametne – bože moj, svako ima pravo da se brani. Opasnost od ratnog sukoba nije veštačka, ne stvara se, nego je ona realna. Srbija vodi politiku stalnog terora na Kosovu. A teror je jedan vid neobjavljenog rata. Prema tome, tu nigde čovek ne zna gde je granica, gde će teror prerasti u širi sukob.
A što se tiče spremnosti, pripremljenosti, mi smo nepripremljeni za oružani sukob. Ali, gde su izbili sukobi, tu su se nekako vrlo brzo prestrojili ljudi. Uvek se našao neko ko je doturao oružje. Ne bismo želeli da to bude, ali mislimo da niko ne treba da politiku gradi na pretpostavci da Albanci nisu spremni. Te prema tome, mogu svašta učiniti na Kosovu. Pretpostavljam da su Srbi svesni da ovako više ne može.
Svetlana Lukić: Gospodin Agani je prvih dana bombardovanja izveden iz voza i streljan. Jedan poznati Srbin iz Prištine mi je 2001. godine pričao da su tada greškom ubijeni jedna žena i njena deca, za koje se mislilo da su njegova porodica. A samo su putovali u istom kupeu. Na gospodina Papovića je još ’97. godine, koliko se sećam, pokušan atentat, ali on je preživeo.
Forum za međunarodne odnose počeo je da izdaje časopis. On je promovisan pre dva dana. U prvom broju objavljeni su govori sa okruglog stola – Srbija na raskršću. Naravno, gospođa Latinka Perović odmah je objasnila da metafore o “raskršću” treba zaboraviti to jest, da su nam, ovakvi kakvi smo, svi putevi zatvoreni. Slušate gospodina Lasla Vegela.
Végel László: Setio sam se Tomasa Mana koji je 30-ih godina napisao da demokratija treba ponekad da obuče pancirnu košulju da bi znala da odbrani sebe. Ja ne spadam u one ljude koji bi idealizirali ono što je bilo prethodne tri godine. Ono jeste donelo olakšanje, ali pancirnu košulju demokratija ni za prethodne tri godine nije obukla.
Taj val nacionalizma se nije na izborima ojačao, nego za vreme te tri godine. A niko od demokrata nije uzeo pancirnu košulju da odbrani demokrate. Ja znam samo u Vojvodini šta se odigravalo. To je, nažalost, bila igra – kompromis sa neprijateljem, kompromis sa drugom stranom.
Prema tome, ovo što se desilo sad, to je logičan razvoj i, na kraju krajeva, pobeda antidemokratskog nacionalizma. U tom smislu, ne vidim ni termin demokratski blok, više vidim antidemokratski blok. I tako mi postepeno imamo jednu liniju koja od početka 70-ih godina traje u Srbiji, a to je da Srbija stalno ide udesno.
I sada mislim da smo stigli do tačke kada mora da dođe do sukoba unutar desnice i mora neko da izgubi na desnici. Ni radikali, ni DSS i stranke oko njega, ne osećaju se dovoljno snažni za konačnu pobedu. Čim jedan oseti snagu da može da pobedi drugog, pobediće nemilosrdno i bez pardona.
Ovog trenutka mi imamo vladu koja nije smela ništa da obeća. Ako nije ništa obećala, neće ništa ni ostvariti, ali bar neće biti kriva. Nećete moći da kažete – obećali ste ovo i ono, ali niste ispunili. Ne. Ništa nisu obećali i ništa nisu ispunili. Sada, sa ovom politikom, sigurno, država ide dalje u bankrot. Kako da kažem, ekonomski sloj, industrijalci bez industrije, koji će prisiliti vladu, jer oni ne bi mogli da izdrže međunarodno tržište, oni moraju još pet-deset godina da se obogate…
To je šansa za liberalne demokratske snage da redefinišu svoj program. Ja mislim da se jedan program u budućnosti može redefinisati samo na levoj strani. Svi koji su demokrati i liberali, nemaju šta više da traže na desnici. Tu iluziju je imao i DOS. Ja mislim da će možda prvi put moći da se formira ozbiljna opozicija i u društvu i u partiji. Izgleda da DS teži ka tome. Ne znam da li će to i da ostvari. Ali, očito da u društvu ima takva težnja.
Stara je istina, a mi ćemo i na našem slučaju videti da je tačna – revolucionari jedu svoju decu. Ali, nacionalisti i šovinisti će pojesti svoje očeve, i već su počeli. U njihovom sukobu ni nemamo šta da tražimo nego da se izgradi druga alternativa. I mislim da u tom smislu liberalna demokratija ima šanse za nekoliko godina.
Svetlana Lukić: Objašnjavajući trenutnu zbunjenost građana Srbije zbog onoga što se događa na političkoj sceni, Nebojša Popov je podsetio učesnike skupa na pesmicu koja se pevala po Beogradu posle govora kralja Petra ’44. godine, kada je on preko radija poručio svojim podanicima otprilike: “Sada je Tito šef.” Zbunjeni Srbi tada su pevali: “Mi za kralja, kralj za Tita. Šta će biti? Bog te pita.”
Nebojša Popov: Dakle reč je o jednoj metafori i to ne o relacijama: reforme – antireforme, nacionalisti – antinacionalisti, levica – desnica. Ja mislim da je glavna relacija koja nas pritiska i usred koje se nalazimo – varvarizacija civilizacije.
Razorena je država kao civilizacijska ustanova koja onemogućava da se nekažnjeno ubija i pljačka. I to je civilizacijski slom koji smo mi doživeli. Od tada klizimo ka varvarizaciji. Pitanje je dokle ćemo u tome stići, jer to još nije gotovo.
Ovo je važno imati u vidu da bismo mogli da procenimo ko šta radi spram te činjenice da smo na raskršću civilizacije ili varvarizacije. Pristalice pobednika na izborima 28. decembra smatraju neponovljivom šansom da se sada učvrste na vlasti i obračunaju sa onima koji mogu biti potencijalni protivnici na sledećim izborima.
Ti najagresivniji govornici, na raznim tribinama jasno pokazuju težnju da uz vlast koju su već dobili i sa osloncem na one nesumnjive tradicionalne institucije stubova vlasti – crkva, vojska, monarhija, još nešto fali da bi se učvrstili. A to je novi talas ideološke redukcije, složenosti kulturne i političke istorije iz koje sada hoće da poizbacuju sve one koji se ne uklapaju u njihov kliše – Dositej i Svetozar Marković, čak i Vuk Karadžić, koji je inače od Miloša tražio da se zabrane dela Dositeja Obradovića, u isto vreme kad je i Njegoš tražio da se zabrane dela Dositeja Obradovića.
Dakle, ja u ovome što se sada događa vidim borbeni nastup formacije koja je pobedila, koja hoće da učini svoju vlast što trajnijom tako što će da izmakne svaki oslonac bilo kojoj opoziciji u korpusu srpske nacije.
Ako hoćete da budete protiv njih, prema njihovom stavu, morate pristati da se… anacionalni, antinacionalni, mondijalisti, izrodi, neprijatelji, što god hoćete. A ja mislim da upravo na tom tlu treba tražiti šansu da se ipak vremenski ograniči njihova dominacija. Šansa je upravo da se rehabilituju, revitalizuju oslonci u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji, sa kojih se može reagovati na falsifikatore istorije. Ideja Bože Grujovića iz 1805. godine, da je bez vladavine zakona svaki narod u ropskom položaju, nije nikako relikt prošlosti.
