Fotografije čitateljki, Lazara Marinkovič, Narodni muzej 2010.

Fotografije čitateljki, Lazara Marinkovič, Narodni muzej 2010.

Не желимо да се бавимо оним што је било у вези са реконструкцијом Народног музеја, нити да исправљамо нетачне податке из текста Народни музеј у земљи чуда. Али, морамо да поставимо питање: Који Народни музеј? Да ли је то онај у Крушевцу, Крагујевцу, Нишу, Зајечару или неком из још дванаест градова широм нам драге домовине, са којима сарађујемо и које изузетно ценимо. Сви они чувају благо грађана Србије, али по концепцији јесу градски, завичајни регионални итд. Њихово име је такво да би показали припадност народу или, ако је то јасније, грађанима из градова и села, односно држављанима Србије. Међу њима Народни музеј једини покрива целу територију Србије и зато је по Закону о заштити културних добара национална установа.

Подсетили бисмо само да добро познат Лувр има потпуни назив Национални музеј Лувр, а Музеј модерне уметности при Бобуру Национални музеј модерне уметности итд. Сувишно би било да наводимо колико има националних музеја и галерија широм света. Зато смо Министарству предложили да Народни музеј и именом покаже концепцију и припадност држави – не народу. Да смо желели да се вратимо сто седамдесет једну годину уназад, залагали бисмо се за изворни назив: Српски народни музеј, односно Музеум народа српског.

Запослени у Народном музеју увек су желели да сачувају аутономију, без обзира на промене власти, система и слично. Ипак, и његово име сведочи о свим политичким менама у Србији. Првобитни назив, добијен 10. маја 1844, промењен је врло брзо у Народни музеј; крајем 19. века у Српски краљевски народни музеј; оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Историјско-уметнички музеј, а да би се доказала језичка и свака друга равноправност у Краљевини Југославији, и у Хисториско-уметнички музеј.

Свестан да часни интелектуалци не могу да прихвате такво поигравање идентитетом првог међу музејима Србије, краљ Александар је 1934. решио да тај Хисториско-уметнички музеј споји са тек основаним Музејом савремене уметнности. Тако настала установа требало је да се зове Краљевски музеј. Суверен је своју одлуку проследио Парламенту на усвајање. Међутим, страдао је у Марсеју. Кнез Павле је извршио интеграцију, али тој старо-новој установи дао име Музеј кнеза Павла.

Комунистичка власт се одлучила за назив Уметнички музеј. Вељко Петровић, као први послератни директор, седам година се залагао и коначно пристао на компромис да се установа на чијем је челу зове Народни музеј – Београд. Претпоследња управа ове установе тихо је извршила још једну измену: Народни музеј – Београд постао је од априла 2011. Народни музеј у Београду. Тако се и концепцијски и по значају поистоветио са осталим народним музејима, сасвим непримерено уједначавање једне логичне и позитивне различитости. Зато смо се одлучили за назив какав, засад изгледа уз сагласност Пешчаника, носе све матичне установе од посебног значаја за државу, почев од Народне библиотеке Србије преко Архива Србије до Историјског музеја Србије.

Оне који деле мишљење аутора текста Народни музеј у земљи чуда позивамо да се учлане у Друштво пријатеља Народног музеја и да са нама доносе одлуке битне за све нас. Музеји припадају онима који их осећају као део своје културне баштине. Они из прошлости узимају само оно добро и залажу се да праве вредности трају и помогну да будемо бољи једни другима.

На крају, желимо да заинтересоване упознамо и са нашим програмом. У Словенији током маја представљамо словеначку уметност из наших збирки, као што смо претходно у Загребу приказали врхунска остварења хрватске уметности из Народног музеја, не Београда и Београђана, него Србије и њених држављана различитих националности, што чини њено богатство и одређује је као цивилизовану космополитску државу.

Београд, 4.3.2015.
Бојана Борић Брешковић, с.р.
директорка Народног музеја у Београду

Пешчаник.нет, 05.03.2015.