Razgovor vodio Vladimir Božanović
Zašto su međunacionalne tenzije u Kraljevini kulminirale u II svetskom ratu kroz ekstremno nacionalističke pokrete?
Sam fašizam koji je tridesetih godina postao svetski pokret sa centrom u Berlinu, razvio se kao krajnji izraz razmahnutog dvadesetovekovnog nacionalizma. Sukob fašizma i antifašizma već tridesetih godina je bio i sukob agresivnih nacionalizama i internacionalizma, što je španski građanski rat najbolje pokazao. Prirodno je što su nacionalistički pokreti i u Kraljevini u sukobu fašizma i antifašizma izabrali stranu fašizma, jer su u njemu videli mogućnost za ostvarenje svojih krajnjih ciljeva: etnički čistih država kojima je rasizam dao ključne „argumente“ za „opravdanost“ njihovih zahteva. Sve odlike „novih“ evropskih nacionalizama nosio je fašizam: agresivnost u ostvarenju zahteva, militantnost, težnju za ostvarenjem „životnog prostora“, rasnu teoriju o „sopstvenoj“ superiornosti i inferiornosti „drugih“, konzervatizam i povratak u zamišljenu „idealnu“ prošlost… Zato je privukao i većinu evropskih, pa i ovdašnjih nacionalističkih pokreta.
Na prostoru bivše Jugoslavije, period kada su verske zajednice imale najmanje uticaja na društvo je svakako period socijalističke Jugoslavije. Uporedite taj period sa situacijom u XIX veku, prvoj polovini XX veka i aktuelom klerikalizacijom u XXI veku.
Period socijalističke Jugoslavije je jedino vreme u istoriji ovog prostora u kome je dosledno izvršeno odvajanje crkve od države. To je pre svega bio rezultat ideologije na vlasti koja je to i obećavala dok je bila samo ilegalni pokret, i sprovela dolaskom na vlast. Takva temeljna promena mogla je i biti izvršena samo posle potpune pobede u Drugom svetskom ratu. Pre Drugog svetskog rata dominantno tradicionalističko društvo nije bilo u stanju da tu revolucionarnu ideju sprovede (iako je bilo njenih zagovornika), a posle raspada SFRJ devedesetih godina, retradicionalizacija je izvršena pod parolom vraćanja u „autentičnost“, što je ovde često sinonim za zaostalost. Poraz ovog društva se i inače ogleda u olakom uništavanju civilizacijskih tekovina pod parolom vraćanja u „izvornu“ prošlost.
Zašto se od petooktobarskih promena društvo klerikalizuje?
To je kvaziodgovor na zahtev za „vraćanjem“ autentičnosti, „izvornom“ identitetu, ali je istovremeno i rezultat sasvim drugačijih, mnogo prozaičnijih činilaca; to je licemerno udvaranje pojedinim delovima društva. Licemerno je jer se zbog ličnih (i grupnih) političkih interesa učinila nepopravljiva šteta celokupnom društvu i njegovoj budućnosti koju za dugi vremenski period neće biti moguće ispraviti.
Kakva je povezanost nacionalizma i religije? Šta je „svetosavski nacionalizam“?
Svi etnički nacionalizmi, tj. oni koji su u XIX veku, veku nacionalizma, nastali bez postojanja moderne državne organizacije koja bi im pomogla u definisanju nacije kao političke kategorije, imali su u svom temelju isključivo kategorije kulture (jezik, veru, istoriju…). To su istorijske situacije u kojima nije moderna država određivala naciju, već su nacionalni konstrukti u krugovima intelektualne elite nastajali istovremeno sa političkim zahtevima o zamišljenoj nacionalnoj državi. Nije se, dakle, zamišljala samo nacija već i nacionalna država, otuda širom Balkana ideje „velikih“ država i prirodno, „velikih“ nacija. Verski faktor je samo delimično u XIX veku određivao ove procese. U krilu crkve je razvijana ideja o identifikaciji vere i nacije („gde je slava tu je Srbin“), ali je mnogo važnije da je u prvoj polovini XIX veka mnogo dominantnija ideja među intelektualcima bila da srpsku naciju određuje jezik, a ne vera.
