Okupacija Filozofskog u Ljubljani u dve slike

Prilikom ove okupacije Filozofskog fakulteta svi smo se mi, kojih se ona možda i najviše tiče, jer ne možemo normalno da obavljamo svoj posao, ili čak misiju, pritajili. Sve u nadi da će ona brzo proći i da će se život vratiti na provereni kolosek, a tu je i ambivalentni osećaj da je ceo događaj do izvesne mere opravdan i da nam čak može biti od koristi. Uistinu se ne možemo previše žaliti, na kraju krajeva spadamo u ekonomski i kulturno privilegovanu manjinu čovečanstva, ali na svetu ipak još ima mnogo toga što nije kako treba i možda se na ovaj način, dakle prečicom, nešto od toga i poboljša. Ipak, kako se uzurpacija može lako uvući u hladnu zimu i kako joj svojim ćutanjem dajemo potporu i tako ugrožavamo ozbiljne i kvalitetne studije, što je naš prvenstveni i cilj našeg poziva, prekinuću ćutanje ovim javnim promišljanjem.

Sledeći staru humanističku naviku, pogledajmo najpre leksičko značenje izraza za ovo događanje. U medijima prevladava reč „blokada“, na transparentima reč „oslobođenje“ (oslobođena učionica), dok na engleskom jeziku na tom mestu vidimo izraz „occupation“. Zbog svesti o lošem značenju te reči (ratom staviti tuđu teritoriju pod svoju vlast; zauzeti, osvojiti; oterati okupatora, obračunati se s okupatorom, okupatorsko nasilje, fašistički okupator) mediji je kod nas pišu pod navodnicima. Prelaz na novo značenje se dogodio pod uticajem engleskog, gde reč ima dva neutralna, odnosno pozitivna značenja: „poziv“ i „smeštanje u prostoru“, a negativno je tek treće značenje: „control of a country by a hostile army“. Okupacije univerziteta i drugih institucija u svetu nude socijalni ideal samouprave, koji nam nikako nije niti tuđ, niti nepoznat. Ishodište nalaze u ubeđenju da je vreme pregazilo političko uređenje društvenih pitanja. Govori se o „alternativnoj civilizaciji“ i „neposrednoj demokratiji“, a okupacije treba da stvore društveni pokret koji će se zauzeti za dosezanje tih ciljeva.

Ovo nije prvo takvo događanje. Najpoznatija blokada Filozofskog fakulteta u Ljubljani je ona iz 1971. godine, koja je čak ušla i u primere po rečnicima („Studenti su u znak protesta okupirali univerzitet“). Na internetu se kao najavljeni datum ovogodišnje blokade nalazi i 17.10.2007. u 12h, ali se ne možemo prisetiti da li je do nje zaista došlo.

Na raspolaganju nam je još i reč „uzurpacija“, koju istoričari književnosti poznaju iz rasprava Katarine Bogataj Gradišnik o gotskom ili horor romanu. Uzurpacija znači nasilno i lukavo prisvajanje vlasti. Literarne fabule raskrivaju to zlo činjenje i svete mu se tako da na kraju zakoniti naslednik pobeđuje i potvrđuje razumno i pravedno uređenje sveta (up. Jurčičevu priču „Jurij Kozjak“). Leksikološki, izvršiti uzurpaciju je nezakonito, nasilno prisvajanje vlasti ili vođstva. Izraz se suštinski ne razlikuje od okupacije, ali se naglašava element nasilja i nezakonite samovolje. S obzirom na to da su nam „oslobodioci“ jutros protiv naše volje oduzeli slušaonicu, okupacija je zaista reč primerena za našu situaciju.

Zašto mi se čini da je akcija „oslobodilaca fakulteta”

Načelno je dobra zato što
1. pokazuje vitalnost mlade generacije i prekida apatičnost društva,
2. nije namenjena očuvanju postojećeg, nego njegovoj promeni, i
3. inspiriše alternativne socijalne refleksije.

Komentar

Akcija je odagnala brigu da mladi više nemaju vitalne energije, da su konzervativniji od svojih roditelja i da ne umeju samostalno da osmisle život. Metafora za tu razmaženu i nesamostalnu omladinu je „hotel mama“. Brigu zbog letargičnosti omladine je u prethodnim godinam jasno izrekao npr. Jani Kovačič,^[1] a ona je proisticala iz iskustva prošlih generacija, koje su se legitimisale kao odrasle onda kada su se obračunavale s vrednostima i životnim modelima svojih roditelja. Briga se ticala upravo biološke dimenzije smene generacija, dakle po modelu prirodnih nauka, što je naišlo na lepu artikulaciju u žanru slovenačkog seoskog predanja, da staro mora izumreti pre nego što se mlado rascveta. Ovo biološko spoznanje je u seoskoj pripovetki oblikovalo ubeđenje da je mladež uvek u pravu, šta god radila, (princip u Srbiji poznat kao „na mlađima svet ostaje“ – prim. prev.), a nešto slično se učvrstilo i u modernim vaspitnim principima.