Ali, da ne kritikujemo samo vlast, nego i više puta pominjane medije. Molim vas lepo, onomad jedan od najpopularnijih kolumnista u ovoj zemlji kaže na televiziji: “Bolje da sam nekoliko ljudi zaklao, nego što sam o njima pisao.” Mrtav hladan.
Pazite, i o tome šta se pod klanjem misli, opet nek bude metaforično. Ali, pazite, za mene je mnogo ozbiljnije ono na kraju. Znači, određen način pisanja ili govora o nekome gori je od klanja, kaže nam kolumnista. Pa ako mi pariramo takvom diskursu i ovim dominantnim tendencijama, barem malo, i to bi bilo nešto. Nije pancir, ali je bar higijenski veo.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Nebojša Popov. A sada slušate gospođu Latinku Perović.
Latinka Perović: U nečemu Srbija ipak jeste posebna. Njena elita se regrutuje iz seljačkog naroda, jer drugih društvenih slojeva nema. Ona trpi pritisak većine a i sama nastoji da se što manje od te većine odvoji, najpre zato da bi na tu većinu mogla da utiče a zatim da bi mogla da uspostavi snoju političku dominaciju i da bi mogla da tu zaostalost demagoški instrumentalizuje.
Krajnji rezultat je što su na primer, svi strani putopisci kroz Srbiju u XIX veku uočavali da se naša elita veoma malo razlikuje od naroda. I za Srbiju važi ono što je Nikolaj Berđajev govorio za Rusiju – liberalne ideje uvek su bile slabe u Rusiji. I kod nas – kaže on – nikada nije bilo liberalne ideologije koja bi stekla moralni autoritet i koja bi nadahnjivala društvo.
Za ovdašnje razumevanje procesa krou koji prolazi Rusija danas možda važi ono što je Vladimir Gaćinović napisao o Trockom 1914. godine – mi smo vaša idejna kolonija i kao što svaka kolonija kasni za metropolom, tako i mi kasnimo za vama.
Mi dakle kasnimo danas, ne samo za Zapadom, nego i za Istokom, pre svega za Rusijom. Rusija prihvata kapitalizam i liberalizam sa svim konsekvencama koje iz tog procesa proizilaze. Put ka Istoku jednako je zatvoren kao i put prema Zapadu.
Za izlazak iz tog stanja, stanja nepomičnosti, bio je postignut politički konsenzus oktobra 2000. godine. Nije se toliko radilo o tome da se ukine jedan režim, koliko o tome da se trasira, na njegovim razvalinama, jedna nova strategija. Poslednji izbori su potvrdili da je odnos snaga veoma nepovoljan, ali to ne znači da još uvek stoji na raskršću i da na svakim novim izborima treba da donosi odluku o istorijskom izboru svoga puta.
U proleće 2000. godine novinar NIN-a upitao je Zorana Đinđića: “Nijedan premijer vlade u tranziciji nije preživeo. Da li ćete vi da preživite?” Shvatajući reč “preživeti” kao trajanje mandata, a ne doslovno, kako se nažalost pokazalo, Đinđić je odgovorio: “To mi nije toliko bitno, ako se zemlja nalazi na putu reforme. Bilo bi mi veoma teško, ako bi se eventualnom smenom ove vlade ta politika presekla i vratila na politiku trulih kompromisa, demagogije, priče da privreda treba da cveta i porezi da se ne plaćaju i da nema discipline i da budemo ponosni i da budemo priznati u svetu i sve to u isto vreme. To bi bilo”, kaže Đinđić, “veoma loše, jer bismo se vratili zapravo u glib iz kojeg smo se jedva izvukli.”
Srbija, dakle nije na raskršću, već u kolebanju koje je vuče u glib. Ona nije u situaciji da bira. Ona je u situaciji da brani ono što je jednom već izabrala.
Svetlana Lukić: Slušate prevodioca gospodina Branka Vučićevića. Prevodio je razne stvari, od Nabokova do Makluana, a napisao je i scenario za film “Splav meduza”, koji je režirao Karpo Godina. Gospodin Branko Vučićević.
Branko Vučićević: Ona baba Nadežda Mandeljstajm, koja u svojim memoarima pravi razliku između slobode i raspuštenosti. Ovo kod nas spada u raspuštenost. Mene nerviraju ljudi koji se stalno čude. U stvari, mislim da je to jedna od najgnusnijih srpskih osobina. Neprestano se čude, kao da su svi juče pali sa kruške.
Ne može se očekivati ništa drugo do ovo što se događa. A nikad, u stvari, od ove države nisam očekivao ništa dobro, ne naročito dobro. Onko uzgred, ako bude dobro – dobro jeste.
E, moram priznati da za vreme vladavine Zorana Đinđića jesam otvorio zagradu: “Gle, možda je to to.” I dobro, onda se zagrada zatvorila onako kako se zatvorila.
Pošto sam ja bio jako željan da idem Beogradom i onako zveram ili čitam novine i sad – vidi, ovo je urađeno. I onda kada je ta stvar počele da se odvijaja kao i pre njegovog ubistva, ja sam se zafrkavao sa nekim svojim prijateljima da treba da osnujemo takozvani KUV, to je skraćenica za Klub ulizica vlade. Dakle to mi je bila jedna aberacija kad sam imao, ‘ajde da kažem, pozitivan stav prema državi. Pošto je ova sad trenutno ova naša državo-graditeljska linija, ono što prave….
Oni imaju vrlo jasnu predstavu kako bi to trebalo da izgleda. I mene to podseća… u stvari, to je već bilo ostvareno jedanput u Srbiji. ‘Ajde da govorimo o Srbiji. To je bila Nedićeva Srbija.
Naravno, ima i pokazivanja svoje suštine, nehotice. To što u mermernim hodnicima u Ministarstvu kulture stoje voštane Dražine figure, to je iskreno postavljeno. Naši, da ih nazovem, vladari, oni su u stvari kao voštane lutke koje, naravno, iznutra imaju neke mehanizme koje povremeno imitiraju život. I te imitacije života, to su gluposti – postavljenja, zakoni i sve ostalo. Da se vratimo, te voštane lutke su opet pustile neke magnetne zrake, koje su primili oni u majicama JSO .
Svetlana Lukić: Malopre ste mi rekli da vas ovo vreme mnogo podseća na doba vladavine Milana Nedića. Na šta ste mislili?
Branko Vučićević: To su bili – popovi, postojala je čak i neka navodna vojska. Ali ima sve u kulturi. Opere, stalno su se održavale neke manifestacije, stalno se nešto osvećivalo. Naravno, da se podrazumeva da se zemlja raspada. Dobro, bio je i rat i tako dalje. Ali, bilo je i unutrašnje raspadanje. Tako da ona poezija – Nedić se žrtvovao za Srbiju, to je loša poezija.
Svetlana Lukić: Je l’ se često setite Zorana Đinđića?
Branko Vučićević: Ne, znate šta, on je bio vrlo simpatičan čovek. Ja sam jedanput, jedini put sedeo. Bilo je opet neko skupljanje. Ne znam zašto sam se ja tamo pojavio. Sedeo sam levo od njega i sad idu te analize, hoćemo, nećemo, ovo nije dobro zbog toga, ono nije zbog onoga kad tek odjednom on meni kaže: “A i vi drmate nogom?” Ja kažem: “Pa, drmam.” On kaže: “Pogledajte mene, ne mogu ovo više da podnesem.”
Ima jedan citat iz Biblije, koji sam čak i ja zapamtio, a on, čini mi se, objašnjava jedan aspekt trenutne vlasti. Kaže se u Bibliji: “Neka vaše ‘da’ bude ‘da’, neka vaše ‘ne’ bude ‘ne’, a mlake će Gospod ispljunuti.” E, to je mene oduševilo.
