Kad ove novine budu u tvojim rukama, čitaoče dragi, već će se znati ko je novi predsednik Hrvatske, pa će o tome pisati pametniji od mene.
Naime, pre tačno nedelju dana, kasno uveče, bivši premijer Dr. Ivo Sanader, počasni predsednik HDZ, pojavio se u središtu HDZ na Trgu žrtava fašizma iznenada i bez najave. Bilo je to kao u nekom od onih američkih političkih trilera: flota crnih limuzina sa plavim i crvenim svetlima, namršteni ošišani momci u crnim odelima i slušalicama u uhu. Sanader je ustrčao u svoj kabinet, a momci su stranačkom obezbeđenju zabranili da vodi evidenciju ulaska u zgradu za tu noć. Nešto ranije, „dotur Pantagana“ (Dr. Pacov), kako je letos prozvan u Dalmaciji, zakazao je hitan sastanak sa 15 saborskih zastupnika HDZ za koje je smatrao da su mu naklonjeni. Šta se tamo te noći pričalo nije još poznato, ali će biti; samo polako.
Može se sa izvesnošću pretpostaviti da je Sanader hteo da osigura saborsku podršku za svoju iznenadnu i naizgled neobjašnjivu nameru da se u hrvatsku politiku vrati na velika vrata, pošto se 1. jula 2008. na takođe iznenadan i naizgled neobjašnjiv način iz nje povukao.
Sutradan je sazvao konferenciju za štampu i izjavio da, eto, mora da se vrati u politiku, jer da je HDZ u krizi pošto je njihov predsednički kandidat Andrija Hebrang (koga je upravo Sanader gurnuo u tu avanturu) dobio svega 12 odsto glasova. Izgleda da je Dr. Ivo Sanader očekivao onaj „narodni odisaj“ olakšanja, izraze podrške Vojske, Crkve i svih staleža i već sve što spada u dobro organizovane državne udare. Neki misle da se preterano uzdao u vlastitu harizmu, ne primetivši da je tu harizmu uništio svojim naizgled hirovitim odlaskom bez objašnjenja; drugi, pak, misle da ga je nešto jako zasvrbelo i da su oba naizgled neobjašnjiva postupka posledica tog svraba. Za svoju naslednicu imenovao je infantkinju Jadranku Kosor, sve uljuljan u zabludu da će mu biti poslušna kao i do tada, kao što je bio i ceo vrh HDZ. Prevario se.
Tokom noći dešavalo se još nešto, što je neuništivi Vladimir Šeks, Rišelje hrvatske politike, odmah sutradan opisao ovako: „Puč smo neutralizirali od ponoći do deset ujutro“; Ivo, sjedni – jedan! Ima tu dve teorije: jedna – verovatna – kaže da je neko (zna se i ko) od Sanaderovih odabranika odmah čim je primio poziv propevao i pozvao Šeksa, pa Jadranku (tim redom). Druga se teorija zasniva na jednoj nepromišljenoj izjavi Andrije Hebranga tokom živog intervjua za Radio 101 (to je zagrebačka devedesetdvojka): „… i onda smo tokom noći uhvatili njihove SMS poruke…“. Najpre će biti da su obe teorije ispravne: uznemireni dojavom, Vlada i HDZ primenili su mere.
Istoga dana ozbiljna i hladna Jadranka Kosor pojavila se na svojoj konferenciji za štampu i ledenim tonom osudila pokušaj puča u stranci, ali i šire; istog popodneva Predsjedništvo HDZ isključilo je velikom većinom glasova Ivu Sanadera, počasnog predsednika, iz stranke.
Onda je krenula obdukcija političkog leša Ive Sanadera. Zanimljivo, ali novinari i uobičajeni komentatori nisu imali da kažu ništa više od već poznatog. Zato su vodeći hadezeovci otvorili svoja crna srca: Hebrang je Sanadera optužio da ga je sapleo u predsedničkim izborima i da ga, uostalom, mrzi od početka jer da je on, Hebrang, tako pošten i pametan i domoljub (sve tri tvrdnje donekle su preterane; Hebrang je kandidovan upravo zato da bi izgubio i da ga već jednom skinu s vrata, tako dosadnog i nepopularnog).
Jadranka Kosor nije se upuštala u naknadna pljuvanja, jer je i ona politički realista. Umesto toga otišla je u Split, Sanaderov grad, da bi tamo doživela ovacije. „Željezna lady“ pokazala je kako se to radi, štogod ljudi o njoj ranije mislili.
Jedini komentar dostojan pažnje napisao je Ivica Đikić (nekad iz „Ferala“, sada glavni urednik riječkog „Novog lista“): pod naslovom „Osveta poniženih udvorica“ on pažljivo nabraja sve one koji su se Sanaderu šlihtali, hvalili ga i udvarali mu se dok je bio na vlasti (uključujući i Šeksa i Kosoricu), a sada se takmiče u objašnjenjima da su to činili iz straha, jer da je Sanader bio tiranin, arogantan, sujetan, osvetoljubiv i uopšte nalik na Kaligulu.
Šta to, međutim, toliko svrbi Ivu Sanadera da bi činio takve nepromišljene i opasne poteze? U trenutku odlaska, 1. jula, to je bila misterija; u međuvremenu je puklo nekoliko skandala i afera koji bi ga mogli ugroziti, jer je Jadrankina vlada izjavila da „nema nedodirljivih“ i počela da hapsi. Da stvar bude još gora, slom „Hypo banke“ u Austriji doveo je tamošnje tužilaštvo na trag koji je taj isti Ivica Đikić pronašao još 2005. i objavio u „Feralu“: da je do Sanadera nekim putevima stiglo nekih 800.000 maraka za neku uslugu dok je još bio šef ureda predsednika Tuđmana. To je, kažu, tek početak: sada se svi prisećaju ovoga i onoga. Realisti kažu da je ovaj Sanaderov operetski puč ustvari pokušaj da on sebi na brzinu osigura parlamentarni imunitet i političku bazu.
Bilo kako bilo, HDZ je u samo dva dana em izbacio Ivu Sanadera, em mu je ispraznio i kabinet, a stvari poslao kući. Sada deca pričaju vic: „Zašto policija čuva Sanadera? Da ne pobegne“.
Danas, 10.01.2010.
Peščanik.net, 11.01.2010.
