Sa zakonima o štampi, javnom informisanju, medijima itd. teško da smo do sada imali sreće. Setite se samo onog mitološkog zakona o štampi u kome je navodno pisalo samo da je štampa slobodna i ništa više. Sada ću opet reći nešto nepopularno: za vreme dijalektičkog materijalizma jedan zakon je imao formulaciju koja je sama po sebi bila sasvim dovoljna: javno informisanje ima da bude istinito, potpuno i blagovremeno. Treba li nam išta više od ta tri zahteva?
Kad vlade i parlamenti zapnu da sve regulišu, to ne završava dobro. O tome svedoči ova uglavnom suvišna dernjava oko predloga novog zakona o informisanju. Od njega nećemo imati bolje novine i elektronske medije i poštenije novinare, bez brige budite. Mogu „Kurir“ i „Kurir Light“ da se nerviraju koliko hoće i da grde Mlađu Dinkića (a nekad im je bio dobar); može gospa Ljilja Smajlovićka da se uzrujava uz terciranje UNS-ovih bardova i legendi do mile volje; sa ili bez ovakvog zakona ništa se promeniti neće.
Sve dosadašnje zakonske mogućnosti dopuštale su da se medijska sfera drži u nekim razumno mogućim granicama uljudnosti, finansijske discipline i uopšte s ove strane svih mogućih zakona. Pravila, profesionalni uzusi i etika bili su sasvim jasni; nema šta tu mnogo da se izmišlja u ovom poslu, starom bar 250 godina. Novinarstvo bilo koje vrste bavilo se, bavi se i baviće se jedino i isključivo prikupljanjem, obradom i plasmanom informacije koja treba da bude istinita, potpuna i blagovremena. Tačka.
Nije mi, dakle, jasno šta je zakonodavac imao na umu sa ovim sadašnjim predlogom još jednog zakona o informisanju. Da udavi Raju Rodića i njegovo jato svraka, kako oni tvrde? To su mogli i bez tog mrčenja papira, što je samo još jedan dokaz da je novi zakon suvišan. Kažu: pornografija, maloletnici, neistine. Sve to je bilo zabranjeno i ranije, ama se niko nije usuđivao da goni. Kako će sada? Da li će ih biti manje strah od radikalskog gneva; ili naprednjačkog; ili demokratskog; ili tajkunskog?
Jedan primer: kleveta. Oduvek je sudija opštinskog suda imao pravo da sumanutu, idiotsku ili jednostavno besmislenu tužbu za klevetu odbaci; sećam se sudija koji su to i činili. Sećam se i stotina savršeno slaboumnih tužbi za klevetu koje su sudovi uzimali s punom ozbiljnošću. Na podjednako slaboumni, a pri tom još i pokvareni i zlonamerni Vučićev „zakon“ neću ni da se osvrćem. U tom smislu, voleo bih da u ovom predlogu novog zakona o informisanju ima i obaveza da sud tužbu protiv novinara odbaci ako je blesava i očigledno neumesna. Ali takve obaveze nema. Ima svega drugoga, pri tom suvišnog. Nije da mislim da je Nebojša Bradić neki ministar kulture koji će ostati zapamćen, ali su on i njegovi savetnici mogli bar da smisle pametniji predlog.
Uzgred, podržavam predlog mog druga Teofila Pančića da se na internetskim forumima, blogovima i ostalim facebookovima zabrani pristup anonimnom šljamu. Taj smrad, naime, počeo je da se preliva u običnu javnost kao sasvim legitimna pojava, pa sam se tako zgadio nad Antonićem i Žarkovićem koji to sranje koriste kao legitimnu argumentaciju u svojim kolumnama. Mi, novinari, potpisujemo se, slikamo se i na raspolaganju smo svakom građaninu koji ima o našim mišljevinama neko svoje mišljenje, da citiram kolegu Harija Kalahana iz SFPD. Za razliku od „blogomladenaca“ kako ih zove moj drug Ljuba Živkov, koji pod zaštitom anonimnosti mogu da balegaju bilo šta. Predlog novog zakona o tome ne govori ništa, što je sramota.
Prema pitanju vlasničke strukture savršeno sam ravnodušan. Ni do sada to nismo znali, a bogami ni sa ovim zakonom nećemo biti mnogo pametniji. Ti umetnici toliko su se naučili pranju, ispiranju, propiranju i zapiranju svog prljavog novca da im jedan ovakav zakon neće značiti ništa. S druge strane, obaveza da određeni kapital bude uvek raspoloživ neće pogoditi lažljive, korumpirane i politički pristrasne medije. Ovako se u opasnost dovode siromašni i pošteni, zakrpljeni, ali čisti i ne mogu da se otmem slutnji da je ovaj predlog zakona uperen upravo protiv njih.
Ne mogu da se oduprem i slutnji da ova eklektičko-postmoderna vlada, pokušava da našu stvarnost našteluje po svojim japijevsko-menadžerskim merilima, po kojima sirotinji nema mesta oko njihovog pokeraškog stola za koji sedaju samo bogati, jer da su – očigledno – sposobni, za razliku od sirotinje. Tako oni vide svoje „približavanje Evropi“, Evropi japija i tajkuna koji su informisanje uzeli u svoje lepljive prste i ispeglali ga do nivoa „Bild Zeitunga“, „News of the World“ i ostalih WAZ-ova, Ringiera i Styrija. Medijskim multinacionalama stalo je do para i moći i ni do čega više i sve to sve više liči na Džordža Orvela i njegovu slutnju novina i medija budućnosti: prolokljuk (prolefodder), stočna hrana za proletere, danas građane i potrošače. Novinarstvo nam, očito, ne treba; treba nam „proizvodnja sadržaja“ (hvala, Viktore!), bez ljuljanja čamca i proizvodnje afera – osim kad to tajkunima treba da sapletu druge tajkune.
Povucite taj predlog zakona.
PS: Čujem sa zakašnjenjem (bio sam na putu) da se Goran Petrović ne slaže s mojom visokom ocenom Ivice Dačića kao ministra. To je jedan od onih slučajeva gde su oba polemičara u pravu; razlika je u životnoj filozofiji, svjetonazoru, što vele braća Hrvati. Meni, umornom matorom novinaru, čaša je do pola puna; Goranu, pametnom i mladom kakav je, čaša je do pola prazna. A reč je o istoj čaši.
Danas, 12.07.2009.
Peščanik.net, 13.07.2009.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