Prvo, da krenemo od takozvane glave vlasti. Po meni je glava čovek sa. Vizijom takozvanom. Ja verujem da on u svom kabinetu sedi, naravno, sto mu je potpuno prazan, i bulji u jednu tačku i tamo se pojavljuje ta vizija. Ja mislim da je on ono što se zove – sićušni zloduh. To je opet nešto iz ruske literature.
I sad, on ima tu svoju viziju, kakva god bila, a to je, na primer, verovatno vizija– on i Toma carevi Srbije i, kao, Srbija najzad na pravom putu, što je bila dobra parola, ali iz pogrešnih usta i u pogrešno vreme.
Ja se ne razumem naročito u ekonomiju, ali verovatno će i tu stvari biti potpuno zabrljane, gde bi, naravno, oni komičari koji su ili dobili infarkt mozga ili su baš vlastohlepni, mislim na takozvani G17 plus. Oni treba, kobajagi, da obavljaju ozbiljne stvari.
Ako smo marksisti, pa se držimo onoga da je ekonomija baza, onda bi svaki čovek, kad bi to funkcionisalo, mogao reći: “Dobro, hajde sad kultura. Nekako ćemo se snaći.” A i nije nam baš kao … Međutim ovo jeste ozbiljno i plus to izvesno sejanje mračnjaštva.
Ne, oni imaju i nešto, u stvari, samorazorno, jer treba biti ipak protiv samoga sebe, da kažem tako, izbaciti kandidata kojeg su oni izbacili za predsedničke izbore. To je koncentracija koncentracije nesposobnosti, što je vrlo teško napraviti. Kad se čovek reši – hajde da se skupimo svi mi nesposobni.
Ministra Stojkovića ja sam gledao u akciji, pošto sam sedeo na tom suđenju. Ja samo čekam kad će onaj Obren Joksimović, recimo, da ponovo iskoči kao čupavac iz kutije.
Znate šta, ja sam za Koštunicu prvi put čuo, to je bilo jako davno, ’70-ih godina, kada su on i onaj njegov pajtos, za koga me čudi da ga nije za nešto postavio, Čavoški, kad su objavili onu njihovu famoznu knjigu. To je stvarno delovalo na nas. Čoveče, al’ su ga napisali, kao atomska eksplozija.
Taman mi knjigu proradimo, kad moja tadašnja životna saputnica i ja budemo pozvani u jednu prijateljsku kuću, gde nam domaćica kaže: “Jao, doći će i Koštunica.” Ja kažem: “Čoveče, sad tog doživljaja!.”
On je sedeo na jednom divanu, i meni se čini da nije rekao ni jednu jedinu reč. E sad, od takvog jednog tutumraka, u stvari, da smo mi uznapredovali, da nam je on, žalosno je reći, na neki način ‘gospodar sudbine’. To je jedna od istorijskih igara, ali istorija se voli igrati.
Ja ne znam, u stvari… ono – Srbi se boje sveta. Ja sam slučajno negde pročitao da su i Slovenci bili protiv uvođenja železnica, ako nam je to neka uteha. Uostalom, i Englezi su bili protiv prve lokomotive. To mislim da je takođe jedna od štetnih izmišljotina.
Jedna vrlo simpatična naša arhitektica objavila je u Americi knjigu o beogradskoj arhitekturi između Prvog i Drugog svetskog rata. Čovek se zapanji, u stvari, kad vidi taj Beograd, koji je počeo kao razvalina. Ali, tu se vidi da je, na primer, ’30. godine postojala kozmetička kuća “Helena Rubinstein”.
Prvo, postoji ona samomržnja kod prosvećenih Srba, koja mene veoma nervira. Ja sam sebe definisao… da sam, u stvari, SS – silom Srbin.
Dobro, pošto ja ovih godina u stvari funkcionišem po sistemu – da vidimo šta će još da bude zanimljivo… To, naravno, može da košta. U Rusiji je postojao termin ‘bivši ljudi’. Ja sam bivši čovek. Bivši ljudi, recimo, imaju neka interesovanja koja retko koga zanimaju.
Ja uzmem čuvenog komunističkog kompozitora Vojislava Vučkovića, koji je na vrlo lošem glasu, i nešto iščitam i vidim da je čovek bio u stvari vrlo simpatičan, i da je i ono što radio i pisao vrlo zanimljivo čak i za današnje vreme. A sad, ja kao bivši čovek, mogu samo da konstatujem da se mora konstruisati kontratradicija tradiciji od Ćirila i Metodija pa do Koštunice.
E, s tom idejom mogu da se slikam. Ja to mogu da promovišem. Da napišem neke tekstiće ili, ne znam, da nekog ubeđujem – ‘ajde čoveče da objavimo ovo i tako dalje. Ali to očigledno spada u ono “bivše”.
Sad ću da vam ispričam jednu anegdotu. Kao dokoni penzioner, ja primetim da se u našoj elitnoj knjižari Stubovi kulture prodaju “Protokoli sionskih mudraca”. Ja jednom, drugi put i konačno pitam neke klince koji su bili tamo: “Ko je od vas nadležan? Ej, bre, ljudi.” Kaže: “Što, Branko? Baš je zanimljivo.” Ja kažem: “Čekaj, tebi je to zanimljivo. Ti si prosvećen dečko, ali za klince koji pojma nemaju, to je čist otrov.” Ništa, stoji to i dalje. Ja onda, kao građanin – pismo Grujici Spasovićću Danas. Naravno, opatrnem i našeg sadašnjeg predsednika Skupštine – kako u njegovoj radnji takve stvari stoje? Naravno, to se ne objavi. Ja to odnesem u Vreme, to se objavi.
Posle toga još pet puta tamo svraćam, ono stoji. A od toga ne treba odustajati. Znate šta? Ja imam tri kučeta. Moram priznati da sam predsedniku Đinđiću podigao spomenik. Ja sam zaključio – moramo mi da budemo na nivou. To počinje od toga da ja kupim kesice za zamrzivač i lepo idem iza svojih kučića, skupljam, bacam. I kao, to može da se uradi na tom nivou. Ne možemo sad da idemo kući da legnemo i pokrijemo se ćebetom. Jedino što ne znam šta tačno da se radi.
Svetlana Lukić: Sad ćemo 13. juna na izbore. I desi se očekivana stvar.
Branko Vučićević: Znači, Toma Nikolić postaje predsednik Republike Srbije, a onda, ne znam, Labus i ostalii podnose ostavku, vlada pada. Najzad se uspostavlja prirodno bratstvo između ovih i onih, to jest između DSS-a i radikala. Tu samo može da se kaže – da vidimo, pa ćemo onda znati. A šta ćemo raditi, to ne znam. Uostalom, ja uvek citiram naprednog pesnika Kostu Abraševića, koji je, začudo, Srbin. Početkom veka ima neka pjesma u kojoj se kaže: “Svet je naša otadžbina.”
Mene čudi, u stvari, da loše posledice toga nisu rasprostranjenije. Naprosto, da jednog dana jutra izađemo u Beograd, a ono odjedanput sve je mrzelo da ustanu, grad zjapi prazan. Dakle, ovo što su svi živahni, makar na nervnoj bazi, to je ipak bolje stanje.
