U svom članku Opozicija i genocid Hemon je čitaocima sarajevskih “Dana” (broj 100, 26. april 1999) netačno preneo sadržaj predavanja koje sam 17. aprila 1999. održao na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu. Tekst tog predavanja napisao sam šestog dana bombardovanja Srbije, držeći pred sobom članak predsednika Klintona u kojem se opravdava napad, objavljen u The New York Times nekoliko dana ranije, i pre konferencije u Medisonu pročitao sam ga na još nekoliko američkih univerziteta. Predavanje je pod naslovom “Moral Imperatives and Geopolitical Interests: Kosovo” objavljeno u časopisu Serbian Studies, 13.1 (1999) str. 13-20. Jedno vreme je bio postavljen na nekoliko internet sajtova; možda se još uvek negde može naći, mada bi trebalo imati na umu da je samo verzija iz Serbian Studies autorizovana. Na samoj konferenciji Hemon je svoje neslaganje junački prećutao, a onda napisao članak – za sarajevski nedeljnik, što sam saznao tek nekoliko godina kasnije. U istom članku polemiše i sa “ogavnim levičarima” Švarcom i Lejnom, autorima koji su svoje vidjenje rata na Kosovu objavili u The Nation, što oni verovatno nikad neće ni saznati.
Tačno je da sam tvrdio da na Kosovu nije bilo genocida – Bosnu je Hemon sam dodao – što danas, deset godina kasnije, niko ne spori. Taj “genocid na Kosovu” je bio legitimacija za napad na Srbiju, slično “oružiju za masovno uništavanje” u slučaju Iraka. Tačno je i da sam osporio Klintonovo povezivanje situacije na Kosovu sa holokaustom, što i dalje smatram potpuno pogrešnim. Ponudio sam adekvatnije poredjenje: sa pobunom Srba u Hrvatskoj, a sve ostalo o tome šta bih ja kome uradio domaštao je sam Hemon. I dalje mislim da će Srbiji biti bolje bez Kosova, ali ne zbog nerazvijenosti i niskih obrazovnih standarda na Kosovu – ima delova Srbije u kojima stanje nije mnogo bolje – nego zato što država koju ne prihvata značajan deo populacije nema velike izglede da obezbedi uslove za razvoj, demokratiju i stabilnost. U mom predavanju nije bilo reči o zločinima iz rata u Bosni, ali ako je o tome reč – da, tamo su sve zaraćene strane počinile zločine. Zar nisu? Nećemo se približiti ni istini ni pomirenju ako zločine jedne strane u ratu – bilo “naše” ili “njihove” – stalno moramo imati pred očima, a o zločinima druge ne smemo ni da mislimo, a kamoli da govorimo. Takav pristup nema nikakvo ni intelektualno ni moralno opravdanje; u toj stvari samo cela istina može da pomogne.
U tom predavanju rekao sam još ponešto, o čemu Hemon nije obavestio čitaoce sarajevskih “Dana”: na primer, da je sasvim pogrešna američka politika podrške jednoj grupi nacionalista protiv druge iste takve grupe. Posle mira u Dejtonu, Milošević je za američku administraciju bio “stub stabilnosti”; od 1998. ta administracija je na Kosovu podržavala Oslobodilačku vojsku Kosova, koja je napadala policijske patrole, bacala bombe u kafiće, otimala radnike “Trepče” i ubijala – rečima jednog od njenih vodja – “civile i Srbe i Albance”, i pre i posle bombardovanja. Ni na pamet im nije padalo da podrže srpsku demokratsku opoziciju i Ibrahima Rugovu. Rugova je imao demokratski legitimitet (iako je NATO na početku rata protiv Srbije tvrdio da ga je izgubio, na prvim posleratnim izborima Rugova je opet pobedio) i nezavisno Kosovo kao cilj – ali cilj koji treba da bude ostvaren mirnim, političkim sredstvima, a ne ratom. Da su njega na vreme podržali i organizovali pregovore, danas bi opet imali nezavisno Kosovo, ako je to zaista bio jedini cilj, ali bez rata, razaranja i hiljada mrtvih: srpska delegacija na pregovorima u Rambujeu prihvatila je sve osim aneksa B, koji je predvidjao NATO okupaciju cele Srbije, prihvatila bi i sličan “paket” u pregovorima sa Rugovom. Ali, onda ne bi imali veliku demonstraciju američke vojne moći, presedan da SAD mogu da napadnu bilo koju zemlju bez mandata Ujedinjenih nacija a pod neuverljivim izgovorima, novu misiju za NATO u svetu bez Varšavskog pakta, i lekciju evropskim saveznicima, nezavisnim od Imperije tek nešto malo više nego što su to sve naše post-jugoslovenske “suverene” države. Kakvi god bili predsednici, američke administracije se ne sastavljaju od nesposobnih neznalica, pa je o njihovim ciljevima bolje suditi po onome što postižu, nego po onome što javno tvrde da im je cilj.
Hemon se u svom članku podsmeva mirovnim demonstracijama u Americi, nazivajući demonstrante “hašišarima”, a u poslednjem pasusu, koji “Peščanik” nije preneo, za Švarca i Lejna kaže da su “bivši hašišari čiji se pristup genocidu zasniva na duvanju travuljine i pripadajućem otupljenju svih čula, uključujući i moralnih” zbog toga što su tvrdili da se genocid na Kosovu nije dogodio. Na sreću, zaista se nije dogodio. Švarc i Lejn su bili u pravu. Ostaje činjenica da je Hemon, dok su bombe njegove usvojene domovine po Srbiji ubijale civile u njihovim kućama, na pijacama, u vozovima, bolnicama, zatvorima, izbegličkim kolonama i televizijskim stanicama, dok su uništavale fabrike od kojih ti ljudi žive, mostove preko kojih idu na posao i elektrane iz kojih dobijaju struju, mislio da je to pogrešno samo zato što je “prekasno”, kako kaže u poslednjem pasusu, da je to trebalo još ranije uraditi. Kad je prerano, kad prekasno, a kad taman na vreme da se kasetnom bombom pobije petnaest žena koje su izašle da kupe hranu na niškoj pijaci u subotnje jutro? Da li je “Peščanik” namerno izostavio taj poslednji pasus, ili ga je sam Hemon sakrio od “Peščanika”?
Paradoks je što je ovaj članak Hemon objavio baš u Sarajevu, koje je i samo prethodno imalo iskustva i sa mrtvima na pijaci, i sa tezom da su “svi oni isti” a sve mete legitimne – što je i osnovna teza Hemonovog članka “Opozicija i genocid”. U antropološkoj literaturi postoji anegdota koja se ponekad pripisuje Malinovskom, ponekad Redklif-Braunu, a možda je i apokrifna, ali dobro nadjena: antropolog traži od poglavice nekog plemena da objasni šta je “dobro”. “Dobro je”, kaže poglavica, “kad mi napadnemo drugo pleme, pobijemo muškarce i zarobimo njihove žene.” A šta je onda loše? “Loše je kad oni to urade nama.” Hašišari se s tim ne slažu; da li zbog “travuljine” ili nečeg drugog, oni ipak bolje vide od onih kojima mržnja navlači mrak na oči.
Peščanik.net, 15.08.2009.
Objašnjenje
Peščanik
Greškom moderatora sajta Peščanik.net, poslednji pasus teksta Opozicija i genocid A. Hemona bio je slučajno izostavljen. Grešku smo ispravili, izvinjavamo se svim čitaocima, A. Hemonu i Z. Milutinoviću.
Peščanik.net, 15.08.2009.