Pitanje alternativnih društvenih modela nije samo stvar ekonomije, sociologije i politike. Jedna od definicija književnosti je da je ona prostor bezopasnog ispitivanja alternativnih socijalnih praksi, bezopasnog stoga što se ne dešava nama, nego fiktivnim likovima u romanima. U svojoj knjizi o slovenačkom istorijskom romanu sam tom receptu nacionalnog preživljavanja koji je propagirao suočavanje sa stranim, nepoznatim i na prvi pogled nesimpatičnim alternativama pripisao čak najbitniju funkciju: romani, koji su se po uzoru na Prešernovo „Krštenje na Savici“ zauzimali za okretanje leđa tradiciji i rizično preuzimanje drugih kultura i adaptaciju na njih, u principu su umetnički vredniji. U tom smislu možemo razumeti i okupaciju – ne kao pobedu tuđeg nad našim, već kao inspiraciju za prekid sa tradicijom i preuzimanje novih kulturnih modela.

S druge strane, blokada fakulteta mi ide na živce zato što:

1. jedva ima neku svest o svim nabrojanim pozitivnim karakteristikama,
2. u ime svoje vizije krši prava i ograničava želje, vizije i prostor drugih (npr. upadima na predavanja, sprečavanjem studenata da na njima učestvuju, ometanjem rada nastavnika) i agresivna je,
3. svoju delatnost argumentuje praznim političkim floskulama i izmanipulisanim podacima (npr. o odnosu između groznog sistema i obespravljenog pojedinca, o feudalnim odnosima u društvu, o bolonji),
4. nije ni najmanje ubedljiva u svom zauzimanju za „pravi proletarijat“ (čistačice, čuvare, tehničko osoblje),
5. ne agituje zbog stvarne socijalne stiske, već je nosi talas sličnih primera iz sveta (Zagreb, Beograd, Kairo…) i prošlosti (1971),
6. ti slabi argumenti predstavljaju tek alibi za motivaciju koja čuči u pozadini, a to je želja za bezbrižnim studentskim životom i za tim da i sami postanu deo legendarne revolucionarne istorije o kojoj nostalgično čavrlja ostarela generacija ’68. Zahtev za kvalitetnim studijama i zahtev za stipendijama za sve prosto ne idu zajedno.
7. Svojim čegevarskim ukrašavanjem podseća na maskaradu ili neki renesansni festival i deluje neozbiljno i neodgovorno. (Skini kapu vođi, pa će se cela harizmatičnost revolucionarnog lidera rasplinuti.)

Komentar

Kod okupatora je najnesimpatičniji pojednostavljen dihotoman pogled na svet, gde su zlobne institucije i vlast, koji sve iskorišćavaju i svime manipulišu, na jednoj strani, a nevini „brutalno iskorišćeni“ proletarijat na drugoj. Ova se slika u suštini ne razlikuje od katoličke slike pobožnog stada, koje ugrožavaju vukovi civilizacije: liberalizam, nihilizam, komunizam – samo su imena neprijatelja nešto drugačija. Slika raste od defetističnog ubeđenja da na vlast stižu samo najpokvareniji ljudi i da svet pritiskaju iz svojih egoističnih i zlonamernih interesa. Otuda mantra da sve ide samo na gore, da se socijalni položaj ljudi pogoršava itd. Lično sam ubeđen upravo u suprotno. Da čovečanstvo uvek ide na bolje pokazuje već prosta statistika: manja smrtnost, u Sloveniji čak porast osećaja da je život lep (stepen sreće raste, po indeksu sreće smo na 4. mestu u Evropi), manje patnje zbog bolesti, gladi, manje mrtvih u ratovima… Posedujemo i nešto tako fantastično poput wikija, koja svakom pojedincu daju mogućnost kreativnog učešća u oblikovanju boljeg sveta itd.

U manifestu se najviše blebeće o bolonjskim studijama, čija je uporedivost diploma, mobilnost studenata i osoblja (internacionalizacija), saradnja između institucija te između nastavnika i studenata, stalno studijsko usavršavanje, povezivanje studija i istraživanja, evropski sadržaji. Sve to treba da učini studije produktivnijim, diplomce konkurentnijim na tržištu rada, a Evropu i svet stabilnijim, mirnijim i tolerantnijim. Te ciljeve bi trebalo dostići između ostalog dvostepenskim studijama, jedinstvenim bodovnim sistemom ocenjivanje i dodatkom diplomi. Valjda nismo protiv tih plemenitih principa, kada se ljutimo na bolonju! Besni smo samo zbog gluposti do kojih nas je dovela reforma školstva, jer smo u nju ušli sa prekštenim figama iza leđa i sledeći bolonjska pravila, a ne duh te reforme, ubeđivali sebe i druge da se to čega se sada igramo zove bolonjske studije.

Još par reči o ovom događaju u kontekstu javnog mnenja. Pošto mediji naglašavaju kako su nastavnici solidarni sa okupatorima, treba reći da u stvarnosti ne postoji široka potpora te vrste. Niti među studentima, niti među nastavnicima, niti u javnosti. U komentarima na internetu preovladava negiranje takve vrste aktivizma. Isprljani toaleti na preuzetom Filozofskom fakultetu nisu baš neka reklama za alternativne socijalne predloge „oslobodilaca“, ako do njihove racionalne artikulacije uopšte bude došlo. Obuzima me gadan osećaj da se radi o pobuni radi pobune same i da bi se pobunjenici pobunili i protiv Marije Terezije, kada bi im ona naredila da posade krompir da ne bi bili gladni.

Miran Hladnik je profesor slavistike na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.

SlovLit, 25.11.2011.

Preveo sa slovenačkog Marko Hadžić

Peščanik.net, 28.11.2011.