Moje uzdanje je jedino u takozvanu ugrađenu samorazornost vlasti. Ja očekujem zanimljiva događanja, koja će, možda, biti odvratna. Ali u stvari, u osnovi, završiće patriotski. Uprkos mom lošem mišljenju o Srbiji i Srbima, mislim da je ovo što se sad događa čak i ispod srpskog nivoa. Tako da je samim tim bez temelja.
Draga moja, oni su nihilisti, u stvari. To je to. Ako oni neće početi sad da izvode one u majicama sa vukovima na ulice, pretpostavljam… To će da bude ništačenje, dok mu ne istekne rok. Ja se toplo nadam da će, u očekivanju da se pojavi nešto pristojnije, oni završiti kao jedan grandiozni muzej voštanih figura. I možemo da posvetimo onu zgradu na bivšem Trgu Marksa i Engelsa muzeju voštanih figura, u kome će biti Toma Nikolić, Ljilja Nedeljković, Voja Koštunica, Obren i Maršićanin. I naplaćivaće se neka sića za ulazak. I to će biti ostatak obnove srpske države.
Moja pokojna mama je, kad bi se desilo nešto neprijatno u porodici, govorila: “Ovo nam nije trebalo.” Ovo nam sve zaista nije trebalo, al’ šta da radimo?
Svetlana Lukić: A sada upoznajte gospođu Veru Ranković. Gospođa Ranković je novinarka i predsednica Foruma za međunarodne odnose.
Vera Ranković: Ja sam od ’93. do 5. oktobra 2000. bila van novinarstva, pošto sam, kao samohrana majka troje dece, isterana iz televizije u onoj grupi novinara.
Međutim, ja imam alternativnu profesiju. Ja sam slikar po profesiji, akademski slikar i keramičar. Ja se time bavim. Tako sam ja tih sedam godina provela u ateljeu i to mi je bio spas. A s druge strane, bila sam užasno izolovana i užasno sam se osećala sama. Bilo mi je veoma teško. Da sam imala, recimo, prijatelje koje sad imam u Republici, u Danasu, u B92, istomišljenike, bilo bi mi lakše. Međutim, bila sam sedam godina potpuno u četiri zida i BBC, B92 i slike i keramika.
Svetlana Vuković: Ovde ste živeli?
Vera Ranković: Da, da, ovde. Unutrašnja imigracija.
Svetlana Vuković: A kad kažete: “Živela sam puno po svetu”, jeste li ’60-ih godina bili napolju, u najbolje vreme?
Vera Ranković: U Americi sam završila srednju školu i fakultet. To verovatno ima veze sa formiranjem mojih stavova, jer sam bila hipik, pravi pravcijati. Bila sam formiranjem mojih stavova, jer sam bila hipik, pravi pravcijati. Bila sam čak i na Vudstoku.
Svetlana Vuković: Bili ste na Vudstoku? Pravom?
Vera Ranković: Da. Ja sa bavim Haškim tribunalom, znate? Bavim se iz ubeđenja. U televiziji su mi posle 5. oktobra dali to da radim, kao vruć krompir. Niko drugi nije hteo da se bavi tom temom. Uvek je bila nepopularna.
Ja sam dosta bila u inostranstvu i znam otprilike kako funkcionišu pravni sistemi. Ja mislim da je između nas i Haga, odnosno svetske zajednice, ključni nesporazum to što ljudi ovde nikad nisu živeli u pravnom sistemu. Uvek je to bila, u stvari, ideološka država, gde je pravo bilo vrlo rastegljivo. Pravo je bilo pravljeno da se koristi – može biti, ali ne mora da znači.
Prema tome, oni misle da je i Haški tribunal, u stvari, vrlo pristrasan sud, koji nije zasnovan na vrlo rigidnim pravnim postulatima. Ono što je ovde tragično, to je da političari – a posebno gospodin Koštunica, koji je pravnik, čak pravni teoretičar i čak legalista – drže narod u zabludi.
Oni prosto kažu narodu da on ne mora da izvršava naloge, odnosno da ova država ne mora da izvršava naloge Haškog tribunala, što je netačno. Haški tribunal je sud ove zemlje tako što smo mi potpisali, postali članovi UN-a.
Haški tribunal je osnovao Savet bezbednosti i on nije strani sud i sa njime se ne sarađuje nego se njegovi nalozi izvršavaju. Narodu treba da se kaže da izbora nema. I kad bi se čoveku reklo, svakom čoveku na ulici: “Da li ti hoćeš da te lupi po džepu, da živiš tako, ili da Nebojša Pavković, na primer, ide u zatvor?” Šta misliš, šta bi on rekao?
Al’ to se sve zakukuljuje, zamumuljuje i uvija u neke oblande ideološke, patriotske, ovakve ili onakve. I uvek se ostavlja rezerva da ćemo mi sa nekim da se cenjkamo i da ćemo mi, na neki način, da se izvučemo iz toga. Ma, nema šanse.
Svetlana Vuković: Vaša emisija je ukinuta?
Vera Ranković: Da. Bojana Lekić je dekretom ukinula moju emisiju nedelju dana pre odlaska u BK. Za mene je bezobrazluk kad socijalisti i radikali, koji su bili u vladama Miloševića, oni su razbili moju zemlju, razorili je radi svojih sebičnih ciljeva i četiri rata vodili, svi ostali su po jedan rat, a mi četiri rata, i sad oni imaju drskost i bezobrazluk da prigovaraju DOS-ovoj vladi. Pa, to što je radila DOS-ova vlada, to nije ništa u odnosu na ono što su radili oni, u odnosu na ratove, na krv, na progone.
Svetlana Lukić: Kako se to onda uklapa? Kako je moguće da Koštunica može sa njima, a ne može sa DOS-om?
Vera Ranković: Pa, ne znam. Ne znam. Ali, činjenica je da je on i posle 5. oktobra bio faktor koji je stalno imao “pomiriteljski” ton. Pitanje je da nije Koštunica, da l’ ne bi bio 6. oktobar, što kažemo 6. oktobar, da l’ ne bi bilo lustracije, da l’ ne bi bilo decidno raščišćavanje sa Miloševićevom politikom, jer on je taj koji je govorio – ne, ne, polako bez revanšizma. Sećate li se?
Svetlana Lukić: Rekao je – neće biti revanšizma, ali kako je uspostavljena nova vlada, počistili su sve.
Vera Ranković: Tako je. Tragove đinđićizma su počistili. Tragove. Evo, recimo, reforma školstva. Za mene je to najeklatantniji primer da hoće samo da unište reformu, a da ne znaju šta će umesto nje. Reforma koja je počela da se sprovodi, naravno da je to veoma komplikovana stvar, ona je trebalo da suštinski izmenja obrazovanje, da ga uskladi sa evropskim obrazovanjem, da se od dece od koje se prave mali roboti koji će da memorišu činjenice, naprave misleća bića.
To što mi nismo misleća bića, što mi imamo pileću pamet, što mi govorimo danas jedno, sutra drugo, što nemamo javno mnjenje, sve što mi pričamo, sve je to počelo u školi. I to je počelo na časovima srpskog jezika, kad imaš pismeni zadatak, pa promašiš temu.
Zamislite apsurda – kako možeš na pismenom zadatku da promašiš temu? To je nemoguće. Što god pišeš, to je to, ti pišeš na temu. A promašiti temu znači da ti treba da imaš antenu i da znaš šta hoće učiteljica od tebe ili ono kad te pita učiteljica, a ti moraš u odgovoru prvo da ponoviš pitanje. Oni traže memorisanje. Oni traže… Dobro, to je za socijalizam, za neke autoritarne sisteme bilo u redu.