Tek u razvijenom nacionalizmu kraja XIX veka, prevladala je ova teza o identifikaciji vere i nacije, jer je mahom seljačko stanovništvo identitet izražavalo kroz versku identifikaciju. Sukob između „jezičkog“ i „verskog“ koncepta, a oni ne da se ne poklapaju, već se međusobno isključuju, i danas je prisutan, iako mnogi nacionalisti kada govore o sopstvenoj naciji, težeći da je maksimalno uvećaju, objedinjavaju oba faktora, nesvesni kontradiktornosti izgovorenog. Ono što je mnogo važnije je da se sve ove podele dešavaju uvek i samo u okviru etničkog konstrukta nacije, do političkog se ovde nikada nije ni stiglo.
Šta je istorijski revizionizam i kako se manifestuje danas u Srbiji?
Istorijski revizionizam u Srbiji znači novo izmišljanje prošlosti za dnevne potrebe. Taj pojam podrazumeva sasvim konkretne pretpostavke: težnju za „istorijskom“ argumentacijom koja će pravdati postojeći poredak kao prirodan i jedino moguć, nasuprot prethodnom poretku, kao prevaziđenom, neprirodnom, nametnutom, a zatim distanciranje od prethodnog društva uz stvaranje predstave o sebi kao revolucionarnom rezu koji ne baštini elemente prethodnog. Zato istorijski revizionizam danas znači negaciju odbačenog prethodnog sistema i države, kroz svesno izvrtanje njihove suštine, a ključno mesto njegovog raspoznavanja je falsifikat prošle stvarnosti, ne nužno kao produkt otvorenog izmišljanja, koliko selekcionisanja informacija, izvlačenja iz opšteg istorijskog konteksta, učitavanja savremeno poželjnih motiva i pobuda u prošlost i „brisanja“ iz „poželjne“ konstrukcije neuklapajućih elemenata.
Koliko je za istoriju validna sudska rehabilitacija?
Za istorijsku nauku sudske rehabilitacije nemaju nikakvog značaja. Imaće jednog dana u budućnosti značaja samo za analizu današnjeg doba i objašnjenje zašto i sa kojim motivima su se sudovi uopšte bavili rehabilitacijama, i kako je to, u društvu prepunom konflikata, postalo pitanje od bilo kakvog značaja.
Kakva je razlika između šovinizma, nacionalizma i „dobrog nacionalizma“?
Davno je rečeno da „reči nemaju značenje već samo upotrebu“. Tako u upotrebi danas više nema razlike između termina šovinizam i nacionalizam. U XIX veku kada su još uvek nacionalni pokreti bili oslobodilački pokreti i pokreti za emancipaciju, termin šovinizam je bio izdvojen i značio je mržnju prema drugima. U XX veku, a posebno posle krajnjeg nacionalističkog izraza kakav je bio fašizam, sam nacionalizam je u sebe uključio i mržnju prema drugima, jer se moderni nacionalizam hrani mržnjom. Zato termin šovinizam danas nema nikakvog značaja, nacionalizam ga je uključio u sebe. Treći termin – „dobri nacionalizam“ je izmišljotina nacionalista kojima se ne dopada sopstvena slika u ogledalu.
Šta mislite o uvođenju verske nastave u državne škole?
To je bila izdaja onih koji su poverovali da parola „demokratske promene“ znači napredak, a ne nazadovanje društva, to je bio i produkt neznanja tzv. demokratske opozicije koja je zaista poverovala da je predratno vreme bilo „vreme demokratije“, a posleratno „vreme totalitarizma“ pa je sve iz prvog nekritički preuzimala, a sve iz drugog nekritički odbacivala.
Ateisti Srbije, časopis Veliki prasak, septembar 2013.
Peščanik.net, 15.10.2015.
OLIVERA MILOSAVLJEVIĆ NA PEŠČANIKU