Međutim, danas u modernom informatičkom društvu imaš ljude koji ceo život uče. Ti moraš da budeš misleće biće, da se igraš, da budeš otvoren za razne podsticaje. Gde ćeš to u našoj školi iz XIX veka? To je nasušna potreba. I to se sad sve stavlja ad akta. A zašto? Bog sveti zna.
Kad čovek gleda poteze vlade, pa vidi neka ministarska rešenja, kaže – budi bog s nama. Pa se onda stalno kiksevi prave – izjave se daju, pa se sutradan povlače – pa nisam to tako mislio. I mi svi kažemo – kiksevi, greške…
Ma, nisu greške. Uopšte nisu greške. Ja sam sad ubeđena da je to smišljeno i ubeđena sam da oni, u stvari, imaju, što se kaže, “a gender”, “secret agender”, imaju neki potajni dnevni red i da je to, u stvari, kao puž kad viri iz kućice, pa pusti rog, pa pipne nešto, pa se povlači. Sad su to ispitivanje reakcije javnosti – šta će biti ako mi objavimo da ćemo da ukinemo specijalne sudove, šta će biti ako mi proglasimo, recimo, JSO nekom patriotskom i herojskom jedinicom, šta će biti ako ukinemo reformu školstva i tako dalje. To je ono što se kaže ispitivanje, pa kad naiđu na tvrdo, oni povuku, kažu – pa nismo to tako mislili.
Na primer, Kojadinović, to je za mene neverovatno. Prvo, nek se ne ljuti čovek, ali on je poslednjih deset godinabio pekar, nije bio u novinarstvu, koliko sam ja iz njegove biografije shvatila. I sad vi imate čoveka koji pred kancelarijom ili u kancelariji, videla sam sliku, drži voštanu figuru Draže Mihajlovića. To on smatra svojim simbolom.
Onda dovede Boru Đorđevića da mu bude savetnik u kulturi. Pa, Bora Đorđević donese neki svoj rokovnik, plus neke knjige kladioničarske, jer se on kladi na sve moguće i onda se kladi i za Kojadinovića. I onda, prvi potez Bore Đorđevića je da restaurira neke filmove, između ostalog, i prvi srpski porno film iz 1927. To su neki bizarni detalji, koji bi bili vrlo zabavni da nisu tragični.
Ono što mene fascinira, to su ove pretnje Milanu Veruoviću. I to mi se vezuje za to pojavljivanje Jedinica za specijalne operacije. A to mi se opet vezuje za te najave oko ukidanja suda. Pazite, to je jedna sekvenca događaja. To prosto jedno iz drugog proizilazi. Ništa to nije … Ko prati, to je prosto logično. Stav ove vlasti prema Đinđiću prvenstveno, pa onda prema suđenju za Đinđićevo ubistvo.
Prema tome faktički, ubistvo Đinđića je puč, da se mi razumemo. Možda nije ostvaren preko noći, možda su ovi pokušali nešto da preduprede, ali dugoročno, to je puč. Stav te vlasti, znači i ta lakrdija od procesa, mislim stvarno…
Ako ništa drugo, treba gledati Haški tribunal i kako se tamo ponašaju ljudi u sudnici. U haškoj sudnici, jedini čovek koji nepristojno sedi jeste Milošević, on se sav razbaškari, razvuče po onoj stolici. Svi ostali pristojno sede.
I onda šta imate? Imate telohranitelja Đinđićevog koji svedoči, a pojavljuju se iz JSO-a u onim majicama. Sede iza, iz njegove vizure sede iza optuženog, da ih on vidi, prvo njega pa njih kroz staklo. I onda dolazi neko koji svedoku kaže – nemoj da ga gledaš.” I sad je tu rašomon – ko je taj neko? Pa se kaže – spituje se, i istraga se vrši tri dana. Šta se vrši tri dana? To istražiš za pet minuta – pitaš ko je, šta je i izađeš u javnost. Ona kaže – to su neki zatvorski čuvari samoinicijativno molili sudskog redara da prenese Veruoviću da ne bi bilo incidenta.
Ja bih volela da znam na kakav su incident mislili. Kakav incident? Šta oni pod tim podrazumevaju? Da li se oni boje tog Zvezdana Jovanovića? Da li se oni boje njega? Da li oni moraju njega da umilostive? Šta? Hoće li on da pobegne odatle? Hoće li on da ih pobije? O čemu se tu radi? Kakav incident?
U stvari, to je se zove zastrašivanje svedoka. Za mene je to klasično zastrašivanje svedoka. I onda, sutradan, već izlazi priča u Kuriru, gde se otvoreno preti. Pa izvin’te gospodo, ko je ovde na vlasti? Je l’ prošao 5. oktobar? Je l’ bio 5. oktobar? Šta se ovde događa? Je l’ mi imamo ministra policije? Je l’ imamo ministra pravosuđa? Je l’ imamo mi ovde nekog ko će na to da reaguje, ali kako treba, ne nebuloznim izjavama u štampi?
Svetlana Lukić: Vi ste rekli da ne treba da se čudimo – ju, otkud ovo? Pa – ju otkud ono što je uradila ova vlast? Mislim da je to prilično konzistentno, da oni imaju neki svoj plan i da po tome gaze. Koliko je, po vašem mišljenju, ta vlast, sa svim svojim ministrima, sa svim svojim stavovima opasna po nas, po ovu državu?
Vera Ranković: Nije mnogo opasna. Nije opasna zato što je suviše razbijena, raznorodna, ima puno nesposobnih ljudi. Opasna je možda momentalno, zato što hrani neke zablude, još uvek. Ali, u suštini, ona je manjinska, ona će pasti. Ona će pasti, mora pasti. Ili će da povuče SPS svoju podršku, ili će G17 izaći, ili već ne znam šta će da se desi.
Ali, ona nema zajedničkog duha saradnje, nema strategije, nema motivacije koja bi vukla. Ja samo vidim neke destruktivne porive. Ja samo vidim neke negacije svega. Ni u jednoj oblasti u kojoj su se oni nešto uhvatili da rade, ja ne vidim dugoročne ciljeve, niti ideale. Koštunica hoće da napravi ustav. Ko će da mu izglasa taj ustav? Ako radikali ne izglasaju, on mora da ima, da bi imao dve trećine u parlamentu, do poslednjeg poslanika, da glasaju za…
Da li će on to uspeti? Ja sumnjam. Prema tome, vladi je odbrojano, mislim, možda sam optimista. Vladi je odbrojano. Međutim, to ovu zemlju skupo košta. Mi smo veoma siromašni. Mi smo puno vremena izgubili. Mi smo sve resurse potrošili. Sve je propalo.
Živimo od donacija poslednje tri godine. Ko će nas još da drži na grbači? Ko će nas da izdržava? I sad mi gubimo vreme. Ceo svet grabi napred, mi stojimo u mestu i stavili prst na čelo, ne znamo šta ćemo sa sobom.
I mislim da nećemo svoj prljavi veš iznositi napolje, kao što su sad graknuli radikali na Draškovića što je rekao da je genocid bio Kosovu. Izvinite, molim vas, ceo svet je gledao šta se događa na Kosovu. To je bilo svaki dan na svim televizijama – oni užasni progoni i oni vozovi i sve to. Samo se ovde ne zna. Pa dokle? Dokle da živimo sa glavom zakopanom u pesak? Je l’ to normalno? Je l’ to zdravo?
U Americi ima, neću opet, stalno Amerika, ali u Americi sudija uvek pita optuženog: “Da li si bio svestan svojih postupaka?” Da li je, znači, optuženi svestan da se ono što radi ne poklapa sa ljudskim i zakonima zemlje. Ako nije svestan, on ne može da odgovara sudski, onda on ide u ludnicu, ne ide u zatvor. Da li bi mi po tim merilima mogli ovde da se procenjujemo? Da li smo mi uopšte svesni šta se nama događa i šta se događalo poslednjih 15 godina? I da li smo svesni šta se radilo u naše ime?
Gde je Boris Tadić? Je l’ on ima neku kampanju? Je l’ on za nešto kandidat? Pa gde je? Pa, daj da čujemo, Borise, svaki dan šta ti misliš o svemu što se događa. Pa ne možeš… Ako hoćeš da budeš kandidat, ti moraš da zastupaš određeni broj stavova. Moraš da se odrediš kritički. Ne može svako da te voli.
Moraš ti svojim glasačima da kažeš za šta si. I savetujem mu da sve te ljude oko sebe iz DS-a pokupi i Živkovića i Jovanovića i celo to društvo koje se razbucalo u tim cepanjima i toj borbi za vlast i da sad svi krenu zajedno u kampanju, da se vrate na vlast. Da se vrati evropska Srbija, prodemokratska Srbija opet na vlast.A to je, mislim, neminovno. Samo, koliko ćemo još vremena da izgubimo?
Ja sam mislila da je trebalo da da ostavku na mesto ministra vojnog, on to nije uradio. Dobro, poštujem. Njegov stav je bio da on ima posao da završi. Međutim, bolje bi bilo da je dao ostavku nego što su ga najurili. Bolje bi bilo. Ali, tad je, možda, kao član savezne vlade imao obavezu da bude pomirljiv.
Sad nema nikakvu obavezu. Ne samo da nema obavezu nego je on, u stvari, jedina konstruktivna demokratska opozicija na našoj političkoj sceni. Ja radikale uopšte ne računam. Da sam ja bila neko ko je odlučivao, ja bi njih zabranila 6. oktobra i mi ne bismo imali puno problema koje imamo sada. Ali, dobro. Mislim da je njihov vek ograničen, jednostavno zato što su oni prošlost.
Evropske zemlje su to prevazišle. I mi moramo to da prevaziđemo. I hoćemo to prevazići, zato što mi ne možemo ići u prošlost. Nisu Srbi izmislili vremensku mašinu, pa da putuju nazad u vremenu. Mi moramo ići u budućnost, samo što ćemo ići puževim korakom, nažalost. I za našu generaciju, bojim se da smo izgubili korak, pa možda i naša deca. Ali, uhvatićemo korak. Moraćemo, jer ćemo pocrkati od gladi. Nema treće.
Ali, Demokratska stranka, kao jedina konstruktivna opozicija, bez obzira na sve brljotine, oni bi trebalo da se saberu, da se pokupe, da svoje sitne svađe i surevnjivosti zaborave, da se eventualno pomire i sa G17 plus, jer mislim da je G17 plus isto u tom korpusu. Opet je to svađa nekih lidera i opet je G17 plus, faktički, podelio demokratsko biračko telo i uzeo jedan broj birača. Koliko će sve da zadrži, to je veliko pitanje.
Možda će i oni da se posramljeni vrate pod okrilje velike stranke, jer Demokratsak stranka jedino ima pravu partijsku infrastrukturu i ima mehanizme za stranački život. Mada i ona mora da se okrilje velike stranke, jer Demokratsak stranka jedino ima pravu partijsku infrastrukturu i ima mehanizme za stranački život. Mada i ona mora da se demokratiše. I ona je bila liderska stranka. Sva sreća, imala je prosvećenog lidera, ali on je bio izuzetak, a ne pravilo. Prema tome, evo, pozivam Borisa Tadića – Borise, trgni se! Probudi se!
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti gospođu Drinku Gojković, koja vodi Dokumentacioni centar – ratovi ’91-’99. Centar je izdao knjigu o generalu Trifunoviću i usmene istorije svedočenja običnih ljudi o ratu. A na novom sajtu Centra, samo za sladokusce, postavljeni su svi Miloševićevi govori u poslednjih 15 godina.
Drinka Gojković: Naša nova, da tako kažem, strana, govori o tome da se mi vraćamo u neko doba. Ne vraćamo se mi ni u šta. Ovo je nova faza perverzije. Mislim da je veoma važno to imati na umu i stvoriti adekvatan odnos prema tome, jer opet nijedna situacija nije definitivna. Svaka situacija može da se menja.
Dakle, mi nismo osuđeni sa ovom vlašću, sa svim tim Tomama Nikolićima, Vučićima, Koštunicama i tako dalje. Mi nismo osuđeni na određene stvari, ali mi nemamo strategiju koja bi njih demontirala. Na kraju krajeva, kad je došlo do poslednjeg okršaja na Kosovu i kad se na beogradskoj televiziji tog 17. marta saznalo da se tamo nešto vrlo gadno događa, ja sam slučajno gledala televiziju Pink, vesti. Videla sam na tim vestima, šest-sedam političara je govorilo: “Iziđimo na ulice. Pozivamo narod da iziđe na ulice, da pokažemo nacionalno jedinstvo.” Nije bilo nikoga među njima, uključujući i one koje mi želimo više da volimo, koji bi se obratio naciji i rekao: “Pre svega, bitno je da obratite pažnju da ne zafavali dlaka s glave nijednom od vaših drugonacionalnih sugrađana, a pogotovo Albanaca, Muslimana i tako dalje.”
To nisu tražili ni ljudi sa naše strane. Došla je osuda ponašanja bandi mladih ljudi koji su se vukli ulicama i zaista skaradne stvari izvikivali. Meni se čini da mi stalno baratamo nekim osudama. Pa ta osuda je već više i dosadna. Jedno, ona je potpuno nefunkcionalna. Ona ne može da izrodi nikakvu promenu.
Mi ne možemo više da se vrtimo stalno oko toga da nam je nacionalizam kriv za sve. Meni se čini da je ono što nama zaista nedostaje – pravo kritičko mišljenje. Ne vraćamo se, naprotiv. Kad bismo se vraćali, mi bismo mogli da pretpostavimo šta je sled događaja. Umesto što se vraćamo, mi u stvari ulazimo u novi ciklus perverzije, koji donosi potpuno novu vrstu osipanja, raspada, rušenja svega, novu vrstu, ne ono što mi već imamo, verovatno ne onako radikalno kao što smo gledali prošlih godina, ali sa jednako strašnim posledicama. Mi sada imamo, u stvari, situaciju u kojoj je sve mogućno. Vi možete izići i bilo šta reći.
Može Atanasije ili Amfilohije, već koji je od njih, da kaže: “Muslimani smrde”, puj pike ne važi, uopšte nije bitno. Može da se pojavi kao mogućni kandidat za predsednika Matija Bećković, što stvarno nije najveći problem, ali je simbolički značajno. Vi ste ostatak zaklanog naroda. To je strašno, probudilo je strah među svetom u Kninskoj krajini. I iz naše “Usmene istorije” vi vidite da ljudi sada sa strašnim ogorčenjem o tome govore. I prosto su svesni koliko ih je neko, u ovom slučaju Bećković, a uz njega mnogi drugi, zaista preradio i teško prevario i u užasan jad bacio.
I uprkos tome, taj čovek i nedemontirana retorika mogu ponovo da uprkos tome, taj čovek i nedemontirana retorika mogu ponovo da učestvuju u političkom životu.
Na drugoj strani, opet mi se čini da je ovo jedan gadan čir koji sazreva i da gnoj mora da iziđe. I da u jednom trenutku mora ipak da počne da se čisti to mesto. Na kraju krajeva, kad gledate ankete po ulicama, vi ipak vidite priličan broj ljudi koji vrlo trezveno misle i koji su isto tako puni gneva što za svoje trezveno mišljenje ne mogu, u stvari, da nađu reprezentanta, što su ih njihovi reprezentanti potpuno izneverili.
Ništa nije taknuto od ratnog nasleđa, i to nije čudo. Sadašnja vlast se nije nikad iskazivala kao vlast koja bi rado bilo šta postavljala na mesto, ali nije nijedna vlast. I sad, kao i ranije, ubeđena sam da bi građanstvo odahnulo ako bi se neke stvari čvrsto ustanovile i ako bi tako čvrsto ustanovljene ostale da u društvu uspostavljaju neku vrstu reda u toj ravni.
Mislim da bi to takođe uvelo određenu ideju o vrednostima. Pazite, sad kad se priča o Hagu, vi stalno imate, ali doslovno sa svih strana – to je naša međunarodna obaveza.
Naša međunarodna obaveza, međutim, nije da se reši pitanje generala Trifunovića i sveg tog nesrećnog sveta koji se nalazi u hotelu Bristol i u sličnim hotelima. Pošto to nije međunarodna obaveza, oni mogu umreti, nikog neće zaboleti duša. Naša međunarodna obaveza je da malo istrgujemo, izdilujemo – oni nama to, a mi njima ovo i mirna Bačka. Čovek se od toga užasno naježi.
Vi vidite da vlast ne interesuje ništa. Ne interesuju je ni izbeglice, ni Srbi nepravedno zatvoreni u hrvatskim zatvorima, ni Srbi po Kosovu, a već da ih ne interesuju hladnjače i Batajnice i Srebrenice i sve ostalo… Hladnjače, Batajnice i Srebrenice, i sve što ide uz to, po mom znanju, mnogo više zanimaju sasvim običan svet koji ima na najelementarnijoj ljudskoj ravni reakciju što saosećanja, što prestravljenosti, što zapanjenosti i tako dalje.
To je čudan, potpuno čudan sklop u kome vi više vidite praznine nego što vidite puna mesta. I ne možete da verujete ni u šta što se kaže. Što god dobijete od političara kao nekakvu poruku, možete mirne duše da smatrate veoma sumnjivim i zaista samo retorički popunjenim, a sadržinski potpuno ispražnjenim. Sutra će biti nešto drugo.
Pa na kraju krajeva, kao sa onim zakonom. Probali su, nije uspelo, povukli su se. Javnost je puna priča, priča. Svako iziđe, nešto kaže, i onda samo jedan žamor čujete. I od tog žamora se čovek, u stvari, strahovito umorio. Puno je reči, vrlo krupnih, vrlo jakih reči, vrlo često, i nikakvog efekta. Stvari idu hirovito, histerično.
Vi imate Bogoljuba Karića koji kaže: “Nema tu šta, ja ću kad-tad postati predsednik. Ja kad rešim to i ostvarim.” Ne postaje se predsednik što je neko rešio, pa to i ostvari. Na kraju krajeva, to nije pitanje stvaranja vlastite imperije. To je ipak ozbiljnije pitanje. Svi pojmovi su ovde totalno ispražnjeni, totalno. Ispražnjena je kritika komunizma. Mi smo jednopartijska država više nego što smo ikad bili. Ikad.
Nije uvođenje nikakvog verbalnog delikta proglasiti nedopustivim da neko kaže da samo pravoslavci smeju da mešaju malter a da ne kažem učiniti nedopustivim izjavu da neko smrdi.
Moralo bi se učiniti da to bude nedopustivo. Ono što fali, to je poluga, nešto što bi zaista predstavljalo obavezujući način ponašanja za sve koji učestvuju u javnom životu. Ne samo da on ne sme da kaže, nego on ne sme ništa od onoga što je njegovo učešće u javnom životu da formira prema toj vrsti stava verbalno izrečenog ili neverbalno izrečenog.
Mi naravno imamo Tomu Nikolića koji je otišao u džamiju i poklonio kompjutere. Dobro, to je lepo i krasno, je l’? Ne bih baš smesta poverovala i pretpostavila da je to torta sa šlagom. Ako je učinio to, ja zahtevam da on, što kaže Breht – svoju konsekvencu shvati ozbiljno, zahtevam da on, odnosno da učini dalje niz gestova koji potvrđuju taj njegov prethodni gest. Ako ne učini to što potvrđuje taj prethodni gest, onda se mora jasno reći: “Izvini, ti lažeš. I ne možeš da lažeš javno. Ne možeš da lažeš muftiju Jusufspahića. Ne možeš da lažeš građane koje si hteo da zaslepiš nošenjem kompjutera.” Prosto se nekako retorička ravan uvukla u naše živote kao nešto što može da reši stvar. Evo, sad ću ja da odnesem kompjutere i da kažem: “A, mi smo bili protiv paljenja”, ili ću da stanem pred onaj kameni cvet u Jasenovcu i da kažem: “Baš je strašno što su poubijani.”
Pa nije to potrebno. Potrebni su gestovi koji anuliraju sve ono što je podrazumevao taj Jasenovac, sve ono što je podrazumevalo paljenje džamije. Ja sam gledala, u neko doba noći, kako je gorela ta džamija. Policija nije smela da priđe. Toma Nikolić je u skupštini. Morala je iz skupštine ili iz Vlade izići jasna naredba policiji. Nema glavne odgovornosti. Ovde sve može, a ništa ne mora.
Koštunica je organizovao onaj odlazak pred Hram povodom Kosova i on je morao znati kako će se taj mladi svet između 15 i 19 godina ponašati na ulicama. Nisu to stvari koje čuče u nekim pećinama, tajnovito skrivene, pa da treba da se polomimo da ih nađemo. Pitanje je samo šta vi hoćete da postignete. Ovde kao da niko od onih koji drže dizgine u rukama neće da bilo šta dovede u red.
Kad govorimo o Miloševiću i o njegovim govorima, on je, u stvari, mnogo zanimljiviji primer. Kad imate u vidu svih tih 15 godina njegovih govora, samo kad posmatrate to izvađeno iz svakog konteksta, iz realnih događanja, iz onoga što smo iz dana u dan, iz noći u noć i gledali i doživljavali, vi imate utisak da je to čovek koji se tuče za najuzvišenije ljudske ideale.
Kao što između toga i realnosti uspostavljamo određeni odnos, tako i između onoga što nam sadašnji političari govore i realnosti u koju padaju njihove reči, moramo neprestano uspostavljati odnos. Ali ne odnos u kome je Koštunica moron, a neko drugi ne znam šta. Mnogo je potrebnije veoma trezveno napraviti analizu strukture. To bi čovek više želeo da vidi. I to ne bi moglo da prođe bezbolno po njih.
Mi, naravno, imamo silne godine i decenije velikog premora. Ali, u neku ruku, ili će čovek da se premori, pa da kaže: “Dobro, dižem ruke od svega” ili, ako ne digne ruke od svega, mora da ostane u tome aktivan i mobilan, jer inače neće to samo od sebe da se menja.
Imaš situaciju da Koštunica, čovek koji je krajem ’80-ih napisao knjigu “Stranački pluralizam ili monizam”, dakle – neko ko je imao veoma kritički odnos prema onoj državi i napisao knjigu o političkim osnovama na kojima je ona počivala, preuzima iz tamošnjeg aparata nekoga za koga ti uopše ne znaš šta treba da radi, kao ministar pravde, ili već šta li je u novoj vlasti. Odakle on, koja je to vrsta asocijacije? Koji se to računi plaćaju? Šta se tu želi postići? Kome ide moć koja se na taj način postiže?
Mogućno je da taj čovek bude vrlo fin, da bogzna kako deluje u duhu prava. Mogućno je, ali postoji takođe i simbolička ravan u kojoj to nije mogućno. Ako je nekad gonio nekoga ko je bio mrtav nevin, šta će mi dati za pravo da verujem da ovog puta više neće? On možda više neće goniti nekoga ko je nevin, ali možda takođe neće goniti ni nekoga ko je kriv, što je već dovoljno gadno.
Vi vidite Dačića koji se kandiduje za predsednika. Koštunici je trebalo da stvori vladu, pa je pravio šta god treba da bi se ta vlada napravila. Ali, vi uopšte ne možete da pretpostavite koja će otrovna biljka iz toga izrasti. Mislim da je haos bezočno strašan.
Ne vidite na koji način može novi premijer države da poziva na sastanak pred Hramom, a da pritom ne čuje da mladi ljudi, u vremenu formiranja, idu Beogradom i pevaju: “Kad si srećan razbi”, izvinite, “pičku Šiptaru!” Mogućnost da se spoje te dve stvari, već ukazuje na stepen perverzije. To niste imali kod Miloševića.
Na kontramitinzima nisu se izvikivale takve stvari. Ja neću da kažem da je svaka prošlost divnija od sadašnjosti, i baš je bio divan Milošević u poređenju sa ovim. Ne, ali mislim da perverzija raste i da ta otrovna biljka dobija svoje nove deformitete i zagađuje još mnogo veći deo terena.
Nije glavno pitanje – da li je Đinđić bio jedini reformator u poslednjih ne znam koliko decenija? Premijer države je ubijen. I mi nemamo pojma posle onolike akcije, posle toliko proteklog vremena koja cigla na kojoj cigli uopšte stoji. I ne znamo gde ni da gledamo. I ne znamo opet kom izveštaju da verujemo. I ne znamo zašto da verujemo onome čemu bismo rado verovali.
Ja lično, kad o tome mislim, ja verujem Veruoviću. Veruović je jedan čovek. Jedan čovek, nije institucija. Jedan čovek koji ne može ni da bude ono što bi morala da bude institucija. Ja sam zapanjena i prepadnuta činjenicom da može da se desi da maltene godinu i po dana, nije baš godinu i po dana, mi nemamo ništa što bi ličilo na čvrstu šemu razrešavanja cele te strave. I imamo isto tako u području toga – sve je mogućno, pripadnike JSO-a koji potpuno legitimno i veoma cinično učestvuju. Nisu oni posmatrači. Oni učestvuju u procesu.
Pa kako može to da se desi? Gde su granice mogućnog? Je l’ to zaista guma koja može da se beskonačno rastegne? Šta će biti kad se ona pusti i koga će ona sve tresnuti i ne kako će nam se vrteti u glavi, nego kako ćemo se naći na zemlji kad nas ona ošine? Učinjeno je da sve bude mogućno. Prosto, može. Kao što mogu oni da se pojave u majicama, tako može Boris Tadić da nam priča to što nam priča. A mi bismo želeli da se uzdamo u njega, ali on nam svaki čas podmeće neku spoticaljku i svaki čas nam kaže – baš ste glupi.
Ovde je stvarno potrebno da se napravi novi svet. Sve mora da se napravi, ne iz početka, ne da se počne od nule, ali da se pravi društvo, jedna država sa potpuno drugačijih pozicija, iz potpuno drugačijih pretpostavki. Pa onda, ne možete to da radite sa nekim ko, možda, evo potpuno apstraktno da pretpostavimo, ništa nije doprineo, ali je prosto tu bio glavni dok se sve rušilo. To je opet to područje. Ovde sve može. Može da vam se kaže: “Jeste, oni će ući u vladu, ali im se ne čine nikakvi ustupci.” Vi se sutra ujutru probudite, ustupaka – sva sila na tacni. I vi treba da pokusate te ustupke… i da kažete: “Dobro, šta da se radi?” Je l’? Pa može nešto da se radi. I čini mi se, tu bi se takođe moglo zahtevati bezbroj stvari, pre nego što, kao što ti kažeš, Vuk Drašković iziđe da nas zove na Sretenje ili Preobraženje ili već ne znam na šta od tih stvari.
Religija treba da se vrati tamo gde joj je mesto to jest u crkve, a da država počne da funkcioniše kao država. Tu mnogo stvari treba demontirati, koje su netaknute i stoje, ne u svom punom sjaju nego pod prašinom svih ovih 15 godina poslednjih, plus, plus… I mi smo gurnuti u situaciju u kojoj se osećamo toliko nemoćni da gledamo u tu prašinu i da gledamo na ono što je ispod nje i čupamo kose i čak više ni a ne kažemo.
Svetlana Vuković: Stojan Cerović u nedeljniku “Vreme”:
Suđenje ubicama predsednika vlade postaje glavna tema izborne kampanje. Predsednički kandidati i njihovi štabovi i navijači strepe ili polažu nade u neke svedoke a optuženi opet imaju svoje kandidate u koje se uzdaju više nego u advokate. Sreća što su na vlasti legalisti. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da su umesto njih koji drugi. U ovoj stvari radikali i njihov Nikolić sada su po strani. Oni čekaju drugi krug a u sudnici se odmeravaju snage i argumenti stare i nove vlade, to jest njihovih kandidata.
Crvene beretke, pristalice političkog ubistva, opširno u medijima objašnjavaju svoja uverenja i dokazuju rodoljublje, tako da nama razloga da se do izbora, u sudu ne pojavi i sam Luković-Legija i da sedne u publiku. Skoro sam siguran da niko ne bi ni pokušao da ga uhapsi.
Ako dakle iz štaba Borisa Tadića ne budu svakodnevno podsećali narod da nije Đinđić ubio Zvezdana Jovanovića, nego obrnuto, na kraju će neko predložiti da se onaj plato kod Trga Republike preimenuje u recimo, Legijina gradina ili Venac Crvenih beretki.
U toku je operacija ubeđivanja naroda da ubistvo može biti bogougodno delo. U Miloševićevo vreme to se nije radilo. Ubistva su se poricala. Sada samo što se ne slave. Eto, a zamislite da na vlasti nisu legalisti.
Da li će Boris Tadić pobediti, nije stvar njegova i njegove stranke. Na izborima će se očigledno glasati i o tome šta se dogodilo 12. marta prošle godine. Da li je ubijen premijer Đinđić? Ako jeste, da li je to dobro za ovu zemlju i ovaj narod? Ako jeste, da li su ubice u stvari heroji? Ako jesu, da li su svi oni ljudi koji su tugovali, palili sveće, hodali u onoj beskrajnoj povorci do Aleje velikana, samo budale ili nešto gore?
Ako je sve to tako, onda zašto Maršićanin ne bi bio predsednik? A na sledećim izborima, ako sve bude u redu, i ako se nastavi ovim putem, ozbiljni kandidati moraće da dokažu da su lično u stanju da nekoga liše života.
Svetlana Lukić: Danas će Maršićanin zvanično podneti kandidaturu. Slogan njegove kampanje glasi: “U centar, Srbijo!” Bio je ovo Peščanik. Pozdravljaju vas dve Svetlane.
Emisija Peščanik, 30.04.2004.
Peščanik.net, 30.04.2004.
